Језик

„60 година након Новосадског договора: Српска језичка политика данас“ – ПРЕВАРА коју Срби кршећи сопствени Устав слепо спроводе и дан-данас!


Округли сто „60 година након Новосадског договора: Српска језичка политика данас“ одржан је у Културном центру Новог Сада, 10. децембра, када се навршило тачно 60 година од Новосадског договора. Хрвати Новосадски договор никада нису поштовали, а Срби га поштују и данас. Уместо договорене двоазбучности, 1954. започело је једносмерно ширење латинице, које и даље траје.

Проф. др Драгољуб Петровић је Новосадски договор назвао УДРУЖЕНИМ ЗЛОЧИНАЧКИМ ПОДУХВАТОМ према Србима, а како је почело: узео им је и језик и писмо и будућност…

Учесници округлог стола били су проф. др Данко Шипка (укључење путем видео-линка), проф. др Драгољуб Петровић, проф. др Миланка Бабић, проф. др Драгиша Бојовић, проф. др Петар Милосављевић, проф. др Дејан Ивковић, проф. др Иван Клајн (послао реферат), проф. др Ненад Крстић, историчар Синиша Стефановић, проф. др Милош Ковачевић и доц. др Андреј Фајгељ.

12. 12. 2014. за ФБР извештај са лица места Биљана Диковић

Округли сто „60 година након Новосадског договора: Српска језичка политика данас“

Округли сто: „60 година након Новосадског договора: Српска језичка политика данас“

* До Новосадског договора, латиница је у Србији била у масовнијој употреби само у време аустроугарске и усташке окупације, а данас је ћирилица у многим областима опала на мање од 10 одсто заступљености. У Хрватској је деведесетих спроведен „књигоцид“ ћириличних књига, а данас се и последњи трагови ћирилице разбијају чекићем.
* Новосадски договор је погрешним схватањем равноправности допринео одумирању ћирилице – стоји у закључцима округлог стола.
* Учесници су позвали српску филологију и политику да заједно сачувају ћирилицу и да поштују Устав, а не Новосадски договор, чија примена се током протеклих шест деценија, како наводе, показала штетном.

***

Проф. др Данко Шипка

Проф. др Данко Шипка

Др Данко Шипка је у скајп-излагању на тему „Српска језичка политика према дијаспори“, преставио резултате истраживања које је радио у времену 2000-2012. године. Ово истраживање је дало резултат коришћења српског језика и ћириличног писма међу Србима који живе у расејању, и посебно нагласило важност плана и правилног организовања наставе и активности у циљу очувања истог.

Генерално се може извести закључак из његовог излагања – ако се ћирилица не користи као писмо у породици и личној употреби било где да је Србин у свету она ће се дефинитивно изгубити поред сталног коришћења страног писма и језика, поготову енглеског. У циљу очувања ћирилице као писма морају радити сви: од породице у којој се писмо и језик првенствено користе (а да би деца Срба у расејању користила исто и одржала га живим) да се српским језиком говори и користи писмо у личној комуникацији, чита штиво на свом језику, али да и држава Србија помогне као и стручна јавност и у том смислу очувања језика и писма раде са Србима у иностранству (школе српског језика, званична комуникација на српском језику и ћириличном писму итд.).

***

Проф. др Драгољуб Петровић

Проф. др Драгољуб Петровић

Проф. др Драгољуб Петровић је Новосадски договор назвао УДРУЖЕНИМ ЗЛОЧИНАЧКИМ ПОДУХВАТОМ према Србима, а како је почело: узео им је и језик и писмо и будућност…

„Кад ме је већ запала та част ја бих проговорио неколике о томе како је припреман онај удружени злочиначки подухват, како се то данас лепо у Хагу формулише, који је Србима између осталог донео лепоту коју имају и узео им и језик и писмо и будућност.
По некаквим мојим увидима то су нам донели комунисти. И то исти они који су дошли Русима две године пре него нама и, између осталог, одлучили о томе да православље треба разорити. Наши су то кренули истога тренутка када су ослободили Београд, кад је Милован Ђилас с Кардељем, одмах негде после 20. октобра ушао у Академију и почео да је чисти од ненародних елемената, а да то исто уради на Универзитет је послао своју супругу Митру Митровић.
Ђилас је, кад су комунисти устоличили македонски језик ишао у Скопље да  македонске лингвисте, Блажу Конеског рецимо, и македонске политичаре убеди у то да македонски језик заснују на латиници. Па да на тај начин Срби буду убачени у македонско-хрватски сендвич, па и сами принуђени на то да напусте ћирилицу. Македонци на то нису пристали.
Али је на тај начин комунистички пројекат само незнатно одложен. И већ је 1948. до 1950. остао запис да је југословенски министар културе у разговорима са функционерима Централне обавештајне агенције америчке, обећао да ће ћирилица бити потиснута увођењем двоазбучности и да то треба да буде почетна фаза или макар једна од фаза на путу раскида са Русима.
Те две појединости сасвим се лепо уклапају у ону слику коју ми имамо о сарадњи Копитара и Вука. Ми тога Копитара славимо као некога ко је најзаслужнији за овакво уобличавање српскога језика какво имамо данас.
Треба међутим, ту поменути и једну бочну чињеницу која се обично не помиње, и које смо заправо могли постати свесни тек сасвим недавно.
Наиме, Копитар је тај свој пројекат који је реализовао с Вуком, понудио најпре Украјинцима. Они су то међутим одбили, на то нису хтели да пристану. И Копитар је после тога нашао нашег шантавог Вука и са српским језиком учинио то што је учинио. И то учинио практично по налозима бечкога двора, бечке круне. Копитар је био високи аустријски чиновник и он је знао који послови и на који начин треба да буду обављени за рачун бечке круне.
Аустрија је наиме тражила да Срби што одрешитије прекину своје везе са Русијом, са руским православљем и са руским језиком. Прави пут за то био је такозвана демократизација српскога језика. Та демократизација је заиста донела језик какав имамо, али ми смо таквом демократизацијом остали темељито оштећени за  многе друге предности које је српски језик могао имати да је сачуван на оним традицијама на којима је од својих самих почетака засниван.
Рецимо, ми бисмо сада, да се десило што се није десило, имали српски терминолошки филозофски систем, макар за 150 година старији од немачког. Разуме се да ми сад на то више не можемо рачунати, да се то није догодило – ми смо почели своју писменост да развијамо пре ето за који дан биће 200 година.
Аустрија је, дакле, тражила што дубљи јаз између Срба и Руса, а копање тога јаза припремио је Ватикан, припремило је друштво Опус Деи, припремио Комитет 300, Институт Тависток, и припремила је она, већ помињана, ЦИА. Њима је, наиме, одмах постало јасно да пред економским успоном Русије на почетку 20. века стоји претња да ће она претећи и Европу и Америку, и у економском и у културном, и у сваком другом погледу. И њихов је био налог да се то онемогући.
И, као прва чињеница, први потез који је ту предузет да се то онемогући био је атентат на архитекту тога успона грофа Столипина. Он је 1910. или неке, убијен. А онда 1917. године, из Швајцарске преко ратом запаљене Немачке, Русима је дошао Лењин. И занимљиво је, Русима Лењин 1917. а Србима две године касније, опет неки домаћи Лењин чији је блиски потомак, после двадесетак година или нешто мање, постао Броз.
Све што су они чинили сводило се пре свега на затирање православља. И они су, и у Русији и код нас, водили исте и идентичне битке – сатирали су православну духовност.
У том смислу, занимљиво је рецимо, у Русији је од 1917. па докле су они одлучивали разорено 76 хиљада цркава. Не знам колико је хиљада духовника, колико владика, колико свештенослужитеља тамо побијено. Не знамо ми колико је побијено ни код нас. Знамо да су комунисти побили више владика него и Немци и усташе и балисти заједно. Али, знамо такође комунисти врло успешно штитили католичке великодостојнике а српске су с лакоћом сатирали.
Узмимо само једну паралелу. 1945. или 1946. године бискуп ђаковачки Антун Акшамовић био је проглашен за ратног злочинца и био је склоњен, али је склоњен у један од подрума своје катедрале. Истовремено митрополит црногорско-приморски Јоаникије био је са 60-70 својих свештеника враћен са зиданога моста и њему је друг Ковачевић-Чиле, да ли се звао Василије, пре него што су га убили у некој јарузи под Букуљом, донео чашу топле крви да се причести. Бискуп Акшамовић је међутим био одмах помилован, Броз је имао и ту моћ са Бакарићем, а 1959. године некако непосредно пре него што се упокојио он је био одликован Орденом братства и јединства Првога степена за покољ Срба у Срему, и у Славонији и Барањи.
Дакле, ту линију данас заступа исти тај Ватикан, данас заступају белгијски званичници, данас и Карл Билт каже да је православље прва опасност која се налази пред Европом. А заборавља се с друге стране чињеница да је данас најмодерније енглеско име Мухамед.

Ту бих завршио уз две напомене.
У тексту који сам овде добио, колеге Ивана Клајна, налазим податак о правопису (не знам прецизно како се зове тај правопис), Правописни приручник Слободана Марковића, Ајановића и Диклића… Овде колега Клајн изриче ласкаве речи о томе који је био значај тога правописа. А отац овога кога смо малопре чули објаснио је праву природу тога правописа. Њега је друг Хамдо позвао и поставио за директора Института за српскохрватски језик у Сарајеву.
„Ћуј ба, да ти нама направиш језик, неима ту приће никакве друге…“
Они су тражили од Милана Шипке да им формира ово, да им створи ово што данас имају у Новом Пазару, и што данас хоће силом да створе и у Босни, мада ни босанскога језика, ни бошњачкога, ни црногорскога, НЕМА пре него што се, евентуално, успостави мексички језик, или бразилски језик, или швајцарски језик или египатски језик. Када се успоставе ови језици можемо евентуално разговарати о томе да се успостављају бошњачки и црногорски. Сутра ћемо ми овде имати и војвођански како су нам кренули развојни токови.
Ово посебно наглашавам због тога што је Шипка малопре рекао да треба водити рачуна о томе да се настава организује на другим варијантама. Нисам ја то разумео и то се у светлу чињеница о којима говорим, не може се о томе говорити.
Срби су својим чињењем, односно нечињењем дошли до тога да немају ни језика, ни писма, ни будућности.

***

Проф др Драгољуб Петровић је за СРБски ФБРепотер одоговорио на неколико питања…
„Морало би се рећи да смо коначно почели да причамо о најбитнијим егзистенцијалним проблемима Срба, њихове судбине и истањеним шансама за њихову будућност. Почело се решавати, али ко то решава… Нит` имамо академију, је ли морао културни центар и један појединац какав је Фајгељ, је ли он то морао да постави? Поред Академије, поред Матице Српске, поред толико факултета српских…“

Б.Д.: Дошли смо до тачке кад се духовна вертикала цепа… вера скрнави, наопака ненародна политика која је против опстанка Срба и Србије се велича у спрези са црквом…

„Срба је било док су имали световну и духовну власт, цара и патријарха, и св дотле док је патријарх испред себе истурао цара Срби су били утемељени, док је црква служила као морални коректив власти, оне световне. Кад је пропала српска држава онда је рефлекс тих односа од цара и патријарха пренесен на кмета и попа, и они су одржали Србе кроз свих пет стотина година турског ропства, они. До 1945. А `45 су комунисти схватили заправо шта треба уништавати, прво цркву, а за остало је лако, они ће наћи довољно протува, пијандура, лопова, који ће постати мерило моралних вредности. Таква су мерила заправо изродила Крцуна, који је негде у неком свом делиријуму, према неким информацијама које су до мене допрле рекао –  куд ће ми душа, ја сам својом руком побио 22 хиљаде Срба. Из те гарде је и онај народни херој Василије Чиле Ковачевић који је митрополиту Јоаникију донео свежу крв да се причести. Такви људи су се лако могли налазити међу Србима. Они други много теже… Они други нису имали шансу да се појаве…“

Б.Д.: Промена историје од стране Хрвата, да Јасеновац није ни постојао као геноцид над Србима, већ су се научници сакупили и имају намеру да прогласе Јасеновац за радни логор и тиме пониште сва страдања Срба…

„Шта, да је то била атрактивна туристичка дестинација Павелићева, Степинчева и осталих… то може тако да се посматра али у светлу неке чудне чињенице… У тридесетогодишњем рату 1618-1648 године Хрвати су стекли у Немачкој репутацију најмонструознијих кољача. Они су, рецимо Магдебург, сравнили, спалили до земље и побили 30 хиљада Немаца. Они су у немачком историјском памћењу остали записани по изреци – `Сачувај ме Боже глади, куге и Хрвата`. Хрвати нису народ. Хрвати су народ кољача и они према свим обележјима својега идентитета нису надмашили ни у једном детаљу рецимо Шиптаре. За Шиптаре се зна да се на Балкану налазе од 1043. године, први пут су поменути у историји 1081. Они су дакле ту, скоро десет векова. По чему их Европа региструје? По чему их Европа памти? Ни по чему. По чему памти Хрвате? По ономе што су украли од Срба. Они кажу – Гундулић Хрват, Гундулић је постао Хрват 300 година после своје смрти. Руђер Бошковић Хрват, преци Руђера Бошковића су из Бјелопавлића, са Орије луке, пре тога боравили у Поповом пољу, рођен у Дубровнику од оца Бошковића и мајке Талијанке, Србин. Свако кога се дохвате – сваки је Србин. Они ништа нису приложили култури и цивилизацији Европе осим каме и клања, Јасеновца и Магдебурга.

Б.Д.: Систематски је затирана наша култура, стрељана, паљена, уништавана… па дошли комунисти, ево 1971. су усменим налогом уклонили све ћириличне писаће машине, чак није ни постојала писмена наредба, а ко се бунио остао је без посла, има сведока тог времена… Ако је и било побуне било је појединачних случајева или мале групе људи која је брзо укоњена… Није било тог, да кажем националног осећаја Срба да се побуне против затирања себе, сопства…

„Ко се побунио бунио се једном, други пут је био склоњен…  Гледајте, кад је овде прављено Стеријино позорје,  онда је дошао Симо Затезало из Београда. И тражио да се оно Српско народно позориште напише латиницом, јер је ћирилица била `израз српскога национализма`…“

***

Проф. др Петар Милосављевић

Проф. др Петар Милосављевић

Проф. др Петар Милосављевић је на тему „Две оријентације у српској филологији“, као оснивач покрета „Србистика“, нагласио да је одсуство србистике као научне дисциплине о Србима имало по Србе трагичне последице. Српско питање није могло да се решава и на научној, већ само на идеолошко-политичкој основи. У главним српским националним институцијама, које ни данас неће да знају за србистику, нема јасних одговора на неколико кључних питања: шта је то српски језик, шта је српска књижевност, која су то српска сима, како треба схватити српски народ, који је то српски национални програм. Он сматра да су Срби све суштинске битке изгубили у време комуниста, а да би то надокнадили морају обновити сопствену филолошку традицију, односно србистику.
Хрвати су у 19. веку напустили свој народни језик и за свој књижевни језик прихватили ијекавску варијанту српског језика. То није изузетак већ чест случај у светским размерама, многи се народи служе енглеским, шпанским, француским језиком, али они тим језицима нису дали своја национална имена. Само су Хрвати наметнули став да је страни језик, српски језик који су преузели – хрватски! Такав став је научно неодржив. Нико не треба да забрањује Хрватима да се служе српским језиком, али се при том не сме заборавити чињеница да је тај језик изворно српски, па мора бити и по имену – српски.

Српска језичко-етничка заједница протеже се свуда где се српски говори, и она би требала да има третман као и друге језичко-етничке заједнице, на пример немачка, француска, мађарска – све се поклапају са својим националним државама, само се српска не поклапа са Србијом.

***

проф др Миланка Бабић

проф др Миланка Бабић

Проф. др Миланка Бабић је тему „Актуелни статус српског језика у Босни и Херцеговини у свјетлу Новосадског договора“ почела суровом истином да је мало језика у свету чији су интегритет и идентитет до те мере угрожени као српски језик, а још мање оних који су распарчани и преименовани као српски језик у складу са идеолошко-политичким сепаратистичким циљевима различитих етникума који њим говоре.

Јер, у републикама које су се осамосталиле из државе СФРЈ (после њеног насилног распада), заједно са национало-политичким, промовисани су и национално-филолошки програми, при чему је на територији новонасталих држава маргинализовано исходишно српско име језика до језика мањинске заједнице (као што је статус српског језика у Црној Гори), или националне мањине (као што је статус српског језика у Хрватској), или до регионалног социолекта (на шта настоји свести српски језик у Босни и Херцеговини бошњачка политика и лингвистика). Др Бабић је нагласила да угроженост имена и статуса српског језика ван граница Србије подразумева и угроженост српског народа који живи ван њених граница, у државама насталим распадом СФРЈ и констатовала да је за Србе и српски језик у Хрватској одавно већ касно, али да је зато одбрана идентитета и културног простора српског језика у Босни и Херцеговини, као и у Црној Гори неодвојива од питања опстанка српског народа у тим (државним) границама.

Садашња ситуација, кад постоји отворена тежња бошњака да се одржавотворе кроз БиХ у целини, алармантна је и врло опасна за Србе, српски језик и српску политику у БиХ, јер укључује и унификацију језика на државном нивоу, у корист назива босански, односно води ка стварању такозване босанске нације, коју би сачињавали сви који у Босни и Херцеговини живе, па према томе и Срби. Босанска филологија и политика на томе озбиљно раде, а да су одмагле у томе показује и то да је за релативно кратко време, не само у пољу бошњачког  утицаја него и шире, и поред отпора од стране србистике и кроатистике, ипак институционализован назив језика босански, а не бошњачки.

*Много је разлога и начина угрожености српског језика у БиХ, а детаљније излагање проф. др Миланке Бабић у целости објавићемо у следећем наставку овог извештаја са догађаја…

***

Проф. др Иван Клајн

Проф. др Иван Клајн

Проф. др Иван Клајн послао је своју тему „Далеко је Скандинавија“ коју је прочитала Сања Вулетић.

„Ја сам увек сматрао употребу два писма као непотребну компликацију а не као богатство какав је био званичан став у време братства и јединства.“, записао је проф. др Клајн. Али је зато све даље било у циљу величања можемо рећи – практичне употребе латинице као реалне чињенице у данашњем времену нових технологија и комуникације, додајући и реалну слику реклама, назива радњи, стручних страних израза, формула на предметима физике, хемије, нових медија и тако даље…

***

проф др Дејан Ивковић и проф др Дргиша Бојовић

проф др Дејан Ивковић и проф др Драгиша Бојовић

У свом излагању које је имало за тему „Свештени карактер  српског језика и писма“ проф. др Драгиша Бојовић се осврнуо и на новије политичке догађаје у Србији, поменуо недавно донету Резолуцију Европског парламента о Војиславу Шешељу и коментарисао речи председника српске владе, који је упутио „прекор Хрватима да нису у стању да сачувају десет табли на ћирилици”,  као што је, „на другој страни, истакaо да Србија има десет хиљада латиничних табли и да није ниједну уништила“.

„Вероватно је ову другу бројку премијер Вучић метафорички употребио, јер латиничних табли у Србији има далеко више и оне доминирају у сваком граду, без обзира што је по Уставу и закону ћирилица писмо у службеној употреби и што се подразумева њена употреба на таблама институција, предузећа и слично.

У светлу данашњег статуса ћирилице, актуелног због овог јубилеја који је и означио потискивање и дискриминацију ћирилице у Србији, Новосадског договора који је потписан пре шест деценија, 10. децембра 1954, у организацији Матице српске и Матице хрватске, када је српски језик преименован у српскохрватски односно хрватскосрпски, а трећом тачком дефинисано: „Оба писма, латиница и ћирилица, равноправна су, зато треба настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма, што ће се постићи у првом реду школском наставом”, дошли смо до резултата да „Срби не само да су научили латиницу, већ су је континуирано фаворизовали, док су Хрвати потпуно одбацили ћирилицу“. Чињенице су неоспорне да се осамнаест хрватских институција одрекло Новосадског договора 1967. године, а Матица хрватска 1971, у међувремену је нестала и заједничка држава, а Србима су остале далекосежне последице, које су довеле до незавидног положаја ћирилице.

Проф. др Бојовић навео је пример постављања табле на једној државној институцији (!) (Клиника за кардиохирургију) у Нишу. Наиме, недавно је „осванула `десет хиљада и прва` табла са латиничним писмом (са текстом непознатог правописа), необичног, троугластог облика (уместо уобичајеног правоугаоног), а на истој клиници су постављени и неки `стилизовани` симболи, а поменута табла, ако се мало боље погледа, у ствари је стилизован вуковарски чекић“, закључио је проф. Бојовић.

На питање – шта чинити у Србији да би се тренутно стање мало поправило проф. др Бојовић одговара: „Доследна културна политика државе Србије, као и стриктно поштовање Устава и закона, могли би да сачувају српско национално писмо од даље дискриминације“.

***

Проф др. Дејан Ивковић је учесницима и присутним заинтересованим слушаоцима у Културном центру Новог Сада представио своје истраживање и резултате на тему „Језички крајолик Србије: Двописмље и перцепција заступљености ћирилице и латинице у доменима јавне употребе писама“.

Ово истраживање је урађено путем интернет анкете коју су попуњавали заинтересовани учесници, слободном вољом и дало је доста материјала за даље изучавање др Ивковића. Оно што је неоспорно закључио је „да, отприлике да су људи који су попуњавали латиницом имали мањи сегмент обавештености колико је једно или друго писмо присутно“,  чак им је „мало чудно и непријатељски постављен упитник“ јер је формиран за испитивање о употреби ћирилице, док људи који користе ћирилицу „имају виши ступањ те обавештености да то не раде из идеолошких разлога већ очувања писма“…

* Интересантно је видети разне фотографије које прате ово излагање, па и табеле које приказују заступљеност латинице и ћирилице на овим просторима, па се надамо да ћемо у једном од следећих наставака овог текста са догађаја имати у писаном облику а да бисмо вам преставили право стање данас употребе писма ћирилице на територији Србије, па самим тим и поштовањем Устава који прописује употребу ћириличног писма.

***

Синиша Стефановић, дипломирани историчар Завода за проучавање културног развитка Републике Србије

Синиша Стефановић, дипломирани историчар Завода за проучавање културног развитка Републике Србије

Синиша Стефановић, дипломирани историчар Завода за проучавање културног развитка Републике Србије представио је своје истраживање на тему „Новосадски споразум и српска ћирилица у светлу статистичких показатеља“.

Хрватско писмо је било уграђено у темељ хрватске државности и хрватске државне идеје и није било равноправно са српским, које се касније, нарочито у време СФРЈ, остварује. Српски језик и ћирилица није у темељима српске државности и државне идеје никад правно дефинисано.
Представљајући графиконима статистичке податке недвосмислено се дошло до закључка да пад употребе ћирилице и српског писма није продукт Новосадског договора…
„Тај пад је почео раније, тај пад је спроведен насилно, у оквиру чишћења од непријатеља свих осталих колабораната, кулака и осталих“ углавном образованих и имућних људи, којих је остављено не мање од 40 хиљада, томе додајемо и неких 300 хиљада Срба у самој Србији, не у Војводини која је тада била у мађарској окупационој зони,  додамо и интернирце, и тако ћемо добити и из претходног рата, погибије и муке које је имао не само народ у Србији већ комплетно српски народ где год је постојао…
„И онда Други светски рат са даљим покољем, ви знате да је геноцид у Независној држави Хрватској у ствари почео сакупљањем образованих, попова, лекара, правника и осталих, да би се народ обезглавио“, тако је снага народа била угрожена, а онда и генеалогија која је проказала српски народ као хегемонистички. Тако је, према Стефановићу, Новосадски договор био само катализатор даљег процеса нестанка српског писма и ћирилице.
„Према моме уверењу, кога не могу још да докажем још увек а надам се да ћу успети, ради се о томе да се идентитет Срба пребацивао на југословенски ниво…/ /… Како и због старих разлога очувања, тако и због Није било `пробитачно` да у то време редовно пишете своје белешке као чиновник на ћирилици – били сте проглашени националистом, то није било `пробитачно` у то време као што то није `пробитачно` ни у данашње време…“
Новосадски споразум има интегришући ефекат…

Ово истраживање, које још увек траје, је Стефановић покушао да постави у релевантне временске координате, релевантне политичке промене, релевантне чињенице историје, јер како је стекао утисак „положај српске ћирилице се гледа веома `ограничено лингвистички`, јер то питање није само лингвистичко већ правно и филолошко испред тога“.

* У једном од следећих наставака овог текста догађаја објавићемо излагање Стефановића са табелама, графиконима и статистиком у којима се јасно види пад употребе и утицај појединих историјских и политичких догађаја на употребу српског језика и ћирилице у Срба…

***

проф др Ненад Крстић

проф др Ненад Крстић

Проф. др Ненад Крстић је тему „Српски језик данас: једно или два писма“ почео са констатацијом да његова „машта и жеља да сала буде пуна“ у суштини показује однос друштва према једном од најважнијих питања нашег народа, али и однос медија. Он је своје излагање представио више као апел, да видимо шта можемо да учинимо и да се не предајемо и поред тога што нас има мало… Овај скуп по његовом мишљењу треба да да одговор како сачувати српски језик и ћирилично писмо, а не да буде само у зборник сажет научни рад доступан само једном делу научне јавности… Уколико изгубимо писмо ми смо изгубили идентитет са једне стране, а са друге стране треба да се боримо да чувамо норме српског језика, пре свега од државних институција до медија и осталих

Прошло је 60 година од како је склопљен Новосадски договор, најугледнији српско-хрватски и делом босанско-херцеговачки и црногорски лингвисти, књижевници, морам поменути Александар Белић највећи наш лингвиста, Иво Андрић, велика имена итд., донели су десет закључака а први закључак је био да је народни језик Срба, Хрвата и Црногораца један језик. Тај језик је српско-хрватски или хрватско-српски. Између осталог договорено је да су оба писма, и ћирилица и латиница, равноправна и у Србији и Хрватској, и у осталим републикама бивше заједнице државе Југославије.
Каква је ситуација данас, у Србији, 60 година после Новосадског договора?

„Ако погледамо наше дневне новине, телевизијске програме, књиге, па и научне часописе, зборнике, јасно је да се ћирилично писмо све мање користи и поред тога што је оно савршено писмо јер сваки глас је приказан само једним знаком. Када је реч о језику, писму и култури, према мом субјективном мишљењу, постоје три групе народа. Прве две групе су они народи који цене и негују свој језик и своје писмо, који цене своју културу и друга група народа који не цене и не негују свој језик и своје писмо и своју културу. Ова прва група народа је знатно већа, бројнија. Народи који припадају тој групи чувају свој идентитет и имају, по мом уверењу, будућност. Трећој групи народа, то сам приметио и не знам да ли сам потпуно у праву, су народи који су у потрази за својим идентитетом и тражећи свој идентитет траже језик, или га модификују, и на тај начин и та група народа у неку руку има, светлију будућност него ова друга група народа којој нажалост припадамо…“

Проф. Др Крстић је рекао и оно што је чињеница, за овакву равнодушност према језику и писму је крива дугогодишња комунистичка владавина, што смо данас установили, која је полако али сигурно брисала српску прошлост и традицију, али крива је и српска интелигенција будући да је својом пасивношћу много допринела да до тога и дође.
Дакле, онај народ који не цени свој језик, своје писмо и своју културу осуђен је на пропаст и нестајање.
„Данас имамо примера када се ћирилично писмо извргава поругама, када се они који желе да га врате у употребу називају фашистима итд… а друштво ћути. Овакви примери незамисливи су у неким другим срединама, односно код оних народа који чувају свој идентитет.
Професор Крстић је објаснио да овде није реч само о писму већ о српском језику: бришу се његове норме, мења се његова морфологија и синтакса. Дешава се да се у високообразовним установама све чешће користи ненормиран језик и то у говорном и у писаном језику. Кад се скрене пажња да је то лоше од стручних колега из тих области добије се неки одговор типа: није то толико важно колега, постоје много битније ствари… Ситуација је још гора у српским дневним новинама, радио и телевизијским емисијама…

„Ако се нешто не учини, ако се не подигне свест народа о томе да се култура огледа у језику, да ако човек не зна добро свој матерњи језик он није културан, у блиској будућности десиће се да наша деца боље говоре, на пример енглески језик него српски. А то би био почетак краја историје и цивилизације једног народа, у овом случају нашег народа. Последњи је час да нешто учинимо…“ – нагласио је на крају свог излагања проф. др Ненад Крстић.
То би се могло урадити једном широком народном акцијом научних радника који ће народу објаснити да се мора чувати српски језик и ћирилица јер се тако чува наша култура, и да чувањем српског језика и ћирилице „нисмо ништа мање европејци“… Устанимо у одбрану свог језика – српског језика, још није касно!

***

Проф. др Милош Ковачевић

Проф. др Милош Ковачевић

Проф. др Милош Ковачевић своје излагање на тему „Политички ратни циљеви Србије и Новосадски договор“ почео је објашњењем места Новосадског договора у историји „договора“ на које се позивамо кад говоримо о језичкој политици.

„Један је Бечки и он је строго филолошки, он нема никакве везе са језичком политиком, и кад прочитате мало боље сви говори са српске стране су готово исти као са хрватске јер први који су оспоравали Бечки договор били су Хрвати, јер су рекли да је то приватни договор Вука и Даничића са неким од представника који нису били званични представници Хрватске. С те стране заправо, ако говоримо о Бечком књижевном договору ми можемо буквално да говоримо о филолошком договору и договору оних који су у то доба, представљали да тако кажемо врхунце филологије код Срба и код Хрвата. Прескочићемо Новосадски, узећемо трећи договор по коме је срачунато овакво преименовање језика и на који се позива Одбор за стандардизацију српског језика у својој првој одлуци – то је Дејтонски споразум. То је чисто политички споразум, заправо он нема никакве везе са лингвистиком, и једино што је веза са лингвистиком је та да је он како се каже на крају – потписан на четири језика, на српском, хрватском и босанском, и на енглеском. Али, кад ви мало боље погледате ко је потписао у име кога, заправо тај договор је опет из кухиње хрватске филолошке парадигме. У име БиХ споразум је потписао Алија Изетбеговић, у име Србије Слободан Милошевић и у име Хрватске Фрањо Туђман, испада да је све што је потписао Изетбеговић у име босанске државе, односно да је тиме планирано стварање босанског језика за читаву Босну, да је у Хрватској хрватски и да је само у Србији српски. Послије тога заправо настају главни проблеми, послије Дејтонског споразума мало се ко тиме бави, настају главни проблеми и са хрватске и са босанске стране. Главни проблем јесте разграничење српског и србијанског, све што је српско жели се и са једне и са друге стране претворити у србијанско, а све што је србијанско не жели се претворити у српско. Другачије речено, србијанско јесте шире од српског или мултиетничко, ту постоји српски, хрватски, босански и црногорски, али све што није мултиетничко заправо се одриче од српског на путу утемељења, да тако кажемо – Србије као београдског пашалука… Кад та два споразума гледамо, један чисто филолошки, други чисто политички, они и нису имали неких великих успјеха нити неуспјеха… “

Проф. Ковачевић се сагласио са речима др Драгољуба Петровића на почетку овог скупа којима је назвао Новосадски договор, јер су се лингвистика и политика први пут нашле заједно у њему, а то је УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ.
„Не може бити злочиначки подухват бити уколико није удружен, зашто? Не може да буде јер, ако имате само филологију њу ће оспорити у језичкој политици политика, ако имате само политику њу ће оспорити наука као некомпетентну унутар датих критеријума, али кад се ви удружите на једну и другу страну ви заправо имате проводбу онога – што је наука постаје лојална политици или политика постаје лојална науци. Најчешће је у језичкој политици – наука лојална политици… и то је најбољи показатељ, садашњи је језик репринт српскохрватског књижевног језика“…
Проф. Ковачевић је обавестио јавност да је два пута постављао у САНУ питање промене речника, и да је оба пута аргумент био да ми морамо остати лојални званичној политици.

Новосадски договор има континутитет или хармонију политике и лингвистике, он је поставио равноправност писама ћирилице и латинице, а равноправност писама је у ствари значила – „српско одрицање од ћирилице заправо је показатељ српске љубави према Југославији“ (како је записао Ивић) и тако је и и схваћено… Одрицање од српских националних обележја уопште значило је путем Новосадског договора утемељењем Југославије, или „превођење србистике преко демократистике у кроатистику“, односно потпуно цементирање хрватског филолошког програма…

Дошло је време да се коначно „отрезни политика“, ма колико била „научно фундирана“, јер уколико до научних чињеница „не држи“ то ће бити „катастрофалне последице и за народ и за језик, а да је то заиста тако то се види по Новосадском договору“.
„Хајде изаберите и једну позитивну последицу коју је Новосадски договор донио српскоме народу. Уништио је све што је постојало прије тога… //… Кад би се случајно из гроба дигао Стојан Новаковић вјероватно би правио нову Академију, и вјероватно би правио и нову библиотеку…“

На крају веома интересантног излагања проф. Ковачевић је рекао да је пут отрежњења један једини – да српска филологија и српска политика заједно наступају у српском националном интересу.

* Проф. Ковачевић је говорио и о данашњем стању српског језика и положају у Србији, где се нигде ни у траговима у званичним институцијама и не може наћи ни један једини одбор који се бави језиком… о томе и свему осталом реченом читаћете у једном од наставака овог текста у целости… 

***

доц. др Андреј Фајгељ  директор Културног центра Нови Сад

доц. др Андреј Фајгељ
директор Културног центра Нови Сад

Доц. др Андреј Фајгељ своје излагање на тему „Српско писмо између асимилације и афирмације“ почео је коментаром: да је на нама свима, после излагања свих учесника, да добро размислимо да ли је читава расправа о Новосадском питању, српском језику и ћирилици као писму уопште питање логике и аргумената или ту постоје и неке друге ствари које треба да се узму у разматрање.
„Постоје два, сасвим различита погледа на српско писмо и на српска језичка питања. Ја ћу их назвати референтним системом или логиком, или погледом на свет асимилације и афирмације. Та два погледа се слажу око једне једине ствари – око чињенице да је ћирилица различита… // …Ћирилица је нешто што је специфично, универзално… //… Они који теже асимилацији ћирилице гледају различитост ћирилице као нешто негативно, они сматрају да ћирилица зато што је различита треба да има, задржи или добије мањински положај, а можда и да буде укинута и да заслужено нестане. Они који гледају афирмационом логиком сматрају да је различитост ћирилице нешто позитивно што треба неговати и чувати. Ја нећу крити да непоколебиво и недвосмислено стојим на становишту афирмације.“

Др Фајгељ је даље у свом излагању „покушао да разбије осам митова асимилациониста“… Први мит да је асимилација универзална, да је то светска пракса, да је то модерно – нема ничег мање тачног од тога, истина је сасвим различита. У свету се нације, државе које се налазе у сличном положају као Србија искључиво користе афирмационом логиком… // …
Кажу нам – не можете са ћирилицом у Европску унију – ту лекцију, наши асимилационисти сигурно нису научили у ЕУ, јер ЕУ одлучно заступа очување језичке разноликости.
Други мит – Срби су одувек писали латиницом – а латиницом се у Србији масовније писало искључиво у периодима Аустроугарске и усташке окупације, а затим и 1954. након Новосадског договора.
Трећи мит – Ћирилица је превазиђена – подсетио је да су у време Ћирила и Методија, у 9. веку Словени добили „нешто што други народи Европе неће добити још вековима“, добили су Свете књиге на свом језику и свом писму. Вековима након тога широм Европе ће „на ломачама горети они који ће пробати да изборе ту привилегију за себе“. Подсетио је и да је ћирилица прво писмо које је „узлетело са Земље у Свемир“, „на глави Јурија Гагарина писало је СССР“. Данас највећи „пробој и повратак ћирилице“ долази са развојем информационих технологија, а у одсуству српске језичке политике за очување чирилице можда урадио интернет претраживач Гугл, тако што је све своје странице на српском језику омогућио да се прикажу на ћирилици.
Четврти мит – са ћирилицом не можемо у свет – могућа је и потпуно супротна теза – да само са ћирилицом можемо у свет.
Пети мит – ћирилица није исплатива – је „можда и крунски доказ наших асимилациониста“ у корист њихових теза, они кажу да садржаје треба објављивати на латиници јер ће тако моћи да се користе и на тржиштима бивших југословенских република.
„Наиме, главни аргумент за издају ћирилице је, као и увек кад су издаје биле у питању – новац – `продајмо ћирилицу. Међутим, подсетио бих да једини начин да се од културе и баштине зарађује је да та култура постане међународно значајна. А култура може постати међународно значајна искључиво афирмацијом, никада асимилацијом и опонашањем.“
Шести мит – ћирилица вређа – „јако опасан мит који каже да ако пишемо ћирилицом на неки начин обесправљујемо оне који ћирилицом не пишу“.
„Такво мишљење је по мени скандалозно, бити свој значи управо само то – бити свој. Ви штићењем свог идентитета не нападате никог другог, ви само браните, испољавате и представљате себе на један позитиван начин, без самомржње. Замислите само, да обрнемо улоге и да кажемо да је чување националног идентитета мањина у Србији – увреда, то би био скандал. Из неког разлога то за Србе није скандал. Као што се наши Срби у дијаспори и региону не жале што морају да пишу писмима тих држава и да уважавају културу те државе, тако није никаква врста увреде или репресије захтевати да се у Србији поштује српска култура и идентитет.“
Мит да – ћирилица угрожава неког – је један од „потпуно нетачних митова, који обрћу стварност наглавачке“.
„Ви знате да, ако је нешто угрожено у Србији, угрожена је ћирилица од латинице, што се може измерити прегледом јавних натписа у нашим градовима, или медија и издаваштва на ћирилици и латиници, што смо имали прилике да видимо на графиконима колеге Стефановића.“
Др Фајгељ се осврнуо и на излагање проф. Клајна у делу да ће се на крају све свести на „латиничну једноазбучност као једини могући развој догађаја, зато што је латиница универзална и зато што смо се на њу навикли, и једини начин да то спречимо је да избацимо латиницу из основношколске наставе, а то је неспојиво са грађанским слободама“…
„Ја лично, иако се добро разумем у питања грађанских слобода, уопште не схватам зашто би настава на ћирилици у Републици Србији угрожавала било чије грађанске слободе. А, у случају да угрожава, постављам јавно питање – зашто, кад смо већ у Новосадском договору имали `да треба Срби и Хрвати подједнако да пишу и латиницом и ћирилицом што ће се остварити пре свега преко школске наставе`, зашто онда никада нисмо покренули, па ни господин Клајн, питање – где је ћирилица у основношколској настави Хрватске?“
Др Фајгељ је поменуо и постављање ћириличног натписа на зграду Културног центра у Новом Саду, у складу са статутом установе, Законом Републике Србије и Уставом Републике Србије. „Нама су рекли, разјарена јавност, вероватно мала група али гласна, да је нови ћирилични лого `кукасти крст`. Замислите само колико је то груба увреда рећи да је нечија културна баштина `кукасти крст`, нацизам, нарочито у граду, у земљи и у народу који је много страдао од фашизма. Али, ћирилицом нису писали ни Хитлер, ни Павелић, ни Хорти, већ њихове жртве. Значи, то су ти груби фалсификати којима ми присуствујемо.“
Мит – двоазбучности, равноправност – математички гледано равноправност је 50/50 одсто, а ћирилица је негде испод 10% у јавној сфери и то није математички гледано равноправност.  Равноправност је договорена у оквиру заједничког, српскохрватског језика који је обухватао све новонастале језике на простору бивше Југославије и где је равноправна ћирилица у Хрватској, где је у Федерацији БиХ, Црној Гори…
„Значи, ми Новосадским договором нисмо добили равноправност, ми смо добили систематско једносмерно ширење латинице. И сада постављам једно питање – ако циљ Новосадског договора није била двоазбучност шта је био циљ? Ми не можемо да знамо то, јер ја немам документа пред собом, али по развоју догађаја можемо да претпоставимо да је циљ био – постепено увођење латиничне једноазбучности у Србију са транзиционим периодом прогресивног смањивања присуства и употребе ћирилице, и изградњи управо ових митова негативних о њој, о којима сам говорио.“

Људи који заступају асимилационистички став не обраћају пажњу на недоследности својих аргумената, на митове, на размимоилажење својих теза са стварношћу. Али, обраћају пажњу на свој основни осећај а то је да је ћирилица проблем зато што је другачија. И њих, по др Фајгељу не треба осуђивати као издајнике они просто мисле као Скерлић, да је за Србе боље да се асимилују и они раде на томе као на једном пројекту већ сто година.
Ми који се не слажемо са њима можемо да урадимо следеће: да подсетимо да њихов асимилационистички став преставља логику тираније, доминације, чињенице да онај који је велики треба да избрише оне који су мали. А да наш афирмациони став представља логику слободе, права, и одговорности према сопственој култури.

***

КОМЕНТАРИ ИЗ ПУБЛИКЕ

„1878. године на Берлинском конгресу Србији је призната независност под условом да се одрекне националне историје. Већ идуће године, више пута поменути Стојан Новаковић написао је једну историју на око 160 до 170 страна, што разуман човек не би могао прихватити, пас с маслом не би могао да поједе. Он је успоставио историјску науку која нас је довела овде где смо сад. Одмах му се прикључио и Руварац и…“

„Поменули сте социјалисте… познато је да су социјалисти у читавој Европи били изразито национални, само се од Срба и Руса тражило да буду интернационални. Јаша Томић је био присталица Светозара Марковића у раној фази, али је у једном тренутку схватио да је социјалистичка идеја оно што трује српску мисао и каже он – али сам се на вријеме отријезнио и откачио од тога. Почетком деведесетих година 19. вијека социјалистичка партија је припремала сабрана дјела Живојина Жујовића, којега ја сматрам јединим српским социјалистом, он је нешто старији од Марковића али је национално оријентисан, кад је почела припрема његових књига онда су схватили да је он националиста и оставили су то, није штампано ништа. Проблем је у оном водећем интелектуално свијету, ми цитирамо оне који се налазе у енциклопедијама већим, који су објавили ко зна колико томова разних књига, али ја ћу подсетити сад овде… 1918. године војвода Живојин Мишић прима потпуковника Душана Симовића, онога што је био у 27. марту, даје му акредитивна писма за Народно вијеће у Загребу и Симовић као потпуковник каже – `Војводо, зашто српска војска није узела линију од Вировитице до Јасеновца`, а Живојин Мишић каже – „Ја сам питао Љубу Ковачевића (који је некад био секретар Српске Краљевске академије, правник по образовању, али Новаковићев историчар) и још неке професоре, и они су ми рекли да то не узимамо, па смо се зауставили на линији Осјек… и ту су практично извори стратегије међуратне, послератне и Републике Српске Крајине.“

„Поменули сте Ћирила и Методија, ево ја ћу, подсетити оне који то не знају… прије седам година у Петербургу, Руска петровска академија и још двије академије које организују сваке године неке научне скупове, послали су декларацију или Меморандум словенским академијама наука и тражили од њих да причу о Ћирилу и Методију и њиховој писмености избиршу из памћења, јер постоји старо српско писмо, звано винчанско а касније названо Србица, јер се налази она на седамдесетак локалитета у Србији. “
„Прије годину дана, када је престављана једна књига о језику у Београду, ја сам, а ово због тога кажем ни САНУ, ни Матица Српска овдје нису поменуте, пошто се те двије институције не баве сопственим пословима ја сам узео себи за слободу да предложим – да људи који мисле српски и у науци се баве српском историјом и српским језиком формирају Српску академију друштвених наука. Да се заправо вратимо ономе како је формирано Српско учено друштво са циљем да се бави језиком и историјом, а не моловањем, фарбањем, музицирањем и… пословима. Може се десити и да та идеја крене и ја бих предложио да и са овога скупа се таква идеја подржи. То је један од начина да се заиста врло озбиљно сагледа проблем у коме се данас српски народ налази.“

*

ПИТАЊЕ организатору:  Да ли су обавештене све јавне установе, САНУ и Матица Српска о овом догађају?
ОДГОВОР организатора: Да, обавешене су све установе.

*

Проф. др Драгољуб Збиљић:

„Мене чуди да ово није организовала САНУ, или Матица Српска, него један Културни центар, коме треба пружити пуну подршку. Претпостављам да се то није смело најавити.  А пола минута бих мудровао, да ово што сам ја објавио, штета што није нека институција објавила, ја сам објавио „Ћирилицоцид“ – књигу о уништавању ћирилице, јер смо то практично добили после Новосадског договора, али и претходним поступцима наших лингвиста и државника пре тог договора. Значи, у овој књизи је увелико ово што су људи овде говорили, јако у сагласности са ови. Ови људи који су истраживали колико је ћирилице и латинице то је више потпуно непотребно радити, јер то сваки човек који има четвртину ока види да ћирилице у Србији нема осим понегвде, имамо области у којима је уопште нема. То што у Уставу пише да треба да је буде 100% то је наша мудрост…
Сви су добро говорили, али има неких промашаја, рецимо Клајново размишљање је потпуно бесмислено и личи ми на… Човек лингвиста говори о томе да се математика пише латиницом а због тога ми Срби треба да пишемо латиницом, па то је лудорија, он меша физику, математику, хемију, меша идеологију, меша комунизам у лингвистику и меша лингвистику коју он зна и толико говори чудно о томе да бих на крају закључио, он каже ако треба да пређемо на једно писмо то ће бити латиница, зашто то само он зна…
Рекао бих да је наш проблем у томе што и наши лингвисти у државним институцијама, ови лингвисти које видимо овде су најбољи од Петровића надаље, али нису у државним институцијама које одлучују, раде на факултетима… а то ипак није довољан утицај. Тако да сва ова наша ваниституционална лингвистика је јако вредна и корисна, али то не допире до места где се одлучује, тамо одлучује Клајн који каже да ми треба да пишемо латиницом као универзалним писмом, а које је то писмо латиница – то се у науци зове колонизација језика и ниподаштавање малих језика и малих народа.  Значи код нас се то догађа, а никаква универзализација латинице…

*

расправа на паузи

КОМЕНТАР проф. др Драгољуб Петровић:

„Кад је у питању термин српско-хрватски – то је прво мистификација. Једнака оној која се може означити и као етник – србохрват.  Све историјско језичке и дијалекатске чињенице сведоче о томе да су Хрвати били периферно српско племе. У време кад су рецимо први пут поменути, они кажу да је то било негде у осмом или деветом веку, они су могли бити поменути као Срби са локалним именом Хрвати, као што данас имаш Србе у Лици, или имаш Србе Тимочане на истоку Србије, или Србе Црногорце или Србе Херцеговце. Дакле, у том смислу термин Хрват могао је означавати једино периферно српско племе. То се могло провлачити и провлачило се до краја 19. века и тек тада заправо, почиње се помало ширити хрватско име. А озбиљни Хрвати такво име, ако су били штокавци, или ако су били чакавци – нису признавали. Ђуро Виловић, чакавац по рођењу, човек који је заједно са Дражом Михајловићем осуђен `46 године на седам година робије и сваки дан одлежао, био је крив зато што је рекао да `Хрвати не постоје – постоје Срби и Словенци, Хрвати су једни или други, па нека бирају`. 
Све ово што се догађа са Србима у последњих 150 година је, напросто плаћање данка схватању да Србе треба на сваки начин онемогућити да се утемеље дефинитивно, на просторима на којима су одвајкада били утемељени. То великим кројачима светске судбине, а нарочито српске судбине никако не одговара, а Срби су им у томе најдоследнији помагачи, сарадници, аргати на нечасним пословима.“

*

Петар Јаћимовић, удружење Ћирилица из Београда, повереништво Српска Атина Нови Сад:

„Неке присутне не знам, оне које знам, знам да су велики борци, неки и страдају, неки су већ добили `по ушима`… Мене брине тај Клајн који говори тако, волео бих да је ту да можемо сви да му кажемо. Он каже да је хрватска латиница добра за учење енглеског језика – то је најобичнија глупост. Ја сам учио, нажалост морао сам учити ту хрватску латиницу као и сви остали, али мени ништа није помогла у немачком језику, морао сам поново да учим ту немачку латиницу односно писмо… //… То су, између осталог подметања господина Клајна и мислим да са таквим људима већ једном треба рашчистити, а не да деле му се дипломе, повеље, награде и томе слично… Говори о томе да не можете из ћирилице и латиницу – где је тај професор језика? Значи може из ћирилице у румунску латиницу, и може из арапског у турску латиницу а сад не може из турске латинице у арапску…
Па пошто он нас ћириличаре, ја сам испред српског удружења Ћирилица Београд, овде у Новом Саду Српска Атина, он нас назива да смо ми незналице и да смо додоле. Немам ништа против, господин Клајн није професор српског језика него италијанског, нек дође код нас у удружење – такве нам додоле требају.
Ми смо наопак народ, наопак ево зашто – пре неких двеста година (ви сте професори овде исправите ме ако није тако) Талијани су хтели талијански језик на целој територији Италије, сели и договорили се, мислим да су узели тоскански за основни и тај језик и дан-данас употребљавају и употребљаваће га у наредним вековима… Ми, Срби имали смо у то време свој језик и своје писмо, сад се боримо за свој језик и своје писмо…То је срамотно.
Зато вас молим, бар ви који сте ту најодговорнији, који највише знате – поштујте Устав Републике Србије и не дозволите да се тај члан 10. измени. Има назнака да хоће да уведу латиницу. Да се даље боримо за Србе у Републици Српској, Црној Гори и Федерацији БиХ да очувају српско писмо и погмогнимо им у борби за опстанак српског језика.
Чудно је то да новостворени народи то смо чули од јужних Срба – Македонци, па муслимани, као што су Црногорци, па и Хрвати су већином српског порекла, како су они тако наивни и незналице и сви су прихватили једноазбучје али са хрватским језиком.

*

члан Матице Српске самостално присутво не у име МС

Бошко Брзић, магистар књижевних наука, удружење Ћирилица

Требало би ми нарочито да обратимо пажњу на то, поготову који су функционери у Матици српској, да Матица српска мора променити своју језичку политику. Наиме, Матица српска припрема правопис српскога језика, а наши министри те правописе препоручују школама и универзитетима и тако даље. Значи, та књига – Правопис српског језика је званични акт, државни да тако кажемо – он је препоручен од Министарства. А у правопису стоји лепо да Срби имају два писма. И тамо се наводи како се пише једно, каква су слова у једном и каква у другом писму… што, разуме се долази у колизију са министарством. У Уставу лепо пише да Срби имају једно писмо, односно да је и званично писмо ћирилица. А овај правопис нам препоручује и друго писмо, које разуме се није српско, није прављено за Србе. И требало је овде да имамо представнике Матице српске. Ја не знам из којих разлога они нису овде дошли, а добро би било да смо позвали министра просвете да буде овде са нама… и господину Фајгељу се захваљујем на великом труду и на правилној културној политици.

***

После опсежне расправе, усвојени су следећи закључци:

1) Лингвистичка србистика је негирала кључне тачке Новосадског договора и истакла штетност њихове примене током протеклих шест деценија:

а) термин српскохрватски није лингвистички утемељен – он представља преименовани српски језик и у србистици га треба задржати само у подсећању на време доминације политичких над лингвистичким критеријумима;

б) Новосадски договор је погрешним схватањем равноправности писама суштински допринео одумирању српске ћирилице;

в) данас је и у српској филологији и у институционалној српској политици неопходно поштовати уставну одредбу (члан 10) о ћирилици као о једином српском службеном писму.

2) Српска филологија и институционална српска политика морају се држати трију начела српског филолошког програма:

а) српски језички и културни простор је недељив, из чега проистиче да је сва штокавска књижевност књижевност српског језика;

б) ћирилица је идентитетска карактеристика српског народа и као таква мора се сачувати;

в) ијекавски и екавски изговор су подједнако српска наречја.

Потписници: Драгољуб Петровић, Миланка Бабић, Драгиша Бојовић, Дејан Ивковић, Ненад Крстић, Милош Ковачевић и Андреј Фајгељ.

svi ucesnici

аутор: Биљана Диковић

5 replies »

  1. 67 одсто срба са поузданим трендом пораста и два одсто хрвата у Војводини – шта ту има да се разговара са хрватима о писму у Србији. Мађари са 13 одсто (у Војводини) имају своја мањинска права, као и све остале националности које су све испод 2 одсто. Службено писмо у Србији је ћирилица и о томе нема шта да се дискутује … Научници нека раде свој посао, али ово су чињенице …

    Свиђа ми се

  2. У накнадној провери види се да су ове Закључке Округлог стола потписали: Драгољуб Петровић, Миланка Бабић, Драгиша Бојовић, Дејан Ивковић, Ненад Крстић, Милош Ковачевић и Андреј Фајгељ.Нажалост, нема у потписима имена Петра Милосављевића. Очигледно, он и даље воли „гусла“ на „два писма“, тј. на његовој фалсификованој „Вуковој (опште)српско латиници“ коју је он измислио да би се довршило латиничење Срба. Штета. Штета велика због мог, мени драгог човека, земљака коме не само да није стало до српске азбуке, него је изгледа и даље на становишту написаном у часопису „Нова Зора“ како „неће бити штета ако Срби напусте ћириолцу, јер су, каже он, и Румуни заменили своју ћирилицу, па су остали Румуни“.

    Свиђа ми се

  3. Где сте досад, браћо лингвисти, у кам ударило?! И опет – половично и уштројено!

    Није довољно тек сад изјаснити се о промени одредбе члана 10. Устава, и то без напомене да се синтагма „служна употреба“ погрешно и различито тумачи и да је неопходно да се барем лингвисти прецизно изјасне о њеном тумачењу и примени.

    Није, такође, довољно утврдити да је „ћирилица је идентитетска карактеристика српског народа и као таква мора се сачувати“ -него се изричито мора определити да је Ћирилица једино србско писмо, а да на употребу латинице имају право националне мањине чије је она матично писмо, и то искључиво у складу са законом.

    Исто тако закључак да су „ијекавски и екавски изговор… подједнако српска наречја“ није лингвистички довољан и оперативан. Наравно да је то тачно, али је првенствено тачно да стандардна варијанта књижевног Србског језика мора бити на једном, изабраном изговору.

    Зар нам је, браћо лингвисти, у кам ударило, било неопходно да нас јевројунија упозори да нема ни једног језика са два писма и да Срби треба да употребљавају Ћирилицу као матично писмо, па да и ви – коначно – схватите које је писмо србско?! Треба да вас је стид тога!

    Србску лингвистику треба реконституисати на Србистици и очистити у њој зрно од плеве и кукоља! Пре тога треба коначно поништити новосадски комуњарски договор, укинути све трагове срскокрватског језичког наноса у свим институцијама (нарочито у САНУ – између осталог, заустивити даљи рад на речнику српскокрватског језика и извршити оштру ревизију онога што је до сада на томе урађено), укинути постојећи правопис у (не)стручној редакцији мате пиздурице, оформити научна тела за даљу стандардизацију и научну кодификацију Србског језика.

    Посебно је неопходно припремити се за упорну и доследну борбу ради одбране србске културне баштине исписане под присилиом или добровољно латиницом…

    Свиђа ми се

  4. ХВАЛА БИЉАНИ ДИКОВИЋ ЗА ОВАКО ДОБАР ИЗВЕШТАЈ

    Честитам Биљани Диковић и захваљујем јој што смо имали прилику да прочитамо овако добар извештај о обележавању 60 погубних година Новосадског договора. Јако је добро што је дала шире изводе уз наступа учесника, па чак и он их који су добили реч да говоре из публике. Нисам до сада нигде видео да је неко сачинио шири и бољи извештај о овом важном догађају.

    Још једном, свака част и хвала Биљани Диковић за овакав опширан и добро припремљен извештај..

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.