АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Ања Филимонова: ЗАПАД СРБИЈИ ОДУЗИМА И ТЕРИТОРИЈЕ И РЕСУРСЕ (1-2)


„Тако се власт Србије, која не жели да изврши своју уставну обавезу на заштити уставног поретка и територијалне целовитости земље нашла у систему дупле потчињености – међународној заједници и албанским политичким снагама, које Србији диктирају своју вољу. За удруживање Албанаца у јединствену територију  оружаним путем већ су се борили Ослободилачка армија Косова, Албанска национална армија у Македонији, Ослободилачка армија Прешева, Бујановца и Медвеђе. Сада, после Косова, питање судбине југа Србије албанске политичке снаге дижу на међународни ниво, јер га вежу за преговоре Београда и Приштине…“

Изванредна анализа Ање Филимонове, ФБР аутора и члана редакције СРБског ФБРепортера, угледни публициста и члан Руске Академије Наука, за ФБР приредила уредник Биљана Диковић
02.02.2013.

*кратка веза – http://wp.me/p1Fuk8-l40

********

ЗАПАД СРБИЈИ ОДУЗИМА И ТЕРИТОРИЈЕ И РЕСУРСЕ. ДЕО I

Ана ФИЛИМОНОВА | 30.06.2011 | 13:11 / Фонд стратешке културе

Југ Србије (општине Прешево, Бујановац, Медвеђа) представља следећу по реду територију коју је запад предвидео за одузимање, уз помоћ провереног и ефикасног инструмента – „албанског фактора“. На прво место у главним унутрашњим проблемима Србије избија питање  да ли ће, или неће, Србија успети да у свом саставу сачува своју следећу по реду „проблематичну зону“. Слаби покушаји српске власти да испипају терен у вези са могућом деобом Косова (Тадићева изјава о реалности пројекта формирања „Велике Албаније“ и предлог И.Дачића о подели КиМ) су остали само иницијатива, која је у српском политичком простору остала да виси у ваздуху.

Међутим, у албанском табору она је изазвала бурну реакцију.Бивши комунистички функционер, а сада утицајни косовски политичар Азем Власи [1]ј е 29. маја 2011. упозорио Србију да на Косову нико неће ни поменути његову поделу. Али ће правац који води припајању дела Србије северу Косова отворити питање поделе саме Србије, тј. припајања Косову „Прешевске долине“ (општине Прешево, Бујановац и Медвеђа, на југу Србије) [2]. Главна реч, по „традицији“ која се учврстила у региону, припада САД. Заменик државног секретара САД за Европу и Евроазију Филип Гордон, уопште се не збуњујући због очигледног неслагања његове изјаве са политиком САД у региону, изјавио је да ће деоба Балкана по границама етничких група довести до катастрофе, при чему ће „подела Косова да доведе до негативних последица по цео регион, а ми то не подржавамо“ [3]. Захтев Вашингтона је ултимативан: Србија не може да ступи у ЕУ све док не реши проблем Косова и док не усагласи границе са суседном државом. За евроентузијасте који су посебно идеалистички расположени Гордон је објаснио да ће „ЕУ сама да одлучи  да ли ће формално дипломатско признање Косова бити услов за њен пријем“ [4]. Тако да је ЕУ одлучила онако, како је то рекао Вашингтон! 22.06.2011. посланици немачког парламента су донели резолуцију да до краја преговора о ступању Србије у ЕУ Србија мора да фактички призна Косово (тј. да подржи његов пријем у ОУН и остале међународне организације, или у другачијем облику), „признање мора да се нађе на столу, а уколико га не буде немачки парламент неће  подржати пријем Србије у ЕУ“. 15. децембра Србија ће добити статус кандидата, али не и датум почетка преговора о пријему. По њиховим проценама, Србији ће требати најмање 8 година за пријем у ЕУ… При том неће бити прављене никакве препреке и одуговлачења… под условом да Србија испуни све услове [5]. Очигледно је да је пуштен да делује механизам  потврђивања фактичког признања геополитичких промена због  одвајања Косова и неприкосновености његове територијалне целовитости.

Као булдог коме се парализују чељусти пошто их забије у врат непријатеља, тако се албанске снаге непоколебљиво крећу ка освајању још једног дела српске територије. И, рекло би се, оне на том путу неће наићи на препреке. Српска власт не реагује на агресивне позиве и дејства албанске стране, којима се прети поретку и територијалној целовитости земље Србије, и ни стратешки, ни практично не решава проблем који прети да Србију „дигне у ваздух“.

14. маја 2011. је Азган Хаклај, члан председништва Албанске демократске партије, представник премијера Албаније Сали Берише, у току посете Прешеву званично захтевао да се све албанске територије уједине у једну државу. У посету је дошао да би учествовао на албанским свечаностима у селу Ораовица (које сада насељавају само Албанци), које су биле посвећене десетогодишњем јубилеју „борбе Ослободилачке армије Прешева, Бујановца и Медвеђе“ [6] (ОАПБМ). Том приликом је откривен и споменик палим борцима ОАПБМ [7].

Две недеље пре тога је у Гњилану (на Косову) одржано саветовање политичких кругова југа Србије и косовских Албанаца (учествовали су председник општине Прешево и лидер најутицајније албанске партије у Србији – Демократске партије Албанаца Рагми Мустафа и његов заменик Орхан Реџепи, председник општине Бујановац Јонуз Муслију и други политички лидери косовских Албанаца). Као резултат заседања донета је одлука: „проблем Прешева“ треба да се решава у оквиру преговора Приштине и Београда; све установе Тиране и Приштине треба да помогну „повратак“ општина Прешево, Бујановац и Медвеђа у „Независну републику Косово“; међународној јавности је упућен захтев да појача притисак на владу Србије, како она не би „била препрека за слободно изјашњавање воље  становништва Прешевске долине“ (тако Албанци зову југ Србије) [8].

У чему је суштина проблема? У три општине на југу Србије – у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи – живи око 90.000 људи. Према попису од 2002. у општинама Прешево, Бујановац и Медвеђа живи: 35.118 становника у првој, 43.302 у другој и 10.760 у трећој. По националностима: Албанаца је 31.100 (89%) у првој, 23.681 (54,7%) у другој и 2,816 (26,1%) у трећој. Срба: 3.000 (8.5%) у првој, 14.783 (34,1% у другој и 7.163 (66,5%) у трећој општини [9]. Тј. од 61.600 Албанаца који живе у Србији (без Косова),на југу земље живи њих 57.500. Апсолутну већину становништва Албанци чине у општинама Прешево и Бујановац. (На југу Србије живе и представници других националности – Црногорци, Роми, бошњаци и горанци).

Најкрупнија албанска заједница у Србији (без Косова)је у општини Прешево – у Пчињском округу. Положај Прешева у односу на све три општине има посебан стратешки значај. Та општина се налази на граници са Македонијом, преко њене територије пролази међународни коридор 10 на линији Београд – Скопље – Солун – Атина, траса М-25.2, а у њеној близини су и три међународна аеродрома: Ниш, Скопље и Приштина. Општина Бујановац (такође у Пчињском округу) смештена је у центру аутомобилских и железничких магистрала коридора-10, близу наведених међународних аеродрома и граничног прелаза са Македонијом. Општина Медвеђа  је у Јабланичком округу, кроз њену територију води аутомагистрала М9 Лесковац – Приштина, али је то општина богата природним сировинама (цинком, оловом, златом и сребром).

У економском аспекту Прешево, Бујановац и Медвеђа спадају у најсиромашније делове Србије.Тако је сада у Прешеву 70% радно способног становништва незапослено. Али српска власт, која је толико оријентисана ка европској интеграцији практично ништа не ради да би развила потенцијале регија које повезују југ и север земље.

Медвеђу називају „заборављена општина“, јер је свакодневна појава да се понеко сеоско домаћинство гаси (пољопривреда је главна привредна грана у општини), огромна је незапосленост (посао нема трећина способног за рад становништва), осиромашење и одлив становништва (Срба у Лесковац, Ниш и Београд, Албанаца на Косово и Метохију, где је лакше наћи посао), затварање сеоских школа, масовна продаја кућа и чак искључења телевизије због неплаћања претплате. У општини има делова у којима се годинама не чује дечји смех, нема младежи, нема удаје и женидби, а једини догађаји постају сахране оних мало преосталих старих људи [10].

На политичком плану албански лидери Прешева и Бујановца теже Косову и Албанији. У Медвеђи је  већина становништва српске националности, која своју будућност повезује са Београдом. Албанске партије југа Србије, осим Партије демократске акције Ризе Халимија,  скоро не учествују у политичком животу на републичком нивоу, али је зато њихова пажња усмерена на локални ниво, посебно на борбу за локалну власт и за државне институције – полицију, правосуђе, царину и тд. Њихови напори дају резултате: у општинама Прешево и Бујановац на локалним изборима редовно побеђују албанске партије.

После војне агресије НАТО на Југославију и фактичке окупације Косова од стране снага алијансе борба албанских политичких групација за консолидацију албанских територија и учвршћивање „албанског фактора“ на Балкану није завршена. Шта више, добила је освајачки и системски карактер. И то – на српску власт, од које Албанци захтевају независност Косова и припајање југа Србије Косову. Тако је 2006. донета декларација којом локални етнички Албанци захтевају од централне српске власти да им призна право на званично коришћење албанских националних симбола и слављење албанских државних празника. Декларација је одмах упућена и западним амбасадама и невладиним организацијама које раде на територији Србије. У одговор Београд је преко законодавних органа који раде на формирању Националних савета националним мањинама дао право на легално коришћење националних симбола.

2007. године поново се, као политички фактор који делује, јавила  Ослободилачка армија Прешева, Бујановца и Медвеђе. Да подсетимо да је она од 1999. до 2001. представљала један, мали део, Армије за ослобођење Косова. Имала је око хиљаду и по војника, а циљ јој је био да се „Источно Косово“ (Прешево, Бујановац и Медвеђа)  одвоје од СРЈ, са перспективом да се припоје „независном Косову“. Када је престало бомбардовање НАТО, између Косова и југа Србије је, према Војнотехничком споразуму (Кумановски споразум, потписан 9.06.1999. године), формирана копнена безбедносна  зона дужине 402 км и ширине 5 км. Забрањен је приступ Армији Југославије, а српским полицијским јединицама је дозвољено да носе само лако стрељачко  оружје. То је отворило „зелено светло“ албанским екстремистима на Косову за вршење диверзионо-терористичких упада на полицију и грађане Србије. 2001. године дошло је до оружане побуне Албанаца са југа Србије на челу са ОАПБМ, и  извршена је серија терористичких напада на представништва власти и полиције Србије.

Међународна заједница сноси лавовски део одговорности за ескалацију конфликата на југу Србије, јер је баш амерички контигент КФОР-а контролисао зону „Исток“, из које су се наоружани борци ОАПБМ пребазирали у копнену безбедносну зону и вршили нападе на представнике армије и полиције СРЈ. КФОР не само да није разоружао Армију за ослобођење Косова, већ није правио ни препреке када је она регрутовала Албанце-добровољце у ОАП БМ [11]. Борци ОАПБМ су се у току диверзионо-терористичких упада осећали потпуно заштићени, јер су знали да је НАТО дао забрану за коришћење тешке артиљерије у копненој безбедносној зони, тј. за њих је демилитаризација означила само олакшање услова за нападање.

Од тренутка када је побуна угушена створена је само споља стабилна, а у ствари врло осетљива ситуација. Периодично је долазило до напада на представнике власти. Тако је  2007. године АОПБМ, која у ствари никада није распуштена, на дан Албанске заставе организовала рели чији су учесници наступили уз пароле „Референдум 1992 [12] плус Армија за ослобођење Прешева, Бујановца и Медвеђе“ и „Прешевска долина без жандармерије“ [13].

Истовремено су са албанске стране учестали случајеви скрнављења православних светиња, и то на религиозне православне празнике (црква св. пророка Илије близу Врања, црква св. Константина и Јелене у Великом Трновцу, црква св. Параскеве у Лучанима, црква св. Георгија у селу Ораовица у општини Прешево).  У Ораовици, нпр, од 1996. године не постоји ни један Србин, мада је српско становништво некада сачињавало већину. Њихово исељавање је вршено под притиском, а када је са њим завршено, Албанци су  оскрнавили и разрушили српско гробље, не оставивши цео ни један споменик [14]. Терористички упади Албанаца се настављају и после тога. Министар унутрашњих послова Ивица Дачић је, позивајући се на изворе западних обавештајних служби, изјављивао да на Косову постоје одређени кругови који купују оружје и провоцирају нестабилност [15].



[1]
 Азем Власи, рођен 1948 г, политичар «Республике Косово», председник невладине организације «Косовска асоциација за међуетничку сарадњу»; бивши председник Савеза социјалистичке омладине Југославије (1974-1978); председник Социјалистичког савеза радног народа Косова (1981-1982); члан председништва покрајинског комитета Савеза комуниста Косова и ЦК СКЈ (1982-1988); председник покрајинског комитета Савеза комуниста Косова (1986-1988). Сада је стални учесник Форума «Европски покрет за мир, сарадњу и развој».

[6] ОпштинеПрешево, Бујановац и Медвеђасу 1946 г. решењем југословенске владе одвојене одКосова и предате на јурисдикцијуРепублике Србије. Албански лидери тих општина у којима сада као већинско живи албанско становништво захтевају уједињење са «независнимКосовом».

[12] На референдуме в марте 1992 г. местные албанцы выступили за присоединение юга Сербии к Косово.

Anja-Filimonova

***

ЗАПАД СРБИЈИ ОДУЗИМА И ТЕРИТОРИЈЕ И РЕСУРСЕ. ДЕО II

Ана ФИЛИМОНОВА | 30.06.2011 | 22:19/ Фонд стратешке културе
Што се тиче криминализације региона према подацима Европола, Управе за борбу са наркотицима САД  (Drug Enforcement Administration) и Интерпола простор југоисточне Европе контролишу организоване криминалне групе, које се формирају по етно-територијалним ознакама. Савет Европе у свом извештају о ситуацији са организованом преступношћу на југоистоку Европе (март 2010.г.) као транзитни коридор је истакао Албанију, а албанске групе као главне факторе у региону за трговину хероином. Констатовали су да је баш за албанске групе карактеристична практично војна организација и изузетно поштован режим конспирације у раду. При том су навођени подаци да албанска полиција контролише око 20 група – испоручилаца наркотика [1].Да подвучемо онај најважнији аспект – безбедност – о коме треба да се води рачуна и у Русији. Као што се зна, на Авганистан долази отприлике 80% светске производње хероина. Из Авганистана хероин стиже у Турску и Бугарску, а даље иде преко три правца: бочна грана иде преко Румуније, централна – преко Србије и Мађарске (па Хрватске и Словеније) ка Аустрији, Немачкој и Холандији. Трећа иде преко Бугарске, Македоније, Косова и Црне Горе у Италију и даље у земље ЕУ [2].Један од најважнијих дистрибутивних центара читавог Балканског полуострва је село Велики Трновац (општина Бујановац, на административној линији са Косовом, насеље са око 10.000 становника, искључиво Албанаца). Велики Трновац се налази и близу границе са Бугарском, Албанијом и Македонијом и представља праву „раскрсницу наркомагистрала“. Кроз њега води хероински пут из Авганистана, Пакистана, Ирана и Турске. Ту се налазе складишта и врши се паковање „робе“. По неким проценама годишњи обрт наркотичких материја који иде преко Трновца износи око 50 – 60 тона хероина, који преко Албаније и Црне Горе одлази у Италију, делимично остаје у Србији  а затим и у друге западноевропске земље.Не називају без потребе Велики Трновац „хероинском капијом Запада“. У процесу дистрибуције хероина је запослено читаво (албанско) становништво региона – око 6.000 људи. Интерпол је констатовао да се тамо у сваком моменту припрема за продају најмање 3 тоне хероина. Италијански Центар за борбу са мафијом је упозоравао да 70% наркотика, који су предвиђени за западноевропско тржиште, иде преко Прешева и Великог Трновца, а да читав процес кријумчарења воде породични кланови Османи, Халифи и Буњаку. Италијани су констатовали да је регион потпуно криминализован, а да српске власти не реагују адекватно ситуацији. При том сами српски полицајци констатују да имају велике тешкоће при покушајима пресецања криминалне делатности која има везе са нарко-бизнисом. У њему делују искључиво породично-кланске везе, те је зато убацивање или инсјдерско информисање практично немогуће. Организација је постављена толико „добро“ да за полицију представља огроман проблем и само прилажење Великом Трновцу [3].

Срби се труде да не долазе непотребно у Бујановац, јер је атмосфера очигледно непријатељска. Али, за разлику од власти, српско становништво само предузима иницијативе како би се изборило за своје интересе. Почетком 2011. потписана је петиција, у којој се од власти захтева да прекине вештачку албанизацију региона, и да формира Независну комисију како би се утврдио прави број становништва на југу Србије и његов однос по националностима (испоставило се да у току вршења последњег пописа 2002. године у многа насеља са чисто албанским становништвом пописивачи се чак нису усуђивали ни да уђу). Према резултатима пописа дошло је до повећања броја Албанаца јер, како тврди српска страна, многи међу пописаним живе на Косову, а у Бујановцу су регистровани фиктивно. Повећани број Албанаца за практичну последицу је донео скоро потпуно искључење  Срба из органа локалне самоуправе (који се формирају пропорционално националном саставу). А уколико власт одбије да предузме адекватне мере српски лидери  предлажу да се општина подели на два дела: на Бујановачку бању (у којој је већина српска) и Велики Трновац, са албанском већином [4]. На тај начин сам српски режим фактички доприноси албанизацији јужних региона земље коју води.

У августу 2009. г. албанске политичке снаге на југу Србије су на бази одредби декларације из 2006. године истакли нову иницијативу: издвајање југа у посебни регион „Прешевска долина“. Риза Халими је посебно ставио акценат на формирање јединствених, искључиво етничких  албанских структура за управљање регионом. При том је председник скупштине Прешево С.Хисени лукаво изјављивао да у захтеву да се формира етнички регион не постоје „сепаратистичке намере“ [5].

Конгрес у Тирани је 30.10.2010. постао полазиште за одлучујући напад у циљу реализације вековних албанских тежњи. Руководиоци општина Прешево  и Бујановац су формирали покрет „За природну Албанију“. Идеја „Природне Албаније“ постоји од 1877 г, њени поборници су тражили подршку за свој пројекат у Турској, у Хабсбуршкој монархији и Италији, а после 2. светског рата – у СССР-у, Кини и САД. „Природна Албанија“ треба да обухвати територије Албаније, Грчке, Македоније, Србије и Црне Горе, које насељавају Албанци. Такву прогнозу главом и брадом прави лично директор Института за регионално прогнозирање (Тирана) Коча Данај. Да би се постављени задатак реализовао треба, према његовим речима, да се уради следеће: албанско становништво у наведеним државама ће да обави сопствене референдуме о формирању јединствене албанске државе. Значи – циљ је један: решавање „албанског питања“ тако што би се формирала јединствена албанска држава [6]. Коча Данај није само директор научно-истраживачке установе, он је и бивши саветник три последња албанска премијера и „рестауратор“ идеје о „Великој Албанији“. Такође, он тврди да наведена идеја има подршку читаве међународне заједнице.

Осим притиска на српску власт албански лидери захтевају остваривање конкретних мера: демилитаризацију региона, прекид акција тајних служби српске полиције, пропорционално представништво Албанаца у државним институцијама, признање диплома које је Приштински универзитет издавао после фебруара 2008. године и уџбеника који се штампају на Косову, као и ослобођење Албанаца које су ухапсиле српске полицијске снаге у децембру 2008. године због сумње да припадају Гњиланској илегалној војној групацији.

Српска власт је за Албанце већ учинила следеће: после потписивања Кумановског споразума изменила је закон о локалним изборима, увела је пропорционални систем и отворила пут према формирању албанске већине у систему локалне власти. На изборима у јулу 2002. године у локалне парламенте Прешева, Бујановца и Медвеђе представници албанских партија су победили и формирали органе локалне власти. Затим, у јуну 2001. године, уз посредништво мисије ОЕБС, у те три општине је формирана мултиетничка полиција. Запажено је наглашено учешће мисије ОЕБС. Да би се подвукло учешће Албанаца у правосудном систему мисија је почела да обучава албанске правнике, како би им олакшала полагање испита за ступање у државну службу. И ништа мање није значајно да је до оснивања албанског универзитета „StuhlUniversity“у Тетову (Македонија, граница са Косовом) такође дошло под притиском и контролом ОЕБС-а, средствима ЕУ.

Затим, у Медвеђи су отворени економски и правни факултет Нишког универзитета, на којима се предавања обављају и на српском, и на албанском језику, мада албанска младеж образовање углавном стиче на албанским универзитетима у Приштини, Тетову и Тирани. Али албански захтеви иду још даље: обука у медицини, машинству, електротехници, грађевинарству, архитектури, информатици, глуми… Албански лидери не схватају „у чему је проблем, ако Албанац у Србији на свом матерњем језику буде имао пасош, возачку дозволу, крштеницу“, „и зашто дете које је рођено у Гњилану на Косову не може да буде становник Бујановца“…[7] Следећи корак ће бити потпуно логичан – потпуни прелазак комуникација на југу Србије са српског на албански језик. У Прешеву се, на пример, документација са скупштинских заседања већ уопште не преводи на српски. Образложење – убедљива већина посланика су Албанци, а оних неколико Срба у парламенту и тако знају албански.

Бивши командант ОАПБМ, а садашњи заменик председника скупштине општине Прешево О.Реџепи говори о 30 година албанске борбе за природну Албанију, која је прошла пут од демонстрација до аутомата преко рамена. Управо је Реџепи тај, који је ширио тезу да ће Прешево до 2013. године постати део велике Албаније и који је позвао да се престане са размишљањима о даљој судбини Прешева.

А да се ни код српске власти не би појављивале илузије у вези са политичком улогом, која се разликује од „руководеће западне линије“, пажљиво бдије спољни фактор. Тако су, на пр. чак и таквим радничким догађајима, какав је седница, посвећена двогодишњици реконструкције Координационог савета [8]  (март 2011.) присуствовали амбасадор САД Мери Ворлик и представници других западних амбасада и организација [9].

Тако се власт Србије, која не жели да изврши своју уставну обавезу на заштити уставног поретка и територијалне целовитости земље нашла у систему дупле потчињености – међународној заједници и албанским политичким снагама, које Србији диктирају своју вољу. За удруживање Албанаца у јединствену територију  оружаним путем већ су се борили Ослободилачка армија Косова, Албанска национална армија у Македонији, Ослободилачка армија Прешева, Бујановца и Медвеђе. Сада, после Косова, питање судбине југа Србије албанске политичке снаге дижу на међународни ниво, јер га вежу за преговоре Београда и Приштине.

Док се све то дешава Албанија уводи јединствен образовни програм за Албанце  у суседним државама. На тај начин се на дуг рок планира превазилажење непотребног шаренила и истовремено међукланске  мржња Албанаца (Тачија и Харадинаја на КиМ, Џаферија и Ахметија у Македонији и т.д). О степену отуђености говори и следећа чињеница: на југу Србије (у општини Бујановац) 20.06.2011. се појавила још једна, једанаеста по реду, албанска политичка  партија, која је постала резултат четвртог раздвајања Партије демократске акције Ризе Халимија (на челу нове Демократске партије је заменик председника општине Бујановац Нагип Арифи). Међутим, ма колико партија и организација Албанци оснивали, њихови политички лидери ће обавезно подржавати расположење самоизолације, јер ће у перспективи оно олакшати прекрајање граница по етничким линијама. Албанска елита „осећа великоалбанске сне деветнаестог века“, а држава Албанија, мада званично не подржава пројекат „Велике Албаније“ уз помоћ англо-саксонске политике постепено почиње да га практично остварује. Идеју „Велике Албаније“ подржава 81% анкетираних косовских Албанаца, 62% – албанаца у Албанији, и 51% њих – у Македонији[10]. (На Балкану живи укупно око 6 милиона Албанаца). Остварење пројекта „Велике Албаније“ помаже и снажан албански лоби из западних земаља.

Доносећи одлуке  Београд треба да води рачуна о следећем: албанска политика има непомирљиви националистички карактер, она не познаје компромисе и сарадњу, одликује је врло снажна нетрпељивост, тежи брзим и видљивим резултатима. Незадрживо се зауставља интеграција Албанаца у српско друштво – освајањем српских државних институција, уз очување отуђености и затворености структуре Албанаца. Зато се фамозна мултиетичност у пракси претвара у истискивање српског дела запослених  и даље јачање албанског дела.

Српска власт не ради на правој борби са организованим криминалом и криминалом уопште, наркотрафикингом регионалног/европског нивоа, за оздрављење социјално-економске ситуације, заштиту интереса српских грађана (обзиром да се  управо њихови интереси најјаче крше – земљи директно прети одузимање следећег по реду „албанизованог“ дела Србије). Међутим, тој „албанизацији“ претходе године досадашње инертности и, стварно, индиректне подршке албанском сепаратизму од стране руководеће коалиције. Добија се утисак да српска власт намерно ствара услове који слабе државни систем и свесно омогућава потпуно отсуство Србије на југу земље, а те „рупе“ Албанци врло вешто користе. 

Тако се, уз благонаклони однос Запада према „великоалбанским фантазијама“ и уз пасивну позицију званичног Београда, развија следећа по реду национална катастрофа Србије – демонстративно и безочно одузимање следећег дела њене територије и њених природних богатстава.


[8] Координационный совет был сформирован 16 декабря 2000 г. после того, как правительства СРЮ и Сербии приняли «план Човича» и для его реализации и был основан Совет.

2 replies »

  1. kao prvo…..BIROKRATE….koje izdaju i prodaju drzavljanstva SRPSKA….albancima…..odmah uhapsiti i zaposliti ciste SRBE…..nacionalno orijentisane na ta mesta…..nikako da izdaju siptarima dokumenta…..

    Свиђа ми се

  2. Све треба назвати правим именом: предвођени Америком – 19 злочанствених је бомбардовало Србију, једну суверену државу у срцу Европе, трајно су нас затровали, отели Косово и Метохију и настављају са екоцидом над природом и становништвом. Међународно право је у Србији згажено
    Србији су агресори дужни ратну одштету,
    Проклети били сви који пљачкају Србију земљу натопљену крвљу страдалника. Проклети били сви изроди српски који им помагали!

    Свиђа ми се