ВЕРА

Беседа оца Максима у недељу Православља – Ван вере Православне нема Цркве Божије, а ван Цркве Божије нема спасења (видео)


Беседа оца Максима у недељу Православља

1.3.2015. Кула
Извор: Келија два

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Ево, браћо и сестре, обрели смо се на пучини мора великог и часног поста, стигли до прве недеље у Часном посту, такозване Недеље Православља. Духом Светим који саздаје Цркву Божју на једином истинском темељу, на Христу, који је онај камен који одбацише зидари а који поста глава од угла, уредио управо да ова прва недеља Часног поста, да ова прва недеља у најсветијим данима у току године буде посвећена Православљу, то јест, да буде недеља торжества православља, спомен победе православља и над свим лажним, јеретичким учесима које су током историје често потресале Цркву Божју, угрожавале и нарушавале њен благословен мир и поредак.

Ова недеља свима нама, браћо и сестре, казује јасно поуку Цркве, недвосмислени наук читавоме свету, да ван вере православне и без вере православне нема спасења. Ван вере православне нема Цркве. Ван вере православне и без вере православне никакав пост, браћо и сестре, никаква молитва, никакав подвиг који човек може да сатвори, не може да га приведе Богу, спасењу и Царству Небеском. Оваква порука Цркве, браћо и сестре, коју на данашњи дан сви православни Хришћани који живе црквеним, литургијским, побожним животом, разумеју, схватају и прихватају, запушују уста свим оним савременим људима којих, на жалост, има и у самој Цркви међу крштеним људима, људима који су спржили своју савест и који, таквом једном пацифизираном савешћу, уместо да буду Христољупци и у том смислу човекољупци, проповедају бездушни европски хуманистички пацифизам и питају се, браћо и сестре, зар је могуће да је Бог толико немилосрдан како они, хулећи на Бога, схватају, да је спасење одредио само за људе који су православно крштени, а не за све остале људе – шта ће се догодити са свим осталим људима ван Цркве.

Уместо да се држе оног благословеног поретка који је Господ сам Христос установио у Јеванђељу да се прво побрину за спасење сопствене душе, па онда за спасење своје породице, па онда за спасење свога народа, они су све те ступњеве у духовном животу прескочили и почели су одмах да се брину за спасење читавога света. Наравно, тим путем иду вођени својом гордошћу, својим духовним слепилом. Идући тим путем они управо и долазе до тог погрешног закључка да су они, а не Бог, позвани да брину о спасењу свих осталих људи. Тиме они показују да су они, наводно, човекољубивији и милосрднији од самога Бога. Па, зар је могуће, браћо и сестре, да Бог, који је створио све људе, не промишља довољно и не промишља на очински милосрдан начин о спасењу свих осталих људи, па морају такви пацифисти ту Његову бригу да брину, уместо Њега? А свети оци све поуке које су нам оставили и сва упутства, оставили су само за људе који су унутар Цркве православне и никад се нису бавили људима који су ван Цркве православне осим кад су мисионарили и покрштавали некрштене и паганске народе.

Ето, то је та порука, браћо и сестре, коју сви ми морамо јасно и недвосмислено да прихватимо, да ван вере православне нема Цркве Божје, а ван Цркве Божје нема спасења. Та порука је јако битна у овим тешким временима кад Цркву потреса најновија јерес, тачније свејерес, како су је савремени свети оци означили, свејерес екуменизма.

На данашњи дан, браћо и сестре, празнујемо победу вере православне и тријумф Цркве Божје над свим јересима који су током историје њу потресали, закључно са иконоборачком јереси која је поражена тријумфом православних догмата на Светом Седмом Васељенском Сабору, након кога је поражена иконоборачка јерес која је око стопедесет година узнемиравала Цркву Божју, нарушавала красоту Цркве Божје и благословени поредак и мир у њој.

На овај дан ми се сећамо пораза те и свих других јереси и утврђујемо се у вери православној, утврђујемо се у том догмату вере православне који исповедамо на свакој Литургији читајући Символ вере, а то је да ван Цркве православне, једне једине свете саборне и апостолске, нема и не може бити спасења. Уколико допустимо да постоји могућност спасења ван Цркве Божје, обесмишљавамо саму Цркву Божју, обесмишљавамо читав домострој спасења који је Христос учинио за род људски. Шта ће са осталим људима бити није наша брига.

Наша је брига да спасавамо своју душу, да се потрудимо да помогнемо спасењу наших ближњих, а остале људе препуштамо Богу и милости Божјој. То је Његова брига. Наравно, ко год се не брине довољно о спасењу своје душе он напушта, као што смо рекли, тај благословени поредак, напушта ту лествицу приоритета, а на првом месту у тој лествици управо спасење наше душе. Господ каже: Шта нам вреди ако читав свет задобијемо а души својој наудимо? Ништа нам не вреди, браћо и сестре, јер Господ нас на Страшном Суду неће питати шта се догодило са свим осталим људима на кугли земаљској, него ће тражити одговоре искључиво за нашу душу, шта смо са нашом бесмртном душом урадили у овоме земаљском и пролазном животу.

На данашњи дан, браћо и сестре, такође дужни смо да се помолимо Богу, да узнесемо искрене молитве Богу за све оне који су у разним јеретичким заблудама, за све оне који су уз помоћ ђавола путем јереси отпали од Цркве Божје, од вере православне.

На нашу велику жалост, први на списку за те молитве налази се управо патријарх, такозвани патријарх Српске Православне Цркве Иринеј, који се отворено и јавно декларисао као екумениста и пацифиста и на тај начин доказао да се уопште не брине о спасењу сопствене душе, да се не брине о спасењу пастве која му је Богом подарена. Напустио је своју паству, унео раздор у Српску Православну Цркву, уносећи то јеретичко екуменистичко учење, поистовећујући себе са екуменизмом и са екуменистима, творећи она дела која јерес, сама по себи, носи.

Јерес је највећа духовна отпадија и она се, осим погрешним исповедањем вере православне, пројављује и погрешним начином живота. Зато свети оци кажу: Каква је догматика тих људи, таква им је и етика. А видимо каква им је етика, браћо и сестре. Етика им је наопака као и догматика. Проповедају љубав а на делу шире мржњу, прогон и нетрпељивост. Према коме, браћо и сестре? Према оном делу Српске Православне Цркве који, по њима, има само једну једину кривицу. То је кривица што жели да остане верна управо светим оцима, захваљујући којима данас и славимо торжество православља, светим оцима који су веру православну сачували, за коју су жртвовали све, па и сопствени живот, и нама је оставили као залог који смо и ми дужни да очувамо и нашим потомцима предамо. И, како свети оци кажу, ако смо примили злато дужни смо потомцима да предамо злато, а не нешто друго, да не предамо сребро или олово, него управо злато. А вера православна јесте то најскупоценије духовно злато, браћо и сестре, и уколико се од ње ишта одузме или јој се нешто ново придода, она престаје да буде злато, губи своју истинску духовну вредност и доћи ћемо у опасност да и ми сами останемо без тог злата уколико се према том дару и том залогу отачком будемо немарно односили.

Зато, браћо и сестре, треба у току овога поста, пре свега у исповедању чисте вере православне, у живљењу у вери православној, у посту и молитви, да утврђујемо себе у њој а и да се Богу молимо за све који су, вођени ђаволом, заведени у ову несрећну екуменистичку јерес. Као што рекох, несрећни патријарх Иринеј оставио је бригу о својој души, о својој пастви која му је поверена и кренуо је да спасава римокатолички Запад. Брине се за јединство Хришћана а нарушава јединство Српске Православне Цркве која му је Богом поверена. Како видимо, браћо и сестре, ту нема ни разума ни памети јер онај ко изгуби истинско духовно утемељење у вери православној, губи и разум и памет. Поготову ако су у питању црквени великодостојници.

Нека би Господ Бог нас укрепио и утврдио у вери православној, нека би нам дао да течење овог поста завршимо хришћански, богоугодно, у подвигу поста и молитве и нека би нам дао снаге да издржимо сва искушења и све ударе на које се, на овој светској ветрометини, вера православна нашла, а заједно са њом и ми, носиоци те вере православне. Уједно, нека би нам Бог дао снаге да се молимо искрено за све који су заведени свејересју екуменизма, да се Богу помолимо и сваког дана да се молимо да их Господ Бог врати на пут познања вере православне, на пут предања светих отаца.

Онај ко изгуби искрено догматско исповедање, он губи и православн морал и етику, а најтрагичнији пример тога јесте римокатоличка јерес и сви они фратри који су у Другом светском рату, не само позивали свој народ да убија на најнемилосрднији начин и Србе православне, већ су сами постали најстрашнији, најжешћи кољачи и злочинци – ти ђавоимани, јеретички фратри хрватски. Јер тамо, браћо и сестре, где се усели јерес усељава се и сам ђаво. О томе је писао и велики руски писац православни, Достојевски, који чак тврди да су јеретици гори и од атеиста, и он каже: Атеизам је једна нула. Атеисти се уопште не занимају ни за Бога ни за ишта Божанско. А јеретици нису нула – они иду у негативно, иду у минус. Они су свесни да Бог постоји и својом јересју, својом кривом вером хуле на тог Бога. Зато је јерес тако страшна. Управо је тај Достојевски написао да је римокатоличка јерес, ватиканска јерес, мајка целокупне духовне отпадије западне Европе која вековима потреса читав свет, да је управо римокатолицизам породио протентатизам, да је римокатолицизам породио савремени хуманизам из кога се излегла екуменистичка свејерес, да је римокатолицизам породио и сам комунизам који је деценијама уништавао Цркву на православном Истоку.

Браћо и сестре, морамо да стражимо над собом у посту и молитви да и нас ђаво, због нашег лошег поступања, нехришћанског живота, не заведе у заблуде савремених јереси екуменистичких јер, екуменизам је скуп многих јереси и зато се и назива свејересју. У њој се озглављују све досадашње јереси које је ђаво током историје Цркве измишљао желећи да Цркви науди, да удаљи од спасења православне Хришћане. Зато је она најгора јерес од свих које су се до сада током историје Цркве појављивале. Зато је потребно нама, савременим Хришћанима, и највише снаге да се тој најстрашнијој јереси одупремо, а ту снагу управо треба да црпемо, не само исповедајући устима да смо православни, него живећи православно. То значи подвизавајући се и борећи се против нашег греха, греха у нама, како би могли да се одупремо и том греху око нас, том највећем греху екуменистичке јереси која толику погибао духовну доноси, на жалост, ових дана и у нашој Цркви и у нашем народу.

Екуменистичка јерес је, управо, породила све те новотарије у општецрквеном предању и животу. Екуменистичка јерес је породила ту лажну, патетичку, хуманистичку љубав која је натерала патријарха Иринеја и остале њему једномислене епископе, екуменисте и пацифисте да оставе своју паству и да шире љубав међу римокатолицима, и то на тај начин што ће се молити са њима, на тај начин што им признају да су они, наводно Црква, да они, наводно, имају благодат Божју. Каква је то благодат Божја могла да натера све те римокатоличке фратре да, по благослову њиховог тзв. светог оца, током историје толике злочине чини.

Нема ту благодати Божје. То је само велика духовна пустош и демонско збориште. Ка таквом зборишту хрле наши несрећни екуменисти и најгоре је што не показју никакве знаке покајања већ утврђују себе у тој јереси и заводе своју паству коју им је Бог поверио.

Нека Господ и њих уразуми и нека Господ светосавску паству Српске Православне Цркве од њих сачува, а нас нека укрепи у добром исповедању вере православне до краја нашег живота.

Амин, Боже дај.
_______
Транскрипт: Породица Цвејић

1 reply »

  1. stop na moj mejl,pozdrav redakciji

    Date: Sun, 1 Mar 2015 17:06:32 +0000 To: stevo.paunovic@hotmail.com

    ПОШТОВАНИ ЧИТАОЧЕ,
    СВИ СЕ САМИ ПРИЈАВЉУЈЕТЕ, ТАКО САМИ МОРАТЕ И ДА СЕ ОДЈАВИТЕ… НА ИСТОМ МЕСТУ 🙂
    Редакција нема техничке могућности ни да Вас пријави, ни да Вас одјави.

    Свиђа ми се