АКТУЕЛНО

Српска алпинисткиња преживела напад талибана: Масакр у планинарском логору


508620_053118c3_f
Нина Ађанин са српском заставом фото: ВЕСТИ

 

Кристину Нину Ађанин својатају и у Баварској, у Минхену где је рођена, у Београду, Босанском Петровцу, Зрењанину… Дипломирала је спортски менаџмент, а спрема се за мастер у Лондону. Спортиста је од главе до пете јер је мало спортских дисциплина у којима се није опробала. Дуго је тренирала атлетику у Звезди, 12 година играла одбојку, затим постала алпиниста, кик-боксер…

– Један од мојих првих и најупечатљивијих доживљаја било је освајање Монт Блана. Имала сам 24 године. Тај поход десио се сасвим случајно јер сам била учесник пројекта „Јуниори на крову Европе“. Кренула сам са опремом сакупљеном на брзину, чак сам наочаре позајмила од комшије вариоца, али имали смо среће јер нас је време послужило. Од тада сам озбиљније почела да се бавим алпинизмом.

Нина је прва жена из Србије која је освојила Денали, највиши врх Северне Америке на Аљасци и неке од најтежих врхова Хималаја. Управо држава Аљаска јој је доделила орден части због спасавања једног Американца, којег је са врха Денали, на 5.300 метара надморске висине, спустила више од 1.000 метара, јер му је била неопходна медицинска помоћ.

– Убедљиво је најхладнија планина на планети, хладнија чак и од Хималаја, па је и опрема другачија. Ту нема места за импровизације, морате имати три или четири јакне и врло често пити чај. Ноћна температура неретко је и до минус 65 степени. Када сам освојила врх Денали крајем маја, тог дана највиша температура била је минус 50 степени. И ту постоји један упечатљив детаљ. Наиме, до кампа на Аљасци могуће је доћи само малим авионима двоседима. Узлетна стаза која је сва од утабаног снега, толико је кратка да путник у једном тренутку мора да гура авион, а онда му пилот викне да ускочи!

Пуцањ у главу

Пре две године сплетом околности Нина се нашла у жижи непријатних и опасних догађаја у Пакистану. Отишла је као планинар, али је доживела ужас. У планинарски камп Нанга Парбат, који се налази на 8.126 метара надморске висине и девети је врх света, упали су талибани у полицијским униформама и побили пет Украјинаца, три Кинеза и једног Руса.

– Већ првих дана имала сам проблема због пасоша, јер су ме оптужили да је моја путна исправа лажна, да Србија не постоји, већ постоји држава Србија и Црна Гора. Тако сам прва три дана боравка у Пакистану провела у исламабадском затвору, покушавајући да докажем да је Србија стварна земља и да смо се пре неколико година одвојили од Црне Горе…

А онда је уследила трагедија. Базни камп, где се догодио масакр, по правилу треба да буде најбезбедније место на планини, али у нашем случају се показало супротно. Иако моје драге пријатеље који су изгубили животе те ноћи не могу да вратим, бар желим да се убицама суди онако како заслужују.

Пре два месеца двојица из те групе талибана који су били иза решетака, успели су да побегну и при том су убили неколико полицајаца. Упозорили су нас да можемо очекивати позиве од тих окорелих убица, јер су нам те вечери узели документа, и имају информације о нама, па се прве године дешавало да добијамо позиве из Пакистана, да нам прете и траже новац наводно због неких наших грехова, нећутања о том стравичном злочину.

Талибани су те ноћи упали у планинарски камп сат времена пре поноћи, а крвави пир су завршили тек око један сат после поноћи. Део Нининог тима припремао се за најтежу трасу успона, па нису били у бази.

– Пуцали су у све наше електронске уређаје, јер су знали да имамо сателитске мобилне телефоне. Моје пријатеље су натерали да клече и тако су им пуцали у главе. Ужас. Ја и данас не знам како сам преживела. Убили су потпуно недужне људе, спортисте. Касније смо са војском сакупљали ствари. Своје чарапе сам нашла на 300 метара од базе. Када сам ушла у базу, питала сам координатора Факира да ми да пасош, јер је био сакривен. Рекао је да није код њега. Знала сам да лаже.

Прислонила сам му нож на грло. Почела је да капље крв. Викала сам: „Одмах ми дај мој пасош!“ Он је климнуо главом помоћнику и донели су ми пасош и мобилни телефон. Била сам баш храбра тада. Након свега пакистанска војска је нас преживеле алпинисте пребацила хеликоптером до првог аеродрома, одакле смо премештени у Исламабад – сећа се Нина.

Сватови на бициклу

Нина се недавно венчала у Котору и то изненада.

– Мој тада још дечко, Миха, позвао ме је телефоном и замолио да дођем да видим једну галерију у Котору. Села сам на бицикл, а тамо су ме дочекали пријатељи Гога и Јанко, и матичарка. И прихватила сам игру. Гога и Јанко су кумовали, а матичарка је рекла да у животу није доживела тако нешто романтично. Венчање у папучама и на бициклу брзо се прочуло которским улицама, па су ме јурили овдашњи медији.

Светови на бициклу фото; ВЕСТИ
Светови на бициклу
фото; ВЕСТИ

Шкргут глечера

Ипак, не одустаје од алпинизма. Прошле године је освојила Монт Еверест.

– Емоције су биле помешане, од усхићења до страха јер нас је кинеска војска чувала од потенцијалне опасности од терориста. Самом подухвату претходи шерпаска церемонија Пуђа. Сви који имају намеру да се пењу на планину уз помоћ локалног ламе током целодневног церемонијала моле планину да их пусти да се попну на њу. Будући да тај народ верује да на планинама живе богови, они заправо њих моле да им дозволе успон. Без тога ниједан шерпас неће кренути на пут. У базном кампу који је потпуно одвојен од било какве цивилизације борави се готово два месеца.

Песма шерпаса

– Са Хималаја ћу памтити до краја живота како сам не знајући зауставила колону алпиниста. На освајање врха преко 6.000 метара шерпаси воде своје јакове. Они им певају, а ови се крећу по ритму песме. Чим шерпас престане да пева, јакови стају. Њихов ритам кретања зависи од ритма шерпасове песме. Тако сам настојећи да што више причам са шерпасом, заправо заустављала колону јер он није могао истовремено и да пева и да прича са мном.

Ту сам видела најлепше звездано небо у свом животу, а милиони звезда као да су лежали на мом длану. Ноћ је испуњена стравичним звуковима кретања глечера које личи на шкргутање неких огромних зуба, тако да спавање није нарочито пријатно. То се обично решава слушалицама са музиком. Како се иде ка врху, ваздух постаје ређи па је тако и кретање све теже, тако да при крају сваки корак изискује 10 удисаја. Није ретка слика да експедиција наиђе и на тело неког од погинулих из претходних експедиција. Шерпаси сматрају да се тела не смеју дирати и да она ту заувек остају као опомена будућим алпинистима, као подсећање на снагу природе. Последњих дана те експедиције, када смо увелико прекорачили границу од 8.000 метара, време је било изузетно лоше. Успели смо да видимо врх Евереста кроз маглу усковитланог снега.

http://wp.me/p1Fuk8-I5f

3. 06. 2015. Б. Грујић – Вести, за ФБР приредила Биљана Диковић