Злочини над Србима

Стефан Каргановић: ICMP – „међународна“ организација којом се целом једном народу ломи кичма импутирањем геноцидне кривице


ICMP: РЕКОМ и његови тајанствени сарадници

Стефан Каргановић
11.12.2014.

icmpРЕКОМ госпође Наташе Кандић само је једно од бројних оваплоћења сложеног међународног механизма који се бави производњом и наметањем српске кривице. „Међународна комисија за нестала лица,“ позната по својој енглеској скраћеници ICMP, такође је важна компонента у тој игри.

Ова формално „невладина организација“ основана је 1996. под врло интересантним околностима. „Кумовао“ је лично Бил Клинтон, а председнике ове организације именује Стејт департман. Један од њених руководилаца је био Србима познати, и изразито ненаклоњени, бивши сенатор Боб Дол.

icmp1

Која је улога ICMP? Једноставно, да политичке пресуде Хашког трибунала и пропагандне крилатице госпође Наташе Кандић и њој сличних теренских „оперативаца“ заогрне симулакрумом научне утемељености и објективности. Од ICMP-а „НВО“ агитатори – а то се односи у првом реду на оне који се баве Сребреницом – добијају квазинаучну аргументацију којом вешто баратају да засене простоту.

Форензички подаци су практично једини расположиви материјални доказ о томе шта се у јулу 1995. догодило у Сребреници. Онај ко тај материјал контролише и тумачи јавности у великој мери контролише дискурс о Сребреници. То је разлог зашто ICMP грчевито инсистира на неприкосновеном монополу над свим форензичким истраживањима у овој сфери и зато се све његове активности на подручју Сребренице одвијају у атмосфери херметичке тајанствености. У пословни део главне лабораторије која се налази у Тузли, где се подаци „кувају“ и „обрађују,“ ниједан представник јавности, медија или стручних организација никада није продро. Форензички тим који су 1943. године Немци саставили да истражи масовне гробнице у Каћину у свом раду је био за неколико нијанси хетерогенији и отворенији од екипе ICMP која се бави Сребреницом.

ICMP екипа у Сребреници

ICMP екипа у Сребреници

 

Када су снаге кијевске хунте недавно биле потиснуте у источној Украјини откривено је више масовних гробница на територији коју су претходно окупирале. Неке су по размерама упоредиве са Томашицом поред Приједора, где форензичари ICMP у овом тренутку за рачун Хашког трибунала приљежно прикупљају доказе о „геноциду,“ за који се оптужује српска страна. Било је логично очекивати да ће стручњаци ове „невладине организације“ са седиштем у БиХ, чим су чули за догађаје у Доњецку и Луганску, одмах сести на први авион и похитати у Украјину да понуде своју експертизу.

Истина, тежиште рада ICMP јесте Босна и Херцеговина, конкретно прикупљање и анализа форензичких доказа везано за Сребреницу. Међутим ова организација истовремено инсистира и на универзалности своје мисије. Тврди да располаже искусним кадровима који су својим несебичним доприносом спремни да помогну било где у свету. Гдегод је, услед ратова или природних катастрофа, дошло до масовног губитка људских живота и где је неопходно идентификовати жртве да би њихове породице најзад нашле мир и спокој (closure, на терминологији ових племенитих људи) „Међународна комисија за нестала лица“ тврди да је спремна да помогне. Па ипак, у случају источне Украјине (можда исувише политички деликатном зато што би се и најагилнијом акробатиком тешко заобишла кривична одговорност западних фаворита) то се није догодило. Зачудо, или сасвим предвидљиво, стручњацима из ICMP нико није издао путни налог за Украјину, да тамо прикупљају доказе о могућим злочинима кијевке хунте.

Између осталог, то је вероватно зато што је ICMP врло селективан у одабиру својих професионалних ангажмана. Онај део обављеног посла који се односи на пружање форензичких услуга у вези са последицама цунамија у југоисточној Азији и томе сличног у односу на целину поприлично је занемарљив. Сребреница заправо јесте главни задатак којим се ICMP бави. Интервенције на другим подручјима су чисто козметичке природе, да би се створио утисак универзалности а, поред тога, и да би се неутралисала примедба да је ова организација основана наменски, за производњу доказног материјала са етничким предзнаком. Другим речима, са једностраним нагласком на кривици Срба.

Питања која би се могла поставити о устројству и раду ове организације су бројна. Према лондонском „Фајненшел тајмсу“ (11. децембар 2007.) годишњи буџет ICMP, у износу од 9.6 милиона долара, попуњава се добротом „међународних донаторских агенција из САД, Велике Британије, Холандије, СР Немачке и Канаде.“ А 26. новембра ове године, како сазнајемо из саопштења самог ICMP-а постављеног на његовој интернет презентацији, „ICMP је, као и претходних година, од владе Републике Турске добио грант од $200.000 у оквиру средстава намењених за рад у Босни и Херцеговини и другим подручјима.“ Као што би рекао капетан Рејно у филму „Казабланка,“ ту су all the usual suspects, што свакако гарантује „строгу објективност.“

grant

Чак и у мало вероватном случају да страни донатори не испостављају нека посебна очекивања, „Фајненшел тајмс“ (који је иначе пун похвала да се „ICMP претворио у најбољу и највећу организацију на свету за санирање последица рата“) нас обавештава да се „93 одсто особља састоји из босанских муслимана.“ Убедљивији доказ о објективности ове установе једва да је замислив.

Од 2002. године, ICMP је удружио снаге са „Комисијом за нестала лица БиХ.“ Од повлачења са терена форензичких тимова Хашког тужилаштва годину дана пре тога, сва истраживања у вези са Сребреницом (ексхумације гробница, обрада и складиштење посмртних остатака, ДНК упаривање итд.) налазе се искључиво у надлежности ове две организације које сарађују као добро уиграна екипа, повезана истоветном агендом. Мимо њих нико нема приступа овом важном и информативном материјалу чији би транспарентан и професионалан третман несумњиво био од огромне користи да се сребренички догађаји из јула 1995. најзад разјасне. Разуме се, када су на делу систематске злоупотребе и подаци се представљају манипулативно, ефекат је супротан: уместо позданих увида производе се обмањивачки утисци, а јавности се сугеришу закључци који су потпуно извитоперени.

Ако је задатак ICMP-а циљано стварање и пропагандна експлоатација лажне слике о Сребреници, успех је у великој мери постигнут, бар што се тиче наводних ДНК доказа о броју сребреничких жртава.

Између 1996. и 2001. откопавања масовних гробница за које се сматрало да су у вези са погубљењима у Сребреници вршиле су форензичке екипе Хашког тужилаштва. Њихов рад је по много чему био модел и за потоњу делатност ICMP-а од 2002. наовамо: гвоздена контрола над ексхумираним материјалом и нерепрезентативан кадровски састав стручних екипа, претежно из прозападних или лако подмитљивих сиромашних земаља Трећег света. Значајан изузетак у односу на претходну праксу је професионална конвенција које су се форензичари Хашког тужилаштва колико-толико држали, али коју је ICMP одмах укинуо чим је преузео посао на терену. Наиме, форензичари Тужилаштва су за собом оставили често мањкаве али ипак врло детаљне и информативне аутопсијске извештаје за сваки обрађени „случај,“1 из чега је углавном било могуће изводити закључке о кључним одредницама као што су време, начин и узрок смрти.

Анализом око 3.500 њихових аутопсијских извештаја могло се закључити, на пример, да форензичари трибунала нису успели да установе узрок смрти у око 44 одсто сребреничких случајева које су испитали, што је врло поразно када је реч о стрељању, по преком поступку, 8.000 ратних заробљеника. Још поразније, супротно логичном очекивању, преостали аутопсијски извештаји пружају изразито хетерогену слику образаца рањавања, где су повреде од мина, шрапнела и артиљеријских оруђа скоро исто тако бројне као од метка, а једино ове последње могу се сматрати конзистентним са стрељањем. Најзад, при таквој разноврсности повреда, упаривањем бутних костију у аутопсијским извештајима за масовне гробнице везано за Сребреницу утврђено је присуство укупно око 1.920 стрељаних и погинулих у борбеним дејствима. То је далеко испод унапред предодређене цифре од 8.000 по преком поступку наводно стрељаних жртава геноцида.

То указује на неколико ствари које су се догодиле откако су се 2001. године стручњаци Тужилаштва повукли, када је ICMP од њих активно преузео теренски рад у вези са Сребреницом.

Пре свега, ICMP је без објашњења избацио праксу састављања прописних аутопсијских извештаја. Тиме се прикрива стање ексхумираних посмртних остатака и знатно отежава извођење кривичноправно релевантних закључака. Тврдње о времену, начину и узроку смрти – што углавном дефинише разлику између ратног злочина и погибије у борбеним дејствима – одсада се морају примати на реч представника ICMP-а, без увида у податке на којима се наводно темеље. Затим, представници ICMP-а су радикално проширили своје поље делатности тако да сада обухвата сва налазишта посмртних остатака на ширем подручју Сребренице, не трудећи се при томе да праве разлику између гробница где су могле бити укопане жртве стрељања и гробница дуж путање пробоја 28. дивизије Армије БиХ, где се претежно налазе погинули у борбама са ВРС. Најзад, уз велике фанфаре прешло се на нову методологију намицања чаробне цифре од 8.000 – помоћу упаривања ДНК узорака ексхумираних појединаца и чланова њихових породица. Гробнице са посмртним остацима погинулих, које немају везе са ратним злочином, сада служе као непресушни мајдан „жртава геноцида,“ чији се посмртни остаци сваког 11. јула, у медијски драматичним дозама од по неколико стотина, церемонијално сахрањују у Меморијалном центру у Поточарима.

ICMP2

Научно покриће за ову оптичку варку која продужава живот сребреничком миту је наводно успешно коришћење ДНК технологије за идентификовање жртава. Међутим, први проблем са тиме је то да ДНК неможе да одговори на питања о времену, начину и узроку смрти, без чега је извођење закључка о томе да ли се уопште ради о насилној смрти, да не говоримо о дистинкцији између стрељања ратних заробљеника и погибије у борбеним дејствима – немогуће. Прикљештен унакрсним испитивањем на главном претресу у предмету Радована Караџића 22. марта 2012. Томас Парсонс, директор форензичких студија у ICMP-у, признао је да ДНК анализа не пружа никакве информације о околностима смрти и да није у стању да разликује особе убијене на противправан начин од оних који су погинули у борби. То ДНК чини ирелевантним за утврђивање непосредне кривичне одговорности у предмету као што је Сребреница.

Парсонсова изнуђена изјава о стварним дометима ДНК је потпуно тачна и недвосмислена:

Међународна комисија за нестала лица се не бави питањем како су те особе биле убијене, нити да ли је њихова смрт била законита или не. Ја пружам извештај о идентификацијама које су биле обављене у вези са посмртним остацима који су ексхумирани из масовних гробница.“ (Караџић, транскрипт, с. 26633)

Ако се зна да су се истовремено са стрељањима у непосредној близини одвијала и жестока борбена дејства на дугачком фронту од 60 км између Сребренице и Тузле, очигледно је да је пука идентификација мртве особе потпуно бескорисна као доказ у вођењу кривичног поступка, о правној квалификацији дела и да не говоримо.

Међутим, пошто у раду ICMP ништа није јасно и транспарентно, ни ове „идентификације“ то нису, без обзира на кога се односиле. Поименичног списка наводно идентификованих особа – нема. Постоји само цифра од око 6.600 за коју ICMP тврди да представља укупан број несталих лица чији је идентитет наводно утврђен упаривањем ДНК узорака, а коју Хашки трибунал, на основу пуке тврдње, имплицитно прихвата као поименце утврђени број стрељаних. Ако такав списак имена заиста постоји, нико га није видео нити утврдио његово порекло. Одбрана је лишена могућности да коришћењем матичног броја и другим средствима независно провери да ли су та лица заиста постојала и, ако јесу, да ли су жива или стварно мртва.

Сваки покушај провере се сусреће са непробојним баријерама које синхронизовано постављају ICMP, Тужилаштво и расправна већа Хашког трибунала. „Правилник о доказима и процедури„ Хашког трибунала садржи Правило 66 (Б), одредбу која привидно уважава норму цивилизованог правосуђа којом се оптуженом обезбеђује безусловно право да доказну грађу коришћену против њега прегледа и провери. Тамо стоји:

„На захтев, Тужилац ће одбрани омогућити увид у све књиге, документе, фотографије и опипљиве предмете у поседу Тужиоца који су од материјалног значаја за припрему одбране, или које Тужилац намерава да користи као доказ на суђењу…“

Упркос тој јасној одредби, и чињеници да је у предмету Караџић верификација жртава централна, а не периферна тачка у оптужници, Караџићев захтев да му се доставе сви биолошки узорци 6.600 наводно идентификованих особа чија му се смрт ставља на терет, да би се резултати упаривања могли проверити у независној лабораторији – глатко је одбијен. Невешта мотивација Већа је била „приватност“ жртава и чланова њихових породица. Караџићева одбрана је зато била принуђена да уместо узалудне битке за остварење свог апсолутног процесног права прихвати компромис да добије свега 300 насумице одабраних узорака, што је око 5 одсто од укупног броја наводних идентификација. На крају ове шараде, одбрана уз разне изговоре није добила ни толико већ је морала да се задовољи знатно мањим бројем од 150 узорака, за које је Веће ноншалантно изјавило да је у кохорти од 6.600 довољно, пошто представљају „репрезентативну цифру прихватљивих размера“. Што се преосталих узорака тиче, Веће се фарисејски оградило условљавањем да их Караџић може добити, али само ако претходно обезбеди писмену сагласност сваке од породица наводних жртава.

Али ни ово није најеклатантнији пример херметизма ICMP-ја, организације чији је допринос подупирању позитивне перцепције службеног сребреничког наратива злоупотребом ореола високе науке – немерљив. Изгледа да је упркос медијској промоцији, на плану професионалних сертификата који су неопходни за рад статус ове организације забрињавајуће нејасан. Дуги низ година полазило се од прећутне предпоставке да су све дозволе уредне и нико о томе није постављао незгодна питања. logoМеђутим, на узгредни упит одбране у предмету Поповић 1. фебруара 2008. каквим сертификатом за рад ICMP располаже, будући под заклетвом, већ поменути Томас Парсонс морао је да призна да је ICMP тек у октобру 2007. године од „Геднап-а“, међународног тела које ДНК лабораторијама одобрава рад добио неопходну акредитацију.  То значи да је пре тога ICMP најмање пет година радио без професионалне акредитације и за то време извршио неколико хиљада „дивљих“ упаривања ДНК узорака. Међутим, у благонаклоном амбијенту Хашког трибунала и резултати остварени под таквим околностима у неколико сребреничких предмета пред МКТБЈ били су прихваћени као веродостојна доказна грађа и материјално су утицали на пресуде.

Међутим, ни то није све. Провером код „Геднап-а“ установљена је шокантна чињеница да чак ни под заклетвом представник ICMP-а по овом питању није дао недвосмислено поштен исказ. Проф. Бернт Бринкман, тадашњи руководилац „Геднап-а,“ потврдио је да се акредитација издаје само после инспекције просторија лабораторије које је захтева. Након обављене инспекције, у овом случају су стварно акредитовани само мање значајни објекти ICMP који се налазе у Сарајеву и Бања Луци, али главна лабораторија у Тузли, где се обавља најважнији део посла, инспекторима је остала недоступна. Ни дан данас она није акредитована да се бави ДНК пословима.

Хашки трибунал блокира проверу резултата рада једне суштински неакредитоване форензичке лабораторије, али те резултате ревносно користи у изрицању својих пресуда. Сателитске организације као РЕКОМ госпође Наташе Кандић позивају се на њих у својој пропаганди, која је прерушена као писање објективне историје сукоба деведесетих година.

„Међународна комисија за нестала лица,“ позната такође по свом енглеском акрониму ICMP, је драстичан пример корумпираности глобалног система помоћу којег се монтира политички коректна стварност а целом једном народу се ломи кичма импутирањем геноцидне кривице. Хашки трибунал и РЕКОМ су саставне компоненте тог система. Они паразитирају на варљивим и непроверљивим налазима једне псеудопрофесионалне установе, који се неупућенима лажно предочавају као прописно установљене научне чињенице.

Печат, бр. 348

______________

1 ICMP и форензичари Хашког тужилаштва пре њега појам „случај“ третирају као да се ради о људском телу. У периоду између 1996. и 2001. форензичари Тужилаштва су обрадили 3.568 сребреничких „случајева,“ од којих 1.583 заправо садржи само по неколико костију. ICMP је наставио исту праксу. Међутим, утисак да је један случај=једно тело је варљив, што јасно произилази из приручника ICMPСмјернице за ексхумације/ископавање посмртних остатака са различитих локалитета“ (2005.) где се на стр. 6 налази следећа дефиниција „случаја“: „Административна ознака за било које посмртне остатке било да су цјеловити или издвојени. Ово се може односити на комплетно тијело, тијело којем недостаје један или више елемената или дијелове тијела код којег су откривене двије или више повезаних костију. Поред тога, ова ознака се односи и на изоловану лобању и вилицу са зубима што може дати још информација о ДНК.“ Другим речима, оперише се са флексибилном дефиницијом „случаја“ која може да обухвати и неколико костију у једној врећи. Када се узме у обзир да људско тело има преко 200 костију, лако се уочава потенцијал за производњу, из истог скелета, већег броја „случајева“ који се јавности имплицитно представљају као посебне насилно уморене особе.

4 replies »

  1. Па овако нисам стручна да у овом случају кажем било што, осим да ми здрав разум изискује питање: дали постји законска основа да се нешто по том питању уради… те так заустави ово преметавање покојника већ 20 година или колико већ? Исто тако питам се како је могуће да нека фондација обавља тако озбиљне и одговорне задатке? Зашто стручњаци то јест право и правда не ураде већ шта… предузму мере заштите тог истог и дигну на светски ниво изнад хашког трибунала? Такође поменутој персони која промовише ово све и то са сједиштем у Београду, затворити пут нека више престане…имам утисак да ји нико не омета да слободно врши лажну пропаганду, без имало слабе вести. Молим све људе добре воље да дигну свој глас у тражењи истине… јер ово прелази сваку меру здравог разума.

    Свиђа ми се