АКТУЕЛНО

Александар Павић: Нова година – обнова вредности


Улазећи у Нову годину, једно од горућих питања је како се снаћи у времену и простору, како се супротставити злу које се, на очиглед свих муњевито размножава, и локално и глобално. Да ли му се уопште може и вреди супротставити, и са ког становишта. Како разазнати добро од злог, како наћи чврсто тле, или бар дно од кога се човек поуздано може одразити и стићи до површине, ваздуха и сунца.

14. 01. 2015. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

крст

Има ли ико на Западу смислен одговор на питања која је, поводом протестног марша у Паризу, поставио чеченски председник Рамзан Кадиров:

„Зашто председници, краљеви и премијери никада нису водили протестне маршеве поводом смрти стотине хиљада Авганистанаца, Сиријаца, Египћана, Либијаца, Јеменаца и Ирачана? Зашто су ћутали када су терористи поставили бомбу у седишту чеченске владе, или када су дигли у ваздух стадион у Грозном и убили председника Чеченије Ахмеда-Хаџи Кадирова и његове помоћнике? Зашто нису реаговали на напад на школу у Беслану и на узимање талаца у позоришту Дубровка у Москви? Зашто су ћутали када су прошлог децембра терористи заузели Дом новинара и школу у Грозном, убивши и ранивши преко 50 људи?“

Да ли они који сарађују са терористима, финансирају их, праве им државе, или се „само“ рукују с њима – могу да понуде и решења против истих, или се нуде као чланови „антитерористичке“ коалиције? Да ли се може у исто време „бранити“ земља и њен наводни суверенитет, а продавати све што у њој вреди странцима? Да ли „мирољубивост“ нужно значи и разоружавање? Може ли се лежати на бриселским подовима, извињавати Немцима што „нисмо умели да (им) будемо савезник“, свакодневно се заклињати у „испуњавање свих обавеза“ – а затим „одлучно“ тврдити да нећеш бити „лутка на повоцу“? Да ли уопште има смисла у отварању поглавља о „владавини права“ док се увелико крши највиши правни акт у земљи?

Многи су не само занемели пред оваквим и сличним свакодневним парадоксима који им се натурају, већ и паралисали. Или једноставно отупели. Не супротстављају се злу, не распознају непријатеља. Можда би и хтели – али више не знају како. А, вођени или слуђени новом „прагматистичном“ религијом – како и би? Ако је све дозвољено у име властитог интереса, а само околности одређују да ли га је могуће реализовати или не – где су оријентири? И, у тој моралној дезоријентисаности, како се тек супротставити онима који, макар и привидно, држе таква уверења за која су, чини се, не само спремни да убију друге, већ и да жртвују сопствени живот? Како да ходајући мртваци не буду макар подсвесно импресионирани нечијим жаром, макар и смртоносним? Како не наћи више него само трунку истине у најновијем француском бестселеру Мишела Уелбека о скорашњем добровољном потчињавању већинске Француске исламу, услед опште индивидуалистичке фрагментираности, недостатка чврстих уверења, храбрости и животног смисла, потхрањених „прагматичним“ опортунизмом и подсвесном жудњом управо за изгубљеним смислом?

Уместо једноставног одговора, ево, у име почетка Нове године, превода дела говора једног човека који је дубоко промислио пропаст царске Русије недуго после њеног пада, човека чија размишљања налазе резонансу у данашњем руском државном врху, који се потрудио да његове посмртне остатке, заједно са остацима других „белих“ Руса, врати у отаџбину.  Реч је о говору који је 1925. руски мислилац Иван Иљин посветио белогардејском генералу Лавру Корнилову, погинулом у недавно завршеном грађанском рату:

„Један од разлога за велику несрећу која је задесила нашу земљу лежи у погрешној структури руског карактера и руске идеологије – а поготово у ширим редовима руске интелигенције.

Ова грешка се најпре може означити као сентименталност. Сентименталност је једна духовно слепа склоност, у којој осећање преовладава над вољом, а некултивисано ‘расположење’ над религиозношћу. То је бесмислено размекшавање душе, које угађа њеним тананим осећањима али није способно да воли Божија дела пуноћом душе; које није у стању да одлучи; није у стању да преузме одговорност и поведе борбу воље. Сентиментална душа не разуме да је Бог већи од човека, и да ‘човечност’ не представља последњу реч људске врлине и мудрости…

А онда се, као својеврсна мешавина мекане сентименталности, духовног нихилизма и моралне педантерије, појавила погубна доктрина грофа Лава Толстоја о ‘несупротстављању злу силом’ и добила на снази; доктрина која је имала довољно времена да затрује срца неколико нараштаја у Русији и, неопажено, продре у њихове душе и ослаби их у борби против злочинитеља.

Заводљиво се представљајући као једино правилно тумачење Христовог откривења, ова доктрина је током времена и превише људи надахнула и тихо завела представом да је љубав хумано саосећање, да љубав искључује мач, да сваки отпор злочинитељу силом представља огорчено, злочиначко насиље, да онај који љуби није онај који се бори већ онај који бежи од борбе, да су пуко живљење и патриотско дезертирање искази светости, да је могуће и исправно жртвовати Божија дела на олтару сопствене моралне самоправедности…

Привучени овим гласом сентименталне моралности, људи су почели да верују у недодирљивост злочинитеља, престали да улажу своју снагу у борбу против њих и умислили да им храброст лежи у кротком повиновању сатани и његовим људским хордама, нису веровали у реалност зла и завукли су се у пукотине у часу смрти наше Отаџбине, будећи се тек када је дах смрти у потпуности обавио њихове животе…

… (Шта) је право значење хришћанске љубави, значење које су сентиментални моралисти погрешно разумели и искривили. Хришћанство нас учи човекољубљу. Али, позивајући на љубав према човеку, оно у њему не види животињу која пати, већ духовно биће окренуто Богу као свом небеском Оцу. Јеванђеље нас учи да изнад свега и свим снагама волимо Бога, и то је прва, већа заповест; љубав према човеку долази тек на другом месту. И то није само зато што је Бог већи од човека, већ зато што само у Богу и кроз Бога човек може да нађе ‘ближњег’ и брата којег је створио Један Небески Отац. Волети ближњег свог као себе самог може само онај који је у себи нашао и утврдио усиновљење од Бога, и само кроз то он може препознати сина Божијег у свом ближњем. И, научивши се љубави према Богу, он ће природно и нужно у другима волети Његове синове и браћу.

Јеванђеље нас не учи животињском саосећању, већ Богољубивом човекољубљу, оно проповеда духовну љубав. Али духовна љубав је нешто што је више од уобичајене саосећајне човечности, која опушта и онога коме је жао и онога који је предмет тог жаљења. Духовна љубав је сила која информише и образује, која уздиже. Она у човеку воли његово лице окренуто ка Богу, а не његове зле мотиве и деловања. Волети зло, злочинитеља, сатану, саосећати с њима, помагати им, придружити им се – неприродно је, одвратно и смртоносно. Напротив, злочинитељу је увек потребно чврсто ‘не’ у отпору који га образује, приморава и, ако је потребно, сузбија.

Позивајући нас да волимо своје непријатеље, Христос је мислио на личне човекове непријатеље, а не на Божије непријатеље, не на злостављаче који хуле – за које је препоручено дављење са воденичним каменом око врата. Позивајући на опроштај неправди, Христос је мислио на личне увреде, а не на сва могућа злодела; нико нема право да прашта огрешења која су претрпели други, или да омогућава зликовцима да насрћу на слабе, корумпирају децу, скрнаве цркве и уништавају отаџбину. Дакле, хришћанин није позван само на праштање преступа, већ и да се бори против непријатеља Божијих дела на земљи. Јеванђељска заповест о ‘несупротстављању злу’ проповеда скромност и великодушност у личним стварима, а не млакост воље, кукавичлук, издају или послушност злочинитељима.

Носећи се са злочинитељима, хришћанин треба да покаже оно негирајуће лице љубави: он није позван да воли зло у човеку или да то зло промовише. Он је позван да свима жели духовни преображај и просветљење; није обавезан да из своје душе црпи сладуњава, болећива осећања благости када се суочи са гнусним делима. Требало би да му буде довољно сећање на онај велики историјски тренутак када је љубав Бога у обличју гнева и бича из храма истерала вулгарну, хулећу гомилу; а након тога треба да схвати да сви пророци, владари, судије, учитељи и војници треба да пред својим духовним очима држе ту слику праведног гнева и да не сумњају у праведност своје ствари.

Бесмислено је и погубно бранити слободу неспутаног злочинства. Напротив, потребно је борити се против зликоваца – али не из личног непријатељства према њима, већ за љубав Бога, светаца, Отаџбине, и других. Није предмет осуде мач, већ зло и саможиво осећање у души ратника. Љубав не одбацује борбу против зликовца, већ само зломишљење у тој борби. Нико није обавезан, нити је ико позван да сједињује позитивну љубав са злочинитељима; напротив, сви су позвани на, и морају да се отргну од саосећања с њима и сваког саучесништва с њима, и на супротстављање њима и у животу и у смрти. А јадна је она нација која је изгубила вољу и могућност да се бори против овога: она ће или обновити ову вољу у себи, или ће умрети, јер ће злочинитељи побити њене најбоље синове, а остале претворити у своје послушно робље…

Овако је древно руско православље схватало идеју љубави и идеју мача, кроз уста Светог Теодосија Печерског: ‘Живите у миру, не само са пријатељима већ и са непријатељима: али само са својим непријатељима, не и са непријатељима Бога’. То је та љубав коју су проповедали наши епископи и светитељи; овако су наши руски православни краљеви и њихова верна властела носили мач, овако су православни војници полагали своје главе.“

Додајмо овоме, савремене надградње ради, и део обраћања Владимир Путина Валдајском клубу из септембра 2013:

„Још један озбиљан изазов руском идентитету је повезан са догађајима који се одвијају у свету. Ту су и спољнополитички и морални аспекти. Сведоци смо како многе евроатлантске државе заправо одбацују своје корене, укључујући хришћанске вредности које чине основу западне цивилизације. Оне негирају  моралне принципе и све традиционалне идентитете: националне, културне, верске, па чак и сексуалне. Они спроводе политике које изједначавају велике породице са истополним партнерствима, веру у Бога са вером у сатану.“

Али вреди се сетити и Гандијеве опаске на питање шта мисли о западној цивилизацији: „Звучи као веома добра идеја“.

Они који имају своје светиње и спремни су да се за њих боре, али не и да их другима силом намећу – већ имају своје оријентире. Онима који их немају а трагају – нека им их Нова 2015. донесе. А онима који их одбацују – нека је Бог у помоћи. 

3 replies »

  1. Александар Павић, велики Србин, велики ум и велики патриота.

    Овај текст треба дати Патријарху Иринеју и оном Хазару
    Иринеју Буловићу (будућем монаху Иринеју Бачком) да га
    науче напамет.

    Треба да уче од оног ко је већи од њих и то у свим сегментима.

    Павић је дао несебичан допринос у разбијању лажи о
    дешавањима у Сребреници 1995.

    Дјела Миливоја Иванишевића и Алекандра Павића су
    ми послужила као основ да поставим тему форума
    ,,Сребреница у потрази за истиним,,

    Захваљујем Иванишевићу и Павићу не несебичном доприносу у разбијању сребреничког мита.

    Господину Павићу желим срћну и успјешну нову сорабску
    7523. годину, да га прати добро здравље и срећа.

    Миле!

    Свиђа ми се