АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Куда нас вози Мишко (Вучић), тај „генија за вожњу“?


Кад Запад крене у рат против Русије, Србија ће бити окупирана и раскомадана. Томе ће вероватно претходити изазивање грађанских сукоба и немира, јер ће Мишко Вучић за Београд На Води возити сулудом ММФ-брзином, која ће у разлупаном аутобусу, са Баба Смрћу на задњем седишту, изазвати тучу гладних и осакаћених путника.

Владимир Димитријевић
02 мај 2015. Двери

За Београд, за Београд,
Фирмом Вучић, фирмом Вучић,
Узалуд се народ спрема
Све разлоге за пут има,
Само среће ваљда нема,
Само среће ваљда нема
Нема, јооооој…

Пре читања

vlada-dimitrijevic3Не подносим што радим на овом тексту. Грозим се. Вичем себи: “Неће бити тако!“ НЕ ЖЕЛИМ ДА БУДЕ ТАКО. А зебем, пишем, и гледам мрак издаје, кукавичлука, свеопште раздешености као увода у грађански рат, посматрам нашу окруженост непријатељима пред рат НАТО-а против Русије, и осећам бес Биг Брадера Вучића коме све више сметају гласови разума, што постаје опасно за инакомислеће у Србији (јер, како рече Змај: “Кад не може да душмана свали, бар на своме нек срце искали“). И, да се разумемо, не сумњам у то да је Вучићево срце угрожено – он је у „хај спиду“ док нас води на пут у Нигдину.“We are on the road to Nowhere/ Come on inside“, певали су „Talking Heads“.

Дај Боже да нисам у праву! Дај Боже да нисам у праву! Дај Боже да нисам у праву!

Шта је смешно?

Дакле, господо другови, где смо?

Куда нас вози Мишко, тај „генија за вожњу“, који може километрима везаних очију напред, али и километрима, ако треба, уназад?

Вучић је, својим лупетањима маскираним озбиљном причом о тријумфу ЕУтопизма који само што није, већ прешао све границе доброг укуса, и исмевање његових лудости постаје уобичајени дискурс којим се чита наша стварност.

Проваљен је, наравно, и није потребно бити Кесић да би се његова мегаломанијакална реторика разобиличила у свој својој смехотресности.

Али, на несрећу нашу, није то смешно.

Није, није, наравно да није. Није смешно што му турбо – фолк певаљка почетница, као Анка Црнотравка из „Отворених врата“, пева како је он наш „Елиот Нес“; није смешно ни што лекарски конзилијум, као некада о Брозу, брине о његовим државотворним напорима опасним по срце… Није више смешан ни он, који зна да коси, оштри косу, шије на машини, и шта је водомер (као у песми Душка Радовића: “Овај зец/зна да свира,/ овај зец /зна да плете, /овај зец /ручак кува, /овај зец /кућу мете./ Овај зец /плести уме, /овај зец/ жети уме, /овај зец /шити, пити, /и француски говорити /- све разуме!/ Плави зец,/чудни зец,/ једини на свету!“)

Ништа више није смешно.

Јер… Јер се, као у филму „Ко то тамо пева“, приближавамо новој 1941, потпуно неспремни, окружени истим непријатељима, који су вазали Најновијег Новог поретка НАТО света („Наша војска спремна чека, спремила је малог топа, јооој, јооој“ )…

А за то време, Београд на води буја у усијаној машти нашег „генија за вожњу“ и његових сикофаната.

Ko_to_tamo_peva_340397S1

Стоимировићев портрет Милана Стојадиновића

Нама се историја заиста понавља као фарса.

Увод у наш слом пре Другог светског рата било је обарање „јаког човека“ Југославије, Милана Стојадиновића, који је склоњен, интерниран и ухапшен по наређењу Енглеза (видети: Коста Николић, Бојан Б. Димитријевић: Данило Грегорић и 25. март 1941, ИНИС, Београд, 2007). Енглези су наредили кнезу Павлу да постигне споразум са Хрватима, да би Југославију избацили из интересне сфере Немачке.

Угледни новинар Милан Јован Стоимировић био је сарадник радикалске „Самоуправе“, оснивач листа „Вардар“, чиновник Централног пресбироа и директор новинске агенције „Авала“. Његов „Дневник 1936-1941“, објављен у Матици српској 2000. године, пун је сведочења о политичком и културном животу Југославије пола деценије пред Други светски рат. У њему је и портрет Милана Стојадиновића.

Стојадиновић је, каже Стоимировић, судбинска личност, човек велике интелигенције и огромне снаге. Рецимо, почетком 1937, на пријему у нашој амбасади у Атини, он све време плеше, диже темепературу, игра коло претварајући га у „полу-кадрил“. Приликом посете Немачкој 1938, њему се указује сва пажња, а Круп одобрава кредите Југославији на Стојадиновићеву часну реч. Хитлер га гледа са уважавањем, Геринг даје пријем у његову част, у позоришту га присутни поздрављају овацијама, а оркестар двапут изводи „Боже правде“.

Стојадиновићева Влада је, каже аутор „Дневника 1936 – 1941“ у запису од 21. новембра 1936, „претпоследњи буржоаски покушај“ да се сачува земља. Последњи ће бити (ова прогноза је била савршено тачна, јер следи Влада Цветковић – Мачек, па 1941) „са буржоаским сепаратистичким странкама (које траже мењање Устава). Затим долази диктатура, а можда и непосредна анархија, хаос и револуција“.

Стојадиновић је био неко ко „уме да створи и паре, и људе, и сценарију рада, напретка, отправљања посла, одмицања напред“.

Веома је самоуверен и поседује неки „над-оптимизам“, који просто плаши (његов брат Драги вели аутору ових дневничких записа да Милан не воли песимисте). Бруталан је, повремено циничан, ни не примећује какве све силе могу бити против њега. То га и угрожава, па Стоимировић мисли да се Стојадиновићева власт може и срушити јер „он држи све привредне ресоре, спољне послове, странку, шефство у Влади, итд а хоће да јури жене итд“. Склон личној власти, ипак није против демократије. Стоимировићу вели: “Све што је антидемократско и фашистичко, осудите“.

Основна идеја Милана Стојадиновића заиста је била „ни рат, ни пакт“. Он је свом новинару говорио да не сме и не може да улази у европски сукоб, иако Чехословачка и Француска очекују од њега да се супротстави Немачкој ослонцем на Русију. Русија је, по њему, земља под диктатуром, у којој влада велика беда, па је тај ослонац несолидан. Ако Немачка смрви Чешку, а Југославија јој помогне, она би била следећа на реду. Такође, између Италије и Југославије нема „тампон-зоне“, па је добро што Италија ратује у Етиопији и страхује од Енглеске. Стојадиновић је говорио: “У случају рата, ми морамо тежити да останемо неутрални до последњег часа и да чувамо снагу за после рата, да бисмо могли диктовати своје захтеве ослабљеном свету/…/ Ми морамо увек бити јаки. Ми се ни на кога не смемо ослонити. Ми морамо, сем тога, неговати осећање самопоуздања. Самопоуздање је важна и пресудна ствар. Али њега треба да прате обазривост, искуство и мудрост!“.

Ипак, кад су Енглези наредили, Стојадиновић је оборен унутарстраначким пучем. Дошао је безлични и слабовољни Драгиша Цветковић, који је кренуо у сусрет Мачеку. А ближила се 1941.

Стоимировићев дневник је потресно сведочанство, јер говори о неумитном приближавању светског сукоба, у који Југославија улази неспремна за изазове. Политички живот загађен је сржном поквареношћу, аферама, охлократским гадалуцима, али и трулим стањем бирачког тела, спремног да се прода за пепео. Писац бележака очајава кад види шта се збива, као човек везан за пругу који види приближавање воза – а ништа не може да учини…

Вучић као фарсични Стојадиновић

Milan_Stojadinovic

Милан Стојадиновић

Ако се прочита прича о Стојадиновићу и упореди његова политика са Вучићевом, виде се многе, суштински спољашње, сличности: и Вучић је, као и Стојадиновић, снажна појава, геније саморекламерства, вечити оптимиста, вешт демагог, који не брани да се његовој политичкој фигури прави култ („Вођа, вођа, вођа“, узвикивали су Стојадиновићу на скуповима Југословенске радикалне заједнице, као што се сада клањају Господару Вучићу, и диве му се, усред Скупштине Србије, што 14 сати није ишао у клозет). На плану спољне политике, и Вучић глумата некакву неутралност, балансирање између Русије и САД, итд.

Али, све је то само привид: за разлику од Стојадиновића, способног и обдареног политичара (наравно, да неко не помисли да му певам постхумне химне – вођа „Јерезе“ је био подалеко од моралне беспрекорности), сналажљивог делатника у области финансија, Вучић зна да ради само једно – да освоји и држи власт, а да ништа не чини на обнови државе и подизању народа који му је поверовао (осим да распродаје и уништава оно мало јада и беде што нам је остало у „транзицији“). Зато је, како рече Ђорђе Вукадиновић, ово Вучићева прва година власти – четврти пут. За разлику од Стојадиновића, који је у иностранству заиста био поштован, Вучић је крпа којом се Запад користи, и која, кад дође из посете својим империјалних газдама, прича о невероватним успесима спољне политике Србије, „најуваженије“ државе Балкана од када је Вучић води.

Стојадиновић је заиста био за неутралност Југославије, коју је наоружавао најмодернијим оружјем и опремом управо да би ту неутралност могла да сачува, а Вучић, реторички неутралац, јесте активни сарадник НАТО-а, који спроводи наређења неонацистичког војног блока спремног за поход на Русију. Зато Влада Србије, као вазална НАТО-у, уплаћује 100 хиљада евра укронацистичком званичном Кијеву, и зато је Вучић за министра одбране поставио кловноликог керамичара Гашића, да би показао колико му је стало до наше восјке, до наше неутралности, до наше безбедности. За време Милошевића, Војска је имала око сто хиљада људи у свом редовном саставу. Сада пешадије имамо око 12 хиљада, па би Шиптари, само ако крену уз помоћ НАТО савезника, без икаквих проблема стигли до Краљева у најкраћем могућем року.

Иако је јасно да Вучић полицију, војску, тајне службе, медије и све остало што му, као капоу у Концлогору Србија, припада, држи на основу НАТО „бефела“, он ће на власти бити само док не заврши још прљавих послова за Империју, када ће га, као тоалет – папир, одбацити, и довести неког другосрбијанског монструма, који се неће стидети ни да стреља инакомислеће. Јер, после Вучића и његових батинаша који прете уочи локалних избора, као што су радили у Драгачеву и другде 2015, све ће постати могуће.

Томе, међутим, може претходити грађански рат и окупација Србије. (О тој могућности – читај ниже).

Наравно, за ово данас су највише криве вође квази-демократа из Квази-Демократске станке, параполитички олош (част изузецима!) који, предвођен Кеном, што је у исти мах био и Барбика, није желео да створи Правну Државу Србију, где кловнократе типа Вучића не би биле могуће. Требало је Квазимодо – демократама да пљачкају и роваре, па су, кад је народ из очајања хтео смену жутокраких, призвали у стварност Ноћну Мору, Реинкарнирану Рециклажу Најгорег Из Лудих Деведесетих. Зато им не треба ништа веровати кад критикују Вучића – они су га, својим поступцима, на власт довели, и не дао Бог да се на власт, после Вучића, врате.

firma-krstic

 И? Шта нас чека?

Дакле, спрема се велики рат Запада против Русије. Пре рата, по старом добром сценарију из 20. века, иде економски слом који изазивају банкократске убице, господари глобализма.

План слома се назире: банкрот Грчке до јула 2015. (како најављује екипа са правим презименом, Голдман Сакс), „GREXIT“- излазак из еврозоне, економски крах Италије и Шпаније, хаос у срцу ЕУ – у Немачкој, и тотална дестабилизација Балкана, коме САД неће дозволити да се преоријентише ка Русији и тзв. „Турском току“ гаса. Мисли ли неко да су притисци на Сиризу, удар на Македонију и вехабија који пуца у Зворнику случајни? Ко мисли тако, или не мисли уопште или се само „поткочио“ руком да изгледа као Роденов „Мислилац“. Прсти банкократских вампира из срца таме, прекоокеанске Империје, виде се у овом хаосу, као што се виде и у ужасима Блиског Истока, после тзв. „арапског пролећа“.

Кад Запад крене у рат против Русије, Србија ће бити окупирана и раскомадана. Томе ће вероватно претходити изазивање грађанских сукоба и немира, јер ће Мишко Вучић за Београд На Води возити сулудом ММФ-брзином, која ће у разлупаном аутобусу, са Баба Смрћу на задњем седишту, изазвати тучу гладних и осакаћених путника. А онда ето нама батинаша, спремних да, у хаосу, постану кољаши. И да посете, између осталих и овакве, који пишу чланке попут овог што га сад читате, јер критички оријентисани негативци не воле Вучкове каранфиле, а он је још један од ЕУ Давитеља Србије.

hvala-beograde-na-vodi

Оптимизам

Но, има ли наде?

Наравно да има. Ако се освестимо и вратимо себи, Вучић, који не постоји, иако се појављује на свим медијима, нестаће као ноћна утвара при светлости дана. Као што је у интервјуу за „Геополитику“ рекао један од оснивача патриотског „Валдајског клуба“, Александар Проханов – они и његови саборци су, за време Јељцина, кад је Русија била на коленима, писали и говорили као да је Русија и даље на врхунцу своје моћи, не признајући ни пораз ни безнађе. И – кренуло им је. То препоручује и Србима. Ми, Срби, и даље смо централни народ на Балкану, народ са историјом, народ свестан свог порекла – и нећемо се дати.

А фирма Вучић ионако није солидна.

И Београд НАВОДНИ је, наравно, лаж.

1 reply »

  1. Истину треба говорити, па ма како то злослутно звучало. Уовом тексту Влада Димитријевић износи тренутно стањ у србији, као и оно што би нас могло у будућности очекиват, и све то делује тужно и ружно, али без сумње истинито. На крају текста, Влада изражава оптимизам да би се ово стање могло променити, што је теоретски могуће, али практично немогуће, и мислим да је и он свестан тоога. Да бих нај прикладније описао стање свести народа, у средини у којој живим употребио бих Његошев стих, „племе моје сном мртвијем спава“. Ово, једино може завршити у хаосу на улицама, у револуцији празних стомака и још празнијих глава.

    Свиђа ми се