АКТУЕЛНО

Др Зоран Чворовић: Ко прети слободи Балкана – Запад или Русија? (историјски преглед)


Нови страхови и стари трикови

Проф. др Зоран Чворовић

Проф. др Зоран Чворовић

Недавна изјава посланика Бундестага, А. Шокенхофа, како је европски пут Балкана и Србије угрожен претњом руског утицаја, потврдила је да је западна шаргарепа варки и обмана оглодана до краја. Следствено, власт у Србији ће у будуће имати на располагању сасвим скромну алхемијску понуду из западних пропагандних лабораторија, какве су приче о инвестицијама и изградњи правне државе. Јер, инсистирањем на тези да руска доминација прети слободи Србије и Балкана, немачки парламентарац имплицитно потврђује да ширење западне псеудоимперије на простор полуострва, у форми евроинтеграција, није мотивисано економским и културним процватом балканских држава, већ искључиво мотивом елиминације Русије, ради успостављања доминација западне псеудоимперије над овим геостратешким чвориштем. Пошто су мотиви геостратешки, а не цивилизацијско-мисионарски, јасно је да ће током тзв. приступних преговора на значају све више добијати спољна и безбедоносна политика, као и енергетика, у мери у којој она данас представља средство за вођење рата, а све мање поглавља посвећена привреди и правној држави. Овим последњим се само замазују очи наивних српских бирача, који од колонизатора очекују да им правно упристоји државу и ојача економију. У складу са природом наведених приоритета врло брзо ће се отворити и питање Србијиног чланства у НАТО пакту, које представља causu finalis целокупног процеса придруживања ЕУ.

8. 12. 2014. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

n28575

Главни циљ западне балканске политике – стављање полуострва под потпуни и искључиви протекторат Запада, Шокенхоф је обукао у пропагандно рухо флоскуле са инверзним значењем о руској претњи политичкој и економској самосталности Србије. Да ће неинвентивна вашингтонско-бриселска бирократија у завршној фази баладе придруживања посегнути за изанђалим деветнаестовековним англосаксонским пропагандним триком оптуживања Русије за сопствене колонијалне планове према Балкану, пре немачког посланика је најавио домаћи спољнополитички коментатор, Б. Јакшић. У својој пашквили он је оптужио Русију како спречава изворно Србијино опредељење за „пут на Запад”.1)Овакав распоред изјава индицира западни план по коме ће се, најпре, појачати интензитет „изворног” антируског запомагања унутар Србије, у редовима благовремено инсталираних „независних” структура новинара, интелектуалаца и НВО активиста, како би се на овај вештачки voxpopuli одазвала западна псеудоимперија, да би под видом заштите Србијине спољнополитичке самосталности убрзала и окончала процес њене окупације. Стога, треба очекивати да ће Брисел у наредном периоду од власти у Београду ултимативно захтевати да предузме мере које би онемогућиле свако респектабилно руско привредно, политичко, информативно и културно деловање у Србији.

Ипак, већини српских политички писмених бирача данас није непознато да се кроз процес укључивања балканских земаља у ЕУ и НАТО води вековима стара борба за превласт над Балканом између Запада и Русије. Међутим, у одсуству слободне, свестране и стручне јавне дебате о политичкој будућности Србије и српског народа, значајан број Срба и даље има недовољно јасне представе о томе како цивилизацијски супростављени геополитички ривали виде конфигурацију Балканског полуострва под својим, а како под утицајем противника. Историја односа великих сила према Балкану у 19. и почетком 20. века пружа довољно материјала да се да одговор на наведено питање.

 

Првобитни западни план за Балкан

У упуствима (од 23. 2. 1837. г) које је од министра лорда Палмерстона добио први британски конзул у Србији, Џорџ Лојд Хоџес, стајало је да му је задатак да пази „врло брижљиво на све покушаје које би руски консул чинио ради појачања политичког утицаја своје владе било у Србији било у суседним земљама”.2)Други налог конзулу Хоџесу односио се на његову обавезу да ради на трговинском повезивању привредно заостале српске Кнежевине и високо развијене Британске империје. Сумирајући британску политику према Србији током целог 19. века, један енглески историчар је сажео у два првобитна Хоџесова задатка: „Прво, Србија треба да постане баријера даљим злоупотребама Русије, друго, Србија треба да се отвори ширењу трговине Велике Британије”.3)

За активни улазак у сферу балканске политике, Британци су хтели да искористе положај у коме се нашао кнез Милош, чијом су самовољом и превртљивошћу подједнако били незадовољни народне старешине и Русија, као једина међународноправна покровитељка Србијине аутономије. О оваквом плану Лондона сведочи Хоџесова белешка да и поред тога што „превртљив карактер кнежев увећава тешкоће”, „нисам изгубио наду”, додаје британски конзул, „да ћу моћи уверити Кнеза, да Енглеска има и воље и моћи да му буде исто толико корисна колико и Русија или која било друга држава… ”.4) Хоџесово ослањање на Милоша, независно од његовог карактера, било је условљено чињеницом да „никога нема у овој земљи који би, на Милошевом месту, био у истој мери вољан да тражи савез с Великом Британијом противу Русије, и уопште био тако расположен да ради сагласно жељама Владе Њенога Величанства”. „У његовом народу (српском)”, истиче Хоџес, „била је дубоко усађена предрасуда о свемоћи Русије”.5) Кнежева самовоља била је предмет бриге Форин офиса само у мери уклањања разлога унутрашњем незадовољству које је могло да ослаби британског играча Милоша и последично ојача руске позиције у Србији. Иначе, ондашњи став Лондона је био да само ослонац на унутрашње политичко незадовољство омогућава Русији да оствари своје планове у Србији, док некаква отворена интервенција Русије није требала да према Хоџесовом мишљењу задаје бриге Милошу, јер би се насупрот ње нашле удружене европске силе. Колико је либерална Британије бринула о правном уређењу Србије и ограничењу кнежевог апсолутизма, сведочи оно што је народни првак Стојан Симић рекао у марту 1839. конзулу Хоџесу: „Ви сте увек грешили што сте хтели да подржавате Кнеза насупрот слободној вољи народа. Тај човек тако је заслепљен својим заблудама и лажним појмовима о влади, да се не сматра везан никаквим обећањима. Ми сви знамо, да сте се ви до крајње мере противили доживотном Савету и установи једне Народне Скупштине којој би Савет имао да полаже рачуне о раду. Такође знамо, да се лорд Понсонби енергично противио оној одредби која је установљавала годишње Народне Скупштине, и ми смо добили ту важну ствар само посредством Г. Бутењева (руски конзул у Цариграду), који је израдио за њу посебан ферман на Порти”.6) Ако се због личне заинтересованости представника уставобранитељске олигархије могу узети са резервом ставови С. Симића о незаинтересованости Лондона да у Србији заступа либералне установе, то се не може рећи и за тврдње аустријског министра, чувеног грофа Метерниха. По доношењу Хатишерифа од 1838. познати антилиберал Метерних је британском отправнику послова у Бечу рекао, како Лондон „тешко може кривити Аустрију да је сувише ревностан заступник претерано либералних мера, и опет, ма колико то изгледало у овој прилици чудно, ми смо ти који тражимо ограничење апсолутне монархије (у Србији), док ваш представник ради супротно”. Метерних је том приликом невољно признао да је Аустрија у својој политици ограничења Милошевог апсолутизма радила заједно са Русијом.7) Пред српским старешинама британски представник је одсуство британске подршке реформама и правном ограничењу кнежеве самовоље опортуно бранио страхом од руске доминације над Србијом, говорећи им како ”Милошева тиранија не може дуго трајати, док се руског ропства не би Срби никада ослободили”.8)

Британски интерес којим се правдала одбрана „Милошеве тираније” био је садржан у захтеву који је Милош прихватио зарад добијања заштите Лондона, а пренет му је путем једног поверљивог Хоџесовог писма: „Ја имам упутства од моје владе да вам изјавим, да доклегод ви продужавате верно испуњавати своје обавезе према виској Порти, влада Њенога Величанства биће свагда готова да вас потпомаже у одржавању права и повластица које су Вашем Височанству и Вашој породици као и српском народу ујемчене”.9) У основи британске туркофилске политике очувања неповредивости турског суверенитета над балканским територијама, која се тридесетих година 19. века остваривала кроз покушаје претварања Милоша у послушног турског вазала, налазио се страх да  „Русија доведе Србију под свој утицај”, а када би се „једном њен утицај ту утврдио”, по конзулу Хоџесу, „Босна, Бугарска и друге турске покрајине зависиле би од ње; она би имала само да нареди општи хришћански устанак, па да једном за свагда буде свршено с Отоманском Царевином”.10) Једном речју, Британија је српском кнезу продавала своју јевтину заштиту, сводећи га на верног турског вазала, како би од њега заузврат добила скупо јемство да ће одустати од било какве национално ослободилачке акције, која би на Балкан могла да доведе Русију.

Други западни план за Балкан

Већ на почетку свог активног бављења Балканом британска политика је конципирала резервни план. Он би се реализовао у случају да очување турског суверенитета над балканским Словенима постане за интересе британске империје нефункционално и контрапродуктивно. Тако је први енглески обавештајац који је радио у Кнежевини Србији, и који је информативно припремао за рад конзула Хоџеса, Дејвид Уркварт, изнео решење да Срби треба да се препусте Аустрији.11) Да је и доцнија британска политика према српском питању ишла правцем који је најавио Уркварт, показују изјаве високих британских политичара из редова виговаца, лорда Џ. Росла и посланика С. Бомона, дате пред почетак српско-турског рата 1876. српском либералу В. Јовановић. У својим мемоарима он је забележио како му је Бомон одговорио „да се и у Инглеској почиње губити нада у трајну моћ Отоманске царевине, да одржава своје господство над `Источним Хришћанима`”; али се пита „да ли снага `Источних Хришћана` достиже за пуно ослобођење њихово и да ли би они ослобођени били у стању да одбране слободу своју од нових освајача“. Он им је, као и лорд Џ. Росл, говорио о „Балканском савезу под председништвом Аустрије”, као најпрактичнијем излазу из кобног источног заплета. Он је отворено казао, да се у Инглеској води брига о одржању европске равнотеже насупрот освајачког ширења Русије на Исток; да се у тој бризи долази на мисао да се место немоћне Отоманске царевине створи савез слободних балканских народа, коме би Аустрија преседавала. На челу Балканског савеза културна Аустрија била би у стању, да спасоносно утиче на напредно развијање и ширење културе и цивилизације на Истоку, те да Балканско полуострво постане живим бедемом против освајачких смерова споља”.12) Конкретна последица оваквог енглеског страха од самосталне српске ослободилачке акције, на чијим би крилима на Балкан, по дубоком уверењу Форн офиса, слетео руски царски двоглави орао, било је одбијање енглеских, али и грчких банкара из Лондона, да Србији одобре зајам којим би финансирала своју припрему за рат са Турском. О томе отац Слободана Јовановића, Владимир Јовановић, вели следеће: „После обавештења у Лондону, ја сам се вратио у Србију, и одмах поднео писмен извештај влади, са наглашењем да Србија потребан јој зајам треба да тражи само где његовом реализовању интереси не сметају, а то je у Русији, која има интерес да јуначким мишицама своје угњетене браће ломи снаге азијских господара Цариграда”.13)

Британски план да се са Балкана избаци Русија, како би надзор над јужнословенским народима, пре свега над најмногобројнијим и највиталнијим Србима, из турских прешао у аустријске руке, добио је на Берлинском конгресу подршку свих кључних западноевропских држава. На Конгресу је требало најпре издејствовати, како је по повратку из Берлина Дизраели говорио краљици Викторији, да „територијална увећања бунтовних, вазалних држава буду што је могуће мања због њиховог савеза са Русијом; нерасположење Румуније, Србије и Црне Горе потврђује да се у томе успело”.14)Да би се обезбедила ефикасна контрола Запада над полуострвом, Аустро-Угарској је дозвољено да окупира Босну и Херцеговину. Ова одлука се у формалном смислу дефинисала, по речима француског представника, као „једна мера европске полиције (comme une mesure de police europeenne)”.15) Иза овакве одлуке суштински се налазио мотив који је енглески представник, лорд Биконсфилд, изразио речима: „Ако би конгрес оставио ове провинције у стању у коме се сада налазе, то би довело до доминације словенске расе, која није спремна да праведно поступа са другима”. Западноевропске државе биле су сложне и у још једној мери слабљења руских савезника, Србије и Црне Горе – очувању турског суверенитета у Рашкој области, али ојачаног аустроугарским војним присуством. Да је и ова берлинска одлука била мотивисана британском, с једне стране, туркофилијом, а с друге стране, србофобијом као „рукавцем” лондонске русофобије, потврђује Солзберијево признање да „убацивање аустријске силе између две независне балканске државе, пошто она не узима од султана крајеве од територијалне, финансијске и стратегијске важности, пружа му безбедност против њихове поновне агресије”.16)О балканској улози коју је Лондон 1878. у име Конгреса европских великих сила доделио Аустро-Угарској, академик Д. Живојиновић вели: „Британски државници наменили су Аустро-Угарској одређену улогу – да пажљиво прати деловање Србије и Црне Горе, да их извуче испод руског утицаја, да их привуче себи и да на тај начин онемогући њихов национално-политички рад”.17)Овај циљ западноевропске политике успешно је реализован, не само аустроугарском окупацијом БиХ, него и понижавајућим споразумима које је Србија 1881. закључила са црно-жутом монархијом – Тајном конвенцијом и Трговинским уговором. Овим споразумима су кнез Милан Обреновић и напредњачка влада поставили Србију у статус политичког и економског трабанта Аустро-Угарске. Клаузулом да „без претходног споразума с Аустро-Угарском Србија неће преговарати ни закључивати политички уговор с било којом другом владом” (чл. 4), Кнежевина се одрекла самосталног вођења спољне политике, а давањем индустријски развијеној Аустро-Угарској статуса најповлашћеније нације без узајамности – и самосталног вођења економске политике. Уз то, кнез Милан и напредњаци су обрнули правац српске ослободилачке политике који је вековима тежио ка српском етничком језгру – БиХ и Рашкој области, усмеравајући га по налозима Беча на рубне етничке просторе Вардарске Македоније. То је довело до неминовног сукоба православних Срба и православних Бугара, што је и био крајњи циљ Запада, јер су се у међусобици слабили потенцијални руски савезници на Балкану.

Став да Аустро-Угарској, односно немачкој нацији треба доделити улогу западноевропског жандара над Словенима нису делили само представници званичне западне политике, већ и класици марксизма. Тако је Ф. Енгелс сматрао као „неопходност” да Словени као „неживотворни народи”, који „никада неће моћи да стекну било какву самосталност”, из „Немачке увозе скоро све елементе духовне културе”.18)Није случајно да су Енгелс и Маркс били блиски пријатељи већ поменутог Д. Уркварта, који поставио темеље политици Лондона према Кнежевини Србији.19)  Енгелс је са тевтонске висине говорио о Словенима исто оно што је један енглески аристократа Лонгворт, при том конзул у Београду (доба кнеза Михаила), говорио о својим домаћинима Србима, оцењујући их као „нацију овчара и свињара која и нема жеље да буде нешто више”.20)  Да једног марксисту са либералним католицизмом повезује исти степен русофобије, показује Чезаре Балбо, који је, речју академика Екмечића, 1844. године истицао да „Русија врши најдубљи утицај на балканске покрете, али од тога долази опасност да се једно османлијско и исламско ропство, замени руским, које ће бити још горе”. Зато је овај Италијан предлагао да се „словенски народи могу ослободити само ако њихове земље окупирају Аустрија и Пруска, прва на Балкану и друга у Пољској”.21)

 

Трећи западни план за Балкан

Западна империјална плутократија је имала и трећи алтернативни план за контролу Балкана, у случају да дође до краха турског и аустријског господства над полуострвом. Руководне идеје ове стратегије формиране су друштву пољских емиграната, русомрзаца и масона окупљених око кнеза Адама Чарториског, чије је седиште било у Паризу, али који су првенствено радили по налозима званичног Лондона. У британској престоници Пољаци су 1842. г. објавили књигу у којој промовишу тобожњи план, тада већ бившег српског кнеза Милоша Обреновића, да „уједини Србију, Босну, Бугарску, Херцеговину, Хрватску, Банат, Славонију, Истру, Далмацију, Црну Гору и горњу Албанију у једно јужнословенско царство”. Исти пољско-британски масонски рукопис видљив је и на Гарашаниновом „Начертанију”, са чијом је првом верзијом био упознат нико други до Д. Уркварт и то посредством једног агента А. Чарториског. Уз то, Екмечић као занимљиву чињеницу истиче да су у кругу око И. Гарашанина најзначајнија имена били католички калуђер, бивши исусовац Матија Бан и бивши фрањевац Тома Ковачевић.22)

Концептом заједничке јужнословенске државе, који би се реализовао у случају да Аустрија не буде могла да у име Запада преузме улогу тутора над Балканом, требало је православне Србе, а у неким варијантама и Бугаре, као традиционалне руске савезнике, апсорбовати у потентнији западни цивилизацијски модел. То је био концепт „западњачке Југославије” иза кога је 1918. стао званични Лондон. За потребе Форинофиса овај концепт су развили утицајни историчари Ситон-Вотсон и Стид. Веровало се да ће у условима постојања федеративног уређења, речју Вотсона, „цивилизованији Хрвати и Словенци ускоро преузети вођство у политичком животу и мисли нове државе, пред њиховим галантним али примитивнијим српским саплеменицима”.23) Управо је овакву опасност за православне Србе пред очима имала дипломатија цара Николаја II када се 1915. противила стварању јединствене југословенске православно-римокатоличке државе.24)

 

Три модела и четири периода доминације Запада над Балканом

Плутократска псеудоимперија, са мозгом у Лондону, сукцесивно је примењивала напред наведене планове за обезбеђење искључиве контроле Запада над српским поседом на Балкану. У име очувања европске равнотеже снага, псеудоимперија је до отварања Велике источне кризе (1875. г) водила туркофилску политику очувања неповредивости султанових европских територија. Од 1875. до почетка 1918. године западноевропска доминација над Балканом обезбеђивала се кроз безбедоносну, економску и културну доминацију Аустро-Угарске. Од момента када је југословенска држава са октроисаним Александровим Уставом од 1931. добила уређење високо децентрализоване регионалне државе,25)па све до сецесионистичког разбијања Брозове Југославије, почетком деведесетих година 20. века, спроводио се трећи модел доминације у форми „западњачке Југославије”. Са процесом ширења ЕУ и НАТО на Србију, Црну Гору и БиХ, западна псеудоимперија се враћа новој верзији другог плана за контролу Балкана, који се данас уместо преко аустроугарске melting pot државе, спроводи укључивањем српских држава у евроатлантске наднационалне структуре.

 

Руске империјалне тежње – између мита и стварности

У циљу прикривања својих империјалних намера према Балкану, Запад је служећи се фалсификованим тестаментом Петра Великог ширио „мит да је руска држава била незасити освајач и жандарм”. Тако је Ф. Енгелс говорећи о словенофилима истицао како је „иза ове апсурдне теорије стајала претећа стварност у лику Руске империје – оне империје у чијем се сваком кораку открива претензија да на читаву Европу гледа као на посед словенског племена, а посебно његовог изузетно енергичног дела – Руса”. Духовни странци у редовима петербургшке бирократије „злурадо су примали злонамерне измишљотине о руској спољној политици”. Оцењујући руску спољну политику током 19. века, проф. Е. Спекторски је говорио, како је о међународној политици „народ највећим делом ћутао, а интелигенција је под моћним окриљем двоглавог орла приуштила себи луксуз равнодушности или омаловажавања”. Овакво стање духова у администрацији Трећег Рима условило је, с једне стране, појаву незабележених облика руског саможртвовања за европски поредак и мир; такво је, примера ради, било слање Бечу, у виду помоћи, армије од 150 000 људи, како би се 1849. заштитили од мађарске буне. С друге стране, ово специфично стање духова у руској администрацији се на унутрашњем плану испољавало кроз хапшења словенофила, какви су били К. С. Аксаков и Н. И. Костомаров, који су тражили вођење самосталне руске политике према Балкану, ослобођене стега међуевропских споразума и принципа „равнотеже снага”, а ослоњене на савезништво православних балканских Словена.26)

У стању незајажљиве инфантилне потребе за страним туторством, Србијина политичка елита током 19. века није могла да разуме аргументе које је, примера ради, у име руских патриота изложио 1883. године професор Петроградског универзитета, Владимир Иванович Ламански, тадашњем опозиционару Владимиру Јовановићу. Ламански је на Јовановићеве тврдње да званична Русија није ништа конкретно учинила како би спасила Србију од аустријске политичке и економске доминације, одговорио како и сама „Русија страда од ширења туђинских, и особито германских, утицаја”. Стога је Србима препоручивао да морају независно од држања званичне Русије да се „боре против аустријске најезде”.27)Ондашњи српски политичари нису могли да разумеју овакве поруке руских патриота, и то не само услед детиње потребе да по сваку цену нађу моћног заштитника по узусима европске политике, већ и због мутних, провинцијалних и банализованом идеолошком свешћу оптерећених представа о европској политици. Они су жудели за спољном заштитом моћне Русије, а били су, као и многи Руси, мобилисани у либерални табор идеолошких противника мисије Трећег Рима. Константин Леонтјев са жалом констатује да су руски словенофили очекивали „од наше млађе, наше здраве браће (Јужних Словена)… да ће нас они поучити како да се успешније боримо против европеизма… А они претекли Европу”. Кирјевски, Хомјаков и Аксакови, „сви су били”, додаје даље гроф Леонтјев, „руски племићи, даровити, образовани, идеални, лепо васпитани, префињени, презасићени европеизмом… Зар се то могло допасти једва школованом, или чак и добро школованом у Европи, чобанину (јужнословенском)”.28)Српском деветнаестовековном интелектуалцу, који је на национално-ослободилачком плану тражио братску потпору Русије, у идеолошком погледу били су својта руски либерали, који су све чинили како би изнутра ослабили државу од које је православни Исток ишчекивао свој нововековни васкрс.29) У том парадоксалном одсуству духовног сусрета, Србима и Русима је протекао 19. век.

И поред свих размимоилажења и неразумевања званичне и незваничне Русије када је у питању Балкан, остаје закључак који је у студији „Борба за независност Балкана” дао бечки ђак и по свему судећи масон, (дакле идеолошки ненаклоњен Трећем Риму), В. Ћоровић: „Русија је тражила посед источног или југоисточног дела Балкана првенствено ради тога, да би имала у својој власти мореузе и слободан излаз из затвореног Црног Мора. Али у својој политици, која је природно, била руковођена властитим интересима, она је цело време имала и обзира и пријатељства према балканским народима. Србима је она највише помогла да искористе успехе свог устанка; Грке је прихватила у по њих најтежем часу; а Бугарима помогла да извојују државу. Кад год су западали у кризу, њихове државе су у њој налазиле најспремнијег заштитника.  Да није било Русије Србија би 1914. год. сигурно била прегажена и можда потпуно придављена. Русији слобода и величина балканских држава није ништа сметала.”30) Објективност Ћоровићевог истраживачког увида додатно је била ојачана чињеницом што наведену студију пише 1937. када царске Русије већ одавно нема, а од СССР писаца није могао да очекује било какве бенефиције, јер се налазио на црној листи „црвених”. Уосталом, да је Русија несебично помагала Србе потврдио је и аустријски цар Фрања Јосиф у разговору са руским послаником Мајендорфом у време Кримског рата. Цар је руском дипломати скренуо пажњу да Аустрија „не би могла хладнокрвно гледати ако би Русија своје право покровитељства раширила на целу Отоманску царевину. То би осетила и Аустрија и равнотежа европска”. Руски посланик је одговорио како Русија нуди Аустрији „да поделимо покровитељство над Србијом”. На то је Фрања Јосиф изнео тврдњу са далекосежном и трајном поруком: „Да, али благодарећи племенским и верским симпатијама, Русија би била све, а ми ништа”. „То долази отуда”, одговорио је руски дипломата, „што смо ми овим народима чинили услуге, а Аустрија их је свагда Турцима предавала”. На ову констатацију аустријски цар је само могао да каже – то је истина”.31) Отуда, ни тада, ни данас, није било те снисходљивости којом би Русија и Србија могле да убеде Запад у непостојање заједничке завере. Осим, каиновског братоубиства, коме се западни крсташ већ вековима нада!

 

Србија пред избором:
зрелост или малолетничко старатељство

Данас када се у форми евроинтеграција спроводи стари западни план о колонијалној доминацији над Балканом, како би се кроз нову духовну, биолошку, политичку и економску девастацију Српства спречило укључивање полуострва у „руски свет”, односно у византијски цивилизацијски круг у настајању, поново постаје актуелно питање моралне способности Србијиног политичког вођства да скроји политику по Србијиној и свесрпској мери. Као и 1880. пред Србијом се налазе два пута: пут зреле и одговорне национално-државне политике одбацивања диктата који од Србије праве политичког и економског патуљка и пут прихватања диктата по цену инфантилног стављања под туђинску заштиту.Мада се избор првог пута у почетку чини тежим и скупљим, зла судбина династије Обреновића, која је, почев од кнеза Милоша, па преко краља Милана, националној слободи претпостављала страну заштиту династијских интереса, показује да се поглед „жабе из лужине” на крају плаћа сопственом безвредном главом. О природи политике Запада према Србији и односу према њој најбоље сведочи и данас итекако актуелан увид Алексе Симића, министра иностраних дела Књажевине Србије у време Кримског рата: „Па и кад бисмо хтели следовати западној политици, ми то не бисмо могли учинити, јербо њихова политика није стална, него превртљива… А је ли могућно нама бити у свако време онаквима и у оном стању како би нас западне силе у свако време различно про и контра, желеле имати? Та ми се не можемо уподобити једном бурету вина или воде, на коме, кад одврнеш славину, да тече, а кад заврнеш, да престане. Ми морамо бити нешто стално, па у овој сталности руководити се како нећемо изаћи из законитога пута…”32)

Имајући то у виду, Србија се данас не налази пред избором ЕУ или Евроазија, већ пред вечитим избором, као и 1880. године, остати свој у слободи или ренегат у ропству. За избор првог пута потребна је политичка и људска зрелост и вера у снагу освештаног народног прегнућа, а за избор другог пута довољни су малодушност и инфантилност. С тим у вези, руска одлука да нађе алтернативу „Јужном току” вишеструко је корисна за Србе.

С једне стране, ова одлука у светлу историјског искуства из 19. века показује да се Русија извукла из канџи губитничке позиције тражења решења по сваку цену у оквиру наметнутог поретка европске политике. Трошење времена и ресурса у оквиру наметнутог модела „дијалога” посебно је опасно у предвечерје великог сукоба, јер слаби мобилизацијску пажњу Москве. Штета од оваквог пактирања, већа је од геополитичке снаге „Јужног тока”, ма како Балкан био значајан као арена за потврђивање улоге велике силе. Руски једнострани излазак из Прокрустове постеље „европског поретка” и „европске равнотеже” представља још један доказ да се Путиновска Русија налази на путу своје духовне самоспознаје и геополитичке и цивилизацијске еманципације, а само на том путу она може да изгради „руски свет”, односно обнови византијску цивилизацију, као једину истинску алтернативу западној цивилизацији.

С друге стране, руска одлука да извуче се из хазардерске партије са ЕУ (читај САД) у којој је улог „Јужни ток”, помоћи ће да патриотска политика у Срба теоријски и практично сазри, како би била кадра да понуди решења за изградњу снажне, правно уређене државе, са сопственим светосавским културно-образовним моделом. Ослобађање патриотске сцене од националне демагогије, популизма и моралне хипокризије деведесетих, те од новијих новачења у виду небулозних мутант-комбинација западних либералних правних и економских установа и спољнополитичког евроазијства, подстаћи ће неопходну вредносну селекцију у табору, који је по укусу Запада одавно запарложен. Једном речју, српске патриоте треба да одрасту и спреме за време у коме ће се политика водити и другим средствима.

Као што светосавска Србија препознаје само силну Русију, свесну историософске улоге Трећег Рима, што српским патриотама даје недокучиви морални престиж у односу на западне штићенике, тако је Путиновској Русији потребна Србија свесна себе и своје одговорности пред прецима и потомцима; једном речју, Србија која неће као 1880. милановско-напредњачка изабрати улогу патуљка у западној верзији балканске трагедије. Као деваститрани народ тешко да би поново имали снаге да анулирамо репризу „добити” нове верзије проевропске милановско-напредњачке политике: одустајање од Босне и Херцеговине, односно Републике Српске, трајно удаљавање Србије и Црне Горе,  стварање аграрно-колонијално привредног модела и духовно отуђене елите скоројевићки спремне да националну државност утопи у melting pot државолику формацију. Изнад свега тога, било би морално трагично да  кризу историје чију хуку чујемо дочекамо „ван табора честитога кнеза”, то би била апостасија без могућности повратка на пут покајања.