АКТУЕЛНО

Уништавање српске националне баштине крајем 20. и почетком 21. века на простору Косова и Метохије


Светска баштина обухвата споменике, грађевинске целине и локалитете који имају историјску, естетску, археолошку, научну или етнолошку вредност. Иако представља непоновљиви израз људског стварања у једном времену, историја је показала да је управо културна баштина неретко међу првим жртвама сукоба и ратова, као и да је уништавање споменика културе, посебно верске природе била и незаобилазни метод етничког чишћења.

19.04.2012. извор: srb.fondsk.ru, пише: Снежана Антонијевић

УНЕСКО је установио прве међународне стандарде за заштиту културних баштине, Конвенцијом о заштити културних добара у случају оружаног сукоба из 1954. године (Хашка конвенција). Како би додатно заштито и спречио бројна страдања културних добара, УНЕСКО је 1999. године усвојио Други протокол Хашке конвенције који уводи међународну кривичну одговорност лица која уништавају или нареде да се нападну заштићена културна добра. У октобру 2003. године УНЕСКО је усвојио Декларацију која се односи на намерно уништавање културне баштине. Овом Декларацијом се од сваке земље чланице захтева да предузме неопходне мере како би се успоставио правни систем заштите и омогућило спровођење ефикасних казнених мера против особа које почине или нареде дела намерног уништавања културног наслеђа, а у складу са међународним правним обавезама.

један од… Манастир Св. Тројице из XIV века на брду Русиница изнад Мушутишта, два километра јужно. Поменик се води од 1465. године. Вредна збирка рукописних књига од XIV-XVIII века. Имао рукописни Апостол из XIV-XВ века и збирку икона из XIX века од 1868-1985.

            Српска национална баштина која је вековима опстајала на простору Косова и Метохије озбиљно је угрожена, а највећу штету је претрпела у марту 2004. године. Од доласка међународних мировних снага 1999. године до почетка 2004. године уништено је око 115 објеката, 15 споменика културе у првој и 23 у трећој категорији, укупно 38 споменика и објеката. Приликом мартовског насиља уништено је још, како је потврђено и у стручном извештају Савета Европе, 35 цркава и манастира[1], од којих и шест из прве категорије. Тако је број достигао око 150 споменика и светиња. Неке цркве и манастири су потпуно срушени, а њихови остаци одвезени с места на којем су се објекти налазили.

Обзиром да се Косово и Метохија на основу Резолуције 1244 Савета Безбедности УН налази под протекторатом, УНМИК је био одговоран и за чување културног наслеђа. У Заједничком документу УНМИК-а и СРЈ из новембра 2001. године у поглављу о заштити културних добара „потврђује се воља за примену релевантних одредби Хашке конвенције које су везане за заштиту споменика културе и културних добара на Косову и Метохији“.[2] Међутим, УНМИК се није бавио овом проблематиком већ је ту надлежност постепено преносио на Привремене институције самоуправе на КиМ-у. На тај начин је омогућено да културно богатство које представља сведочанство историје српског народа на Косову и Метохији постане предмет бруталног уништавања.Паљење и гранатирање објеката, механичко оштећивање фрески и икона, пустошење ризница, кријумчарење и продаја украдених културних добара представља грубо кршење међународних конвенција. Поред намерних оштећења до пропадања културних добара на Косову и Метохији доводи и непостојање њихове ефикасне заштите. Изостанак конзервације и адекватних услова чувања убрзавају процесе природног пропадања како манастира и цркава, тако и икона, књига и другог покретног културног наслеђа.

Србија и Црна Гора су у више наврата тражили од УНЕСКО-а да пошаље на Косово и Метохију посебну мисију која би утврдила стање културних добара и предложила мере за њихову ефикасну заштиту. Делегацију која је у марту 2003. године посетила КиМ предводио јеHorst Gedike, председник интердисциплинарне радне групе за Југоисточну Европу при УНЕСКО, и том приликом обишла је преко 40 културних добара. У јулу те исте године мисија је поднела извештај „Културна баштина на Косову, заштита и конзервација угрожене мултиетничке баштине“ у коме је констатовано да је уништавањем културних добара, спаљивањима и рушењима манастира, цркава, религиозних и културних симбола, скрнављењима гробаља и слично, учињена непроцењива штета културној баштини на Косову и Метохији.[3]Иако је Извештај мисије УНЕСКО из 2003. године потврдио међународну сагласност да споменике културе на Косову и Метохији треба заштитити од даљег страдања, сву неспособност надлежних институција да спрече насиље и разарања 35 православних споменика показали су догађаји у марту 2004. године. Крајем априла 2004. године делегација УНЕСКО-а је поново посетила КиМ у циљу обављања нове експертизе да би се израдио план обнове.

На Косову и Метохији су од 2000. године присутни и стручњаци Савета Европе у циљу израде целовите стратегије решавања заштите културне баштине. Мисија коју је припремио Одбор за културу, науку и образовање, пододбор за културно наслеђе при Савету Европе која је боравила на КиМ-у октобра 2003. године, припремила је Извештај са предлогом мера са сврхом заштите и очувања локалитета за времена када се буду могли предузети даљи радови, што ће зависити од приоритета и расположивих средстава. Истакнуто је да се не сме заборавити да власништво над локалитетима на којима се налазе уништене православне грађевине и даље има Православна црква. Основни приговор који се могао чути на овај Извештај Савета Европе је да је иако на територији СЦГ, радио без консултације са релевантним институцијама и стручњацима наше земље. У Извештају се, такође, предлагало ангажовање косовских институција како би се „косовско наслеђе“ ставило под надлежност Приштине, односно пребацивање надлежности на привремене институције. Мартовски погром 2004. године је допринео доношењу Декларације Савета Министара од 25. марта где су „оштро осуђени акти етнички мотивисаног насиља, при чему се истиче да је оно поред трагичних губитака људских живота, погодило и приватну својину, као и да је уништило бројна културна и религиозна места која су део заједничког наслеђа Европе…“[4]

Резолуцијом 1244, брига о очувању културног наслеђа на простору Косова и Метохије је препуштена међународној заједници (УНМИК администрација), која је то своје право, потпуно неосновано, уредбом пренела на тадашње привремене институције Косова и Метохије. На тај начин, а нарочито нелегалним, једностраним проглашењем назависности наше јужне покрајине КиМ дошло је до прекида сарадње на пољу обнове, заштите и очувања српског културног наслеђа на том простору. Србији је онемогућено да се брине о својој културној баштини на Косову и Метохији која је, по свим светским и европским повељама, конвенцијама и декларацијама њено неотуђиво право. Борба за очување права Србије „да пуним суверенитетом буде баштиник себи својствених културних вредности које су плод целе њене историје“ (Ванкуверска декларација УН, 1976) је уједно и борба за очување суверенитета и државности на Косову и Метохији.[5] До 2002. године био је потпуно онемогућен приступ споменицима културе,  увид у њихово стање, тако да ни један пројекат заштите није могао бити спроведен. До марта 2004. године потпуно је игнорисано очување српске баштине на Косову и Метохији од стране међународне заједнице, УНМИК-а, УНЕСКО-а, привремених институција на КиМ и других. Јасна је намера да се Србија потпуно истисне са дела своје територије чак и у културној и духовној сфери у смислу фалсификовања историјских података и чињеница интензивном кампањом преко књига, осталих публикација, форума, изјава тзв. стручњака итд. Њихов крајњи циљ је преименовање и пререгистрација српске културне баштине на простору Косова и Метохије у „добро Косова“, или како то кажу заведу као „аутентично“ мислећи тиме да је аутентично да се назову „косовским“ у политичком контексту нелегалног отцепљења и проглашења Косова.[6]

            Професор Алексеј Лидов из Русије који је уз колеге из других земаља био члан тима УНЕСКО-а који је после мартовског погрома 2004. године обишао Косово и Метохију је тадашње стање описао као „културни геноцид“.[7] У Резолуцију 26, XXXIгенералне конференције УНЕСКО-а је унет квалификатив „злочин против културне баштине“ на Косову и Метохији.

После погрома од 17. марта 2004. године међународна заједница је показала нешто више интересовања за питање српске културне баштине на Косову и Метохији, па су уследиле три комисије Савета Европе које су обишле 35 срушених светиња у овом погрому, као и једна комисија УНЕСКО-а са циљем утврђивања размера штете и могућности њихове обнове.

Од јуна месеца 2004. године представници УНМИКА-а су почели да долазе у манастир Грачаницу и са надлежним епископом господином Артемијем да договарају принципе и начине санације порушених и спаљених цркава. Меморандум о разумевању за обнову цркава и манастира којим је требало да руководи Мешовита комисија од пет чланова је потписан 28. јуна 2004. године. Обзиром да је рад Комисије каснио (почео је седницама 18. августа), а и схвативши да неће бити испоштовани договорени принципи јер одлучујућу улогу у целом процесу обнове треба да воде албанске привремене институције, а да СПЦ и стручне службе из Београда представљају само декор , као и да ће на обнови цркава и манастира радити они који су их систематски и уништавали протеклих пет година, Шиптари, 13. септембра 2004. године владика Артемије је повукао свој потпис са Меморандума, као и свог члана из Мешовите комисије чиме је она и престала да функционише. Са овим ставом упознати су били и представници власти у Београду од којих је епархија и добила подршку. Обавештен је и Свети архијерејски синод актом Ебр. 626 од 24. 9. 2004. године и 6. октобра 2004. године одлука Светог архијерејског синода број 1890/зап 1344 је гласила: „Обавестити Његово Преосвештенство Епископа рашко-призренског Г. Артемија да Свети архијерејски синод у потпуности подржава све његове напоре који се односе на обнављање светиња на Косову и Метохији“.[8] Услед чега је дошло до потпуне промене ставова истих чланова Синода не зна се, али 24. марта 2005. године створен и усаглашен текст Меморандума о разумевању о договореним општим принципима за обнову објеката Арпске Православне Цркве на Косову и Метохији, а који је потписао Његова Светост Патријарх Српски г. Павле и Министар за културу у „Влади Косова“ г. Астрит Хараћија као и представник УНМИК-а Рао Бијала. Такав текст је одмах и пуштен у медије. Све ово је урађено без сагласности надлежног епископа г. Артемија и на тај начин је нарушено устројство Православне Цркве, о чему је г. Артемије писао Његовој Светости Патријарху Српском г. Павлу након чега је он повукао свој потпис са Меморандума и исти огласио неважећим, што је и објавила Информативна служба српске Патријаршије. Сутрадан, 27. марта одржана је ванредна седница Светог синода и Косовског одбора, без позива надлежног епископа ЕРП, и донета је одлука да „Меморандум остаје и даље на снази“, а саопштење о повлачењу потписа Њ. С. Патријарха скинуто са сајта. Владика ЕРП г. Артемије је исте вечери издао Саопштење за јавност, а сва ова дешавања представљају грубо нарушавање канонских принципа и устројства Цркве Православне. Свети синод је 18. априла 2005. године кренуо у реализацију Меморандума, а за црквеног члана Мешовите комисије именовао викарног епископа липљанског г. Теодосија.

Од 2005. године на Косову и Метохији постојале су две врсте обнова, прва скромна, коју је спроводила Епархија рашко-призренска уз помоћ државе Србије (делимично обновљен манастир Светих Архангела код Призрена, Манастир Девич код Србице, манастир Зочиште код Ораховца, црква у месту Осојане). Друга врста обнове је она коју намећеу странци, Савет Европе, а коју спроводе Шиптари преко својих фирми. То може само да „помогне“ даљој узурпацији културне баштине на КиМ-у од стране нелегалних институција „Косова“. Ни једна од, на тај начин обнављаних светиња, није обновљена у правом смислу речи да би била у функцији у којој је била, тај рад је имао чак и политичку конотацију. Било је договора да ће се у склопу разговора Еулекса и Београда о реализацији плана од шест тачака, ставити акцент на заштиту културне баштине, али у пракси то није спроведено, већ насупрот томе Еулекс сво време покушава да оснажи безакону творевину тзв. „државу Косово“ на темељима, нигде усвојеног, плана Марти Ахтисарија. Епархија се залагала за интегративни приступ обнови који мобилише експерте, од планерске до конзерваторске струке, посебно уважавајући теолошки аспект.

Неповољна политичка решења у великој мери отежавају даљу заштиту и очување српске националне баштине на Косову и Метохији. Зато долази до сталних напада албанског становништва на цркве и манастире, да ако не могу да униште, а они би да присвоје српске споменике културе. Тако су на посебној церемонији у Стејт Департменту, државна секретарка Хилари Клинтон и председница тзв. државе Косово Атифете Јахјага потписале билатерални Споразум о заштити и очувању неких културних добара, који „две владе“ обавезује да „без дискриминације“, штите и чувају „културно наслеђе националних, верских и етничких група које су биле жртве геноцида током Другог светског рата“.[9]

Духовни живот српског народа на Косову и Метохији је везан за живот манастира, зато су они били кроз историју средишња места окупљања Срба из околине али и шире. Наследна побожност царске лозе Немањића, царски град Призрен, оближња Пећка Патријаршија, непрегледна метохијска имања од српске властеле завештавана у власништво великим, бижњим или даљним српским манастирима је у била потпора очувању Православља, језика и националне свести у петовековном ропству под Турцима. Историјска је чињеница да је СПЦ била мајка и чуварка не само православне вере међу Србима већ и њиховог српског православног идентитета, наше одреднице и нашег бренда којим смо се чували не само од Османлија, када је физичко поробљавање већ било faitaccompli, да би Срби сачували веру, културу и језик, него и од другог непријатеља, који је са запада, из Ватикана непрестано гледала ка православним Србима не би ли их како „европеизирала“, поунијатила, сместила у калуп свог накарадног умовања. Како тада, тако и данас, како нам кажу „не може се са Светим Савом у Европу“. Због тога је улога Светог Саве, тако и осталих Немањића задужбинара, српских светитеља, у српском народу непроцењива.Немањићи су по броју светитеља јединствена краљевска лоза у историји свих православних земаља и народа.

Очување културне баштине на Косову и Метохији су репер и миљоказ којим се препознајемо као Православни Срби, зато треба све своје снаге усмерити ка њиховој заштити, не само физичкој, него заштити њих као српских православних, префикса коме прети тенденција затирања како од Шиптара тако и од међународног фактора. Српска национална свест порођена је у духи и на темељима Православља, једино на тим темељима она може опстати и постојати, било каква друкчија основа и темељ изградњу или пресађивање те свести јесте у старту неуспели пројекат и играње са српским идентитетом. Само у том светлу треба посматрати поменуту културну баштину, а њена есенција је управо „култ“ као основни извор културе, а то у нас јесте Православље и православна духовност, чији су носиоци управо цркве и манастири, наравно под претпоставком да у њима бораве и раде клирици верни православном предању. Без те претпоставке ти објекти ће постати само музеји који ће сведочити о некој култури која је ишчезла.

Доласком владике Артемија почетком деведесетих година прошлог века на чело Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, Епархија доживљава своју истинску духовну ренесансу и преображај. Манастири су се напунили младим многобројним братствима и сестринствима, рукополажу се нови, млади свештеници. Монаштво пре свега, а ништа мање и свештенство својим поступањем треба да сведоче еванђелску истину, а то је да без жртве нема ни спасења, крст је управо симбол хришћанства, али и симбол богочовечанске жртве која је на том крсту принесена за спасење рода људскога. Монаштво Епархије, а у доброј мери и свештенство је годинама опстајало у ратним околностима унутар својих манастира на подручју Косова и Метохије, као и Рашке области. Нажалост, безаконим одлукама Сабора и Синода и уклањање владике Артемија са Косова и Метохије, бачена је права духовна бомба чије последице осећа српски народ на том простору. На плећима владике Артемија и његовог монаштва је сада пала борба за очување саме суштине и испуњења светиња и културне баштине на Косову и Метохији, а то је Православна, светоотачка вера и предање, без очувања исте у њеном чистотном облику, културна и свака друга национална баштина на подручју Косова и Метохије остаће обесмишљена музејска грађа.

Неоходно је борити се и на сваки начин спречити покушај тзв. „косовизације“ српске националне баштине на Косову и Метохији. То представља директан напад на српски идентитет, тестога представља кршење људских права свих Срба где год се они тренутно налазили.



[1]  Списак уништених и оштећених храмова у периоду 17-18 март 2004. године на простору Косова и Метохије по општинама

[2]  Јовић-Лазић А., „Заштита културне баштине на Косову и Метохији“, Изворни научни рад, Новембар 2004., http://www.doiserbia.nb.rs

[3]  Јовић-Лазић А., „Заштита културне баштине на Косову и Метохији“, Изворни научни рад, Новембар 2004., http://www.doiserbia.nb.rs

[4]  Declaration of the Comnittee of Ministers of the Council of Europe on recent events in Kosovo, Internet, 06/09/04,http://press.coe.int/cp/2004/151a(2004).htm

[5]  Културно наслеђе Србије на Косову и Метохији,http://www.kim.gov.rs/kulturna

[6]  Исто.

[7]  „То је тачно. Тешко је томе дати било какав други назив. Направили смо потпуни попис уништених споменика што је нио тежак задатак, јер су сви наводили различите бројеве уништених цркава. Међутим, сада смо сигурни да су потпуно или делимично уништене 143 цркве. Косово је изузетно занимњив случај. Покушано је уништење културног сећања и сакралног простора како би се створила илузија да Срби тамо нилада нису живели“.

[8]  Меморандум о разумевању за обнову цркава и манастира је тесно повезан са Тужбом поднетом пред Европским судом у Стразбуру против четири европске државе: Немачке, Француске, Италије и Велике Британије, након погрома извршеног над српским народом 17. марта 2004. године, које имају своје регионе на КиМ-у за чију безбедност одговарају. На иницијативу владике Артемија, актом Број 1404/зап 1009 од 9. јула 2004. године Свети архијерејски синод је донео одлуку којом подржава ангажовање адвоката и даје овлашћење да против држава које имају војне трупа и цивилну мисију у склопу КФОР-а и УНМИК-а поднесе тужбу  међународном суду у Стразбуру за накнаду штете за оштечене и уништене цркве о манастире и другу црквену имовину, од доласка међународне мисије на Косово и Метохију. Писмо о намерама Суду у Стразбуру је поднето 13. септембра, а после извесног времена у тужба.

И ако је постојала подршка за овај процес, половином децембра 2004. године долази до промене курса  и почиње невиђени притисак против тужбе од стране епископа Атанасија и митрополита Амфилохија. То је резултирало да се на заједничкој седници Светог архијерејског синода и Косовског одбора 28. децембра 2004. године донесе одлука којом се Њ. П. Епископ рашко-призренски Артемије УМОЉАВА да повуче тужбу коју је против Немачке, Француске, Италије и Велике Британије поднео Европском суду за људска права у Стразбуру. Владика Артемије, бранећи своја канонска права као епархијског архијереја је упутио Синоду 2. фебруара акт Ебр. 38 у коме је покушано да се покаже да су сва ова дешавања око тужбе незаконита и противканонска, то је мешање у права и дужности једног епископа. Након тога „борба“ се пренела на питања српске културне баштине на Косову и Метохији.

[9]  Извор: Политика, 16. децембар 2011. политика 17.децембар 2011. година;

1 reply »