ДРУШТВО

Четири писма једне обичне Србкиње…


Пише: Слађана, колумниста СРБског ФБРепортера

***

Прво писмо:

Враћајући се кући из села у коме радим (наравно приметићете да немам храбрости да именујем село да ме неко из власти не би казнио за непослушност) што много говори и о мени и о власти, гледала сам кроз прозор аутомобила свој крај и сабирала сам у глави резултате свога живота – свога, јер немам други.

Остала ми је у души црна рупа да ме подсећа на то како сам закопала своје снове у којима сам видела себе насмејану и срећну, јаку и способну да управљам сопственим животом.

Како и када ми се догодило ово? И што је најгоре, много нас је таквих као ја несрећних и изгубљених у времену и простору, нас који тумарамо тражећи излаз из лавиринта беспућа и бесмисла.

Где сам погрешила?

Матер је говорила – кћери немој да крадеш, лопов је онај који украде иглу исти као и онај који украде милионе. И нисам крала, што не значи да други нису и неће. Осећам се изданом. Kога ја то лажем док глумим срећу и навлачим гримасу а не осмех. Зашто сте ми то урадили? Зашто сте украли наше животе да бисте себи купили потрошне и непотребне ствари? Зашто нас сваким даном газите и арчите наше дане као да су безвредни и као да их имамо на претек.

Мој колега рече једном у необавезном разговору како је највећа срећа када човеку умру родитељи пре његове 45-е. И док ми је објашњавао своје разлоге, где он и супруга не могу да у трци са временом и са стандардом изађу на крај, те су му родитељи највећи терет у животу, баласт којега се треба отрести, моје се срце анестезирало, скоро па престало да куца.

Сетила сам се свога сина. Ухватила ме зебња, Боже хоће ли и он пожелети овако нешто када стара мати не буде била способна да брине о себи?

Ко је креирао ово проклето време у коме живимо? У коме се нерођеној деци отима дах из груди на гинеколошком столу, у коме се старим родитељима суди зато што су тешки јер су болесни и немоћни, у коме је човек само једна бројка више?

majka-13

Где је нестао мој свет и да ли је он икада постојао, можда сам се само нагло пробудила из сна и немам у себи снаге да поднесем реалност. Није ми криво што су господари Србије дошли по своје, ни то што је, како који стиже, алавији него пре, ни то што нас убијају морално, материјално, биолошки…

Криво ми је што се мој народ мири са тим и свесрдно им у томе помаже.

Криво ми је што сам изгубила наду да макар верујем у боље сутра, наду да ће имати ко да се бори, да ћемо бити сложни у болу и беди и да ће брат за брата да гине ако треба.

Не. Ми смо постали олош као и они који се продају за шаку евра и сахранили тако сваку наду да ће за Србију да сване боље сутра.

Како је мој колега пожелео да убије стару мајку да би за себе имао више слободног времена, тако ми сваки даном свога нечињења убијамо своју мајку отаџбину без гриже савести и без кајања.

Питам Вас, нас, себе…  Да ли заслужујемо да се икада више назовемо децом својих предака, кнеза Лазара, Светога Саве?

Можда да сахранимо историју, са костима сребреничких и многих других Срба и да се придружимо јату проклетих а живих? 

Браћо моја срећан нам пут у пакао звани Европска Унија.

***

Друго писмо:

Желела бих да заједничким снагама покушамо да сагледамо решење проблема у коме смо, па рецимо, више од две деценије. Поћи ћу од себе као просечно паметне особе из просечно малограђанске средине и изнећу нека своја скромна размишљања на ту тему.

Питање број један: 

Ако претпоставимо да смо углавном морални и поштени, бар већина нас и имамо релативно високо мишљење о себи, како је онда могуће да корупција цвета. Ко подмићује све те државне паразите ако не ми лично? Скоро сам чула од блиске пријатељице, онако у поверењу, колико хиљада евра ми је потребно да уложим да бих добила посао за стално. Она ми тврди како је то позитивно улагање и како ће паре ускоро да ми се врате. Ја сам јој на то одговорила да ми на памет не пада, а она ће – знаш ли ти у којој држави живиш, умри када си бандоглава, иди па ринтај код приватника.

Е, сада ја питам све Вас, да ли је ово порука коју ми треба да пошаљемо својим младима да све у животу може да се купи уколико имаш довољно еврића? Због чега смо онда зачуђени када прочитамо у новинама тарифе мушке и женске проституције или о продаји наркотика и другим врстама криминала?

evri2

Зар ово понашање у пословању, које смо у већини усвојили не потпада такође под тежи облик криминала? Да смо ми исправни, био би исправан и државни апарат пошто би ми као такви захтевали његову одговорност и смену.

Питање број два: 

Ја сам рецимо радник у државној фирми и од државе примам плату. Због чега мене као радника државне фирме не интересује стање и положај радника у приватном сектору нити ме занима шта ће његова деца да једу, а иначе живимо у истој држави, дишемо исти ваздух, имамо сличне проблеме? Пошто су државни и приватни сектор повезани, а приватни сектор пуни државни буџет углавном, како је могуће да се нико не запита због чега постоји толики јаз између њих

Питање број три: 

Политичко запошљавање. Скоро се у фирму у којој мој супруг ради годинама, на опште незадовољство свих запослених запослио дечко са поремећајем у понашању илити дебил. Његова препорука је деда у Кркобабићевој странци. Посао за који је плаћен није у стању да обавља, а посао је веома одговоран и морају други да га обављају уместо њега. Знате шта је мени лично засметало? То, што је сјајан дечко са завршеним факултетом и просеком скоро десет био принуђен да моли да га запосле као физичког радника и да се још захваљује за услугу коју је добио док тотално неспособна особа ради за стално?

Питам све нас, каква будућност очекује државу која послује на такав начин и својом бахатошћу присиљава паметну и вредну омладину да буквално спашава живу главу бежећи из своје земље? Нисам имуна на проблем дечка ометеног у развоју, али сматрам да треба да постоје државне институције које на другачији начин од овога решавају њихова питања.

Питање четири: 

Мислите ли сви Ви да је нормално и демократски претући свој народ због тога што неће да промени свест и прихвати педерску културу? Мислите ли да ако ћутимо и завучемо се у своје хладне зидове да ћемо решити нешто конкретно? Мислите ли да свако убиство разних манијака над децом није важно уколико дете није наше? Мислите ли да ћете истину наћи у новинама? Нећете браћо моја. Истина је негде између.

Питање пет: 

Свакога од нас занима плата. Да ли сте се запитали, да уколико дозволимо крађе, пљачке државне имовине, непоштене приватизације, останемо глуви над вапајем сељака, да ћемо добити плату која нам следује?

Е, па нећемо. Докле год нас држава или неко други плаћа, дотле смо и робови тих истих, с том разликом што су се ови досетили да промене назив «роб» у «радник» како би нас истина мање болела. Када то будемо спознали, претпостављам да ће нам бити јасније на који начин да поступамо у будућности.

Питање шест: 

Знате ли шта су коцкари? Манијаци који губе велике или мале своте новца у зависности колико су платежно способни. Шта ради наша држава? Ставља судбину народа и државе на црно. Шта ако црно изгуби и куглица падне на црвено? Где ћемо тада ми да завршимо? Како завршавају губитници?

И последње: 

Знате ли просту математичку формулу: Улаз = излаз +акумулација ?

Да би трошио мораш да имаш позитиван биланс и још да ти преостане за црне дане. A шта ми радимо? Tрошимо оно што немамо и тражимо да нас неко поштује. Е па другови и другарице, бојим се да неће моћи. Јер, до сада смо препуштали бригу о свом животу људима на власти као да смо деца недорасла, мислим да је дошао тренутак да изађемо из пубертета и да преузмемо одговорност.

 ***

Треће писмо:

Чини добро и надај се злу..

Нисам без основа дала ову тешку изјаву.

Живимо у време лопова и превараната. Овладали су нашим животима, нашом садашњошћу, нашом свакодневицом. Лопови на власти краду милионе, отимају, распродају све уз законско покриће. Они испод њих у стопу их прате, отимају шта год и где год могу.

Најезда лоповлука.. као када скакавци поједу све пре собом – општа пошаст.

Немам више ништа осим голог живота, а радила сам годинама у назад. Мислила сам да ће бити боље, да ће се све средити, да је све случајно. Не знам како сам толико дуго могла да будем наивна, неспособна да схватим да се ништа неће променити све док ми будемо пасивношћу саучесници у свему томе.

Када су трговци органима отимали људе са Космета и вадили им и препродавали органе, ми смо окретали главу као да се дешава далеко некоме на другом континенту, у другој галаксији, у неком филмском спектаклу. Дошло је време да бандити закуцају и на наша врата.

Отворите новине. У новинама – само профит. Ништа друго. Не видим људе, не видим децу, не видим народе, не видим срећу на лицима, не видим ништа, сем профита.

thumb

Видим ратове и из утробе свога бића осећам инстиктивно да се спрема трећи најстрашнији. Он нам је пред вратима само што није закуцао. Како знам? Тако што је дошло последње време у коме се манастири пале под именом борбе за слободу, убијају и протерују људи у име слободе и правде, тлаче несрећни и мали у име људских права. Нема правде, нема хуманости нема светлости.

Људи губе рат са силама зла али они и даље ништа не виде сем профита.

Никада од настнка људске цивилизације човек није био толико слаб, а обманут да је моћан. Звецкају му еври, сијају мобилни телефони, екрани рачунара, смењују се слике огромном брзином протичу сати, дани, године. Човек не примећује да је покраден. Краде му се живот он јури за профитом. Време никога не чека. Човек је заробљеник сопствених заблуда. Мисли да ће скупим играчкама надоместити празнину у срцима своје деце тврдећи да су му она најважнија и да све ради због њих… Али деца функционишу на љубав, деца се рађају из љубави, њима ваши еври не значе ништа. Они се свете касније када порасту тако што им постајете неважни онда када будете истрошени и стари.

Тужно је када се велича смрт, а осуђује рођење, попут осуде коју јавно упућујемо мајкама са више деце да су њихова деца вишак на овом свету и да нису требала да се роде пошто нам је закон и профит наложио колико би их требали родити како одгајати како васпитати (а никако како их чувати и волети).

Недавно сам купила сину бицикл за рођендан. Био је веома срећан. А онда су му га у сред бела дана украли из улаза у којем станујемо. Много ме заболело. Одвајала сам последњи динар за тај рођендански поклон, јер сам знала колико га је желео.

Коме да се жалим? Како да детету објасним да постоје на свету такви људи који чекају да нешто створиш да би ти то отели без гриже савести. Таквих је све више у Србији у којој живим. Намножили се као пошаст. Отимају из очију и црно испод ноката. Разликују се само по величини опљачканог, остало је све исто.

Коме ћемо да се жалимо ми мали људи?

Како ћемо да одбранимо своје тешко стечено и са муком?

Како ћемо уопште да преживимо када смо бројчано слабији од лопова и пљачкаша?

Зашто, поред свих статистичких податак, држава Србија не изнесе податак колико заиста има стваралаца, а колико крадљиваца? 

***

Четврто писмо:

Живимо у Њу Ејџ добу, савременом свету у коме је све напредно и добро. Јесте, али мало сутра. Добро је само на папиру и у њиховим болесним статистикама. Живот сведочи нешто сасвим друго.

Људи су отупели, али потпуно. Нису способни да виде оно што је очигледно.

Прво – очигледно је да они који највише раде, да не кажем они који једини раде, најмање прихода имају од тога. Људи који раде су произвођачи хране, рудари и занатлије. Ово остало је бирократија која пресипа из шупљега у празно. Шта раде шалтерски службеници, гомила бирократа и ћата? Проводе радно време пишући и куцајући, а све то нема материјалну вредност осим оне да ће да се посече безброј стабала која снабдевају планету кисеоником како би се утрошиле хрпе папира за статистику која после пар месеци не значи ништа. Онда ће бирократе да од исте те хартије добију плату, која има фиктивну вредност, а ако се обезвреди платежно средство може да служи искључиво за брисање стражњице.

И то никоме од нас, Вас није сумњиво. Ни то што рудари гину, а плате су им никакве, ни то што се бацају огромне количине хране, а људи умиру од глади, ни то што отварачи уста из музичке индустрије млате лову док Ви црнчите за кору хлеба, не бих да набрајам даље.

Ово моје писање је револт на људску глупост!

Не занима ме шта ће већина да мисли, може и да ме каменује нећу да одступим ни за педаљ од својих ставова. Згађена сам на чињеницу да ће глупа женска популација радије да баци паре на крему од змијског отрова за коју јој светски експерти тврде да гарантовано од бабе прави девојку, пре него што ће да размисли да удели понеки евро болесној и гладној деци. И све то јер смо невероватно наивни да верујемо да ће фармацеути да лове змије и да из њих извлаче отров а онда га убацују у креме. Авај. И све то за невероватних 50 евра, када је снижење.

О силиконима од 2000 евра не бих да коментаришем. Дипломирала сам на материјалима нове технологије, тврдим да када бисте имали прилику да видите шта силикони раде људском телу, никада никоме од вас не би пало на памет да убацујете тако нешто у своје тело и још да за отрове плаћате.

Србске жене се нису досетиле да покушају са србским момцима на другачији начин да мало држе до себе и да ментално буду јаче и тврђе на неким стварима, одговорније, нежније, искреније, мајчинскије. Уместо да се и ментално и емотивно и физички претварају у бесплодне силиконске киборге.

Србкиње, ко ће да рађа србску децу? 

Implanti

Србима ваде органе и продају их на светској пијаци – реакција у Београду млака, скоро никаква. Али, када су код нас недавно потровали псе луталице изашао је цео експертски тим полиције заједно са форензиком. Немојте ме осудити пре времена, далеко било да не волим куце, није то у питању. Сматрам, да би наши Срби са Космета требали да имају макар, па рецимо псећи третман, ако нисмо способни за неки други.

А о хомосексуализму не бих ни да коментаришем. О ономе подметнутом немачком геју чије су ми ране веома сумњиве такође не бих, изведимо закључке сами. Није парада проблем, проблем је шта после ње, бракови, усвајање деца…

И? Куда иде овај свет? У природи не постоје животињске врсте које опште на такав начин. Штекер за струју има своју употребну намену – зашто онда не гурате и прсте тамо ако све може да се меће у све. Не гурате јер ће да вас удари струја, ето зато. И ако Вас светски деда Сами убеди да је ин бити фин док он сеје рат и баца Вам бомбе, Ви ћете и даље да верујете њему а нећете рођеним очима.

Шта више да кажем осим да замолим Дејвида Коперфилда да нас пробуди из колективне хипнозе пре него што не буде прекасно ако већ и није?

Ја сам једноставна жена. Као што не китим текстове које пишем, а могла бих разним страним фразетинама без смисла али са циљем неког лажног призвука величине, тако не китим ни себе.

Ми Срби, потомци смо цара Душана и цара Лазара и нисмо клошари ни битанге.

Нама није потребна шминка историје нити лажни сјај запада.

Нама није потребно да трчимо на запад да бисмо купили знања и инструкције како да живимо.

Ми имамо знања, а не они.

Крајње је време да престанемо да срамотимо своје претке.

 

10 replies »

  1. Хвала Слађани на овако добром тексту. Емотивно је сасвим погодила како се у овој земљи, у овом времену може осећати једна Срп(б)киња. Добро је дала приказ стања и узрочно-последичних веза.
    ТАКО ЈЕ!
    Пре свега, деценијама је рађено против народа Србског и тога морамо постати свесни
    Наши непријатељи су нас убијали у рату, а наставили да нас уништавају и у миру.
    Морамо се пробудити, просвећивати и назвати све правим именом,
    Морамо схватити наше националне интересе и борити се за то!
    Треба да се сетимо ко смо.
    Велика је Небеска Србија,
    Треба народ Богу да се врати, да се Срби обоже, сложе и умноже и биће добро, дај Боже!

    Свиђа ми се

  2. Гос`н Бане, пробаћемо „склепати“ неко објашњење за дилему на крају Вашег коментара. Можда је кривица у нашој „модернизацији живота“. Што више имамо, то смо лошији као људи. Прије социјалистичког система и радништва, које коментаришете, Срби су имали већину становништва на селу, а не у граду. Богобојажљиви и простодушни ПРАВОСАЛАВНИ србски сељак је фасцинирао својом добротом све поштене странце ( као нпр. Арчибалд Рајс, итд), који су судили о Србима по ПРАВДИ БОЖЈОЈ. А какви ћемо тек бити ако се дочепамо стандарда САД или ЕУ, погледајмо и ослушнимо какво „чојство и јунаштво“ красе становнике ове две државе.

    Свиђа ми се

  3. Једино што просперитетно можемо промјенити је сами себе. Тиме мјењамо и све око нас. Није питање шта држава може да уради за нас или ми за њу (Кенеди), већ шта ми можемо да урадимо за себе и околину. Приче да ће се све само средити, видјећете ови ће сви завршити у затвору или она констатација из старе ТВ серије:“Правда ће тријумфовати“ су неосноване, уколико се ми лично не промјенимо. Само тако се иде напријед, а не чекајући да овај или онај политичар буде замјењен. Када су једног нобеловца након кризе 2008 питали шта да ради обичан човјек одговорио је да треба да купи или изнајми имање те да узгаја сопствену храну … Колико је у нашим крајевима необрађене земље и необраног воћа, а имамо гладних људи… Још је давно речено -Ora et labora- моли и ради. Без тога нема напретка. Кукање нас неће никуда одвести.Значи у се и у своје кљусе (се поуздајемо), а онда може, али и не мора, доћи помоћ од браће Руса и осталих, ако их буде…

    Свиђа ми се

  4. Велики поздрав и поштовање тексто писцу, читајући текст сам доживљавала снажан торнадо емоција од плача до срчног смеха…обухватили сте све нивоје који тару цивилизацију на планети…нема шта да се дода, осим да преведете на што више језика…у овом ће многи да се препознају. Хвала!

    Свиђа ми се

  5. А мени се највише свидела ова реченица: “ Очигледно је да они који највише раде, да не кажем они који једини раде, најмање прихода имају од тога. Људи који раде су произвођачи хране, рудари и занатлије.“
    Али такво размишљање није тржишно, није капиталистичко, то је, такорећи, комунистичка идеологија. Скоро сви (осим Дуција Симоновића и малог броја њему сличних „лудака“) се слажу да су нас комунизам, владавина радничке класе и бравари упропастили и да је петооктобарска револуција била прекид са полувековним терором комунистичко-сатанистичке идеологије.
    И заиста, наша СПЦ је сада слободна и поштована у друштву, па свештеници и епископи не морају да се возе градским превозом. Српски језик и књижевност, ћирилично писмо и наша култура стоје постојано као клисурине. Медији су постали светионик истине, поштења и демократичности. Здрава конкуренција је направила истински бум и у привреди и у сфери образовања, а услужне делатности су буквално процветале због велике понуде и мале потражње за људским ресурсима (послова за раднике и раднице на црно, за плату од 150-200 е)… И тако даље, у том стилу.
    Међутим, ја сам анти-комуниста и не мислим да је онај систем био бољи. Напротив, систем је био много гори, али су људи били много бољи. Како је то могуће? Не знам, а изгледа да нико то не може да схвати ни да објасни.

    Свиђа ми се

  6. Odlični tekstovi, samo imam dve opaske. prvo, nije srBski nego srPski, jer i vraBac nije vraPac, kao što SrBin nije SrPin, ali ne kaže se nikada vraBčije gnezdo, nego vraPčije, po toj promeni i u reči SrBin to B prelazi u P i kaže se srPski a ne srBski. Drugo, kada pišete kako su ćate beskorisne i samo troše hartiju i uništavaju šume (nisam ćata niti ih branim!) niste u pravu. Njihov rad je vrlo PROIZVODNI i oni donose DOHODAK, jer država je smislila papirologiju u kojoj za svaki papir koji vam treba morate da platite, a taj papir neko mora da vam izda (proda!) Prema tome, ne dižite bez potrebe poviku i dreku na te ljude, oni samo rade svoj posao i koliko god da većinu vremena džabalebare u kancelariji( „Državni posao“!) oni su korisni državi jer joj donose novce. Dakle, pogrešna je teza da treba smanjiti administraciju – otpustiti „ćate“ pa će sve biti u redu – prvo treba promeniti sistem, smanjiti papirologiju i srediti državu! Ne može administriranje da ostane u istom obimu, a da se broj „administratora“ smanji. Da li se slažete?

    Свиђа ми се

  7. gospodjo svaka vam cast za ovaj komentar.imate dosta ljudi koji su vaseg misljenja.vrlo brzo ce doci dan kada ce svi ovi olosi biti van funkcije,i budite sigurni debelo kaznjeni za sva zlodela koja su uradili.nemoramo mi da im sudimo,pa vidite i sami sta im se desava svaki dan.skupi automobili,dzipovi,luksuz a porodicni ljudi nemogu da prehrane svoju decu.ja imam sestoro dece i dva unuka,nazalost ja jedini radim.tri cerke su mi zavrsile skolu,imam troje malih skolaraca i dva unuka skolarca.pitajte me dali sam ikada od ove lopovske drzave dobio barem deciji dodatak ako nista drugo.nisam i zato molim boga da odem odavde sto pre.bilo gde samo da negledam ovaj drzavni ….

    Свиђа ми се

  8. Дивно запажање Србкињо. Има једна анегдота како је неки човек са својим сином повео старог оца да га спусти у јаму са конопцем да ту сконча. Обаве они то и човек хтеде да баци и конопац доле за оцем а син рече. Немој тата. Зашто. Па требаће мени конопац кад будем тебе спуштао доле. Човек хитно извуче свог оца и одведоше га кући. Дошло му што би рекли из дупета у главу.

    Човек углавном није свестан својих моћи све док му поједине моћи не откажу. А млад човек ако није одгајен у породици са више генерација где влада склад а поготово ако је јединац па и двоје он нема изграђен осећај правог рода и правог односа и стида. Деси се да човек и погреши али ако има стида он ће следећи пут више пазити и исправљати се.

    Човек не може постати Бог, али може стремити Богу- савршенству.
    Човек и сви наши Срби би требало да се окрену оном да раде само оно што има смисла и што доприноси узвишењу рода у сваком смислу.

    Господо Срби прочитајте бар првих 40 страна словенско аријских веда ту ће те наћи лепе поуке о животу.

    Свиђа ми се

  9. Klasična kuknjava a od toga gospođo nema ništa.Nego zasučite rukave i izađite iz sistema.To je jedini način da se preživi, ostane normalan i sačuva obraz.Prodajte sve što imate i sklanjajte se u prirodu.Pronađite ljude koji su to već uradili, oni će vam reći kako i pružiti pomoć…

    Свиђа ми се

  10. Vaš kolega je idiot. Ja imam roditelje stare, danas sam im slavila 60 godina braka, i presrećna sam što su živi. Nadam se da će živeti 100 godina. Oni su ovu zemlju gradili i ostavljaju sve nama mlađima. Šta mi ostavljamo mlađima je naš problem, i naša sramota, jer nismo stisli petlju da kvislinge i kolaboracioniste oteramo dok su bili malobrojni, sada su se namnožili 300.000 pa nas jedu kao oni crni skakavci.. Boleće više, ali ćemo morati da ih sklonimo..To nije pitanje želje već pitanje opstanka.

    Свиђа ми се