АКТУЕЛНО

Никола Влаховић: Грађани у канџама страначке политике – Има ли Србији спаса?


Дубоко подељена и огрезла у криминалу и корупцији, Србија данас вапи за променама. Али, оно се неће десити, све док владајућа странка и оне странке које себе називају опозицијом, сарађују, помажу се и повремено мењају улоге, али не напуштају власт. Пуних четрнаест година, ова држава је пљачкана и силована причом о нужном одрицању. Народ на то није одговорио онако како је морао, свом снагом и по носу режимима и коалицијама које га и данас гуше. Уместо тога, пристао је да буде уцењен и поткупљен. Има ли Србији спаса?

У недостатку демократских институција, јер Србија није структурисано друштво, државом управљају политичке странке, које већ годинама смењују простом ротацијом. Постављене су на једноставном правилу оданости својим несмењивим вођама, поданичком менталитету чланства и поткупљивости. Овакав „модел“ владавине, примењују и када се докопају власти, чувајући тако темеље својих криминалних творевина.

http://wp.me/p1Fuk8-E1D

20. 12. 2014. СрбијаДанас/ТАБЛОИД, за ФБР приредила Биљана Диковић

stranke

Прошло је пуних четрнаест година од како је хајдучким упадом у државне институције, такозвана демократска коалиција (ДОС) прогласила окретање Србије „европским вредностима“. До данашњег дана, све владе и све коалиције, једнодушно су, под том паролом, учествовале у незапамћеној пљачки грађана и државних ресурса.

Србијом данас управља Александар Вучић, заједно са олигарсима из поражене Демократске странке. Ко је могао да замисли да ће главни заштитник и предводник највећих добитника „демократске пљачке“, постати Александар Вучић, преобраћени јуришник Српске радикалне странке? Он, који је тој дружини обећавао правично суђење и носио им скројена затворска одела да пробају! Али, реч је о томе да је и Вучић и сви који су на власти у Србији већ годинама, спреман на сваки неморал и бандитизам, само ако од тога има велике финансијске користи.

Било је, такође, незамисливо и да Српска напредна странка, као наследник Српске радикалне странке, преокрене свој колективни, антиевропски став, у „радикално европски“. По цену да страда свако ко друкчије мисли. Једна догма замењена је другом, уз снажну подршку прљавог капитала и са још већом корупцијом него што је икада била.

Већ излуђени грађани, навикли на овакве грандиозне преваре, учлањују се у политичке странке искључиво из разлога да би се запослили или да би неку другу материјалну или нематеријалну добит могли да извуку.

Вучићева Српска напредна странка, постала је главно упориште страначког запошљавања. Осим масе чланства која се дословно уселила у државна предузећа, са СНС кокетирају чак и компромитовани политичари, губитници на изборима, попут Чедомира Јовановића, који данас бесрамно слави Вучића као великог вођу и нуди му се попут уличне проститутке. Само неколико година раније, било је незамисливо да његова Либерално-демократска партија има ишта са пресвученим радикалима! Али, власт, новац и моћ, коју данас има Вучић, привукла је чак и Чедомира Јовановића, који је свега тога имао у изобиљу, па му, изгледа, још није довољно.

Један полуинтелигент, какав је Ивица Дачић, први човек Социјалистичке партије Србије, промовише „демократију и европске вредности“ тако што ни за живу главу не може да прихвати тајно гласање на изборима за председника у својој странци. И то је права слика страначких диктатура у Србији, које већ годинама владају и у скоро непостојећим државним институцијама. Овај човек, који говори енглески језик као Тарзан из џунгле, од 1. јануара председаваће ОЕБС-ом. Каква нас тек срамота очекује од његовог тарзанског обраћања европским парламентарцима?

Владавине из „централе“, из канцеларије једног човека, где се долази по мишљење и где се доносе паре, довела је до тога да је Србија данас враћена у рано доба Милоша Обреновића, кад је још увек владао отомански феудализам. Јер, код вође се не иде без поклона и најлепших жеља. Како онда, тако и данас.

Кабинети и „централе“

Грађанин Србије је данас уцењен и поробљен, више него што је то био у последњих сто година. Мора да плати, тамо и где никада није плаћао. Издали су га сви, почев од Цркве, па преко некада моћних националних институција, каква је била Српска академија наука, па све до синдиката, који су се на најбестиднији начин продали својим политичким газдама. Поједине синдикалне вође седе данас у Скупштини Србије и помажу Александру Вучићу да сачува оно што је поражена Демократска странка опљачкала.

Од септембра месеца 2007. године, дакле, пуних седам година, Љубисав Орбовић је на челу највећег синдиката у Србији (Савеза самосталних синдиката Србије). И у случају Орбовића, показало се да Србија болује од најгорег облика системске корупције. Овај несмењиви синдикалац шурује са свим властима, а на другој страни, обећава радничке „вруће јесени“ и „немирна пролећа“. Никада, ниједан генерални штрајк у Србији за његовог мандата није организован, а било је и биће разлога за масовну обуставу рада. Систем корупције и владавина једног човека, и овде је на сцени, као и у политичким странкама. На челу УГ Независност, од његовог оснивања, скоро две деценије је Бранислав Чанак, претплаћена режимска слуга.

Ово дугогодишње терорисање грађана са примитивним вођама и њиховим малим фалангама, како у медијима тако и у свим државним установама, потпуно је паралисало грађане да пруже било какав отпор. Србија данас нема опозицију: власт и опозиција су једно те исто. Председница Скупштине Србије, Маја Гојковић, председава, уствари, својим страначким колегама.

Демократија је немоћна тамо где нема институција система и слободе изражавања.

Колико је народ у Србији због свега овога очајан, најбоље говори и податак да је повратак Војислава Шешеља из Хага (упркос томе што према њему не гаје симпатије) за многе био велика нада да ће напредњачки режим и цела његова пљачкашка структура, пасти као кула од карата. Већина грађана је олако поверовала у ово. Ипак, десило се да је Александар Вучић, његов одбегли ђак, спремио довољно пара, поткупио га и тако ућуткао. Онај ко је веровао да Шешељ неће примити мито, грдно се преварио! Вучић је његова школа. Међу нама буди речено, Вучић је и промовисао правило „зграби па владај“, а томе га је Шешељ и научио: јуриш на банке, на државну касу и народну имовину!

Срамна је и улога Српске православне цркве и њеног поглавара, патријарха Иринеја, који су такође, један од кључних стубова овога и свих претходних режима који су опљачкали народ. На жалост, једино чиме се данас СПЦ бави, то је сарадња са Вучићевим режимом и политика незамерања према њему. Послови су им заједнички, профит појединачан. Заједно су продали Косово и Метохију, а од распада државе и прљавих послова, свако се на свој начин обогатио. И странке на власти и црква.

Србија, на жалост, данас нема часног свештеника високог ранга, попут салвадорског бискупа Ромера, који је погинуо говорећи истину о корупцији 1980. године. Претходно се обратио својим верницима рекавши: „Ове недеље сам добио обавештење да ћу бити убијен. Желим, међутим, јасно рећи да глас правде нико не може убити.“ Убијен је за време служења мисе, а задње речи су му биле: „Нека се Бог смилује убицама“. Његовој сахрани присуствовало је 250.000 људи.

Где је нестала она величанствена Србија због које су многи њени великани били спремни на сличан начин да умру? Како се десило да највећи ратни хушкачи из деведесетих година, они који су предлагали „царство небеско уместо царства земаљског“, данас насиљем покушавају да Србију у њене грађане утерају у тор Европске уније, одакле и њене најбогатије чланице желе да побегну?

Може ли Србија са оваквом политичком номенклатуром игде више да стигне? Вучићев режим, као и онај Тадићев пре њега, извео је на сцену ординарне незналице, људе без образовања и искуства, многе од њих је извукао из студентских клупа, и поставио их на најважније функције у држави. Последице тога су катастрофалне: Скупштина Србије препуна је дилетаната, преводилаца који не знају ниједан језик, лекара који никада нису радили у струци, менаџера који никада нису ни једну фирму водили, доктора наука који нису ниједну књигу у животи ни прочитали ни написали!

У јавним предузећима седе саветници којима је то прво запослење у животу, са платама које превазилазе здрав разум. Министарства су постала полигони за модне ревије, а кабинети министара места најгорих интрига, сплетки и завера.

Од како је Српска напредна странка 2012. године преузела сву власт у држави, траје промоција најгорег примитивизма, педерастије, наркоманије, проституције, криминалних гангова и естрадних политичара. Међу водећим људима данашње страначке сцене у Србији, обавезан декор чине изопачене личности из такозваног „јавног живота“. Зло је утолико веће што је реч о интимним пријатељима водећег човека у држави.

Има ли излаза?

Србија још увек не може да нађе излаз из страначког насиља и самовоље страначких вођа. Показало се да су и бирачи, они који би требало да изнесу промене, дубоко корумпирани, да их странке на власти могу купити и продати, као и сваку другу јефтину робу. На жалост, огромна већина њих је пристала на то.

Формирање озбиљних опозиционих странака, такође изгледа немогуће. У Србији се формирају странке које не желе да победе на изборима. Недавно је, на пример, формирана странка (Српска народна партија, СНП) коју предводи некадашњи потпредседник ДСС, Ненад Поповић. Нити јој се зна адреса, нити је могуће постати њен члан. Таквих странки и странчица којима је циљ да не ремете политичку диктатуру једне партије, има још, али је свима њима исти смисао постојања: да спрече истинску опозицију да ступи на сцену.

Може ли, у таквој ситуацији, где су медији затворени, где нове странке избегавају да примају чланство, где је немогуће да се чује реч слободних интелектуалаца, доћи до темељних промена у политици и друштву уопште?

Странке које себе зову опозицијом у Скупштини Србије, заправо су трагичне карикатуре. Недавно је председница Скупштине, са 25.000 динара казнила двојицу посланика „Нове странке“, јер се нису бавили темом која је била на дневном реду. Као да је у питању школски одбор а не високи дом у коме седе представници народа.

За време Владавине Слободана Милошевића, раних деведесетих година, посланици опозиције су са народом знали да умарширају у Скупштину и одрже час демократије пред посланицима владајуће странке. Данас је то немогуће, јер су се у ланцу корупције нашли сви: и народ и странке.

Све то говори, да ће опет, кад то буде одредио такозвани страни фактор, споља доћи до рушења власти која се бавила пљачком и уништавањем суверенитета ове државе.

Али, то отвара питање снаге Србије, њене реалне, унутрашње моћи. Јер, Србију не чине само странке, нити је Србија само политички полигон, него је у питању стара држава са дубљим темељима од оних који се данас поткопавају. Огорчени су лошим животом и официри и полицајци, и лекари и просветни радници. Огорчен је и радник и сељак. Своју горчину и бес, морали би да усмере на странке које више од двадесет година пију крв народу и троше његов новац. Али, неко треба и да их поведе…

Има примера, попут Словеније, да се група интелектуалаца на челу са садашњим председником владе Мирославом Цераром, одлучила на политичко организовање. Направили су странку чистих, некомпромитованих људи, и склонили са власти, на изборима, дотадашње коалиције које су биле терет на грбачи пореских обвезника. Да ли је то у Србији могуће?

У међувремену, док народ ћути и чека да се нешто деси (многи и желе, само да у томе не учествују), пљачка државе и даље бесомучно траје. Последњи подаци из Народне банке Србије говоре да су девизне резерве мање за 444 милиона евра! Наиме, девизне резерве Народне банке Србије (НБС) на крају новембра месеца 2014. године, износиле су око 10,270 милијарди евра, што је за око 444 милиона евра мање у односу на октобар, када су износиле око 10,714 милијарди евра. Невероватно, али, за само месец дана, из Србије је дословно испарило пола милијарде евра! На једној насловној страни дневних новина, „инсајдери“ описују како је гувернерка Јоргованка Табаковић ургирала са своје е-маил адресе: „ …Запошљавајте, па нека су и нестручни!“. Наравно, реч је о запошљавању „приоритетних људи“ у Народној банци Србије. Из странке и преко странке.

На челу српске полиције, која би требала да преузме одговорност за стање у држави, налази се једна неморална и вишеструко компромитована личност, Милорад Вељовић, који је служио свакој досадашњој влади најпонизније. Полиција у Србији неће бити способна да се обрачуна са криминалом и корупцијом, све док режим држи компромитоване и уцењене људе попут њега.

Мада обрачун са корупцијом и са криминализованим странкама није лак, ипак је могућ. Добар пример је Италија, која је све своје, некада моћне али корумпиране партије и њихове вође, збацила са власти и кренула у обрачун са мафијом…

У данашњој сиромашној Србији стање је доведено до апсурда. Око милион радно способних грађана су корумпирани, тако што су, као страначки активисти добили посао у јавној служби, или неко од чланова њихове породице коју онда они прехрањују. Најамници су ограничени најамнином.

У оружаним снагама Србије не постоји никаква организациона способност да армија “узме ствар у своје руке“, забрани рад политичким странкама које су сатрле земљу, похапси пет хиљада лопова у чијим џеповима је сва државна имовина, а потом организује слободне парламентарне изворе, очисти судове и тужилаштва од корупције, тако што ће стотину судија и исто толико тужилаца послати на доживотни затвор. Државни удар је могуће извести само уз помоћ из иностраних центара моћи. А о Србију, чини се, нико више не жели да прља руке.

Шта нам остаје. МоткеI

***

Како су то Италијани урадили?

Све је почело 17. фебруара 1992. године, у Милану, хапшењем Мариа Киезе, директора старачког дома и члана Partito Socialista Italiano (Социјалистичка партија Италије – ПСИ) и то одмах пошто је примио седам милиона лира (тада око 10.000 марака) мита. Тај новац је био половина договорене суме коју је имао да плати власник једне фирме за чишћење, а што је укупно било 10 одсто вредности уговора који би добио. Истрагу је под називом „Mani pulite“ („Чисте руке“) водио тужилац Антонио Ди Пјетро. Све касније истраге у које су се укључивали тужиоци из различитих крајева Италије вођене су под истим именом које је постало назив за целу акцију која ће на крају срушити најважније политичке партије Италије тог времена, али и Prima Repubblica (Прву Републику) Италије.

Тадашњи председник ПСИ Бетино Кракси покушао је ову епизоду да прикаже као усамљени случај, а Киезу је назвао ситним преварантом.

На парламентарним изборима априла 1992. Демохришћани Италије (Democrazia Cristiana – DC) је изгубила велики број гласова, али је остала најјача странка у земљи. Једина странка која је забележила пораст броја бирача била је Лега Норд, што је довело до политичке нестабилности и две године касније до превремених избора.

У међувремену су због сумње да су давали, односно примали мито ухапшени многи индустријалци и политичари из скоро свих странака. Социјалистички политичар Серђо Морони, оптужен за корупцију, извршио је самоубиство 2. септембра 1992. У опроштајном писму је признао кривицу, али је објаснио да није деловао за себе, већ за своју партију и тиме показао да финансије свих странака потичу из илегалних извора.

На појединачним локалним изборима децембра 1992. ДЦ је изгубила половину ранијих гласова. У фебруару 1993. се са места генсека ПСИ повукао Бетино Кракси пошто је против њега покренуто више истрага.

Практично су под истрагом биле све политичке странке тадашње Италије, највише највећа ДЦ и трећа по броју гласова ПСИ. Под лупом су били најважнији руководиоци ових странака. На локалним изборима 6. јуна 1993. ДЦ је опет изгубила половину гласача, а ПСИ је практично нестала са политичке сцене. Лега Норд, која је изборну кампању базирала на борби против корумпираних политичара и себе приказала као алтернативу, на северу Италије је постала водећа политичка снага, а у Милану је чак дала и градоначелника. Левичарска опозиција је такође повећала број гласача, али је била нејединствена.

Влада премијера Амата покушала је проблем политички да реши и 5. марта 1993. године, министар правде Луиђи Консо представља предлог новог закона о финансирању странака. Овај закон је већина Италијана схватила као покушај заташкавања афере и козметичких преправки корумпираног система, тако да је широм земље дошло до масовних протеста. Први пут у историји Републике Италије је тадашњи председник Скалфаро одбио да потпише указ о проглашењу закона који је сматрао неуставним.

После тога је прво оставку поднео министар правде, а убрзо је пала цела влада. Нови премијер је постао Карло Азељио Ћампи, раније председник Централне банке, који је формирао технократску прелазну владу. У другој половини 1993. почео је судски поступак против Серђа Кусаниа у вези неког џоинт вентур пројекта. Процес је преносила државна телевизија РАИ, а емисије су доживеле невероватну гледаност.

И овде се радило о корупцији и то у висино 100 милиона долара. Бетино Кракси је признао да је узимао новац, али не за себе, већ за партију, док је тадашњи председник ДЦ-а Арналдо Форлани тврдио како се ничега не сећа. У аферу су биле укључене скоро све тадашње партије Италије. Чак је и Лега Норд, која се нудила као алтернатива, била умешана: њен председник Умберто Боси и благајник партије осуђени су за илегално узимање 200 милиона лира (тада 200.000 марака). Чак ни Комунистичка партија Италије (КПИ) није прошла без скандала, мада је из њених редова осуђен само један локални функционер из Милана.

Бетино Кракси је почетком 1994. из страха од хапшења побегао у Хамамет у Тунису. У то време на новим изборима побеђује коалиција коју је предводио Берлускони. Од тада долази до успоравања истрага и застаревања многих случајева. Очигледно су у Берлусконијевој Polo delle Liberta коалицији и у коалицији левог центра Уливо сматрали да не треба даље истраживати, због чега је дошло до смањења финансија за правосуђе и увођења лоших реформи судства која је успоравала и до тада веома споре судске поступке.

 

Никола Влаховић, Таблоид

1 reply »

  1. Има спаса, има решења али нема оне потребне енергија за општи заједнички искорак ка спасењу, ресторацији Српства и саме Србије.
    Први би корак ка томе био кад би сви Срби до задњег Србина се удружили и само организовали у нову политичку партију под називом, „СРПСТВО СРБИЈИ „, или нешто слично. Несме ни један Србин бити у било којој другој политичкој партији, несме више бити подела на партизане, четнике, православце, муслимане, римо католике, , несме се више изазивати деоба свога Српског нбарода на разне политичке странке, партије. Томе се мора стати једном за свагда и то одмах, сад.
    За покретање ове опште националне енергије и она постоји али није сад тренутак да о том ишта кажем, неком другом и реалнијом приликом.
    Поздрав из Сунчаног Београда, ДРАГАНешковић.

    Свиђа ми се