АКТУЕЛНО

12. 02. 2015. – Дан жалости због погибије српских радника у Сибиру


У Србији је данас Дан жалости због погибије шест српских грађевинских радника који су настрадали у пожару на руском полуострву Јамал у Сибиру.

 12. 02. 2015. СПУТНИК, за ФБР приредила Биљана Диковић
dan

Трагедија се догодила у недељу, а узрок пожара још није утврђен, нити су тела настрадалих идентификована. Одмах је покренута истрага, али осумњичених за сада нема.

Министарство за рад Србије поднело је две прекршајне пријаве против правног и одговорног лица у предузећу „Беометал строј“, чији су запослени били страдали радници.

Неки од радника су се у међувремену вратили у Београд авионом из Москве, а међу њима је било и оних који су повређени у пожару.

1 reply »

  1. ДА СУ ЊИХ ШЕСТОРИЦУ МУЧЕНИКА ПИТАЛИ ЖЕЛЕ ЛИ ДА СЕ ЗБОГ ЊИХОВЕ СМРТИ УВЕДЕ ДАН ЖАЛОСТИ, ЊИХОВ ОДГОВОР БИ БИО: НЕ!!!

    Колико год да нам је жао тих јадних радника који су изгубили животе, а мени их је заиста жао, човек не може да остане равнодушан и не коментарише дан жалости у Србији, који је ево пре сат времена истекао.
    Ризикујем да ме добронамерни људи погрешно схвате и помисле да је мени све једно што су тамо у Русији животе изгубили неки мучени српски радници (“црнци“) који су тамо отишли да за своје породице зараде парче хлеба. Ни мало није лако да се ради на минус 20 степени, а тог дана, када су изгубили животе, било је -21 степен. Али шта ће јадни људи, морају.
    А нико се пре тога није питао како и под којим условима наши радници одлазе на рад у Русију и у друге државе. Нико никада није ни покушао да спречи пљачку и отимање хиљада евра за добијање посла у Русији. Нико никада није проверавао те уговоре који су скоро увек лажни и преварантски, било да људима унапред узму неколико хиљада евра, а онда их или никада не ангажују, или им узму евре и ангажују их са обманом око места у које их ангажују (на пример кажу идете на југ Русије, а пошаљу вас у Сибир), или вас обману макар по питању смештаја и исхране. Неко вас обавезно превари и зарађује на вама. Знам да су људи писали многима на разним нивоима власти, жалили се и усмено и у писаном облику, тужили, протествовали у медијима, али нико никада није ништа предузимао.
    Међутим, када се десио случај да су радници изгинули, односно изгорели, е онда је власт нашла за сходно да брже-боље прогласи дан жалости. Значи најгори могући потез који су могли да учине. А зашто?
    Најлакше им је било да на тај покварени начин сперу одговорност са себе и да уједно оптуже Русију за “страшни“ злочин над српским радницима. Као да се једва чекало то изгинуће јадних радника да би се окривила Русија и да би српски народ видео и схватио како је Русија тобоже једна израбљивачка држава која ни мало не води рачуна о радницима, а поготово ако су у питању Срби. Почела је пропагандна хајка, почеле су да грме све ТВ станице, све радио станице, све новине, политичари, аналитичари, коментатори, дописници, саветници. Чини се да није било никог значајнијег у овој земљи који се није огласио и на свој начин оцрнио израбљивачку Русију. Сачувај Боже, као да је погинуло не 6 (шест) радника него 6.000 (шест хиљада) радника. Председник државе је хитно позвао руског амбасадора на консултације (или можда уручење демарша???). И онда експресна одлука о дану жалости. А да ли је наш председник консултовао руског амбасадора да ли се они (руси) слажу да ми због наводног њиховог пропуста и погибије 6 радника одредимо дан жалости у целој држави Србији? Да ли се руски амбасадор сагласио?
    Да још једном будем јасан и да кажем да у неким ситуацијама дан жалости има оправдање и када се ради само о једном погинулом (као на пример када је мала трогодишња Милица Ракић из Батајнице погинула у НАТО бомбардовању).
    Извињавам се родбини и пријатељима који су изгубили своје најмилије, али одлука о овом дану жалости је и штетна по националне интересе и непотребна, поготово што је сада осетљив политички тренутак за нама пријатељску Русију која је под санкцијама као што смо били ми, која трпи страшна геноцидна и фашистичка зверства над својим народом на истоку Украјине, односно у Новорусији, и која је баш ноћас, када је почео дан жалости, преговарала у Минску о судбини двадесетак милиона својих сународника. Овај дан жалости је, ништа друго, него закивање ексера у “точак“ Русије. Срамно и тужно.
    И још нешто. Хајде да замислимо да је исто тако у Америци погинуло наших шест радника. Да ли би ико смео да објави ту вест, а камо ли да одреди дан жалости због тога? Значи да је овај дан жалости био још један тужан и неискрени политички потез, још једно фолирање и, можда, извршавање диктата у циљу припремања становништва за, по многима, врло могуће увођење санкција Русији.
    Бог да прости наше пострадале мученике и нека им је лака земља. Они и њихови најмилији од тог срамног дана жалости немају ништа. АМА БАШ НИШТА. Да смо могли те мученике да питамо да ли се слажу да се због њихове смрти у Србији прогласи дан жалости, њихов одговор би био: НЕ!!!
    Тужан сам и због њих шесторице и због њихових ближњих и због тог несрећног дана жалости.

    Мића из Ниша

    Свиђа ми се