ДРУШТВО

Молим вас, постанимо поново Срби, достојни својих предака!


Пише: Слађана, колумниста СРБског ФБРепортера

Стојим на згаришту своје отаџбине, тужна и сама у свом болу, не схватајући најбоље шта нам се дешава и због чега. Желела бих да бар покушам да замолим за самилост.

d181d180d0b1d0b8d0bdМолим за своју отаџбину, молим све вас који још увек имате србске душе у себи.

Молим вас, постанимо поново Срби достојни својих предака спремних да устану и бране оно што им је најсветије, своју слободу и право на живот, без страха од осуде и без страха од смрти.

Тражила сам одговоре и нисам успела сама да их нађем. Неким људима сам се обраћала и говорила сам србским језиком али ме они нису разумели, не зато што нису желели, већ зато што нису умели.

Заборавили су да мисле србски. За њих постоје само паре и не постоји ништа друго, а живот схватају као трку у којој је победник онај који изгуби највише од осмеха, од љубави, од радости од среће.

Признајем, крива сам.
Крива сам што осећам и волим сваки педаљ мајке отаџбине.
Крива сам јер ме свака њена рана боли.
Крива сам што ми је жао србске нејачи.
Крива сам јер не могу да опростим за бол, патњу уцене и лажи.

За Ђурђевдан сам била гост на слави. Окупила се србска фамилија. Они који су остали овде славили су крсну славу а они који су се размилели по белом свету дошли су им у госте. А сви смо од исте крви.

И пружила сам руке да помилујем  мало дете од србске мајке која ради и живи у Паризу, а која је иначе мој род. На то је она бесно вриснула:

– Не обраћај се мојој ћерци тако, она не разуме твој језик, и ако Бог да, никада и неће!

За столом је било свега, као што само ми дивљи и примитивни Срби знамо да удесимо.
И док су се давили између два залогаја, имали су довољно ваздуха да кажу како смо ми простаци који не цене довољно новац и расипамо га на овакве глупости док просимо од ММФ-а.

Убила ме туга и чемер. Сваки ми је залогај застао у грлу. И онда, као шлаг на торту, рече још моја заова:

– Шта хоће ови Срби, све смо им дали. Свуда у свету је нормално да Телеком и Епс буду у приватном власништву, само се Ви нешто тамо буните. Ви сте нерадници и паразити и никада ништа нећете имати.

(А једна србска мајка, коју лично познајем са троје нејаке деце била је принуђена да их смести у дом за незбринуту децу јер, сирота, није имала шта да им да да једу, а слагала је да се преудала и одвела их, јер ју је изједао стид.)

Зато питам – Који  смо то «Ми Срби»?

Имамо ли ми поноса и части, имамо ли трунку образа? 

Да ли је смисао живота радити и кућити у туђем свету док твој рођени страда и пропада?

ZS_ss5

Да ли је смисао живота не бити жив?

Не разумем. И волела бих да ми то појасне појединци који остављају коментаре на фејсбуку типа да је Путин продао Космет у накнаду за Крим.

Мислим да је крајње време да разјаснимо и да рашчистимо неке ствари и недоумице и да се раздвоји жито од кукоља и разјасни ко је ко.

Онај ко није и не жели да буде Србин треба да се определи и да остане где му је место, а не да седи на две столице попут нашег премијера и док говори да воли Русе трчи у Брисел по мишљење.

Курвинска политика је одлика Ватикана и запада а не србског државника, ма какав био.
И говорим ово при чистој свести и здравој памети  свесна последица.

Одбијам да живим као роб.

***

Ко још увек има дилему да ли нам је запад маћеха или мајка, моћи ће бар нешто из моје приче да закључи.

Мој, како ја волим да кажем, муж (уместо онога модерног супруг), има тетку која живи и ради у Немачкој. Тетка се веома млада удала за течу који је чак и за тадашње прилике важио за гољу јер је  потицао из краја познатог по неродном тлу, суровом животу и пргавим момцима. И тако су се њих двоје запутили у Немачку, као и многи наши Срби које је друг Тита и његова КПЈ мотивисала да потраже срећу на западу.

Живели су они тако по мемљивим собама и подрумима  дуги низ година, све док се нису мало по мало скућили. Децу смо им ми одгајили све до поласка у школу. А онда су оба сина отпутовала за Немачку.

Прескочићу три  деценије. Скупа кола, две куће у Немачкој, а њих двоје, обоје по двеста кила, остарели, одртавели, неиживљени, матори и нервозни. Када их питамо да ли су некада негде ишли на одмор, на море, планину, село – одмахују главом.

У Немачкој се, кажу, много ради. У Немачкој су путеви глатки као стакло, без рупа и без опасности да ти крене камен у бубрегу ако неопрезно возиш. Успели су у животу, сви тако коментаришу, када их виде у скупом мерцедесу, са блазираним изразом на лицу  и препотентним понашањем.

А ја сам се само смејала на све то. Моје виђење среће је мало другачије. Једном сам, по  мало из освете јер је увек према мени била зла, поставила тетки  шкакљиво питање пред свима. Питала сам је колико синова има, на шта се она само избечила и прогутала кнедлу.

– Колико званичних синова тетка имаш, мислим на оне који носе твоје презиме?

Тетка ћути. Не усуђује се гласно да изговори оно што крије и од саме себе, а то је да је се рођена деца стиде, односно да будем прецизнија, стиде се своје отаџбине, свога рода и свога језика.

Њен млађи син је променио веру и уз то се одрекао свог и имена а и презимена да би узео женино. Дуго је то тетка крила, као  и његов не долазак у Србију, и оправдавала немањем времена. Унуке може да види само када јој дозволе и уколико се пре тога најави, никако раније. Да их учи србски, то ни не помишља. Али, зато је њен син  постао чистокрвни шваба – из практичног разлога да би лакше, како једном рече, добио посао и склапао пословне везе јер се бави компјутерима и сигурносним шифрама, а србско презиме Немцима и осталијм западњацима не улива поверење.

И то није дискриминација? Није мало сутра. Посебно што је он рођен у Немачкој.

Друга снаја је мало блажа верзија фирера – ипак нам је, после дугог убеђивања да нисмо дивљаци и терористи, дозволила  да видимо дете.

И сада, када сумирамо резултате, све зависи из ког се угла посматра. Некоме ће ова прича да личи на успех а некоме опет на тежак промашај. Онај коме су деца смисао живота зна најбоље да разграничи те ствари.

Пошто се ми налазимо у зони сумрака, ништа није онако како изгледа на први поглед.

***

Где сте србске мајке? Од када се ваше срце у грудима окаменило? Колико кошта ваша љубав да вам платим да не гледам србску сиротињу како од бола риче док су ваше усне неме.

Ко изгуби младост изгубио је државу. То убице са запада знају и зато су вам драге маме бациле коску коју ћете да глођете док вам они отимају подмладак. То вам говори неко ко је прошао пут који ниједном детету не би пожелело.

Морам да вам се обратим јер су вам деца постала неосетљива на туђе сузе и бол. Границу смо прешли до амбиса. Моја мајка је мени срце раскомадала и још увек скупљам парчиће. О оцу немам шта да кажем осим – слабић и кукавица. Свакога дана у неком од ваше деце препознам део свога бола испољеног на овај или онај начин.

ljubomorno_dete_640043903Мајчина љубав је једини лек и једина храна потребна дечјој души. Не мобилни телефон, не скуп рачунар, не скупа одела. Једном ми рече фина докторка како је она разведена, али да је то не спречава да проводи сат квалитетног времена са својом ћерком. То ми је упутила као прекор јер сина нисам дала у обданиште. Једноставно нисам могла. Непрестано је плакао и био несрећан. Нисам ни радила, носила сам старе крпе и свакодневно се суочавала са презиром да сам школовани губитник.

Изабрала сам љубав свога сина и нисам се покајала. Сада радим и носим скупе крпе али ми је душа иста. Презирем оне који ме некада нису познавали док сам била само човек а сада преда мном скидају капу када сам постала чиновник.

Јадан смо ми народ и бићемо све дотле док спас од смрти будемо тражили на погрешној страни. Деца су наша бесмртност, а јединство је наш спас.

***

Горчина. Осећам је за доручак, ручак, вечеру а нисам болесна, бар колика је мени познато.

Да ли је зло заиста однело превагу?

Ухватила сам саму себе да се плашим јутра и новог дана. Бес, бол, мржња са насловних страна, са екрана, од људи у превозу, ситне пакости, подметања, као да су постали клише по ком се живи.

Да ли овај свет зна за нешто друго, осим за  несрећу?

Њима је остало све, нама само вера у Бога. Сада нам руше и Њега.
Секу нам последњу грану која нас спречава да паднемо у амбис.

Господо, ако душе имате не узимајте људима веру у спас и у боље сутра. Оставите нам барем наду. Господо црквени поглавари, пастир без стада постаје слуга. Не желим више да говорим на ту тему, није моје да судим, ко има мозак да мисли разумеће.

***

Како је лако бити луд у Србији, а да ти нико не суди због тога…
Насмејах се пре неки дан себи у брк. Паде ми на ум да се код нас бадава добије рак, али се за „увредљиву реч“ тарифа креће по 600 евра и више.

Мој комшија је у наступу беса назвао другог комшију џукелом и на суду су га одрали. Преваспитавање по Вучку – удри по џепу лудог Србина и научи га да слуша.

Али зато западним зликовцима нема ко да суди нити да им наплати бомбе са осиромашеним уранијумом, нити банкама који се играју нашим животима и парама, нити властодршцима који склапају геноцидне уговоре, нити ратним профитерима и хушкачима.

Тако то бива када Србин на себе метне цену, па се онда чеше по глави шта га је снашло.
Теорије у науци, медиокритети на власти, а деца све окрутнија и западним млеком задојена.

***

Зар је мало било кланица деведесетих?
Зар је мало било прогона, очаја и беде?
Зар је мало било отети људима сву имовину и прогнати их са својих огњишта, као псе?
Зар је мало било отети мајци сина, сестри брата, оцу ћерку?
Докле? Докле ћете да нас убијате и због чега?
Зашто свом народу нудите само смрт као олакшање и спас?
Не позивам на рат, питам вас исто као што бих и питала саму себе, зар ћемо предати кожу без борбе, лако, као да смо дрогирани? Шта имамо више да изгубимо?

Сви се мире са системом прихватајући то као судбину.
Ако постоји судбина, како је могуће да рука правде никада не сустигне богаташе или је можда мало закон ту подбацио?
Како је могуће да наркодилер добије поштено суђење а човек који брани свој посед од лопова буде осуђен? Судбина? Не бих рекла – пре ће бити људски фактор.
Како је могуће да лажљиве политичаре нико не позове на одговорност?
Како је могуће да се странци за све питају, а ми смо као независни?
Зашто смо онда гинули деведесетих? За кога и за шта? Очигледно је да смо дебело насанкани, али ми и даље не иде у главу да се упорно држимо трулог система и да смо убедили себе да другачије не може.
Како може себи да дозволи србски интелектуалац са завршеним факултетом да се задовољи да буде слуга или клозетар тамо на западу за евре и да се одрекне свога знања, свога вишегодишњег труда и првенствено своје етике да би задовољио ситне материјалне нагоне – не говорим о онима који су успели да уђу у њихов систем, говорим о већини која није?
У шта смо се претворили ми Срби? Молим да одговорите себи и да поставимо коначно дијагнозу.
Да ли смо прихватили западни начин размишљања и живота и прикључили се на њихове мождане фреквенције?

Запамтите једно, када се сво зло доведе у резонанцију Земља ће бити збрисана.

***

Морам да Вам испричам како су ми се згадили последњи парламентарни избори.

Била сам чувар кутије за Радикалну странку, јер у мом граду углавном грађани нису смели за њу да се пријаве. Желела сам да посматрам начин на који се врше избори на локалу.

Први су хитали пензионери, још пре него што смо и отворили бирачко место. Баке свеже ондулиране, упарађене и сређене и деке у свечаном оделу са партизанском значком, стајале су у реду испред кутије и чекале да убаце свој листић на ком су заокружили Слобу и СПС – е сад што нико није регистровао да је давно умро није важно.

После су долазили људи средњих година који би то обављали на брзака и на крају омладина пред крај дана, јер она устаје последња и треба јој времена да се разбуди.

Омладина је углавном за Вучића и за Европу, јер тамо се најбоље може «блејати» како они знају да прокоментаришу.

Остао ми је у сећању, што смешан што тужан, догађај – зависи ко како посматра.
Једна бака са бирачког списка није могла да дође и да гласа јер је била непокретна. То је веома погодило страначке функционере и они су брже боље пронашли и превоз и страначку екипу да дођу до баке и да она обави своју грађанску дужност. И ја, пошто ми ђаво не да мира, била сам мирођија и у тој чорби. Инсистирала сам да пођем и ја као представник Радикала, иако иначе нисам члан ни једне странке, тврдећи да морамо да поштујемо процедуру.

actualcurioso-blogspot-com-620x350

Бакин дом је личио на отпад, била је сама и напуштена, болесна и неуравнотежена. У кући је смрдело као на ђубришту, али то није сметало политичким представницима да јој ревносно потуре гласачки листић под нос. Бака је тражила да јој покажу под којим бројем је СПС и да заокружи. Поносно је прокоментарисала, гласала сам за Слобу.

– Бако, Слоба  је давно умро!
– А! А како ја то, сине, не знам?

Бака је затворила очи и утонула у сан пре него што смо изашли. Даме су удахнуле пуним плућима када смо напустили старицу и истог тренутка заборавиле на њу (као и остали чланови екипе).

Пресео ми је тај дан. Касније сам јој послала новац који сам зарадила на гласачкој кутији. Нисам могла да га узмем. Пекао ме је као ватра.

Толико о изборима и коректности. Овакав  случај није усамљен и не односи се само на једну странку већ уопштено на све које су биле присутне.

Јадна је држава којој су умирући старци постали ослонац и која ће ускоро имати више странака него грађана. Немам моћи да убедим било кога да буде човек. Свако може овај текст да протумачи на свој начин да ме нападне или демантује, зато сам и поменула горе мождане фреквеције и начин размишљања. Тренутно се ради на њима и то је промена свести о којој Вучић говори. Ако видиш зло – пожељна је реакција да прођеш и да окренеш главу на другу страну.
док је некадашња реакција светосавских Срба била да станеш и пружиш помоћ.

Све је ствар избора.

 

2 replies »

  1. Чланак ме је растужио; у ауторки сам препознао часну особу, велику патриоткињу и што је најважније доброг и квалитетног човјека. Као ко Алексе Шантића, њу све ране њеног рода боле…
    Што се тиче приче о Њемачкој и њеној фамилији тамо, може и другачије. Мој син је одскора у Њемачкој ради као инжињер у телекомуникацијама. Скоро му је одлазио шеф, иначе Швајцарац и каже да му је написао тако добру карактеристику, да је он сам себи не би такву написао… Нико од њега не тражи да мијења нацију или вјеру. Све је у глави и рођак ауторке који се одрекао свог презимена и нације је очигледно имао проблем и комплекс ниже вриједности који је покушао да ријеши бјегством у анонимност Њемачке нације. Нисам социолог, али ми се чини да се тај процес стално дешава, да припадници нацоналних мањина и странци покушавају да побјегну од свог мањинског статуса преласком у већинску нацију.
    У посљедњих неколико година интензивно читам дјела из области езотерије и мислим да сам „покупио“ неке корисне, назовимо их условно, савјете
    Да Слађана не би душевно или физички обољела у шта би је могло довести њено очигледно незадовољство стањем друштва предлажем јој да уради овако:
    – Да се не секира, секирација није ријешила ни један проблем, а многима је због стреса који изазива озбиљно нашкодила.Ово важи и за бригу и кукњаву сваке врсте.
    -Да схвати да просперитетно може да промјени само себе, а не и друге. Друге може да промјени само мјењањем себе.
    -Неким људима не вриједи ништа причати, не допире до њих… Овај њен апел су прочитали неки којима је ово што она пише било све јасно и разумљиво прије читања, само су потврдили да има неко ко мисли као и они, као и они други који нису уопште разумјели шта то она жели…додуше, због специфичне тематике (и таквих читалаца) овог сајта, таквих је, вјероватно мали број,
    -Да пронађе политичке истомишљенике кроз неку организацију или пол. партију. Код нас је проблем што се и такве организације често претворе у нешто сасвим друго, да не набрајам…
    -Да добро пази за кога ће гласати на изборима,већих лажова и петљанаца од политичара нема (има у ствари, то су новинари, али су они мање важни)
    -Да престане пратити ТВ, дневнике и дневне новине, те да информисање о дневној политици сведе на минимум минимума, тек толико да је информисана,
    Да се окрене породици и добрим и позитивним пријатељима, цркви , одласцима у природу и другим лијепим стварима итд итд.
    -Ако се неко радује треба се радовати са њим, а ако неко пати треба саучествовати, али не на начин да се изједначимо у патњи, јер ћемо онда уместо једног имати два паћеника,
    – Иако то није лако постићи савјет би био да се према свим оним што нам се не свиђа,што не волимо , а не можемо промјенити поступа са РАВНОДУШНОШЋУ,
    -Не треба заборавити да нам се сва негативна осјећања као мржња, завист, љубомора итд.враћају као бумеранг и од њих имамо само штету,
    –Мислим да ће бити врло корисно да у наредним годинама имамо што више мудрих и нормалних сународника, а оних других, распамећених, вјероватно неће недостајати…

    Свиђа ми се