Александар Павић

Годинама су нас убеђивали да само треба да „гледамо НАПРЕД“ – а ми их, незахвални, мусави и необразовани, нисмо најбоље схватали…


ALEKSANDAR PAVIC

Срећна нова Кирбијева!

Александар ПАВИЋ
Фонд Стратешке Културе 31.12.2014

Џон Норис, некадашњи Директор за комуникације Помоћника државног секретара САД у време НАТО агресије против СРЈ, Строуба Талбота, је до скоро држао трон као амерички званичник који је најотвореније говорио о правој сврси америчке агресије на српски простор током последње деценије 20. столећа. У својој књизи У правцу судара: НАТО, Русија и Косово, Норис пише: „Југословенски отпор ширим трендовима политичких и економских реформи – а не положај косовских Албанаца – представља најбоље објашњење за рат НАТО-пакта [против СР Југославије]“.[1]

Норису се однедавно придружио, а ко би други – амерички амбасадор у Србији, Мајкл Кирби. Као својеврстан поклон напаћеној српској јавности, баш на дан Божића по грегоријанском календару, Кирби је у интервјуу за Танјуг, најављујући 2015. као „годину реформи“, изговорио следећу мисао:

Можда људи у то не верују пошто смо морали да пошаљемо војску овде, у регион, деведесетих година које су биле прилично контроверзне, али заиста смо желели да створимо ситуацију какву данас све више и више видимо“.

kirbi-majkl

(Овде нипошто нећемо узети у обзир писмо Вилија Вимера Герхарду Шредеру, иако садржи брутално огољено сведочење америчких званичника о њиховим правим намерама на нашем тлу: „Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945“. С обзиром да је изречено иза затворених врата, у условима слободног и транспарентног тржишта то би му дало нефер предност у односу на конкуренцију, односно јавна излагања наших финалиста.)

Истина, Кирбијева мисао није баш толико прецизна, нити софистицирана каква је била Норисова. А није ни скроз тачна, с озбиром да су слали војску тек пошто су потписивани разни „мировни споразуми“ а никако док је неки натовски „миротворац“ могао, суочен са ретроградним остацима чувара Косовског завета, и да погине на свим висинама испод 5000 метара. Но, с друге стране, ни ниво медијског дискурса па, тако, ни гледалишта у Србији није оно што је био чак ни 2005. Додатних скоро десет година медијске таблоидизације, тривијализације и, генерално, ЕУропизације учинило је своје на психи просечног медијског конзумента. Али сигурно је и то да је професионалац попут Кирбија, који, приде, потиче из земље која нам је највише на тим плановима и подарила – све то имао у виду када је решио да нам отвори душу.

Мада, мора се рећи и то да Кирби ужива предност над Норисом: док је Норис био приморан да говори више начелно, с обзиром да се жељене „реформе“ тада још нису у пуној мери исказале већ само назирале на светлом хоризонту, Кирби има ту предност да може да говори о ономе што се већ и голим оком може видети и празним желуцем осетити. Стога сада сваки просечни грађанин може без проблема да схвати: „А ово сте, дакле, имали на уму кад сте нас бомбардовали. Е, па, хвала вам к’о браћи!“

Одмах да кажем – поносно припадам онима који Кирбију верују. Верујем му да су баш ово желели. Kао што су слично желели и Либији, Ираку, Авганистану, а још увек желе Сирији, Ирану, Венецуели, Куби и – највише и најискреније од свих: Русији. И да су несебично жртвовали на стотине застарелих крстарећих ракета, ко зна колико (десетина) хиљада међународним конвенцијама забрањених касетних бомби и тоне и тоне осиромашеног уранијума – да би нам подарили управо овакву Србију (мада су, што се уранијума тиче, „најбоље“ ипак прошли Шиптари на КиМ: ем су га добили у највећим количинама, ем је то, како кажу Американци, „поклон који сам наставља да поклања“ – the gift that keeps on giving!). Напредну.

Majkl-Kirbi-Aleksandar-Vucic

Годинама су нас убеђивали да само треба да „гледамо напред“ – а ми их, незахвални, мусави и необразовани, нисмо најбоље схватали. Па је на крају, после силног бомбардовања, жутог фемкања и калкулисања, и разноразних „крадуцкања“, морао и сам Монтгомери да се умеша и скоцка праву правцату политичку организацију која носи управо тај придев – да би балкански урођеници (уз мишкиновски наивну, али и незаменљиву подршку бившег руског амбасадора), коначно схватили: зарад стварања управо овакве, данашње Србије смо вас и нападали.

И сад, када човек то схвати, шта је онда кршење свих могућих норми међународног права, шта је рушење целокупног послератног међународно-правног поретка које је спроведено при распарчавању СФРЈ – наспрам таквог једног величанственог циља? Шта су начела суверенитета, територијалне целовитости и немешања у унутрашње ствари држава, онако како их дефинише легалистичка и, признајмо, ненапредна Повеља УН – наспрам племенитих тежњи САД да усрећи читаво човечанство?

Тек сада, из тог угла, можда можемо да почнемо да схватамо како је читаво напредњачко гажење уставно-правног поретка Србије зарад наметања „политичког акта“ званог Бриселски споразум – само бледа сенка, тек микрокосмос великог дела велике Кирбијеве земље. И можда тек сад назиремо да су, у напредној политичкој мисли коју су на крају наши амерички пријатељи морали бомбама да нам донесу (јер другог избора очигледно нису имали)  – добре намере све, а закони и право ништа. А ми, овакви какви смо, неупућени у Вебера, Рузвелта, па и Пикаса којег је досањани кирбијевски премијер у последњем интервјуу за државну телевизију цитирао – били смо исувише примитивни, неуки – назадни! – да тај нови развој у политичкој теорији и пракси свим срцем прихватимо и, како би рекао Мило Ломпар – интернализујемо.

За сваки случај, да не буде баш никакве сумње, Кирби у свом интервјуу подвлачи: „Ја бих волео да видим ваш успех“. И сада, када смо се упознали са лицем и наличјем тог „успеха“ који се зове данашња Србија – тек сада, можемо да будемо свесни шта нам тај необично добронамерни човек жели. И шта су нам његови претходници, желели. Кад човек само помисли колико смо им се опирали – таквим људима! – дође му да заплаче.

Наравно, увек ће бити оних који ситничаре и гунђају, попут нпр. Жељка Цвијановића, да Мајкл „’наш’ успех не мери реализацијом наших већ сопствених циљева, не презајући да помене како због тога и сами треба да осећамо задовољство бар колико и он“. Али то ће бити само знак да „интернализација“ није још у потпуности спроведена, и да још увек нисмо схватили да су „њихови“ циљеви – заправо и наши. Да уствари више не треба да буде „њих“ и „нас“, већ да сви ми треба да постанемо они (чак иако они немају баш никакве намере да постану ми). Али, као и са свима који су добронамерни, и Кирби ће остати, бар још неко време, несхваћен од многих.

Битно је само да наше напредне – и не само напредне политичке класе то схватају. Јер, да не схватају, већ би на Кирбијеву адресу били упућени разни демарши, протести и оштра страначка саопштења. Срећом по „напредну“ будућност ове земље – није било ни једног сличног испада. Нула. Ни од власти ни од опозиције. Ни парламентарне ни ванпарламентарне. Зато су вероватно они ту где јесу, а и ми сви остали где јесмо.

Тема за размишљање уочи Нове 2015. по грегоријанском рачунању. Односно за све који ту радњу још увек нису делегирали нашим просветљеним, напредним усрећитељима.


[1]Collision Course: NATO, Russia, and Kosovo, John Norris, Praeger, 2005, стр. xxii-xxiii.

2 replies »

  1. На жидовског црва Кирблу нетреба слати демарше…само две бабе да га балегарским метлама утуку.!!!

    Свиђа ми се