ДРУШТВО

Нас води лично Худини: пуцне прстима – нација заспи, пуцне два пута – народ се пробуди, али се ничега више не сећа…


Слађана, колумниста СРБског ФБРепортера
01.01.2015.

Срећна нам, браћо Срби, наступајућа година коју Кинези славе као годину овце, а ми из ње нисмо изашли… па, још мало па цео век. За мене је претходна година била година обмана и лажи, а нову сам дочекала први пут у животу потпуно свесна и гладна. Хвала је Богу, још увек имам шта да једем и хвала Му на томе што ме дозвао памети.

Гладна сам јер је само гладан човек будан, а наша је отаџбина постала место у коме је опасно спавати. Може да ти се догоди да се никада више не пробудиш из сна!

Нас води лично Худини – изговори абракадабра и нестане нам цела јужна покрајина, пуцне прстима – нација заспи, пуцне два пута – народ се пробуди, али се ничега више не сећа.

hudini

Зато нећу да спавам. А мој Вам је савет, немојте ни Ви.

Желела сам да Вам испричам, шта ми је, гладној, у новогодишњој ноћи све пало на памет (што ситој и накрканој свињетином за време поста пред Божић, сигурно не би)…

Пало ми је на памет да је наш Худини намерно отео од плата и пензија не би ли  нас довео у ситуацију да га молимо да прода Телеком и ЕПС (као једине преостале ресурсе) како би био у могућности да нам исплати плате и пензије. Тако ћемо сами бити криви за будуће догађаје, по принципу – сами пали, сами се убили. Као уосталом, што смо сами криви за предају дела територије, па за геноцид, па за ратове, па и за то што смо се уопште родили.

Не знам каква је мајка која је родила Худинија, али знам каква је моја мајка. Моја је Новогодишњу ноћ дочекала у сузама. Верујем да није и једина. Желим да Вам причам о њој.

Била је млада када ме родила. Отац је отишао и није се вратио. Сама ме подизала и сама се борила. Никада није отимала, лагала ни крала. Памтим њене руке испуцале од прања веша на чесми у дворишту док су ми се у сећање урезале њене босе ноге које је замотавала најлон кесама да јој не промрзну на зими, јер није имала за ципеле.

Испраћала ме тако у папучама на железничку станицу док сам кретала на воз, па онда на факултет, чврсто држећи кесицу са колачима које је пре тога испекла, и гурала ми у џепове последње паре што је имала, остајући и гладна и боса да гледа за мном на пустом перону. И никада ништа није тражила. Осим да завршим школу и да останем часна.

И сада, када тој мајци ја као кћер треба да се одужим за доброту, ја сам у ситуацији да немам.

Не зато што не радим, већ зато што ме моја држава третира као грађанина другог реда јер нисам лопов, лажов који се гура у политику и који ће да прода образ и част за шаку Јудиних сребрњака. Зато што из дубине своје душе презирем Худинија.

Моја је мајка  плакала, јер се осетила превареном и изданом. Не изданом од мене – пружила сам оно што сам могла, већ изданом од свог рода који ову државу и народ у њој води на начин на који је не би водио ни непријатељ – награђује белосветску багру и фукару, отима од сиротиње да би дао богатим и бахатим, удомљава и запошљава гњиде и паразите.

И шта да друго помисли поштен човек када седне и сумира свој животни век па дође до резултата да му је борба била узалуд. Рачуни нагомилани, старост и болест притисла а Худинијеви гладијатори спремни да не опросте ни динар, чак ни у Новогодишњој ноћи.

Чему има да се нада србска мајка која ћерку није гајила да буде месо на пијаци богатих и развратних, нити сина да буде макро и криминалац?

Чему, осим сузама.