АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Позицију Николића (озбиљније него што он признаје) љуљају синдроми Коштунице и Виктора Јануковича


Неверни Тома и синдром: Коштуница – Јанукович

Бранко Жујовић
Глас Русије, 10.12.2014.
9RIAN_02511656.HR.ru

 © Photo: RIA Novosti/Aleksey Nikolskyi

Оно што је закономерно у српској политици, дефинисаној страначким уместо државним интересима, то је да ће до сукоба Томислава Николића и Алексанра Вучића доћи. Увод у сукоб, чије би распламсавање лако могло да доведе до формирања новог политичког блока, већ се одиграо.

До сада смо слушали само пуцкетаво тињање спорадично опречних изјава са две тачке државне моћи, уз пуно димних завеса у медијима. Николићева објашњења да неспоразума са Вучићем нема, личе на она када је тврдио да је беџ са ликом Војислава Шешеља почео да заборавља, након што се пресвуче у послеподневно одело.

Поменимо различите ставове Николића и Вучића у вези резолуција о Космету, виђења БиХ, доласка Александра Лукашенка, затим покушаје чланова владе да тајно мењају споразум са Русијом, кадровску елиминацију кључних Николићевих људи, лажљиве или у најмању руку злонамерне медијске нападе на најближе Николићеве сараднике и чланове породице, све до најновијег трактата председника на тему опште употребе тајкуна у српској политици и крупањског одговора премијера.

Позицију Николића, озбиљније него што он признаје, љуљају синдроми Коштунице и Виктора Јануковича. Испада да неверни Тома, тобоже, није знао за стварно постојање европског услова званог признање „Косова“ за независну државу, све док му Јоханес Хан није отворио очи, а он нама. Наравно да Николић јесте био обавештен, али је тек сада, неко би рекао боље икад него никад, потегао ту вредну политичку обвезницу са дебелим чињеничним покрићем.

tomaОн је данас у истоветној позицији према премијеру, у којој је био председник СР Југославије Војислав Коштуница. Разлика је што је Коштуница задржао популарност у односу на извршну власт. Николићеву популарност, због радикалне трансформације четничког војводе у краљицу мајку и беспризорне куре таблоидима, данас је тешко измерити. Чињеница да је Русија тренутно одустала од изградње Јужног тока Николића гура у акцију. Јер, монтирани рачун Јужног тока лако би у Србији, дакако неоправдано, могао да буде сваљен на самог Николића.

Ту се крије главни Николићев проблем, који искусан политичар елиминише већ на почетку мандата. За свог досадашњег председниковања, он је био пре српска инкарнација Виктора Јануковича, него делотворни покровитељ укупне политике Београда.

Попут Јануковича, Николић је, покушавајући да седи на две спољнополитичке столице, у ствари спискао драгоцено време. „Косово“ је Бриселским споразумом начинило крупан корак ка коначној независности, а да притом тамошња српска заједница није стекла одрживо решење за себе. Српска привреда потонула је још дубље, а спољни дуг порастао до неба.

Поврх свега, Николић је омогућио низу, по интересе Србије нимало безазлених људи, да се без директне изборне провере домогну кључних позиција у држави. Пре времена преписао је страначко имање најстаријем политичком сину, у уверењу да овај то заиста јесте.

Веровао је да ће онај други, биолошки син, моћи да буде делотворан коректив у укупном деловању СНС. Његовим одласком из странке, њену старорадикалску основу преузели су и префарбали прелетачи, дошљаци свих боја и интереса.

Николић би у поменутом колоплету требало да објасни и појаву Зоране Михајловић, данас главне полуге у Влади Србије, много важније него што се мисли, на месту потпредседнице СНС у време када је он био председник те странке. Она је са тог места експресно катапултирана у врх државне политике.

Реч је о особи која је у тајности покушала да преиначи споразум Србије и Русије. Михајловићева за то никада није одговарала, осим што је добила укор разредног старешине Николића и што је привремено била изостављена из протокола једног пријема. Укор је, дакако, није спречио да као високи државни функционер ономад предводи медијску кампању против Јужног тога у „Инсајдеру“.

Оваквих питања и апсурдних појава има доста око Николића. Напросто, није могуће да цела Србија посматра како је кувају као жабу, уз очигледну примену безмало свих метода манипулације, које је одавно дефинисао Ноам Чомски. Трећи метод Чомског је поступност промена.

Да би јавност пристала на неку неприхватљиву меру, каже Чомски, треба је уводити постепено, на кашичицу, месецима и годинама. Промене, које би могле да изазову отпор, ако би биле изведене нагло и у кратком времену, биће спроведене политиком малих корака. Свет се тако временом мења, а да то не буди свест о променама.

Брзо ће се показати да ли је закаснела Николићева констатација само пробни балон завршнице предочене манипулације, што би означило и крај његове употребне вредности за бирократију Европске уније или први корак у предузимању искрене патриотске политичке акције спасавања остатака државе.

Одустајање од европских интеграција подигло би дугорочно цену Србије и на истоку и на западу, осим ако неко не сматра да су независност „Косова“, банкрот и дужничко ропство вредни даљих обећања и уцена Европске уније. Док чекамо одговор на ова, могли бисмо поставити још једно питање, које је свакако део политичког мозаика: зашто Богољуба Карића напредњаци нису вратили у Србију као што су обећали пре избора?

1 reply »

  1. Поменимо различите ставове Николића и Вучића у вези резолуција о Космету, виђења БиХ, доласка Александра Лукашенка, затим покушаје чланова владе да тајно мењају споразум са Русијом, кадровску елиминацију кључних Николићевих људи, лажљиве или у најмању руку злонамерне медијске нападе на најближе Николићеве сараднике и чланове породице, све до најновијег трактата председника на тему опште употребе тајкуна у српској политици и крупањског одговора премијера.
    ========================================================

    Могуће.
    Ипак пре верујем, да не треба заборавити оно што им је ЗАЈЕДНИЧКО, после излета на Гоч 2008 године.

    http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=196&cl=06

    А када наш јадни и опљачкани народ сазна и тај одговор С В И они ће бити мрачна прошлост.

    Нека се наша Света и мученичка Црква и даље моли за оне који су на власти.

    А ја убоги, бедни и много грешни, ћу се молити за све њихове жртве, убијене, прогоњене, болесне, гладне, голе и босе, оне који су у тренутку безверја дигли руку на себе, јер истерани с посла из уништених фабрика нису могли својој јадној деци да обезбеде ни парче хлеба, и да их пошаљу у школу у поцепаној одећи и обући.
    Са вером и надом, да ћемо дочекати дан да их народ једног дана изведе на прави народни суд, и да их једном великом метлом почисти на ђубриште историје.
    И да пусти воду.

    Даће љубљени Господ да ће сви они са својим газдама да приме своју плату.
    С вером у васкрслог Господа, до ослобођења.

    Свиђа ми се