АКТУЕЛНО

О СИНДИКАЛЦУ, ПЕНЗИЈИ И ПРИВАТИЗАЦИЈИ: Радници на ђубришту глобализације – уништена привреда ужичког краја


Народ се мора запослити. Економски и социјални програм морају бити саставни део једног пакета мера.

Петрашин Друловић, познати ужички синдикалац и председник Већа Самосталног синдиката за више општина Златиборског округа, уписује последње дане радног века у радну књижицу јер од 1. априла одлази у пензију. Заступао је интересе радника и у социјализму, и у капитализму. Звали су га Калимеро јер је указивао на неправде. У пензију одлази са сетом, не може да заборави времена кад је радничка класа као власник фирми одлучивала о производњи, инвестицијама, расподели…

Петрашин Друловић

Петрашин Друловић

Забринут је за судбину радничке класе јер каже да је у припреми нови закон о раду који ће још више сузити права радника јер га намеће либерални капитализам.

– Оно што је некад било уобичајено, данас је ненормално и обрнуто. У периоду радничког самоуправљања радник је био максимално заштићен. Било је прекршаја, кршења радне дисциплине, грешака у производњи. Решавало се то на дисциплинској комисији, радничком савету, збору радних људи. Синдикат је штитио радника и само за најтеже прекршаје могао се добити отказ. Да је то било добро, потврђује и Шведска која је многе ствари користећи наша искуства преузела од нас. А шта се данас дешава? Радник добија отказ као кад кажете: „Добар дан, комшија, како сте?“ Радници су опет принуђени као у 19. веку да се испочетка боре за три осмице, да осам сати раде, осам сати спавају и осам сати да имају слободног времена. Наши политичари кад желе да привуку стране инвеститоре као један од аргумената износе да је код нас квалификована и јефтина радна снага. И у праву су. То је истина. А у свету се подразумева да ако је радна снага квалификована, онда је добро плаћена, међутим, изгледа да смо ми колонија у којој је све подређено интересу капитала. Нико не прича о сложености послова, одговорности, условима рада, мотивацији запослених – објашњава Друловић за „Вести“.

Протест радника РАКЕТЕ 2006.

Протест радника РАКЕТЕ 2006.

Синдикат и пензија

Кад се запослио 1974. године у Ваљаоници бакра и алуминијума, радио је у производњи. После 10 година постао је председник синдиката система који је тада имао 6.999 радника. Радници су тада постављали су и смењивали директоре. Делили су зарађено, летовали у радничким одмаралиштима, добијали зимницу од синдиката, живели као у најлепшем сну.

– Ваљаоница је била гигант социјалистичке привреде. Била је прави носилац развоја, како се тада говорило. Имали смо одличну производњу, а извозили смо широм света. Било је пара и за зараде и за инвестиције. Скоро сваке године примали смо тринаесту плату. Уз Марибор и београдску општину Стари град, Ужице је било у врху просечних зарада у Југославији. Фондови су били пуни. Помагали смо општину, месне заједнице, спорт, културу, образовање, здравство. Сећам се да смо 1985. године купили инкубатор Општој болници и то тада није била вест за новине. То је било потпуно уобичајено, а данас кад неко нешто слично уради, удара се на сва звона.

– Радници су ишли да се одморе у бање, на море. У фабрици смо имали референте за културу и физичку културу да би радници кад оду на опоравак садржајно искористили то време. А шта данас имамо? Пљачкашком приватизацијом, која је законом покривена, радници су доведени до просјачког штапа. Жене не смеју да остану у другом стању јер могу одмах да добију отказ. Радници раде више од осам сати и за то радно време немају накнаду за прековремени рад, они су на брисаном простори и њему послодавац може да ради шта год хоће, да не уплаћује радни стаж, укида му топли оброк и регрес, не пријављује га – огорчен је Друловић.

Социјални дијалог између државе, послодаваца и синдиката данас не постоји.

– Нема правог социјалног дијалога. Држава и послодавци одлучују о свему. Из синдиката смо радницима давали бесплатну правну помоћ, повезивали радни стаж да би наши чланови могли да оду у пензију. Боримо се да заштитимо чланство, али наш глас се слабо чује. У основи синдикалног деловања јесте борба за радничка права, боље зараде, услове рада. Та борба је некад давала резултате, а данас не, али се мора наставити.

Данак приватизацији

У Ужицу је током последњих десетак година приватизовано 37 предузећа. Три четвртине од тог броја платило је данак лошој приватизацији. У 11 је раскинут купопродајни уговор. Десетак фирми није ни доживело раскид уговора о продаји, већ су и пре тога допале стечаја и пропасти. На прсте се могу избројати предузећа која и данас одолевају привредним ломовима (две ваљаонице у Севојну, Путеви Ужице, Јединство, „Сретен Гудурић“, Кадињача).

PETRASIN RADNICI

Нова индустрија

Петрашин Друловић био је и председник синдиката Југобакра који је имао 36.000 радника, а у њему су били радници из металопрерађивачког комплекса из Ливарне, Новкабела, Елке, Севојна, Бора, Неготина на Вардару, Шибеника, Светозарева… Иза њега је велико синдикално и партијско искуство, па с пажњом прати сва догађања у свету.

– Либерални капитализам је пред великим искушењима у целом свету. У Европској унији га нападају и левица и десница. Синдикат мора у том процесу који добија на замаху имати врло значајну улогу. Најважније је да се на његовом челу нађу поштени, честити и храбри радници. Не сме да се деси да синдикат води онај ко то није пре радио, као што се у држави постављају кадрови који се на новим радним местима први пут упознају с проблематиком која их чека. Уз синдикат, радницима је потребна и једна права левичарска странка, која данас не постоји у Србији. Са синдикатом она би могла да врати бар део одузетих радничких права. Очекујем да се у њој нађу интелектуалци који нам последњих 15 година нису дали подршку, а очекујем и помоћ медија. Медији су савест народа и они морају указивати на проблеме који притискају друштво – закључио је наш саговорник.

Карикатура СТОПА НЕЗАПОСЛЕНОСТИ: Тошо Борковић

Карикатура СТОПА НЕЗАПОСЛЕНОСТИ: Тошо Борковић

– Озбиљнија криза у нашем друштву почела је крајем деведесетих година прошлог века. Санкције међународне заједнице, НАТО агресија и пљачкашка приватизација уништиле су нашу привреду. Ужице је 1990. године имало 35.100 запослених, а сада је у радном односу око 23.000 људи. У Златиборском округу ситуација је још гора, 1990. године било је запослено 105.500 радника, а данас око 60.000, скоро двоструко мање. Потребна нам је нова индустријализација. Стављање на ноге великих система, а не развој малих и средњих предузећа како то годинама пропагира нова власт. Потребан нам је и развој пољопривреде, али она нас не може извадити из кризе јер не може бити конкурентна са европским сељаком који иза себе има државу са субвенцијама. Држава мора обезбедити већу заштиту нашег тржишта. Заштитом наше производње обезбедиће се већи раст бруто друштвеног производа и већа запосленост. Народ се мора запослити. Економски и социјални програм морају бити саставни део једног пакета мера – истиче Друловић.

 

28. 03. 2015. ВЕСТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић