ДРУШТВО

„Дража ставља на проверу савест Срба“ – Раша Драшковић (продуцент филма „Генерал Михаиловић – Херој и казна“)


17.05.2015. ИСКРА

Одлука о рехабилитацији генерала Драже Михаиловића важан је корак за савест Срба и шанса да се народ осврне уназад и увиди грешке које су направљене. Суђење из 1946. је било неправично, а фер процес је нешто што сваки оптужени жели. Генерал ту прилику није имао.

Овако, ексклузивно за “Новости”, о рехабилитацији команданта Југословенске војске у отаџбини, говори Раша Драшковић, продуцент из Лос Анђелеса. Унук Милорада Драшковића, министра унутрашњих дела Краљевине СХС и прве жртве политичког убиства у Југославији 1921. године.

А жива реч и сећања Рашиног оца Милорада, високог функционера Дражиног Омладинског покрета, била су повод да продуцира документарни филм “Генерал Михаиловић – Херој и казна”, недавно приказан на РТС.

Фото: Новости/З. Јовановић

Фото: Новости/З. Јовановић

Док је у четвртак председавајући Већа Вишег суда у Београду образлагао поништавање пресуде Дражи Михаиловићу од 15. маја 1946. године, Раша Драшковић био је у судници. Желео је да доживи овај “кадар” и само зато је недавно из Лос Анђелеса допутовао у Београд.

– Ово је за мене важан датум – каже Драшковић. – Било ми је врло битно да будем у судници у дану правде за генерала Дражу Михаиловића и његову породицу. Рехабилитација је узбуркала моја осећања. Другачије се доживи када пресуду гледате на телевизији. Овако, верујем да сам у тој судници и сам искусио део историје.

* Колико је одлука о рехабилитацији важна за српски народ?

– Она је најбоља порука за разрешење вишедеценијских несугласица међу Србима. Можда ће сада људи другачије гледати једни на друге. Да би се ценила, прошлост мора да се разуме. Можда се овом пресудом ништа неће променити одмах, али је важно да учињена неправда није препуштена забораву и да је добијена прилика да се – исправи! Пре готово седам деценија, Дражи Михаиловићу пресудила је само оптужница. Тек после ове одлуке народ ће имати могућност да мирне савести и објективно сагледа улогу Драже Михаиловића у Другом светском рату.

* Како ће враћање части Дражи Михаиловићу дочекати потомци избеглих пред Титовим ре­жимом?

– Са олакшањем, јер је тај рат кројио судбину многобројних српских породица у дијаспори. Током мог одрастања у Америци свако помињање генераловог имена будило је различите емоције. О њему се дискутовало увек и на сваком месту, почев од слава па до свих других окупљања Срба. Неки су сматрали да је све што је учинио било исправно, а други не. Сада ће и једни и други имати прилику да се “пробуде”, да емоције оставе по страни и да поново процене његову улогу у Другом светском рату.

* Продуцирали сте документарни филм о Дражи. Које нове историјске чињенице филм открива?

– Хтео сам да прикажемо нешто што никада до сада није било на филму. Да бисмо били што објективнији и да бисмо открили истину, разговарали смо са људима који су имали било каква сазнања или чак и контакте са припадницима Југословенске војске у отаџбини. Користили смо оригиналне снимке које смо пронашли у Вашингтону. Реч је о прилозима снимљеним у Србији током рата који су приказивали шта људи мисле о Дражи, четницима и партизанима. Видели смо и неке холивудске филмове о томе, али и читали магазине из тог периода који су указивали шта је довело до обрта односа савезника према Дражи.

* Шта је за вас лично значио овај филм?

– Увек су ме привлачиле приче о људима у екстремним условима. Али, прича о Дражи ми је најважнија на којој сам до сада радио. Не зато што ми је блиска због личних разлога, већ зато што је невероватна прича о томе кроз шта је прошао током рата. Мислим да смо успели да покажемо како је једна врло лична људска драма виђена од његових савременика широм света, нарочито из америчког угла. За овај пројекат требало нам је седам и по година. Снимали смо у Лос Анђелесу, Вашингтону, Њујорку, Лондону…

* Шта вам је значило недавно приказивање вашег филма на РТС?

– То ми је врло важно. Било је неких препрека, али када је коначно емитован, преплавила су ме многа осећања и право је задовољаство видети и чути реакције гледалаца које су углавном позитивне. Људи су били знатижељни, а стизало ми је и много питања о томе како је филм уопште снимљен. Желели су да га поново гледају, тражили су репризе. То ми је била највећа награда, чему сам се, признајем, потајно и надао.

* Планирате ли да снимите још неки филм са тематиком из српске историје?

– Волео бих. Има још прича које желим да документујем и које заслужују да буду испричане. Можда то буде баш филм о мом деди.

* На који начин је политичко избеглиштво одредило живот вашег оца?

– Усмерило га је да активно истражује и да се бави политичким наукама, а теме за радове црпио је из савремене источноевропске историје. Најпре у Швајцарској где је и докторирао, а потом, од 1958. године и у Америци. Предавао је и учествовао у различитим истраживањима и пројектима универзитета Харвард, Стенфорд и Беркли.

* Памтите ли очеве приче о вашем деди?

– Мој отац је рођен као посмрче и од оца му је остало само име. Деду је, 21. јула 1921. године, убио с леђа, на клупи у парку, у Делницама, комуниста Алија Алијагић. Наочиглед моје трудне баке и троје деце. Страдао је као бивши министар унутрашњих дела, који је донео Обзнану – закон о укидању Комунистичке партије, која није признавала Краљевину СХС, иако је била трећа по резултатима на претходним изборима. Када смо први пут, 1986. године, овде дошли посетили смо дедин гроб на Новом гробљу у Београду. Тада сам, заправо, остварио најближи контакт са дедом. Остало је врло мало његових фотографија и докумената, а неке од њих дао нам је професор Момчило Павловић. Он пише књигу о нашој породици и једва чекам да је прочитам.

ХОЛИВУД, ДОКУМЕНТАРЦИ И СЕРИЈЕ

РАША Драшковић је један од најпознатијих америчких продуцената. Снимио је више од 60 телевизијских серија и 40 документарних филмова. Остварења његове продуцентске куће “44 блу” тренутно се емитују на седам кабловских канала. За ХБО канал, сада сарађује са холивудском звездом Двејном Џонсоном о животу малолетних делинквената после изласка из затвора. Радио је и са војним и специјалним јединицама израелске, руске и бразилске армије, као и са америчком морнарицом, маринцима и “фокама”. Био је први странац који је снимио унутрашњост најчуванијих кинеских и руских затвора.

СИНОВИ НЕГУЈУ СРПСКЕ КОРЕНЕ

* ДА ли су ваша деца заинтересована за српске корене?

– Имам три сина – Мајкла, Томаса и Кристофера. Врло су заинтересовани за српску историју и воле да је истражују. А колико у њима живе српски корени можда најбоље говори то што су због Дивца и Стојаковића, навијали за Сакраменто кингсе, иако живе у Лос Анђелесу. Најстарији син нас, чак, упорно наговара да презиме вратимо у изворну варијанту са девет слова и да више не користимо француску верзију која има 12 слова. Близу смо одлуке.

АМЕРИКА И СРБИЈА

* КАКО сте доживели НАТО агресију на Србију?

– Као Американцу српског порекла било ми је врло тешко не само те године, већ и због америчких интервенција против српског народа током ратова деведесетих година у Хрватској и Босни. Било је тешко то гледати. Знам да су свежи ожиљци, али што чешће овде долазим више се надам бољем разумевању између Америке и Србије.

Новости

2 replies »

  1. Нисам знао за овај документарни филм. Срећан сам да је направљен. (немам у кући тв)
    Много можемо да научимо из овог филма. Посебно о непријатељима и нашој глупости, због које губимо главу.
    Западне силе су нас добро искористиле и продале. Још и бомбардовале. Тај рат су добили хрвати, муслимани и шиптари (југословенски народи), који су вршили геноцид над нама. А ми смо се тукли између себе.
    Не умемо да водимо политику. Само умемо да гинемо, што у међусобним борбама, што без борбе као цивили.
    Идеологије су нам је*але мајку мајчину. И још увек им робујемо. Да ли ћемо да се икада освестимо и да станемо под један барјак? Некада смо били највећи народ у Европи, а где смо данас?
    Увек нам је важнији лични став од заједничког добра и будућности. Дражи Михаиловићу је била важнија официрска част, односно реч, него да погуби светског криминакца и највећег непријатеља Срба, који је изазвао рат међу Србима. Уместо да уједини Србе у заједничкој борби. То је немање визије и државничког става за спас Отаџбине и Србства. У глави је имао вирус југославенства. Југославија га је погубила. И њега и краља.

    Свиђа ми се

  2. Један осврт на Стаљина и Дражу и на књигу енглеског историчара Стефана Клисолда, коју је објавио под насловом „A short history of Yugoslavia from early times to 1955“, где дословно стоји о односима Стаљина и Драже: „Целу 1942. Москва је сматрала Дражу Михаиловића као јединог вођу отпора у Југославији… Кад је Черчил одлучио да повуче своју војну мисију од Драже, Совјети су хтели да пошаљу своју, јер су веровали да ће на крају рата Дража ипак бити главна личност у Југославији. Енглези су се томе супроставили“ (Види: Stephen Clissold, A short history of Yugoslavia from early times to 1955, Cambridge, Great Britain, 1966, стр. 223 и 229).

    Стаљин није веровао Брозовим оптужбама, које је слао у Москву потив генерала Драже Михаиловића ни у току септембра 1942. године. Сматрао је да су Брозове оптужбе лажне, зато је дословно рекао: „…Водите рачуна да добро проверите аутентичност. Могуће је да су окупатори посебно заинтересовани за крваву борбу између партизана и четника…“ (Види: Ronald Seth, The undaunted – The story of resistance in Western Europe, New York, 1956, стр. 228).

    Истини за вољу, четничко-партизанска сарадња није одговарала англо-американцима, јер су се бојали да ће са Србима опет граничити на Средоземном мору, као и за време Краљевине Југославије. Није одговарала ни Ватикану, ни Анти Павелићу, који је послао Броза у Србију 1941. године да међу Србима покрене братоубалачки рат (Види: Stephen Clissold, Whirlwind, London, Great Britain, 1949, стр. 98). Није одговарала ни Брозу, ни Ивану Рибару, ни Брозовим ментору, како то рече Џан Гунтер ( Види: John Gunter, Behind the curtain, New York, 1949) Моши Пијади, који се у току 1948. године разоткрио и као један између осталих твораца и режисера анти-совјетског блока. Више о томе видети књигу Моше Пијаде (Mosha Piyade) коју је објавио под насловом “The Legend That the Yugoslav Uprising Owed its Existence to Soviet Assistance”, London, Great Britain, 1950 – Моша Пијаде, Легенда да југословенски устанак дугује своје постојање совјетској помоћи…“).

    Свиђа ми се