Књига

АКАДЕМИК БУРОВИЋ – Српски витез, књижевник, научник и дисидент бр. 1


АКАДЕМИК БУРОВИЋ

– Живот и стварање –

Пише: Душан Буро

Има неколико недеља што је у Београду изашло из штампе дело Душана Буро АКАДЕМИК БУРОВИЋ – Српски витез и Свети ратник, књижевник и научник, дисидент бр. 1, у издању Издавачке куће «Балкан».

Kaplan BurovicАутор нам приказује само први део живота и стварања Академика Буровића, југословенски период, док наставља да ради на другом и трећем делу – албанском и швајцаском периоду. У овом делу он нам доноси и факсимил два документа македонских власти (УДБ-е), из којих се јасно види да је Академик Буровић кажњен сасвим невин и као дисидентни књижевник, не само за своја дисидентска дела, већ и за дела других, која се њему свесно приписују да би тако оправдали казну, а за коју признају да је СТРОГА. Треба знати да је по истом члану Кривичног закона кажњен и Милован Ђилас – члан Политбироа СКЈ, исто колико и Академик Буровић који није био ни најобичан члан партије. Али – док се Ђиласу казна преуначује у условну, Академику Буровићу се преиначује у строги затвор и са препоруком да његовог злостављања, па и физичке ликвидације.

О Академику Буровићу већ је објављено више биографија, али је ова најопширнија са 340 страна. Ова је не само најобимнија, већ и најкомплетнија, најкомпетентнија, јер аутор познаје лично Академика Буровића, који му је за ово дело ставио на располагање и сва документа која је до сада сакупио. Тако аутор приказује не само његову борбу за слободу и демократију, његово стварање, истраживачки рад и прогон од стране полиције, већ нам приказује и његов приватни, интимни живот, веридбе и женидбу, тако да се књига чита као роман, колико полицијски, толико и љубавни. Иако је дело биографског карактера, оно има и очигледан опште-југословенски карактер, јер су се у животу и стварању Академика Буровића, као у каквој жижи, преламали сви аспекти живота свих Југословена, па и националних мањина и дијаспоре.

За читаоце нашег сајта доносимо овај кратки фрагмент:

***

Бавећи се у Скопљу албанолошким студијама, негде крајем 1955. године, Каплан је независно од других открио научни аргуменат KENTUM-SATEM, који јасно и недвосмислено доказује да Албанци нити су Илири, нити имају било какве везе са њима. Он то одмах саопштава свом професору албанског језика и књижевности, др Петро Јанура, шефу Катедре албанологије, који му каже: – Има времена што је тај аргуменат открио немачки научник Херман Хирт. Али о томе ни речи никоме. Бавите се писањем, пишите песме, приповетке, новеле, па и који роман. Ви већ можете писати и романе. Што не почињете са писањем којег романа из живота улцињских помораца и рибара, или о улцињским гусарима?!

Каплан је остао зачуђен овим ставом свог професора, али га и послушао. Посветио се писању књижевних дела, и не мислећи зашто га је доктор Јанура саветовао да о КЕНТУМ-САТЕМ аргументу не каже никоме ни речи. Зашто га је саветовао и поручио да се бави само књижевним стварањем, а не и научним?! Требале су деценије да Каплан схвати став свог професора.

Др Јанура је био Влах, а не Албанац. Био је из албанског града Валона, где Власи не смеју ни да се чују живи да нису Албанци. Сви се изјављују за Албанце, иначе им не дају ни метлу да чисте улице.

Петро Јанура је студирао пре рата у Румунији, где је и докторирао, па се вратио у Албанију. После рата албанска влада га шаље у Југославију са једном групом учитеља и наставника да у југословенским школама на албанском језику предају албански језик и остале предмете, пошто је Тито албанској дијаспори у Југославији (дижући је у ранг националне мањине, па и неке народности) признао право да се образују на њиховом матерњем језику, као и сва друга права која су уживали и сами Југословени.

Иако се и у Југославији изјављивао за Албанца, Албанци су наслутили да је овај Јанура Влах, па су интригирали против њега да га збаце са положаја шефа Катедре албанологије, како би тај важан положај за образовање заузели они, да би индоктринирали студенте њиховом фалсификованом историјом албанског народа – да су они тобоже аутохтони, Илири, па и Пелазги.

Зато доктор Јанура није смео ни реч ка изусти против претензије Албанаца да су аутохтони, Илири и Пелазги, јер би тада Албанци не само урликали против њега, већ би одбили и да слушају његова предавања. Тако је он, ћутећи о истини да Албанци нису аутохтони, ни Илири ни Пелазги, па и правећи се као да је Албанац, сачувао своје радно место.

Видевши каква је ситуација у Југославији, где се ни Срби нису смели чути живи, јер их је Тито са својом кликом, чим би изговорили било какво неслагање са Албанцима, одмах проглашавао за антиалбанске националисте, шовинисте и расисте – он се није усудио ни да југословенским властима стави до знања оно што је, сигурно, као студент у Румунији, сазнао у вези порекла Албанаца. Покорно је радио свој посао професора албанског језика и књижевности, држећи се ортодоксно онога што се службено говорило.

Да доктор Јанура није Албанац Каплан је сазнао тек кад је стигао у Албанију, где се срео са његовим рођацима. Све време док је био његов студент, он је мислио за њега да је Албанац.

А овај „Албанац“ му је био не само професор, већ и најбољи друг. Управо зато га је и саветовао да се не чује жив за аргуменат KENTUM-SATEM и да се не бави науком, већ да се посвети књижевном стварању, јер је знао да, ако буде истраживао порекло Албанаца и истину о томе изнео на видело, Албанци ће га напустити, окренуће се против њега, организоваће му мобинг и сатанизирање, као што се и десило, чим је Каплан почео да представља јавности своја открића у вези порекла Албанаца.

kaplan

Видећи у њему снажан интелектуални порив и високи књижевни таленат, доктор Јанура га је држао поред себе, увео га и у своју породицу, представио га супрузи, Кристини, која га заволела као свога брата, па га тако срдачно дочекивала, да је Каплан радије ишао код њих, неголи у кућу свога брата. Доктор Јанура му је ставио на располагање и своју библиотеку. Све, и он и његова супруга, мислећи за њега да је Албанац. 

Савет Професора Јанура био је пресудан за Каплана. Да није било тог савета, Каплан  би се још тада бавио студирањем порекла Албанаца и сигурно не би ћутао, већ би изнео у јавност своја открића, као што је то касније учинио, и то у затворским ћелијама монструозног затвора Бурели у Албанији. Истина да би га тада Албанци напустили и окренули се против њега, као што су га актуелно напустили и нема тог злочина што не чине против њега, али би зато његов живот узео један сасвим други смер, не би упознао ни југословенски затвор, камоли и албански. Не би отишао у Албанију као југословенски политички емигрант, већ – можда – као југословенски амбасадор. 

Каплана је снажно подржао поменути Есат Мекули, ратни друг Џевдета, песник и академик који све више и више није питао за наређења УДБ-е, поготово кад су били у питању људи које је лично познавао и ценио. Он преко штампе назива Каплана «Талентирани Улцињанин Каплан Ресули јесте један од наших најважнијих књижевника» и скоро у сваком броју часописа JETA E RE објављује његове приповетке и новеле, које овај пише на српском језику, а Есат му их са својим друговима преводи и објављује на албански.

Те, или наредне 1956. године, Есат објављује у Приштини један број часописа JETA E RE на српском језику, а под насловом НОВИ ЖИВОТ,  да би овако југословенској читалачкој публици представио албанске књижевнике који живе и стварају у Југославији. Ту је унео и Капланову приповетку ПОСЛЕДЊА ПРИЧА ВЕХБИ-АГЕ, уз његову кратку биографију.

Чим је видео то издање Душан Костић, добро познати југословенски књижевник, објавио је у листу БОРБА дугу и конструктивну анализу свих радова тог издања, хвалећи ове Албанце и њихове постигнуте успехе. Тако се изразио и за Каплана, мислећи и он да је Албанац. Између осталог, о Каплану он каже да његова дела, са идејно-уметничког гледишта, не заостају иза дела најистакнутих књижевника Албаније. Посебно су се о Каплановом стварању похвално изразили албански књижевни критичари са Космета, њихова најафримиранија пера, као што су академици, др Есат Мекули, проф. др Хасан Мекули, затим др. Петро Јанура, проф. Зекирија Реџа, па Муртеза Пеза, Рамиз Келменди, Вехап Шита и други.

Др Јанура, још 1955. године, уводи Каплана и у своја универзитетска предавања као афирмисаног савременог албанског књижевника, наглашавајући да је Каплан унео у албанску књижевност тему о поморцима и рибарима. До тада је та тема била непозната у албанској књижевности, што нам доказује да Албанци нису били приморски народ и да се морепловством и рибарењем нису бавили. А ово, са друге стране, доказује нам да Албанци не само што нису аутохтони, већ нису ни Илири, јер су се Илири, као приморски народ, бавили и морепловством и рибарењем.

Можда је управо због овога професор Јанура тражио од Каплана да се бави писањем, и то – да пише о поморцима, рибарима и гусарима, пошто је овако неупадљиво, и преко албанске поморске и рибарске терминологие (која није албанска, већ страна!), доказивао да Албанци нису ни аутохтони и нити Илири, понајмање и Пелазги, како то они претендују. 

Те 1955. године Каплан је на Катедри албанологије одржао и предавање О албанској поморској и рибарској терминологији. По упутству професора Јануре прешао је ћутке преко чињенице да недостатак те терминологије у албанском језику доказује управо то – да Албанци нису ни аутохтони, нити Илири.

Каплан је у албанску књижевност унео и тему дисиденције, али о томе, у предавању о Каплану, професор Јанура није смео да говори, јер су и Титоисти, као и сви Стаљинисти света, из својих речника избацили и саму реч дисиденција. 

Касније, упитан од новинара зашто је дозволио да га прогласе за албанског књижевника, Каплан је одговорио:

Ја у томе нисам видео, нити видим нешто лоше. Напротив, мислим да је то било позитивно не само за њих, већ и за мене, па и за наш народ. Пре свега, зар и ми немамо значајних људи, књижевника и државника, који по националности нису Југословени, ни Срби, ни Црногорци, ни Македонци, ни Хрвати, нити Словенци?! Затим, ко је могао боље од мене васпитати нашу албанску дијаспору?! Моји ученици, било они којима сам предавао албански језик и књижевност, било они који су се васпитали преко мојих књижевних и научних дела, пригрлили су ствар радничке класе, уздигли се изнад ускогрудог национализма и пошли путем братства и јединства. Ја се поносим Албанком Сузаном Каба (моја ученица, позната спикерка Радио-Скопља, муслиманка, која се удала за православног Македонца!) и многим другима, ученицама и ученицима, студентима, чија имена знате и знаћете их.“