АКТУЕЛНО

Александар Павић: Божић 2014.


Још није дошла Нова година по „старом“, односно Јулијанском календару, али је прошла она која се рачуна по „новом“, Грегоријанском, баш као и Божићи православних цркава који се рачунају по „реформисаном“ или „ревидираном“ Јулијанском, односно „Миланковићевом“ календару. Стога „наш“ Божић још увек пада у „стару“ 2014. годину, чији су одлазак многи већ прославили. Прошла су сезонска световна славља и „лудила“, прошла је и помама потрошачке грознице која већ традиционално загушује сваки новокалендарски Божић. Остали смо „сами“, у релативној тишини, у јурисдикцијама Јерусалима, Москве, Београда, Тбилисија, Варшаве (поново, од 15. јуна 2014), Свете Горе Атонске… сви који и даље славимо по рачунању времена које се некад користило у читавој хришћанској а, до 1923, у читавој православној васељени.

7. 01. 2015. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

05-rozhdestvo-03

Упутно је сазнање, говорећи о календару, да се Благодатни Огањ спушта на Цркву Христовог Гроба на Велику Суботу према Пасхалији које се и даље придржавају све православне Цркве (осим Финске), као и да се тајанствени мирисни облак или магла на гору Тавор спушта на Преображење по „старом“ календару, и то код тамошње православне цркве. Такође је занимљиво констатовати да су све већински православне државе које су 1923. прихватиле „реформски“ календар – у међувремену усисане, односно „интегрисане“ у све секуларнију Европску унију.

У сваком случају, леп је осећај дочекати и славити Божић у миру, или бар примирју и општем (о)трежњењу који настају после већ поменуте силне децембарске буке. А ко год је одолео искушењима те врсте, изборио је бољу прилику да се достојно причести.

И то је оно што нам је изгледа пало у аманет: да одолимо све новијим, пролазним искушењима којима је већина света изложена све бржим и немилосрднијим темпом, у настојању да очувамо склад са неком вишом истином, и једном двомиленијумски провереном визијом човека. Делује као велика част. Добровољно прихваћена, што је чини још већом.

Да ли нас тај свесно прихваћени подвиг, то остајање „мимо света“, чини „назадним“, „ретро“, „превазиђеним“, „неинтегрисаним“, „диносаурусима“? Да ли је визија и вера у Богочовека „назадна“ у односу на веру у „робочовека“ (прилог Ненада Благојевића) који се рађа? Да ли је вера у човека створеног по подобију Творца „назадна“ у односу на веру у човека који ће бити стваран и обликован по вољи, хтењима и интересима других смртника?

Да ли је „назадно“ веровање у свемогућег Бога који се снисходио и постао човек, да би човек постао Бог? Који је, имајући у својим рукама власт над целокупном творевином, пристао да, ради љубави и истине и показивања пута у вечни живот, живи најскромнијим могућим земаљским животом, буде лажно оптужен и, на крају, разапет у страшним мукама, које је реално, људским чулима осећао?

Или је ипак „напредније“ схватање по којем је човек сам себи мера, сам свој мајстор и сам свој визионар, који претендује да своју визију бога на земљи наметне и другима, па ако треба и силом? Који чак претендује да преобликује живе организме, укључујући и људски, чија му је, пак, тајна постојања и дан-данас непознаница?

Да ли је „назадно“ хтети да будеш као Бог, а „напредно“ хтети да будеш (тек) „суперчовек“? Или, другачије – које од ова два настојања делује амбициозније?

„Назадњаци“ верују да човек може да победи смрт, али тек у пуној заједници са својим Творцем, док „напредњаци“ још увек трагају, све грозничавије, за „леком против смрти“, притом и даље не успевајући да спознају ни ко или шта им је тачно творац. И спремни су да злоупотребе моћи које су им дате не знају ни сами откуда, зарад постизања сопствених циљева, дефинисаних процесима које још увек не успевају да објасне. За разлику од Творца који је примио обличје човека и одрекао се свих својих ингеренција моћи – осим магнетне силе личног примера, личне жртве, и, најважније, васкрсавања из мртвих. Без икакве колатералне штете.

Чак и онима који нису верујући – тешко да ово друго неће деловати, ако не делотворније, а оно бар племенитије од оног првог.

Да ли је „назадније“ прихватити „благи јарам“ и „лако бреме“ Богочовечности, или све строжи јарам и све теже бреме директива бриселских „човекобогова“? Да ли је „напредније“ равнати се према милионима страница људског (исувише људског, како би то рекао Ниче) нормирања или према стотинама страница речи Творца? Исто питање важи и за вернике и за невернике и за још увек неодлучне.

Средином 20. века, а поготово 1960-их година, авангарда је била у тражењу слободе, у борби за њу, у супротстављању тзв. естаблишменту, у борби за „слободу говора“ која је поникла на Берклију и касније се, отпором против рата у Вијетнаму и америчком милитаризму уопште, као и општом борбом за расну једнакост, проширила на већи део важних западних универзитетских центара. Данас се иста таква настојања покушавају приказати ретроградним. Естаблишменту је, путем корпоративног медијског монопола и образовног заглупљивања, успешно приписано својство „просветљености“, па макар она била и у репресији, растућој милитаризацији, и све тоталитарнијем надзору над животима свих. И данас се у Србији они који би да јој трајно одузму слободу одлучивања и самоуправљања, који би да је присаједине једином агресивном војном савезу садашњице – агресивно маркетиншки представљају „модерним“. Односно напредним.

А, да ли је само пука подударност да управо ти агресивни, човекоцентрични, „просветљени“, „модерни“ „реформатори“ подстичу или толеришу верско и верски-засновано насиље које се скоро свакодневно одвија, како на Блиском истоку тако и на Косову и Метохији, месту са највећом концентрацијом хришћанских грађевина у Европи? Да ли је њихов агресивни секуларизам природно еволуирао у обично, грубо богоборство – или је тај квалитет одувек лежао у његовој основи, само што се није одмах, у религиознија времена, усуђивао да покаже своје право лице? Да ли је уствари агресивни секуларизам само наставак једног те истог рата који се, по Библији, води од почетка света, и водиће се све до самог његовог краја? Они који се равнају према Библији одговор знају, а на онима који се уздају у људску памет остаје да, ако желе да буду схваћени озбиљно – дају неки смислен одговор. Само, одговор никако да стигне, а агресија је све већа.

Како одговорити на њу? Да ли је решење у папагајском понављању да „Србија нема непријатеље“ док се „напредни“ свет поново милитаризује, систематском забијању главе у песак и наводном несупротстављању злу, док се оно, на очиглед и најнаивнијих, око нас свакодневно умножава?

Ако смо толико векова одолели, ако још увек одолевамо притисцима и одржавамо прослављање Богочовековог Рождества изван и изнад савремене баналне потрошачке помаме, ако смо и даље толико величанствено амбициозни да ћемо радије да стремимо божанском уместо људском – време је да иза тога и станемо, са пуним личним и цивилизацијским поуздањем оних који стреме више и дубље од било ког „напредног“, али ипак људског, и превише људског „реформатора“.

Мир Божји – Христос се Роди!

3 replies »

  1. + ВАИСТИНУ СЕ РОДИ ХРИСТОС . Свака похвала и на знање свима има још СтароКалендараца или ти који не признају папски и остала тобож тачна времена . Нама су доста наведена чуда и исправност Јулијанске ПАСХАЛИЈЕ +.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.