АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Филип Џиралди, бивши сарадник ЦИА – Не ризикујте рат с Русијом


Не ризикујте рат с Русијом

Вашингтон жури да отпочне отворени конфликт са Русијом што је супротно свим разумним интересима

Пише: Филип Џиралди (Philip Giraldi), The American Conservative

Извор: INOSMI.RU 10/12/2014,
Превод: Нада Љубић

224833176У  добре старе дане хладног рата, Централна обавештајна агенција је чинила све могуће да дискредитује Совјетски Савез. У пријатељским новинама смо објављивали чланке у којима смо разобличавали кршење људских права у СССР, организовали смо да се преко номинално руских компанија купују техника и технологије подешени тако да, када се уграде, оштећују монтажне линије у фабрикама, слали смо новац и самиздатске публикације организацијама типа «Солидарности», које су иступале против комуниста. Али, тада је вођен потпуно стваран рат, иако хладни; а пошто су обе  стране тај рат водиле апсолутно озбиљно, сва средства су била добра, и што их је било више, било је боље.

Двадесет и неколико година после распада Совејтског Савеза појављује се мноштво индикација да Вашингтон клизи у нову, савршено непотребну конфронтацију с Москвом. Истине ради, мора се рећи да се она спроводи углавном изван видокруга ЦИА-е. У значајном степену нови сукоб се води врло отворено, коришћењем санкција и резолуција конгреса, редовних путовања високих руководилаца Стејт департмента и других политичара у нестабилне регионе у иностранству, обукама за политичко самоорганизовање кроз друштвене мреже, финансирањем од стране бајаги невладиних организација, таквих као што је Национална задужбина за демократију (National Endowment for Democracy).

То све не значи да овде нема и тајних активности. Финансирање и обучавање опозиционих организација често се обављају изван територије државе која је узета на нишан, а то значи да се активни учесници и извори њихових прихода – пажљиво скривају од погледа друштва. У стварности, тренинге и организационе радове спроводе приватни извођачи по уговору, а не институције повезане с америчком владом, што омогућава да се уверљиво негира да званичне власти стоје иза свега тога.

Често се међудржавна активност и контакти с важним корпоративним круговима из приватног сектора остварују дискретним гестовима и наговештајима, тако да се не остављају никакви писани трагови за собом, чиме се осигурава избегавање сваке будуће одговорности. Управо је на тај начин било потрошено пет милијарди долара америчких пореских обвезника, на изградњу онога што се данас назива плуралистичком демократијом на Украјини, иако би тачнији  назив био «промена режима». Такво тајно мешање у унутрашњу политику других земаља објашњава због чега су власти у Каиру, Москви и другим престоницама, отказале боравак великом броју иностраних консултаната, који су радили у њиховим земљама за новац Националне задужбине за демократију.

Прави и криви за руску политику према Украјини су постали предмет непрестаног разматрања, толико додијалог да изазива мучнину, на страницама The American Conservative, као и на другим форумима посвећеним спољној политици и питањима безбедности. Довољно је да се каже да у Москви постоји сасвим конкретна забринутост за сопствену безбедност, везана са даље ширење НАТО, и посебно —  са недавним незграпним покушајима да се Украјина преоријентише на Запад.

Русија је, исто тако, снажно историјски и војно везана са Кримом. Чак и ако неко сматра да је Владимир Путин овоплоћење зла и да он покушава да се поново дочепа Источне Европе, мора се признати да спорови поводом онога што се догађа никако не смеју да се сведу на лепљење етикета. Нажалост, управо тиме настоји да се бави Конгрес САД и, ништа мање од њега, Бела кућа.

Бивши конгресмен из Тексаса Рон Пол (Ron Paul) уочио је извесне тајне маневре, који се предузимају са циљем да се повиси степен напетости у односима с Москвом. Нарочито јеткој критици, подвргао је резолуцију Бр. 758 Представничког дома, под насловом «О оштрој осуди активности Руске Федерације са председником Владимиром Путиним у спровођењу агресивне политике против суседних земаља са циљем постизања политичке и економске доминације», која је усвојена 4. децембра, пред одлазак Конгреса на божићни распуст. Против те резолуције гласало је свега 10 људи.

Пол је назива «16 страница пропаганде, која може да постиди чак и „неоконе“ ако су способни да осећају стид». Он је истакао да је та резолуција у стању да «испровоцира рат са Русијом и то такав који ће довести до тоталног уништења». У резолуцији се налази оптужба Русије за  инвазију на Украјину, а да се при томе не наводи ни један једини доказ да се инвазије заиста догодила. У резолуцији се Москва оптужује за уништење путничког авиона на лету МН17, за снабдевање оружјем сиријских власти, за инвазију на Грузију 2008. године. Тамо се налази и тврдња да је Москва на незаконит начин добијала информације о америчкој влади, помоћу хакерских упада у  њене компјутере, и да је «деформисала јавно мњење», делујући кроз средства масовних информација које држи под својом контролом. У резолуцији се украјински председник Петро Парошенко позива да разоружа побуњене сепаратисте у источним областима земље, а од америчког председника Барака Обаме захтева се да снабде Украјинце оружјем и обучи их за постизање тих циљева. А то значи да се у току датог рата, који се сматра грађанским, на линији фронта сасвим лако могу појавити амерички војници.

Одговарајући онима који би могли да поставе питање зашто се САД уопште у све то мешају, аутори резолуције тврде да се узрок налази у —  руском мешању на Украјини, које представља «претњу међународном миру и безбедности».

Рон Пол запажа да се ретко кад догодило да се у једној резолуцији Представничког дома нашло тако много лажи, полуистина и искривљених факата. У ствари, многе оптужбе  упућене Русији због лошег владања, требало би прерусмерити на адресу Вашингтона.

putin-looks-on1-554x425Отворено пропагирање рата против Русије, рђаво је само по себи, али овде постоји и скривени сукоб, који многи називају «тајним ратом». То је «напад на међународно тржиште руских корпорација, на међународни систем обрачунавања валута и плаћања и систем безбедности, од којих зависи тржиште».

У неким изјавама се износе претпоставке да министарство финансија САД, ради остварења тих циљева, потајно врши притисак на велике европске кредиторе, захтевајући од њих да престану да купују руске вредносне папире и да више не дају кредите Русији, а пошто су данас такви послови сасвим законити, скреће се пажња да они могу постати незаконити због новог пакета оштријих санкција. Због тога ће Русија на финансијском плану постати врло рискантна земља. Да ли ће такве санкције бити уведене или неће, то више и нема значаја, јер финансијске институције не воле да ризикују, и свако упозорење о могућности да се проблеми појаве, изазива одбрамбену реакцију. Иступање банкарске групе Lloyds из схеме рефинансирања с учешћем руске компаније «Росњефт», објашњава се управо таквим притиском са стране САД.

Руска економија се нашла у заиста тешком положају, делом и због санкција, али у већој мери због падања цена нафте. Русија сматра увођење санкција противзаконитим, али до сада још није предузела никакве кораке против тога. Без обзира на то, ако санкције буду пооштравали, сигурно ће се појавити одштетни захтеви због отказаних уговора, а то ће нанети штету свим укљученим странама, осим шачице међународних адвокатских фирми, које ће из тога извући профит.

Осим тога, санкције неће променити политику Русије, због тога што  Украјина за Москву представља животно важан интерес. А коришћење санкција у својству Дамокловог мача, како се изразио државни секретар Кери, само ће још више затровати општу атмосферу, и тада ће истинско помирење и зближавање постати недостижно. Сједињене Државе ће јако много изгубити ако Русија реши да делује по принципу «око за око», одоварајући на тајне и јавне нападе на њену економију. Москва сарађује с Вашингтоном и са Европом у откривању и праћењу извора финансирања терористичких групација, распространитеља оружја масовног уништења и наркокартела. Ако Москва осети да Запад делује на штету њених финансијских институција и економије, наставак такве сарадње биће мало вероватан. Она би чак могла да се врати пракси коју је користила до 2003. године, када је затварала очи на то да у њене банке улази новац од прихода стечених противзаконитим делатностима, и да се тако претвори у рај за прање новца.

Москва исто тако подржава политичку сарадњу у питањима везаним за Сирију, Иран и Северну Кореју. Русија може једнострано да напусти режим санкција против Ирана и почне да купује нафту од њега. Она може да почне да испоручује Дамаску најсавременија средства ПВО (противваздушне одбране), помоћу којих ће овај моћи да обара америчке борбене авионе. Она може да ублажи трговинска ограничења против Северне Кореје. А у ООН Русија може да користи своје право вета селективно, торпедујући на тај начин иницијативе које подржава Америка.

Коришћење тајних и јавних метода да би се Русија сатерала у угао из којег она неће моћи да изађе –  није најбоља политика. Како истиче Рон Пол, спровођење такве политике равно је позиву на рат. Постоје историјске аналогије, које показују шта може проистећи из тога. Због трговинског ембарга и ограничења на продају нафте Јапану у периоду 1940-1941, Токио је почео експанзију у Азију, у потрази за алтернативним изворима сировина, што је после извесног времена довело до Перл-Харбора.

Неразумно је провоцирати моћног противника ако животно важни национални интереси нису у опасности. На Украјини и у Криму, САД немају таквих интереса.

Бес Конгреса и Белог дома управљен према Русији, коме вешто доприносе водећа средства масовног информисања, ирационалан је и званични Вашингтон мора да исправи своју грешку, повуче се корак уназад и одустане од акција које могу постати катастрофалне за  све земље.

___________
Аутор  је бивши сарадник ЦИА, сада води невладину организацију Савет за национални интерес (Council for the National Interest.)