Љиљана Булатовић-Медић

Љиљана Булатовић Медић: ЗАПИС СА ЈЕДНОГ РУСКО-СРПСКОГ БРАТСКОГ РАЗГОВОРА О БОРБИ КОЈА ЗАУВЕК СПАЈА РУСИЈУ СА СРБИЈОМ


Љиљана Булатовић (Фото: Правда)

Љиљана Булатовић (Фото: Правда)

У Београду је 28.априла о.г. Међународном научном Конференцијом Фонда стратешке културе ( руско-српског геополитичког сајта) и Музеја жртава геноцида из Београда, са врло сложеним насловом: “Борба Русије и Србије јуче и данас, Други светски рат, Југославија 1999–1999, Украјина 2014-2015“, завршен пројекат обележавања 70-годишњице победе над нацизмом и фашизмом, који је започет пре шест месеци, а као део “борбе која заувек спаја Русију и Србију“. На првој конференцији у Београду разматрана је “Борба против нацизма 1944-2014“ , а на другој у Москви, тема “Антифашизам у Русији и Србији јуче и данас“.

Најављено учешће еминентних руских и српских научника и стручњака за војна и безбедносна питања у раду овог скупа изазвало је додатну позитивну заинтересованост.
Припремајући се за овај запис, резимирајући чињенице и утиске са овог неспорно занимљивог догађаја, међу дневним политичким актуелностима наметнуле су ми се две вести: руска братска добродошлица елитној јединици Војске Србије, која ће учествовати у великој свечаној Паради победника у Москви 9. маја; и другу – јавну објаву Суда у Београду да ће 12. маја обелоданити своју одлуку поводом захтева да се рехабилитује генерал ЈВуО Драгољуб Дража Михаиловић. Верујем, не случајно, на РТС је те вечери приказан документарни филм, посвећен Другом светском рату, претежно са аспекта препоручивања антифашистичко – антикомунистичке оријентације четничког покрета Драже Михаиловића (редитељ Небојша Пајкић). Иако су поменути догађаји чинили корен садржаја и основ порука Конференције, медијска подршка је изостала у домаћим медијима.

Као главне теме конференције организатори су најавили:
1. Дан победе – значај за Русију
2. Дан победе – значај за Србију и Србе
3. Потреба вредновања постојања два антифашистичка покрета у Србији и Југославији током Другог светског рата
4. Паралеле између појава нацифашизма: Други светски рат и данас
5. Савремени облици нацифашизма: бивша СФРЈ 1990-их, Украјина данас
6. Да ли је неопходна нова антифашистичка мобилизација у Русији, Србији, Европи?

Konferencija

Основни циљ Конференције био је “да се 70-годишњица Велике победе над фашизмом искористи као повод да се заокружи поглед на антифашистичку борбу у Русији и Србији, и да се подвуче њена непрекинута релевантност, зарад бољег међусобног разумевања, потпунијег сагледавања данашњих догађаја, геополитичких померања, и обнове наизглед поражених идеологија, као и бољег разумевања претњи с којима се савремена Русија и савремена Србија, али и савремена Европа, поново суочавају, управо у данима прославе велике годишњице“. Посебно је указано да ће “у историјским освртима, подједнака пажња бити посвећена обема ослободилачким покретима на подручју тадашње Србије, односно и партизанском и четничком“. Тако је трећа тема имала статус ексклузивности, јер до сада није разматрана у овом контексту на овој врсти форума и фондова, који су везани за званичну руску историографију, интелектуално, научно и политичко мњење. Напротив, рекла бих да припада контексту нових тежњи “преправљања историјске истине“, око чега се у Русији, посебно у бившим совјетским државама, воде љуте полемике између традиционалног руског научног естаблишмента и осталих.

Конференцију је почаствовао својим присуством представник амбасаде Руске Федерације. Из непознатих разлога на Конференцији нису учествовали, а најављени су проф др Љубодраг Димић, доц др Александар Животић, доц др Горан Латиновић.
Водитељ, односно модератор ове конференције, и директор Фонда за Србију, Александар Павић указао је на условљеност расправе околностима ужарене војно-политичко-економске ситуације у Европи, која лако може да гурне европски простор у Трећи светски рат. (Мада су већ неки војно-политички експерти, на основу бројних ексцеса и крвавих сукоба међу државама и народима широм света, дефинисали свој став да је трећи светски рат, у ствари, почео, само још није дотакао изнутрицу оних који су га повели!)

Скуп је каснио са почетком, јер се ишчекивао долазак проф. др Вељка Ђурића, вд директора Музеја жртава геноцида, који је био суорганизатор конференције. Разлог је био илустративан за наш дневни политички миље: Министарство културе Владе Србије заказало је неку инспекцију у Музеју баш у овом термину, иако су били обавештени о директоровој обавези на Конференцији.
Најављено излагање др Ђурића тицало се “идеолошких подела међу Србима 1941.године“, што и јесте препознатљив предмет његовог научног интересовања, али је он најпре скренуо пажњу присутнима на историјат и резултате 25-годишњег рада Музеја, говорио о успесима, али и невољама у којима се налази данас Музеј, првенствено због сукоба разноврсних до сада готово непознатих националних, па и верских савеза око концепта избора и очувања темеља историјских чињеница. Нагласио је да је задовољан оствареном сарадњом са сличним институцијама у свету, што не би могао рећи и за руске установе.
Везано за основну тему, др Ђурић је нагласио да су српске идеолошке поделе довеле до “губитка историје“ Срба и овом приликом поређао “општепознате чињенице на необичан начин“, које ћу цитирати по свом избору, у скраћеном обиму:
“… На почетку 20 века, односно уочи Великог рата 1914. године, Срби су живели у две српске краљевине – Србији и Црној Гори и у две царевине – Турској и Аустроугарској.
На 100-годишњицу Великог рата, немамо ниједну српску државу…
После државног удара престолонаследника Александра Карађорђевића 1. децембра 1918. и проглашења Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, од 1929. године Југославија, није била исто што и Краљевина Србија, јер је била мултицивилизацијска, мултинационална и мултикофесионална држава…
Југословенски пројекат краља Александра утицао је на расрбљавање српског народа знатно више, него што је утицао на југословенизацију хрватског и словеначког народа…

Још једна подела Срба догодила се у вези са Конкордатом Краљевине Југославије и Ватикана, који је требало да се оконча 1937. У такозваној Конкордатској кризи посебну улогу имала је британска обавештајна служба. Наиме, Британци су форсирали решавање тзв. хрватског питања и то исказивали у својим контактима са Владимиром Мачеком, али и са Антом Павелићем. Тај проблем разрешили су 26.августа 1939. стварањем Бановине Хрватске. Био је то први чин разградње Краљевине Југославије. Иако је тој творевини припао знатан број Срба, готово ниједна значајнија политичка организација није дигла глас да их заштити…
Српске опозиционе странке нису у потпуности разумеле политику Милана Стојадиновића према Хрватима.
Готово сав српски народ није прихватао кнеза Павла на начин како је то учинио са краљем Александром.
Кнез је марта 1941. добро схватио да му Британци и Американци нити желе, нити могу помоћи, па му је једино преостало да Југославија приступи силама Тројног пакта.
Британска ратна политика била је пресудна у догађајима 27.марта, тј. у извршењу војног удара. Немачка је то оквалификовала као вероломство, па је Адолф Хитлер наредио војно уништење Југославије. Рат је почео без објаве већ 6. априла и окончан после 12 дана капитулацијом Краљевине Југославије…

Политика према српском народу готово да је била идентична на свим територијама. У Независној Држави Хрватској на делу је била расна револуција у којој се Србима била намењена трагична судбина… Још увек нису у науци утврђене чињенице о размерама страдања српског народа и Српске православне цркве.
У околностима великог злочина, угледни људи из српског народа покренули су отпор хрватској страховлади, организујући локалне војне јединице. Временом су све четничке јединице постале део Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), прихвативши команду генерала Драже Михаиловића, који је у међувремену именован за министра војног Владе Краљевине Југославије. Партизани су били војска Комунистичке партије, а до краја 1941. више од 90% бораца били су Срби. Комунистичка партија Југославије је започела свој устанак 4. јула, тек после немачког напада на Совјетски Савез 22. јуна 1941. После првих великих (и заједничких) успеха и немачке одмазде, уследила је широка акција неутралисања партизанских јединица у Србији и њихово уништење или протеривање на територију Независне Државе Хрватске.

Током 1941. Није забележен ниједан случај сарадње ова два покрета са немачком војском.
…Када су комунисти почели да спроводе своју револуцију, друга страна је престала да сарађује. У таквим околностима, четнички покрет је започео другачију политику…
Када је Дража Михаиловић постављен за министра војног и унапређен у чин генерала, његов покрет је постао легитиман и почеле су и војне мисије Велике Британије да долазе у његове штабове. Пасивизација јединица под Михаиловићевом командом довела је до раслојавања и осеке покрета.
Од краја 1941. оба покрета нису били готово никаква опасност за немачке окупаторске снаге, који су истовремено имали сарадника у лику генерала Милана Недића, председника српске квислиншке владе.
Почетком 1942. устанички покрет се раздвојио на партизански и четнички.
Неслога међу антинацистичким покретима у Србији довела је до српског грађанског рата, са погубним последицама по народ.“

Предавање др Срђе Трифковића само у најави било посвећено “британској политици према Србима у Другом светском рату“, а у ствари је то био пресек историјата британске спољне политике кроз векове на европском континенту и шире до данашњих дана. С обзиром на највећу моћ којом и данас енглеска круна управља судбином света, кроз препознатљиве кланове и тајанствене кругове, могли смо из ризнице знања др Трифковића докучити и неке мало знане пресудне чињенице и предвиђања, везане за тему Конференције. Боље речено: за будућност рата или мира у свету, односно за констатацију да су “Срби колатерална штета у свим фазама геополитичких односа у Европи“. Али, др Трифковић је хитао на неки нови догађај и то у Републици Српској. Његово предавање је већ овековечено као видео прилог на сајту Фонда стратешке културе.

Уз напомену да се и у Русији, као и у Србији, ради на утврђивању чињеница да су у Другом светском рату постојала два антифашистичка покрета, Александар Павић је најавио реч мр Владимира Димитријевића о контактима ЈВуО и Совјетског Савеза приликом ослобађања Југославије. Тезу да је Југословенска војска у отаџбини припадала антифашистичком покрету илустровао је њеним учешћем у ослобађању Крушевца и Чачка у јесен 1944. године, заједно са јединицама Црвене армије. Доказује документима и цитатима домаћих и страних учесника да су војници ЈВуО гајили симпатије према Русији, али су се бојали комунизма; да су четници имали изричито наређење да се не боре против Црвене Армије, а да је Црвена Армија имала наређење да се бори заједно са сваком војском која је против Хитлерових нациста.
У овом контексту мр Димитријевић описује и драстичну епизоду из тог времена, када су се четници морали ставити под команду Југословенске бригаде, којом је командовао усташки пуковник Марко Месић. Он је као усташа ратовао против Црвене Армије и руског народа на страни нациста, све до Стаљинграда, па био утамничен и принуђен да стане на чело ове невероватне антифашистичке ратне војне јединице. (Са овом занимљивом а недовољно познатом темом сучелила сам се, истражујући традицију братских односа Срба, односно, Југословена и народа Придњестровља, посебно у Другом светском рату, а учествујући на Форуму посвећеном 70-годишњици ослобађања од немачког фашизма у Тираспољу.)
Мр Димитријевић је у закључку нагласио да је од посебног значаја да Русија схвати да је њу одувек волео руски народ и да очекује уједињење наших народа на тој основи.

Александар Павић је у свом излагању дао виђење “зашто се евроатлантске структуре и хрватски лоби противе рехабилитацији генерала Михаиловића“. Он је анализирао отпоре наизглед минорних друштвених снага у Србији, које су успеле да још 2006. зауставе судски процес рехабилитације и које и данас имају утицаја на ту историјску недоумицу. Свој допринос рехабилитацији генерала ЈВуО Драже Михаиловића сажео је у тврди да су “равногорци први развили барјак отпора против фашизма у Европи!“

Пуковник у пензији Горан Јевтовић свеобухватно и асоцијативно је извлачио паралеле између војног положаја Србије у1941. и 2015. године, што смо у последње време имали прилике да чујемо и на другим медијима. У сваком случају, употпунило је концепт ове Конференције. Други пуковник у пензији, Драган Крсмановић, директор Архива у Црној Гори, изабрао је и питким језиком обрадио тему “Војни архиви и Други светски рат у Југославији“. Указао је на значајна а недовољно обрађена постојећа документа, као на пример, о удруживању партизана и усташа против југословенске владе у изгнанству, или о разговорима Тита са Папом 1944. године, али да не постоје аутентична документа о наредби Павла Ђуришића, да се врши етничко чишћење било ког народа, иако се за то оптужује. Говорио је о феномену вишедимензионалних ратова и за многе изврнуте чињенице и недоказане оптужбе највише смо сами криви, јер смо нерадници. Опоменуо је да “само записано остаје у историји“.
Из Црне Горе је дошао још један аутор Фонда, мр Владимир Божовић, чије предавање из многих разлога издавајам и препоручујем Редакцији ФБР пренесе у целини.

Магистар историјских наука Ања Филимонова, сарадник Института за изучавање историје савременог Балкана РАН, директор овог Фонда одржала је значајно предавање “Балкан и Украјина: обнова нацизма“. Занимљиво је да се обратила на српском језику, што је деловало као симболични прилог “борби која заувек спаја Русију са Србијом“. У складу са тим, директорка Фонда је најавила да ће се штампати Зборник радова са све три Конференције.

Други магистар историјских наука и сарадник већ поменутог Института Руске академије наука (РАН) Петар Искендеров, аутор је овог Фонда и располаже изванредним говорничким даром, којим је опчинио присутне, излажући изобиље чињеница, на тему “Савремени нацизам, као један од (трагичних) фактора евроинтеграција“.
Предавање мр Николаја Малишевског, професора политичких наука на Институту парламентаризма и предузетништва у Минску, такође препоручујем Редакцији ФБР да објави на нашим страницама, јер је тема “Агресија Запада на Југославију 1990-их и на Украјину 2014-2015 гг“ обрађена на сликовит, вишеслојни и провокативни аналитичан начин.

Све у свему, као присталица штампаних књига, докумената, излагања – сматрам да ће савремена историографија бити обогаћена најављеним Зборником радова са овог пројекта Фонда стратешке културе.

KONFERENCIJA PLAKAT POZIV

01. 05. 2015. за ФБР аутор и члан редакције Љиљана Булатовић Медић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.