АКТУЕЛНО

Трибина Покрета Двери и Покрета Реци не ЕУ у Ужицу: ЕВРОПСКА УНИЈА НАЈВЕЋА ПРЕВАРА 21. ВЕКА


После Бајине Баште 6. марта, у суботу, 7. марта 2015. године, Српски Покрет Двери и Покрет Реци не Еу организовали су трибину под насловом ЕВРОПСКА УНИЈА НАЈВЕЋА ПРЕВАРА 21. ВЕКА у просторијама свечане сале Градске куће у Ужицу. Говорили су: Драган Крсмановић – обласни руководилац Покрета Двери,  Димитрије Марковић – Покрет Реци не ЕУ и Бошко Обрадовић – секретар Управног одбора покрета Двери.

08. 03. 2015. извештај са лица места Биљана Диковић, по позиву ФБР сарадника из Покрета Реци не ЕУ Димитрија Марковића

заједно

Драган Крсмановић, обласни руководилац Покрета Двери о причи „приступању Европској унији на почетку трибине каже: “Ми, осим неколико фраза како је то неопходно и како ће то донети неко благостање и решење свих наших проблема, уопште до данас нисмо имали јасну анализу која ће нам показати у економској, политичкој, дипломатској и у културолошкој сфери, које су добити а који губици од евентуалног прикључивања ЕУ, како то утиче на културни образац српског друштва“ и то је био циљ организације овакве трибине, да Двери уз помоћ пријатеља Покрета Реци не ЕУ, представе праву слику добитника и губитника у евентуалном прикључењу тој организацији.

крсмановић двери ужице

Димитрије Марковић из Покрета Реци не ЕУ школовао се и живи у земљама ЕУ, рођени је Бајнобаштанин, годинама се бави овом темом, између осталог, превео је и велики број чланака и текстова, као и две књиге из сагласност аутора, које у току идуће седмице излазе из штампе у Србији “Како иступити из ЕУ“ од Петра Маха, председника странке Слободних грађана и професора Високе школе у Прагу и “Европске интеграције без илузија“ Вацлава Клауса, бившег чешког председника.
„Наше текстове било ауторске било преведене, преносе бројни информативни портали као нпр. руски Фонд Стратешке Културе, Српски културни клуб, Васељенска ТВ или Србин.инфо. Посебно бих ипак издвојио сарадњу са СРБским ФБРепортером који препоручујем као поуздан извор информација“нагласио је Марковић.

димитрије

Питање уласка Србије у ЕУ Димитрије Марковић је представио са три аспекта: политичког, економског и са аспекта система вредности.
Зашто је његово мишљење да је Европска унија највећа превара 21. века објаснио је у свом излагању.

„Превара представља институт облигационог права и назива се и квалификованом или изазваном заблудом. Ако једна страна изазове заблуду код друге стране или је одржава у заблуди у намери да је тиме наведе на закључење уговора постоји превара. Превара у себи садржи два елемента: намеру једног уговорника да изазове или одржи заблуду код другог лица да би ово закључило уговор, и формирану погрешну представу на страни другог уговорника. Ми имамо погрешну представу о Европској унији.
Термини као што су обмањиви поступци, заблуда и превара постоје како у КЗ Србије тако и у међународном праву. У случају источноевропских земаља, укључујући и Србију, имамо изазвану заблуду код ових земаља од стране Европске уније да ће им улазак у Унију донети пре свега економску, али и другу корист. Истина је потпуно супротна што показују статистичким подаци. Ови подаци показују да се не може говорити ни о каквој користи од приступања Европској унији, већ искључиво о последицама.“

Марковић је дао примере из земаља које су већ чланице ЕУ, Бугарска, Румунија, Мађарска и Естонија, податке о процентима сиромаштва тих земаља које се повећало у односу на време пре уласка у ЕУ, а исти је случај и са проблемом незапослености, дошло је до смањења плата, пензија, увећања трошкова живота, смањења привредног и индустријског развоја…

„У прилог уласку Србије у Европску унију се наводи да би то довело и до смањења корупције, међутим, према извештају ОЛАФ-а, Европске агенције за борбу против преваре и корупције, највеће злоупотребе су забележене управо у Белгији, где су смештене бројне институције ЕУ, затим у Италији. Бугарска и Румунија, које су највише на удару Брисела због корупције, тек су на средини ове листе. На пример, сумња се да је немачки Сименс имао посебан фонд за подмићивање у вредности од 200 милиона евра.“

„Оно што је веома важно и на шта најпре треба скренути пажњу, јесте да треба разликовати појмове Европа, Европска унија и Запад. Европа, Европска унија и Запад нису исто. Европа је пре свега географски појам, Европска унија политички а Запад економски. Најважније је ипак правити разлику између Запада и Европске уније. Окончањем политичког процеса приступања Европској унији, не постаје се део Запада у економском смислу.
Један од принципа преваре је тај да преварант наговештава жртви могућност да без много труда и улагања дође до новца или предмета велике вредности а циљ преваре је обично материјална корист, али може бити и нешто друго, на пример сузбијање конкуренције итд. Мислим да није тешко уочити везу овог принципа са наговештајима привредног раста, пораста запослености, између осталог и кроз пораст броја страних инвестиција, пораста животног стандарда итд. који зависе од напретка Србије у процесу приступања Србије Европској унији.
Дакле, према пропаганди ЕУ не само улазак него и сам процес приступања доносе корист у овом смислу. Притом мање-више није потребно да радимо било шта осим да испуњавамо услове који нам се постављају.
Колико је ово погрешно најбољи пример је суседна Босна и Херцеговина, која је, ако се у обзир узму овлашћења високог представника Европске уније фактички под управом Европске уније.2005 године, дакле у години када су почели преговори о закључењу Споразума о стабилизацији и придруживању спољни дуг БиХ је износио 3,1 милијарди долара. 2013 године спољни дуг је порастао на 11,1 милијарди долара. Спољнотрговински дефицит је 2003 износио 3,4 милијарде долара а 2012 је 4,7 милијарди долара. Незапосленост је 2007. године износила 29 % а 2013 44,3 %. Једна од ретких афричких држава у којој је незапосленост већа него у БиХ јесте Република Конго.

Као циљ преваре се наводи материјална корист. Европска унија, тачније економски најразвијеније земље ЕУ стичу материјалну корист приступањем оних мање развијених проширењем тржишта за своје производе, и на друге начине.
Немојмо међутим заборавити ни сузбијање конкуренције као циљ. Ово се ради путем куповине или затварања привредних субјеката. Наведимо пример српских банака, „Беобанке“, „Београдске банке“, „Инвестбанке“ и „Југобанке“ које су затворене или хрватских бродоградилишта затворених на захтев Енглеске и Холандије.

Ми смо наведени, довођењем и одржавањем у заблуди да ће нам процес приступања и улазак у Европску унију донети корист, да потпишемо и Споразум о стабилизацији и придруживању,чији је, у економском смислу, посебно штетан део Прелазни трговински споразум.
Као последица примене овог Прелазног трговинског споразума дошло је до великих губитака у буџету Републике Србије. Тачније, умањени су приходи од царина као последица примене овог споразума. У 2008. години када овај Споразум није примењиван, приходи од царина износили су 829 милиона евра. У 2014 години планирани су царински приходи од само 295 милиона евра. То значи да само у 2014 години губитак у српском буџету због примене Прелазног трговинског споразума износи 534 милиона евра, дакле више од пола милијарде евра.

Такође смо наведени да потпишемо и тзв. Бриселски споразум, или како се често назива међу нама родољубима Бриселску капитулацију или Бриселску издају. Потписивање тзв. Бриселског споразума је био услов за добијање датума о почетку преговора о приступању Европској унији. Добијање овог датума нам је представљено као изузетно важан и значајан догађај. Колико је ово тачно најбоље показује податак да је Турска, која је још 1959 године поднела захтев за чланство у ЕЕЗ, како се тада звала ЕУ, почела преговоре о чланству 2005 године и до данас није постала чланица ЕУ.
Сада ћемо квантитативно навести колико смо изгубили, односно колику смо штету претрпели потписивањем овог споразума наводећи ДЕО вредности имовине Републике Србије на Косову и Метохији, имовине СПЦ и имовине у власништву физичких лица, односно Срба са КиМ.

Имовина 1.358 предузећа са Косова и Метохије, чија се приватизација приводи крају, а припадају српским фирмама, процењује се на више од 1,5 милијарди долара. Само вредност ЕПС-а према проценама овог предузећа износи око 3 милијарде евра. Према проценама Светске банке вредност минералних резерви на Косову и Метохији износи 13,5 милијарди евра. Вредност узурпиране имовине Косовско-метохијских Срба процењује се на преко 50 милијарди евра. На све ово треба још додати и вредност имовине СПЦ на Косову и Метохији. Притом морамо имати у виду да се вредност Пећке Патријаршије, Дечана, Бањске, Светих Архангела, Девича и осталих манастира и цркава и не може изразити новцем. Грачаница је подигнута 1321 године, Америка је откривена 1492 године.

димитрије 2
Стога је логично да поставимо питање – да ли сте чули да је неко од званичника Европске уније или представника власти у Београду квантитативно изразио вредност добијања датума о почетку преговора?
Наравно да не, јер тај датум и нема никакву вредност ни у политичком, а у економском смислу да и не говоримо.
Одакле потиче заблуда о економској користи од приступања Европској унији?
Ова заблуда је изазвана и одржава се пре свега пропагандом Европске уније, али има и своје историјске корене, у финансијским средствима која су добиле Грчка, Шпанија и Португал.
Ево шта о томе каже Вацлав Клаус, у књизи коју смо поменули:
“Сличан обим помоћи више никада после није био реализован. Због тога су остале разочаране земље средње и источне Европе, које су двадесет година касније по свом уласку у ЕУ очекивале исту дарежљивост.“
Када је реч о Грчкој, у питању су средства из Интегрисаног медитеранског програма. Међутим, оно што је важно нагласити јесте да је одобрење ових средстава била недвосмислено политичка одлука коју можемо и треба тумачити искључиво у контексту Хладног рата, у циљу сузбијања утицаја СССР. Ова средства су одобрена након претњи председника владе Андреаса Папандреуа да ће иступити из ЕЕЗ и НАТО-а, да ће протерати америчке базе из Грчке итд. Дакле, Европска унија се без икакве сумње није руководила човекољубљем, милосрђем или сличним мотивима приликом одобравања ових средстава.

Када је реч о пропаганди Европске уније, подсетимо се на податке објављене у јануару ове године о финансирању медија у Србији од стране ЕУ.
Према овим подацима објављеним у Политици, српски медији су у последњих десетак година добили око 16,5 милиона евра од Европске уније. Према истраживању Политике, највише новца од ЕУ је добио РТС, готово пола милиона евра, а овај новац је у највећој мери отишао за квиз „Здраво, Европо!”. Финансирано је, између осталог и објављивање летка под називом „Европи је стало до Србије” уз дне листове. Из овога лако може да се изведе закључак шта је основни циљ финансирања медија од стране Европске уније. Каква би била реакција из ЕУ да су објављени подаци показали да је 16,5 милиона евра за дошло из Руске Федерације или Евроазијског савеза? Можда бисмо поново били бомбардовани.
Велики део пропаганде ЕУ се заснива и на информацијама о фондовима Европске уније, које се износе на тај начин да се изазове заблуда о користи од ових фондова.
Када је реч о земљама потенцијалним кандидатима и кандидатима, мисли се пре свега на тзв. ИПА фондове. Основно што се мора нагласити у вези ових средстава јесте да није у питању помоћ у смислу поклона или ненаменских бесповратних средстава, већ финансијска подршка везана за процес приступања. Наведимо пример назив прве компоненте: Помоћ транзицији и изградња институција. Прва ИПА компонента је осмишљена с циљем да пружи подршку у процесу приближавања Европској унији, у испуњавању критеријума и стандарда које намеће приступање, преношењу законодавства и, посебно, јачању капацитета институција.
Ови фондови се састоје из пет компоненти. Нас ипак посебно интересује друга компонента:
Прекогранична сарадња. Циљ ове компоненте је ПРОМОВИСАЊЕ ДОБРОСУСЕДСКИХ ОДНОСА и регионалне сарадње између пограничних, традиционално привредно заостајућих региона земаља које имају заједничку границу кроз спровођење заједничких пројеката.“
Познато нам је да је један од основних услова за приступање Србије Европској унији “нормализација односа са Приштином“. Дакле, финансијски инструменти намењени промовисању добросуседских односа са делом наше територије, Косовом и Метохијом, нама се представљају као ПОМОЋ.
И то није све. Погрешне представе нису при амо када је реч о циљевима ових фондова већ и висини средстава.
У периоду од 2007. до 2013. године Републици Србији је намењено око 1,4 милијардe евра, што значи око 200 милиона годишње. У пракси међутим, Србија добија значајно мање суме. За 2013 годину, на пример, предвиђена су средства у висини од 203 милиона евра а остварено је свега 158 милиона, што значи скоро 50 милиона мање.
Наведимо овде, поређења ради један податак за 2013 годину. Према речима директорке канцеларије Владе Србије за дијаспору Славке Драшковић, САМО У ПРВИХ ШЕСТ ДО ОСАМ МЕСЕЦИ ТЕ ГОДИНЕ, према подацима НБС, ушло је у Србију 1,5 милијарди евра од Срба у расејању! Она такође наводи и податке Светске банке, која је покушала да измери и неформалне канале, према овим подацима у Србију годишње пристигне око 5,5 до 5,6 милијарди долара.

И коначно, да бисмо стекли јасну представу о овим фондовима, погледајмо на које пројекте конкретно одлазе ова средства. Навешћемо податке за средства из прве компоненте ИПА фондова за 2012 годину а податке за све године можете наћи на интернет страници Европске комисије.
У оквиру ове компоненте је подељена у 14 области. Због недостатка времена, навешћемо само део података.
Прву област представља ,,Подршка систему владавине права“ и у ту сврху је издвојено 13,4 милиона евра. Од 13,4 милиона евра око девет милиона евра ће отићи разним експертима – експерту за судску ефикасност, експерту за развој институција, експерту за људске ресурсе итд.
Да ли можете да претпоставите одакле долазе ови експерти? Наравно, из Европске уније. И та средства која добијају експерти европске уније се представљају као ПОМОЋ Србији. Слично је и са другим областима.

Десета област носи назив ,,Подршка пољопривреди и руралном развоју“. Ако помислите да је у питању нека конкретна помоћ, погрешићете. Под подршком пољопривреди и руралном развоју се подразумева ,,јачање стратешког, институционалног и законског оквира“, ,,изградњу капацитета за имплементацију и спровођење стандарда и регулатива“ итд.
И коначно, 14 област, под називом ,,Партиципација у ЈАСПЕРС-у“ је посебно интересантна. ЈАСПЕРС је енглески акроним за ,, Заједничку асистенцију за подршку пројектима у европским регионима“. За ову партиципацију је предвиђено милион евра, али ових милион евра уопште не иду у Србију него иду ,,Европској инвестиционој банци“ од које ми заузврат добијамо ,,савет о специфичним аспектима припреме пројеката“, ,,савет о концептуалном развоју и структури пројеката“ итд.
И све ово се представља као помоћ Републици Србији од стране Европске уније.
Од четрнаест области, једино у оквиру осме је предвиђено финансирање пројеката од користи за грађане, а то су две депоније, ,,Регионални центри“ Каленић и Суботица.

Део пропаганде ЕУ се заснива и на пројектима које наводно финансира Европска унија.И код нас је већ могуће видети табле на којима пише како се тај пројекат реализује уз подршку Европске уније, или га финансира Европска унија. У овом случају довољно је послужити се логиком да бисмо видели колико истине има у овоме. Одакле Европска унија узима средства за ове пројекте? Из буџета, логично. На који начин се остварују приходи буџета Европске уније?
Пре свега то су приходи од царина на увоз у Европску унију које се исплаћују у корист буџета Европске уније. Петер Мах наводи процену да би иступањем из Европске уније Чешка само по овом основу уштедела око 360 милиона евра годишње. Под два, то су приходи од ПДВ-а који су изведени од висине стопе у земљама чланицама. И под три, доприноси или уплате држава чланица. Дакле, извор буџета Европске уније јесу државе чланице. И сада можемо да изведемо закључак ко заправо финансира ове пројекте.Финансирају их земље чланице Европске уније , а администрација у Бриселу само врши прерасподелу средстава.
Из истог извора, из буџета ЕУ, долазе и средства за ИПА и друге фондове ЕУ.
Немојте међутим да пребрзо изведете закључак – па добро, али Србија није чланица ЕУ, значи ипак имамо неке користи бар у овом периоду. Немојте заборавити на стотине милиона које годишње губимо на приходима од царина као последицу примене Прелазног трговинског споразума, о чему смо већ говорили.
У вези овога не могу а да не поставим следеће питање: ако већ код нас постоје табле на којима пише да тај пројекат финансира Европска унија или је реализован уз подршку Европске уније, зашто онда на граничним прелазима и у близини царинских терминала не постоје табле на којима пише – Србија је због споразума о ССП са Европском унијом само у 2014 години изгубила 534 милиона евра?

И коначно, погрешна представа о Европској унији није само последица пропаганде ЕУ, већ и сузбијања критичких ставова о Европској унији.
Наиме, на основу документа који је објавио британски THE TELEGRAPH, а који је према изјави представника за односе са јавношћу Европског парламента, био намењен за интерну употребу, Европски парламент планира да оснује групу за надгледање која ће анализирати европску штампу и дискусије на социјалним мрежама,са циљем да се идентификују садржаји у којима се изражава негативан став према Европској Унији, при чему ће посебна пажња бити посвећена земљама у којима је приметан пораст евроскептицизма. И не само да ће ова група вршити анализу већ ће имати и задатак да активно утичу на дискусије, било упућивањем демантија, када је реч о штампи, било директним укључењем у дискусије у реалном времену, када су у питању социјалне мреже. За ово Европски парламент планира да издвоји укупно готово 2,5 милиона евра. Чули сте вероватно о тзв. “СНС ботовима“. Реч је дакле о људима који су плаћени да прате дискусије на социјалним мрежама и да активно утичу на њих.

247075_10204005302752898_6679093603926546918_n

Пређимо сада на питање евроинтеграција Србије са аспекта система вредности.

Као што знамо 1054 дошло је поделе на Источну православну и Западну Католичку цркву. До удаљавања је, међутим, почело да долази раније, а било је условљено не само богословским, него и различитим политичким, друштвеним и културним приликама, тј. разликама између Истока и Запада.
Опредељење српског народа за Источну Православну цркву је исказано и потврђено за време великог жупана Стефана Немање и његовог сина Светог Саве. Систем вредности српског народа произилази из учења из усмерења у српској богословској мисли које се развило под великим утицајем Светог Саве, па се стога назива и Светосавље, а систем вредности који из њега происходи, светосавски систем вредности.
Западни систем вредности је не само различит, него супротан светосавском систему вредности.Ова два система неспојиви, један искључује други, није могуће направити компромис.

По речима једног од наших највећих православних мислилаца, авве Јустина Поповића, Европа почива на човеку као темељу, и изграђена је на принципу и критеријуму да је човек мера свих ствари, са друге стране, наша култура и светосавски систем вредности почива на личности богочовека Христа, богочовек је, како каже ава Јустин, мерило свих ствари.
Говорећи језиком науке код нас доминира морал врлина који полази од става да у основи сваког човека захваљујући његовој савести постоје одређене трајне особине, моралне тежње као што су храброст, верност, искреност, скромност, истинољубивост и сл. било да су изричито развијене или само потенцијално дате. Такође је присутан и традиционални морал који се заснива на ауторитету обичаја. тј. традицији.
А „Предуслов сваког развоја јесте ТРАДИЦИЈА, тј. чување већ створеног, ПРЕНОШЕЊЕ СА ГЕНЕРАЦИЈЕ НА ГЕНЕРАЦИЈУ СВЕГА ШТО ВРЕДИ“.
Са друге стране на Западу доминира утилитарни морал у коме важи начело да вредиш онолико колико иметка поседујеш. Такође је за Запад карактеристичан и нормативни морал који се заснива на ауторитету прописа који због своје природе, има негативно, односно ограничавајуће дејство на развој личности.

Када је реч о наметању културних образаца Запада, овај процес карактерише следеће:

1) Пропагирање моралног релативизма који је предуслов за обезбеђење толерантног става према питањима као што су идеологија хомосексуализма, родна идеологија, еутаназија, абортус итд.

2) Замена моралних норми правним нормама које се могу дефинисати као правила понашања која уређују одређене односе међу људима, а која су обезбеђена државном принудом и обавезују без обзира на лични став онога коме су упућена о њиховој ваљаности и исправности а које су, подразумева се, у свим тоталитарним диктатурама, како на пример раније у нацистичким, фашистичким или комунистичким, тако и данас у Европској унији, под утицајем владајуће идеологије. Моралне норме и правне норме нису исто, међутим, погрешно би било извести закључак да је ова чињеница опште позната и прихваћена.
На пример, садашњи председник Републике Србије, Томислав Николић у емисији ,,Полиграф“ из децембра 2006 године каже ,,Све што је законито то је и морално, закон је у складу са моралом“. Наравно да није. Наведимо и пример. Етички комитет Немачке, веће састављено од 26 чланова који у влади и Бундестагу има саветодавну улогу, тражи да се озакони инцест између одрасле браће и сестара. Повод за овај предлог, Етичко веће Немачке је, наводи тамошња штампа, добило у познатом случају из 2012. године, Патрика Шаубинга и његове сестре Сузан који су се венчали и добили четворо деце, који се нашао пред Европским судом за људска права. Патрик је због инцеста осуђен на казну затвора од три године, коју је издржао. Има ли потребе да напомињем да су ова деца рођена са психичким и физичким абнормалностима.

3) Слабљење признатих ауторитета пре свега родитеља и просветних радника (учитеља, наставника, професора) и њихова замена наметнутим ауторитетима а то могу бити установе, институције или личности на државном или наднационалном нивоу, у овом случају на нивоу Европске уније.
То се ради путем подучавања деце о њиховим правима уз упадљиво одсуство дела о дужностима и обавезама, уз подстицање деце да пријављују родитеље уколико по њиховој процени дође до кршења ових њихових права. Основ за ово се даје и кроз усвајање одговарајућих закона попут оног који је ступио на снагу 01. 01. 2012 године, по којем родитељ не може да има увид у здравствени картон детета старијег од 15 година без његове сагласности. Даље, преднацрт новог Грађанског законика предвиђа забрану физичког кажњавања деце, при чему се физичко кажњавање и физичко насиље поистовећују. Додајмо овоме и то да се деца на часовима грађанског васпитања уче да осим физичког постоји и говорно насиље.
И коначно, за родитеље су предвиђене и казне а најдрастичнија је свакако одузимање деце. Са овим проблемом су до сада били суочени имигранти у земљама Запада, а могуће је да ћемо врло брзо са овим проблемом суочити у самој Републици Србији захваљујући процесу евроинтеграција.
Познат је случај српске породице Настић, Вука и Верице, који живе у Калифорнији, којима су одузета деца због фотографија деце током купања у кади, о чему се писало крајем 2010 године. На пример, директорка словачког Центра за међународноправну заштиту деце и омладине у разговору за недељник PLUS7DNI од 15. јануара ове године у којем се говори о одузимању деце у Енглеској, наводи да је у овом тренутку у евиденцији Центра 98 -ро одузете деце а 114 -ро словачке деце се налази под контролом енглеских социјалних органа.
Као добар пример докле све ово може да доведе је и вест коју је пренео Глас јавности 12. децембра 2004 године, о Кет и Харлан Бернард који су подигли шатор испред своје куће на Флориди окитивши прилаз кући транспарентима с натписом ,,Родитељи у штрајку“. Госпођа Бернард за Асошиејтед прес каже: ,,Кап која је препунила чашу десила се кад је мој син хладнокрвно одбио да ми помогне око прања посуђа, иако ми је лекар препоручио да се после операције што више одмарам

4) Држава, а посредством ње наднационалне институције,у великој мери преузимају на себе функцију друштвеног васпитања деце у складу са владајућом идеологијом, између осталог и путем образовног система.
Нови Закон под називом Закон о родној равноправности, који се припрема и чији предлог се већ налази на страници тзв. Заштитника грађана Саше Јанковића, управо то и омогућава– да се родна и друге идеологије не само могу већ морају промовисати у школама.
Овде посебно треба скренути пажњу да то почиње још у предшколским установама где се традиционалне приче замењују дечијом, од вртића обавезном родном односно гендер литературом у којој принц тражи принца, да би га узео за мужа, а наставља се часовима сексуалног васпитања у основним и средњим школама. На тај начин до деце долазе прерано непримерене информације које нарушавају њихову целомудреност – дакле чистоту душе и тела.
Карактеристичан пример, када је реч о високом образовању, је и уџбеник Социологије Ентонија Гиденса који се користи на приватном Универзитету Сингидунум и на факултетима Београдског универзитета. Узимајући све околности у обзир, нисам изненађен да је овај уџбеник усвојен за наставу у српским школама, али сам забринут да није изазвао никакву реакцију оних којима је стало до традиционалне породице и државе, и светосавских вредности. На страни 201, у поглављу ,,Породица и брак“ се каже: ,,Породични дом је, у ствари, најопасније место у модерном друштву. Када је реч о насиљу над женама, може се рећи да је жена изложена далеко већем ризику од напада мужа или блиских познаника, него од непознатих особа.“

reci ne eu

5) На децу се, дакле, делује пропагандом и кроз образовни систем, а на ширу јавност пропагирањем погледа на свет, система вредности и културе Запада путем медија, електронских и штампаних, филмова, књига, различитих манифестација на националном или наднационалном нивоу, попут тзв. Параде поноса или Евровизије на којој је победила или победио трансвестит Кончита Вурст, рођен као Том Нојвирт, затим путем државних институција нпр. застава дугиних боја, симбол хомосексуалаца на прозору тзв. заштитника грађана његове канцеларије у Београду поводом тзв. Дана поноса 2010 године итд.
Наведимо и тзв. ,,Розе шетњу“ из октобра 2014 године, коју је финансирала амбасада САД, а у току које је као део програма који је наводно имао за циљ подршку у борби против рака дојке 20 мушкараца у Београду трчало у розе штиклама. Нисам сигуран какве ово има везе са раком дојке, али је веза са родном идеологијом очигледна.

Ирина Силујанова у књизи ,,Православље и савремена медицина“ пише: ,,Проблем ослобађања сексуалности не може се посматрати само као медицински проблем. Сексуалност је један од физиолошких система одржавања човековог живота. Али њена разлика у односу на друге функције одржавања живота – варења, функције срца и крвотока, дисајног апарата итд. – састоји се у томе што је она непосредно уплетена у моралне односе практично сваког друштва. Штавише, између сексуалности и морала постоји чврста веза и међузависност од које у знатној мери зависи како морално, психичко, физиолошко здравље човека, тако и просперитет културе у целини“. Фројд је заступао мишљење да “друштво не познаје страшнију претњу за своју културу од ослобађања сексуалних нагона“. Сексуалне циљеве који не подразумевају репродукцију Фројд сматра одступањима који у својој перманентној варијанти воде патологији, а ова опет захтева лечење…
Алексеј Комов, један од челника Светског конгреса породица, у разговору за Геополитику од септембра 2014 каже:
“Као што рече Шекспир, у том лудилу има система. Јер у последњих двадесетак година не само у ЕУ, него и Уједињеним нацијама и УНИЦЕФ-у ојачале су радикалне идеје, чији је циљ да се сасвим разгради традиционална природна породица. (…) У званичним документима УН и УНИЦЕФ-а препоручује се да се четворогодишњој деци прича о томе како је њихово тело једна велика ерогена зона, с којом се може експериментисати. На Западу тврде да се било кад може променити пол, јер то није биолошко одређење, него друштвена конструкција, “гендер“. Ако у осмој години дечак пожели да буде девојчица, нико не сме да га одговара од тога. Чак и обичан разговор родитеља с њим на ту тему може се сматрати психолошким притиском и “насиљем“, па дечак може да позове надлежне и да пријави своје родитеље. И тај дечак-девојчица уђе у пубертет, па опет реши да мења пол. То је дечје право на сопствени идентитет. Кад ово слушаш, диже ти се коса на глави. А ја сам то слушао, као делегат Светског конгреса породица у УН, на озбиљним скуповима. (…) .“

6) Присилно наметање западног система вредности путем претњи (имплицитних или експлицитних) условљавања и препорука од стране званичника Европске уније, упућеним властима у Србији. Као на пример када је прошле, 2014 године,комесар немачке владе Кристоф Штресер оценио да је за Србију у контексту европских интеграција, важно да тзв. Парада поноса буде одржана.
Ово често резултира најпре усвајањем одговарајућих стратегија а онда и одговарајућих закона који проистичу и у складу су са овим стратегијама.
Неведимо као пример “Стратегију заштите и подршке људским правима у Словачкој“. Образложење за доношење стратегије је карактеристично и њему се каже: “Председништво Словачке у ЕУ године 2016 које се приближава, је историјска прилика да се Словачка представи КАО НАПРЕДНА ЗЕМЉА.“
Овим поводом, Матица Словачка је упутила писмо нама добро познатом министру Мирославу Лајчаку у коме се упозорава на опасности и последице усвајање ове Стратегије, па се између осталог каже:
,,Словачкој, као и словенској Русији, су такође стране западне традиције. Исправно је на ову разлику недавно упозорио руски председник Владимир Путин, када је изјавио да са обзиром на другачију традицију и културу Русија неће преузимати западне трендове, јер су им страни. Овакав суверен став, као значајној политичкој личности и представнику Словачке, дозвољавамо себи да Вам наведемо као пример погодан и за Словачку“.
И ја себи дозвољавам да овакав став председника Путина наведем као погодан за Републику Србију.

Сада ћемо навести и конкретне примере.
Хрватски Вечерњи лист пише о гимназији Мамиани у Риму, у којој је у ђачким књижицама, на местима резервисаним за потписе родитеља, уместо ,,мајка“ и ,,отац“ написано ,,родитељ 1“ и родитељ 2“. Сличну вест доноси и чешки информативни портал Protiproud о Литванским школама.
У Немачкој је издата публикација под називом ,,Саветник родитеља за сексуално образовање деце од 1-3 године“ још једном: ,,за сексуално образовање деце од 1-3 године“.
Деца првог разреда у школи у норвешком Трондхајму , почела су да уче ново слово „Е“, па је њихов задатак био да пронађу речи са слике које почињу са „Е“. Деца су правилно погодила „Elefant“ (слон) и „Epler“ (јабуке). Али цртеж је садржао и друге речи које почињу са „Е“, и то ерекција и eјакулација. Норвешки министар просвете Torbjørn Roe Isaksen није међутим видео у потпуности проблем. Он каже: „Можда само одрасли већином реагују негативно при погледу на ову слику, јер они другачије мисле од деце“.
У етичко васпитање за четврти разред основне школе у Словачкој су били уврштени и задаци којима се пропагира родна идеологија. Један од задатака је гласио: ,,Замисли да сањаш сан, у којем си се променио у дете супротног пола. Какав/каква би желео/желела да будеш? Шта би у овом сну радио/радила? Како би то доживљавао/доживљавала?“
У немачкој публикацији од 198 страна за средње школе, под називом ,,Начин суживота хомосексуалаца и лезбијки“ се између осталог нуде и овакви задаци: ,,Ти си Петер и имаш 29 година. Желиш да везу са својим пријатељем Кемалом региструјеш као животну везу. Хоћете да данас то кажете његовој мајци“ .
У Немачкој је предвиђена новчана казна или казна затвора уколико родитељи не дозволе својој деци да присуствују часовима сексуалног васпитања.
На пример, познат је случај оца ученице 4. разреда основне школе у Еслохе/ Рајсте коме је у Немачкој одређена казна затвора јер је одобрио детету да не присуствује часовима сексуалног васпитања. Девојчица је после састанка са школском управом насилно одведена у учионицу и тако приморана да присуствује часу.
Ни одрасли међутим нису поштеђени. Информативни портал Протипроуд из Чешке је објавио разговор, који смо и ми пренели, са ИТ техничарем из Брна, који је радио у међународној фирми, а који је остао без посла након што је у једном е-маилу изразио неслагање са хомосексуалном идеологијом и стао у одбрану традиционалне породице.

Шта се заправо подразумева под идеологијом хомосексуализма и родном идеологијом?
Родна идеологија прави разлику између пола и рода, односно према овој идеологији рађамо са полом а развијамо род. Према аустралијској комисији за људска права, већ имамо 23 рода: мушкарци, жене, homosexuál-ци, bisexuál-ци, transgender, trans, transsexuál-ци, intersex, Androgyn, agender, crossdresser, drag king, drag queen, genderfluid, genderqueer, intergender, neutronu, pansexuál, pan gender, third gender, third sex, sistergirl a brotherboy. Аустралијски Апелациони суд у Новом Велсу, је први законски признао нови род за оне који не могу да се идентификују ни са женским ни са мушким полом. За њих је у документима предвиђено ново поље, и то под називом „неодређено“.
Из тог разлога је 13. октобра 2014 године,био директорима свих вртића, основних и средњих школа Словачке Републике достављено „Мишљење и апел лекара, психолога и других стручњака о утицају родне идеологије на душевно здравље деце“, којим су их информисали на тему родне идеологије и указали на ризике које представља за душевни и психосексуални развоја деце и омладине.
Да подсетимо да је у Калифорнији је донет Закон о заједничким (транссексуалним) тоалетима за мушкарце и девојке у школама („The School Success and Opportunity Act“).
Хомосексуализам је спадао у ,,сексуалне перверзије“, једну од позиција психичких поремећаја Међународне класификације болести.
,,Практично сви научници разликују два облика хомосексуализма – активни (урођени,“стварни“) и пасивни (стечени,условљен средином или “културални“). Активни хомосексуализам чини основну групу коју чини измађу 1 и 4% код мушкараца и од 1 до 3% код жена. Степен ширења хомосексуализма ,тј. пораст показатеља “стечених“ хомосексуалних девијација непосредно зависи од културних утицаја у које спадају позитивне либералне друштвене оријентације, “мода“, негативизам у односу на традиционални морал заснован на Старом и Новом завету и сл.“ пише Ирина Силујанова у већ цитираном делу.
Једно од права која се законом дају хомосексуалцима јесте и усвајање деце. Правило је да мушкарци усвајају дечаке, а жене, односно лезбејке, девојчице. Познат је у овом смислу недавни случај Марка Њутна и Питера Троунга са Новог Зеланда, који су усвојили руског дечака када је био стар две недеље и силовали га и подводили другим мушкарцима све док није напунио 6 година. На нашој страници смо такође објавили чланак под насловом „Од нас су направили социјални експеримент“: Драма и ноћне море деце из хомосексуалних породица, где смо навели неколико прича од оних које објављује амерички професор Роберт Оскар Лопез који је и сам одрастао у једној таквој породици.
Такозвана права, такозваних ЛГБТ особа су, међутим, само први корак, након тога су на реду “права“ осталих сексуално девијантних особа – педофила, зоофила и других.
На пример, апелациони суд у холандском граду Leeuwarden је пресудио , да холандска организација која се бори за легализацију полних односа између одраслих и деце, дакле за педофилију, не може бити кривично гоњена, јер не представља ризик да подели друштво.
У Данској зоофили потпуно легално могу да оду у јавну кућу са животињама. До недавно је зоофилија била легална и у Немачкој у којој су зоофили основали и своју организацију скраћено ZETA, (Zoophiles Engagement fur Toleranz und Aufklarung) али и у Шведској.
Дневни лист Blic од 3.12.2010 доноси вест о Аустралијанцу Џозефу Гизоу који је оженио свог пса, женку лабрадора по имену Хани.
Рецимо нешто и о феминизму. У основи радикалног феминизма стоји уверење да су мушкарци одговорни за експлоатацију жена, од чега имају корист. Оне сматрају да мушкарци експлоатишу жене захваљујући бесплатном раду који жене обављају у кући, и често истичу породицу као један од главних извора угњетавања жене у друштву. Неке од њих сматрају да је еманципација жена могућа само кроз укидање породице и односа моћи који је карактеришу. Како оне сматрају, као групација мушкарци женама одричу право на приступ позицијама моћи и утицаја у друштву. Из тог разлога је и код нас донет закон по којем од укупног броја посланика у Скупштини 30% морају бити жене.

химна пуна сала
И на крају, поставља се питање, који су разлози за пропагирање родне идеологије, хомосексуализма и феминизма.
Један део одговора је у вези са проблемом наводне пренасељености планете.
У том смислу, подршка и пропагирање родне идеологије, хомосексуализма и феминизма је део глобалне популационе политике и један од начина за ограничавање рађања.
Још једно од питања на које се односи западни систем вредности јесте и питање еутаназије.
Парламент у Белгији је донео закон који омогућава еутаназију за децу без старосне границе. У Холандији, еутаназија је легална за децу преко 12 година, уколико постоји пристанак родитеља.
Наведимо и један пример из Белгије, како бисмо видели докле све ово може да доведе.
Nathan Verhels се родио у белгијском месту Hamme као особа женског пола. Његов сан је међутим била промена пола. Нажалост, операције се нису завршиле онако како је он очекивао и због тога је донео одлуку да оконча свој живот еутаназијом.

У спремност власти да прихвате и културне обрасце Запада у процесу приступања Србије Европској унији не треба сумњати.
Курир од 08.03.2013 доноси следећу вест ”Вучић је јуче разговарао у Лондону с британским министром иностраних послова Вилијамом Хејгом (…) Вучић је, како је саопштено из његовог кабинета, на почетку разговора истакао значај стварања вредносног система у Србији који би допринео, не само уласку Србије у ЕУ, већ и промени начина размишљања (…)“
Овде се заправо ради о покушају културне, политичке, економске и војне интеграције у Западни део људске цивилизације. Ово је уједно и тачно и потпуно значење термина ,,европске или евроатлантске интеграције“. Не ради се дакле о само о формалном приступању путем потписивања уговора, Европској унији или НАТО пакту, већ о потпуној интеграцији, културној, политичкој, економској, и војној у Западни сектор људске цивилизације.То не значи, међутим, да бисмо постали равноправни члан, напротив, били бисмо доведени у подређени, или ропски положај у политичком, економском и војном смислу, и у положај опонашаоца или имитатора Запада у културном смислу.

И коначно закључимо речима Светог Владике Николаја Охридског и Жичког: ,,Шта је то Европа? Религија без правога Бога, брак без морала, друштво без милости, држава без вишег смисла од разбојничке отмице. Једном речју: живот без смисла и смрт без наде… Јер када мишљаше Европа да је културна, онда подивља. И кад мишљаше да је врло јака, онда беше ништавна као паучина. И кад мишљаше да све зна, онда оглупи…
А ти Србијо, куда си пошла за Европом?
Хвала вам на пажњи и догодине у Призрену!“

***

„Ово је само део података који су специјално одабрани да одсликају систем вредности које српско друштво мора прихватити уколико се определи за пут те погубне ЕУ“ – рекао је Драган Крсмановић и најавио нову трибину за 24. март на истом месту, а тема је безбедносни сегмент приступања ЕУ, како је то немогуће без приступања организацији НАТО, зашто је командант јужног крила НАТО Фергусон долазио у Србију, шта је разговарао са нашим министром одбране и комадантом Генералштаба, како се српска војска у ствари припрема за улазак у НАТО, како смо раније потписали Споразум о приступању који је документ пре непосредног, формалног пријема Србије у НАТО…

10250221_212988982204764_2470941765924779901_n

Бошко Обрадовић, члан старешинства Двери, се на почетку излагања захвалио Димитрију Марковићу на његовом дугогодишњем раду на прикупљању значајних информација о томе шта је ЕУ, које нам „говоре о изазовима нашем придруживању ЕУ који су нама потпуно непознати“ и организаторима на организовању трибине, подсетивши на време из 2007. када су Двери Српске као часопис покренуле иницијативу за отварање прве јавне расправе „за и против ЕУ у Србији“. Он је на самом почетку свог излагања на трибини констатовао да и после пуних осам година у Србији нема озбиљне и отворене јавне расправе о томе шта су то предности, а шта су мане нашег уласка у ЕУ.

***
Европска унија, заправо у Србији није ништа друго него једна идеологија која се намеће, а да притом није спремна да прихвати никакву аргументовану критику, нити да отвори било какву јавну расправу да би се сучелила мишљења „за и против“ једне такве идеологије.

Евроунијатство, како ми називамо идеологију ЕУ, јесте трећи интеграциони процес у коме српски народ жртвује свој идентитет и свој национални и државни интерес за сто година.
Први пут смо то урадили кроз идеологију југословенства, кад смо се одрекли свога имена и својих интереса зарад једне утопије братских односа са другим југословенским народима. Други пут смо свој идентитет и своје интересе утопили у идеју комунистичког братства и јединства изнова жртвујући своју националну државу за идеју неке имагинарне комунистичке државе, неког социјалистичког самоуправљања, неког братства и јединства, са онима са којима смо већ имали историјско искуство да су нас бацали у јаме Јадовна, убијали у најмонструознијем концентрационом логору у историји човечанства – Јасеновцу. По трећи пут за непуних сто година ми излажемо свој поприличан демографски, економски, војно, политички и на сваки други начин изморен и истрошен народ, једном погубном процесу интеграција који се изнова апсолутно одвија на нашу националну, државну и економску штету.

И то је нешто о чему у Србији још увек не може ништа да се чује, иако је данас широм Европе присутан огроман број политичара евроскептика и то у бројним државама које су чланице ЕУ, где расту и јачају оне опције које су против останка њихових држава у ЕУ, који су веома критични према тој бриселској бирократији, која свима прописује путем „факс демократије“ како ко треба да мисли, ради, говори и живи уопште. Једино у Србији не може да се чује глас оне евроскептичне стране Србије. Ако би се данас пратили европски трендови, онда би данас главни тренд био не европске интеграције него КРИТИКА евроинтеграција, критика те бриселске бирократије коју у Србији нико није изабрао ни на којим изборима, тих чиновника који одлучују о нашим судбинама. Они заправо нису ништа друго него само ескпоненти америчких центара моћи, Брисела и саме ЕУ која је у суштини (као што смо ми једна колонија, један протекторат ЕУ), један бивши протекторат и колонија САД. Иста та ЕУ више подсећа на СССР из времена када је покушао да своје комунистичко-социјалистичке идеје извезе на друге земље света, тако данас тај Брисел, и нимало случајно се и њихови чиновници зову комесарима, настоје да неким другим државама извезу ту евроунијатску идеологију и намећу је кроз разне врсте уцена и притисака којима смо ми изложени већ пуних петнаест година.
Овде долазимо на чињеницу да смо ми на том путу, који нас је већ тако пуно коштао, налазимо већ пуних петнаест година. И како су нам саопштили бриселски чиновници, још пуних пет година нећемо постати члан ЕУ. Дакле, двадесет година траје пут Србије у ЕУ, а да никаквог напретка на том путу нема. И да ли можете поверовати било коме ко ће вам рећи да су Бугарска и Румуније биле спремније за ЕУ него што је то била Србија?
… Некоме је из америчких центара моћи било у интересу да их прими, заиста неспремне, само да би направили што већи обруч око Русије, и да би проширили своје НАТО базе, тада се није постављало питање стандарда, нису се отварала поглавља, није било битно какав је степен стандарда у тим државама, било је важно да што пре постану НАТО колоније, да би се распоредили ракетни штитови окренути према Русији. У том смислу треба сагледавати процес евроинтеграција. Србија има усвојену скупштинску декларацију о војној неутралности која колико-толико, упркос нашим погубним еврофанатицима ипак одолева том путу у ЕУ по сваку националну и државну цену…

Оно што је изузетно важно рећи је да ми на нашој друштвено-политичкој сцени имамо еврофанатике, људе који су спремни да за тај пут у придруживању ЕУ жртвују апсолутно сваки наш државни и национални интерес. Као што је Брисел, као центар ЕУ, да на том путу Србије у ЕУ од нас тражи сваку врсту уцене и притиска који је апсолутно противан нашем државном и националном интересу. Погледајте само како тече историја наше сарадње са ЕУ. Почело је са бомбардовањем Србије 1999. године у којима су учествовале водеће земље ЕУ, наставило се са предајом комплетног нашег државног и политичког врха, наших најзначајнијих војних и полицијских команданата Хашком трибуналу. Срби су данас осуђени од стране Хашког трибунала на више од хиљаду година робије, практично се тамо исписује једна нова, лажна биографија српског народа као геноцидног, злочиначког, и узрочника свих грађанских ратова у бившој Југославији.
То је заправо наш „успех на путу у ЕУ“.

Оно што је посебно важно је да је та Европска унија и главни спонзор тзв. „независног Косова“ и да је мисија ЕУ до дана данашњег та кључна мисија која изграђује „независно Косово“, као што је и највећи број земаља ЕУ признало ту квази-државу на територији државе Србије, као што је Брисел тај фамозни центар преговарања у коме је све оно што се преговара искључиво на штету српског народа и искључиво на корист стварања нове, друге шиптарске државе на Балкану.
Од тренутка када је Борис Тадић изместио преговоре о статусу Косова и Метохије из Савета безбедности Уједињених нација, где смо имали савезнике у Русији и Кини, и где никада није могло да прође ништа што би било на штету српског народа и државе, као што није прошао ни Ахтисаријев план, и када су преговори премештени у Брисел ми немамо савезнике, већ напротив, имамо оне који апсолутно сигурно и тачно раде против наших националних и државних интереса. Почео је процес у коме наша држава, односно наше власти, како претходна Тадићева тако и Дачићева и Вучићева, апсолутно са наше стране учествују у изградњи тзв. „независног Косова“ кроз укидања државе и институција на Косову и Метохији, кршењем Устава, склапањем Бриселског споразума, и практично предајом комплетног српског народа у руке тзв. „независне државе Косово“. И то је један велики „успех Србије на путу у ЕУ“. 

Оно што несумњиво највише интересује савременог, просечног грађанина Србије су економско-социјална питања. Сви смо негде свесни шта нам је учинила ЕУ у националном и државотворном смислу, јер је поменуто бомбардовање, Хашки трибунал и отимање Косова и Метохије. Али смо апсолутно несвесни шта нам је ЕУ урадила по питању економске и социјалне проблематике и колико смо заправо страдали, привредно, економски и социјално на том погубном путу у ЕУ по сваку националну цену. Наравно то не би било могуће без наших еврофанатичних политичара који су увек, како раније тако и данас, били спремни да жртвују сваки наш економски интерес на том путу у ЕУ. Оно што до дана данашњег није испричана прича и што заправо означава најпогубнији елеменат нашег економског суноврата јесте тај фамозни и маестрални Вашингтонски консензус о коме, то вам препоручујем да погледате када вам могућности дозволе, говори нови филм Бориса Малагурског „Тежина ланаца 2“, који на један изузетан начин показује како је Вашингтонски концензус осмишљен да би уништавао мале народе, њихове привреде и практично од њих правио колоније великих светских центара моћи који заправо све време израбљују ресурсе и капитал малих земаља.
Тај Вашингтонски консензус значио је конкретно – стабилизацију, приватизацију и либерализацију, по коме су нас велики идеолози петог октобра 2000-е и каснији еврофанатици, убеђивали да ће те економске мере решити све наше проблеме. И до дана данашњег нас ММФ, Светска банка, ЕУ, практично присиљавају да идемо тим путем Вашингтонског консензуса који је за нас пут пропасти.
Стабилизација је значила стабилизацију и фиксирање курса динара који је апсолутно нереалан на овом нивоу, и који је искључиво у интересу увозничког лобија који на тај начин остварује свој интерес, док домаћи привредници и извозници имају само штету од оваквог нереалног, фиксираног курса динара.
Приватизација је значила распродају, тоталну распродају свих наших природних и привредних богатстава, практичну предају наше домаће снаге, капацитета, потенцијала, наших ресурса у руке странаца. И ова 2015. година пројекцијом актуелне владе Србије, на челу са актуелним премијером Александром Вучићем, је од стране Покрета Двери проглашена „годином тоталне распродаје“, завршне распродаје свега онога што је преостало од ових бандита и економских убица који су распродавали Србију од 5. октобра 2000. до данас, већ фамозних Влаховића, Ђелића, Динкића, које смо сви заборавили а који кад-тад морају завршити на вишегодишњој робији због распродаје и уништавања Србије.
Да би парадокс био већи, чули сте ових дана да се за јединог приватизационог саветника за продају Телекома појавила фамозна француска фирма, којој је саветник који ће учествовати на приватизацији Телекома нико други него Божидар Ђелић. Ствари се са Александром Вучићем у Србији само враћају на почетак уништавања, распродаје, пропасти, односно ово је једно велико финале ДОС-овске владавине у последњих петнаест година. Александар Вучић је последњи политичар ДОС-овске номенклатуре која распродаје и уништава све што је српско у Србији.
Кроз приватизације је било кључно уништити сва наша домаћа предузећа, распродати наша природна богатства, предати наше тржиште у руке странаца, онемогућити конкуренцију домаћег привредника и пољопривредника, и практично препустити страном власништву владавину над свим нашим ресурсима, и самим тим изношење профита из наше државе.

Како то конкретно изгледа: имате комплетно укидање царина на увоз стране робе, аутоматски домаћа роба не може бити конкурентна у конкуренцији стране робе која има огромне субвенције од тих страних држава, за разлику од нашег привредника и пољопривредника који не располаже никаквом подршком сопствене државе. Имате стране инвеститоре који долазе и којима се клањају сви, од председника наше државе до министара, председника општина и градоначелника. Страни инвеститори добијају десет хиљада евра по новоотвореном радном месту, ослобођење од плаћања градског грађевинског земљишта, ослобођење од плаћања пореза, низ других олакшица, њима никада не улази ни Инспекција рада, ни Еколошка, нити било која друга инспекција.
А шта за то време добија домаћи, српски привредник и пољопривредник, и у каквим условима раде домаћи радници у тим страним мултинационалним компанијама? Да би на крају читавог тог процеса исти тај странац тај
свој профит износио у иностранство а да га ова држава озбиљно уопште не опорезује на сав тај профит који износи из Србије.
Да би парадокс био још већи, о чему су једино Двери смеле да проговоре, велики број тих страних мултинационалних компанија које су нам доведене као велики усрећитељи и инвеститори, заправо приказује своје пословање са губитком, да не би плаћали порез на остварену добит у Србији, већ сав тај новац износе својим мајкама-фирмама у иностранство приказујући услуге и разне друге врсте плаћања које имају према њима. Значи то је један врло добро осмишљен и организован систем пљачке овог народа и државе, који су омогућили наши политичари,  еврофанатици у последњих петнаест година, жртвујући сваки домаћи и економски интерес за тај пут у ЕУ по сваку националну цену.
У оваквој једној ситуацији питање даљег пута Србије у ЕУ се поставља као питање самоубиства Србије, питање потпуне колонизације Србије, стварањем колонијалног поседа у коме ћемо сви ми бити најобичније робље у страним мултинационалним компанијама које ће владати Србијом.
И није случајно да наша влада, када нас рекламира на великим светским телевизијама, рекламира Србију као земљу јефтине радне снаге. Дакле, то је перспектива у коју Србија иде настављајући путем у ЕУ, а да притом уопште не зна, нити је било ко дао било какву гаранцију никада, да ћемо ми икада постати члан ЕУ.
ЗНАЧИ, ми све жртвујемо, све дајемо, пристајемо на све могуће уцене и притиске, а немамо нити једну гаранцију да ћемо икада постати чланица ЕУ. Дакле, то је она безумна и катастрофална штетна политика по наше националне и економске интересе.

И то што та еврофанатична поставка политичара већ деценијама као мантру говори да ЕУ нема алтернативу, заправо је једна велика лаж, једна велика подвала, једна велика бесмислица. Јер, одавно већ су се на светској позорници промениле и промешале геополитичке карте, запад није једина страна света, ЕУ није једини интеграциони процес који се дешава у Европи, и постоји могућност да Србија решење својих проблема пронађе на другим странама света и у другим видовима интеграција.
Од 1. јануара 2015. године, од ове године, заживела је Евроазијска економска унија.
Већ дуже време функционише царинска унија између Русије, Белорусије и Казахстана. Једно дуже време постоји и организација за договорну колективну безбедност, тзв. ОДКБ који представља пандан НАТО-у и окупља земље ван НАТО које желе да заштите своју безбедност од овог највећег освајачког и империјалног савеза у новијој историји човечанства.
Постоји алтернатива и ЕУ и НАТО-у, само у Србији ништа не може и не сме да се чује о тој алтернативи, зато што је идеологија ЕУ исто тако искључива и тоталитарна идеологија као што је то била комунистичка у своје време, и не допушта да се у Србији било шта чује о могућности да алтернатива постоји нека друга изузев ЕУ.

И када сагледате те две врсте дилема, којим путем Србија треба да иде у наступајућем периоду? Када сагледате аргументе и једне и друге стране мислим да ту више никаква дилема не постоји!
Са једне стране имате пут Србије у ЕУ, дакле на ону страну света одакле су нас бомбардовали, одакле потиче отимање Косова и Метохије из састава Србије, одакле потиче сваки вид нашег економског уцењивања и израбљивања, и одакле потиче (о томе је господин Марковић на један сјајан начин дао један преглед) свака врста наметања нама потпуно страних и нашој традицији, праву и вери супростављених, понижавајућих и накарадних европских учења попут промоције хомосексуализма, идеологије родне равноправности, сексуалног васпитања, и свега другога што ће нам се тек наћи на путу у ЕУ по сваку сада духовну и моралну цену.
Платили смо ДРЖАВНУ ЦЕНУ, платили смо НАЦИОНАЛНУ ЦЕНУ, платили смо ЕКОНОМСКУ ЦЕНУ, и сада на крају морамо да платимо и ДУХОВНУ И МОРАЛНУ ЦЕНУ на путу Србије у ЕУ.

Са друге стране света постоје земље које нас никада нису бомбардовале, које се боре са нама за очување Косова и Метохије у саставу Србије. Државе које нам нуде најповољније економске споразуме. Пошто Србија има најповољнији споразум о спољној трговини са Русијом стране компаније долазе у Србију а да би преко Србије по најповољнијим условима извозиле у Русију. Имамо једну цивилизацију која се заснива на традицији, вери, породичним вредностима каква је данас савремена Русија, под руковођењем Владимира Путина.

Као што смо некад затворени комунистички лагер и под комунистичком диктатуром бежали на запад, као оазу слободе, људских права и демократије, тако се данас са истог тог запада који постаје све више тоталитаран, обездуховљен, потрошачка цивилизација без духа и морала са свим видовима накарадости и изопачења, бежи у Русију – оазу породичног погледа на свет који јесте нешто за чим трагају сви народи човечанства. Русија је данас земља која излази из беле куге, која је разним подстицајним мерама успела да изађе у плус по питању наталитета, јер тамо свако новорођено дете добија од државе 10.000 долара, породице са више деце могућности да добију стан или изграде кућу, тамо су донети закони против одржавања геј-парада, против промоције хомосексуализма, абортуса, чак против псовки у уметничким делима и филмовима, све више постаје држава која се заснива на породичном систему вредности. У последњих 25 година руски народ је изградио 25.000 цркава, односно три цркве дневно, што је један невероватан доказ једног огромног духовног, моралног, националног и сваког другог устајања руског народа након тог времена совјетске комунистичке диктатуре, јер је практично завршно са 1990-ом годином, у том тадашњем Совјетском савезу била затворена и последња црква што је била идеја совјетског безбожништва да се име Божије више никада не помиње. После 25 година слика је потпуно супротна, потпуно другачија, Русија није више у провалији како је говорио Солжењицин из времена Јељцина, Русија се подиже на своје ноге и изграђује алтернативу једној атлантској потрошачкој цивилизацији, цивилизацију вере, традиције, морала, породице, националних и државних вредности. ТО ЈЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈА КОЈОЈ МИ ПРИПАДАМО. И то је алтернатива овом погубном путу у ЕУ по сваку националну цену.

***

бошко са новинарима

На улазу у салу био је уместо отирача „Тони Блер од картона“ у природној величини, преко кога су сви морали прећи да би присуствовали трибини…

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ

Бошко Обрадовић, члан старешинства Двери је одговарао на новинарска питања пре почетка трибине.

Локална ТВ: * С обзиром на то да одржавате трибине широм Србије какво је расположење народа?

– Оно што је основни парадокс наше политичке сцене, и актуелног сазива Скупштине Србије, јесте да ви практично у Скупштини Србије немате ниједну патриотску политичку опцију. Све патриотске политичке опције налазе се ван Парламента, ту не мислим само на Покрет Двери, него и на ДСС, СРС, и бројна друга патриотска удружења и појединце. Самим тим ви у Скупштини Србије немате ниједну политичку опцију која је против уласка у Европску унију, која је против НАТО, против даљих уцена од стране ММФ-а који практично данас у Србији повећава цену струје, и намеће нам ко зна какве друге уцене. Док у народу имате рецимо 50% становништва Србије које је против уласка Србије у ЕУ, 70-80% становништва које је против продаје Телекома, 90% становништва које је против уласка Србије у НАТО, али њих нема ко да заступа у актуелном сазиву Скупштине Србије. Тако да на овим трибинама ми чујемо тај глас народа који нема свог политичког заступника и ја сам дубоко уверен да у овој 2015. години лако можемо имати ванредне републичке изборе, и да ћемо након тих избора коначно имати Покрет Двери у Скупштини Србије. И сви ти патриотски бирачи који су против ЕУ, ММФ-а и НАТО, а који су за чврст савез са Русијом, и који су пре свега за домаћи економски интерес, улагања у домаћу привреду и пољопривреду,  а не више стране инвеститоре који нам одузимају и отимају све из Србије,  да ће коначно у Покрету Двери и другим партиотским странкама и организацијама имати своје политичке заступнике.

* Ако је ово изборна година где видите покрет Двери и са којим странкама бисте ушли у евентуалну постизборну коалицију?

– Ми смо већ остварили сарадњу са ДСС-ом од када је на њеном челу госпођа Санда Рашковић Ивић, још о Божићу смо склопили Божићни проглас у десет тачака око којих смо се објединили, и већ су кренуле заједничке трибине широм Србије на којима ми промовишемо тај наш заједнички програм. Са друге стране састали смо се и са лидером СРС др Војиславом Шешељем након његовог повратка из Хашког трибунала, и практично смо прва и до сада једина политичка организација која је имала састанак те врсте, то је био први консултативни састанак упознавања и договорили смо се да ћемо се убудуће виђати и сарађивати. Дакле, Двери су носилац сарадње и уједињавања политичких опција ванпарламентарне политичке опозиције, на првом месту Двери – ДСС – и СРС-а, и очекујемо да ће та наша сарадња у будућности бити све већа управо у правцу изазивања ванредних републичких избора, а онда је потпуно свеједно на који ћемо начин на тим изборима наступити, у једној или две колоне. Сигуран сам, ако тих избора буде, све ове патриотске опције које су ванпраламентарне, бити у сазиву Скупштине Србије.

* Је ли могућа сарадња са Српском народном партијом?

– Што се нас тиче ми смо спремни да разговарамо и са Српском народном партијом Ненада Поповића.

***

СРБски ФБРепортер: Шта се жели постићи са најављеним протестом 21. марта, да ли ће опет бити како су неки већ рекли – „сакупили се, снимали, говорили и направили разлаз“?

– Оно што је основна идеја, практично првог протеста против Вучићеве владе, јесте да се грађани ослободе од страха да буду против ове власти. Ми имамо један неотитоистички култ Александра Вучића, имамо једну невиђену медијску цензуру у којој не може да се чује другачије мишљење, један страх који се увукао у кости грађанима да се практично овој власти не може супроставити. То није тачно. Ми смо позвали на велики народни протест испред Владе Србије у суботу, 21. марта, управо са идејом да грађане ослободимо страха и да покажемо да је могуће протестовати против ове Владе, и да нас је све више који смо незадовољни овом Владом. Дакле, у нашој визури ово је само први у низу протеста против ове власти. Ова власт већ припрема низ катастрофалних нових одлука које ће итекако бити разлог за велике протесте. Наведимо само идеју продаје Телекома, даљи процес издаје Косова и Метохије и практично кршење Устава Србије по питању склапања разних Бриселских споразума, а наравно посебно по овој узаврелој социјално-економској проблематици где имате само смањења плата и пензија, нова задуживања код иностраних кредитора, где имате распродају преосталог привредног и природног богатства… Једном речју, много је разлога за протесте и ми се чудимо зашто протеста и до сада није било. Покрет Двери је једноставно чекао да у сарадњи са другима дође до координације и заједничког наступа по питању протеста, али сматрамо да више никакво разлога за чекање нема. А време је да се са протестима крене. Ми позивамо и друге, пре свега патриотске организације, пре свега ДСС и СРС, и друга патриотска удружења да нам се прикључе, и очекујемо успех овог првог протеста, а онда да уђемо и у серију протеста против ове власти како бисмо издејствовали ванредне парламентарне изборе и смену владе Александра Вучића.

***

dveri i reci ne eu

3 replies »

  1. Професоре Грујићу, зар ви још увек верујете у превару која се зове Двери?

    Шта треба Двери да не ураде или да прећуте како би ви схватили ко су људи из Двери?

    Прећутали су прогон Епископа Артемија и монштва са Космета, а клели су се у Православље и Светосавље.

    Ступили су у коалицију са Сандом Рашковић Ивић одмах након што је она рекла да са Војиславом Шешељом неће бити икакве сарадње, а сво време су говорили да Србији требају нови људи.

    Својевремео су, неколико година након што су Шиштари прогласили независност, издали „смернице за превогоре са Приштином“.

    Не изјашњавају се поводом тако великих духовни ствари као што је рушење манастира Ваљевска Грачаница. Монах Антоније је писао о овоме.

    Људи гледају личне интересе и интересе своје будуће политичке партије. Промовишу се књиге, зарађују паре, и шта ви ту сада желите да пореметите? Желите да Двери руше вУЧка?

    Ма дајте молим вас. Двери су биле спремне да преговарају са УЧКовцима, а сада ће да руше њиховог пријатеља вУЧКа.

    Свиђа ми се

    • Професоре, заборавих да вам се захвалим за сав рад и труд на националном пољу који ви улажете. Једино вам желим да спознате превару која се зови Двери што је пре могуће. Јадна ће бити Србија коју ће мењати и стварати Двери на челу са Сандом Рашковић Ивић.

      Свиђа ми се

  2. „Да после нико не може да каже „нисмо знали“ и „нико нам није рекао““
    Слободан Антонић

    „И на овај начин вас, чланове покрета „ДВЕРИ“, и Вас, поштовани читаоче и поштована читатељко, обавештавам да је у току потписивање захтева Народној скупштини за разрешење председника Томислава Николића и целе Владе на:
    http://www.peticije24.com/sssss

    Ваш, протест ДВЕРИ, заказан за суботу 21. Марта испред седишта Владе, јесте добродошао. Природно је да га подржавам.
    Међутим било је много протеста, галаме, заклињања, бусања у груди (они који су се деведесетих година бусали, БУСАЏИЈЕ, сада све кусају што добију од окупаторских власти – постали су КУСАЏИЈЕ)… И шта би? Би то да они нас све више приморавају да и ми кусамо оно што су мешали па сада поливају срамотом. Та срамота треба и мора да се реши мирнодопски, уставним и законитим процесом, енергичним писменим захтевом Народној скупштини за њихова разрешења.

    Ви, „ДВЕРИ“, који сте се заклињали да нећете постати политичка странка, а сада скупљате потписе да постанете, сте били потпуно незаинтересовани, као и све остале политичке странке упркос томе што сте били писмено позивани да се прикључите:

    – Од 10. маја 2010 до 30. јуна 2011. јавном потписивању за расписивање референдума о Декларацији о Сребреници, о разрешењу Тадића, Владе и Скупштине, о приватизацији, о распродаји земље, шума, …, о прикључењу ЕУ, о уласку у НАТО .. (истина је да сте у том периоду, игноришући потпуно то јавно потписивање које се већ месецима одвијало, објавили своју Декларацију у „ПЕЧАТ“у, у којој су биле већина ових тачака, али сте на томе стали). Потписало је СВЕГА 2000 људи за 13 месеци. Пошто је требало да потпише најмање 100 000 људи, зато није поднето Скупштини. Бојкот политичких странака је био веома ефикасан.

    – Од 4. априла до 30. јуна 2011. јавном потписивању за смену председника Бориса Тадића, које је отворено после његове изјаве да Шиптари никад неће прихватити Србију и да Срби морају да прихвате реално стање на Косову и Метохији. Потписало је 1548 људи, преко 50% младих до 35 година, или око 30% старијих од 55 година. Захтев је 1. јула био поднет њему, а, пошто није поднео оставку до 1. септембра, онда је 1. септембра био поднет Народној скупштини. Веома ефикасан бојкот ДВЕРИ и свих политичких странака иако су биле позване још пре почетка потписивања да се придруже, и свих народних посланика.

    – Од 1. марта до 31. марта 2013. јавном потписивању захтева Народној скупштини за разрешење председника Томислава Николића и целе Владе због стављања Устава ван снаге и извршеног државног удара 13. Јануара 2013. Потписало је 468 људи. Захтев је био достављен 9. априла 2013. Народној скупштини и именованима. Бојкот ДВЕРИ, свих политичких странака, и свих народних посланика је и тада био веома успешан.
    Јавно сам подржао ДВЕРИ, пун поверења у вас, пред изборе 2012. године.
    Нисте били обавезни ни ви, ДВЕРИ, да се придружиет тим јавним потписивањима.

    Међутим, онда су и ДВЕРИ и све политичке странке, и сви народни посланици били и остали обавезни да спроведу још енергичнију и ефикаснију акцију да се без одлагања зауставе све те самовољне власти и њихова противуставна деловања, њихова уништавања свега, од човекове слободе до државе. Нисте то урадил Упркос свему томе, настављате и даље на исти начин по оној народној: „Свака вашка обашка:“ Нисте показали да су вам јединствос државе, слобода народа, очување свих наслеђа, изнад ваших лично-страначких интереса барем толико да заједнички, сложно иступате, истовремено, сједињено, енергично и ефикасно. И сада то чините.

    Јесу власти одговорне за све што чине. Одговорност сносе и све политичке организације које се бусају да су патриотске, родољубиве, али својом неујеињеношћу на тој основи, у складу с Уставом, не иступају сложно да се заустави ово пропадање.

    Није чудо што је народ резигниран, апатичан, пун горког осећања беспомоћности.

    После свега, питам се на основу чега да вам поново пружим поверење? Одговор ћу да добијем вашим односом, не само односом ДВЕРИ већ и свих водећих политичких странака, према овом захтева за смену председника Николића и Владе чије је потписивање у току на
    http://www.peticije24.com/sssss

    Што написа малопре господин Антонић:
    „Да после нико не може да каже „нисмо знали“ и „нико нам није рекао““

    У име досадашњих потписника Захтева,
    Љубомир Т. Грујић

    Liked by 1 person