ДЕШАВА СЕ...

Каплан Буровић: Грлом у грло са валовима Семана


ГРЛОМ У ГРЛО СА ВАЛОВИМА СЕМАНА
Репортажа

kolaz kaplan

Пише: Каплан БУРОВИЋ

Ево ће 40 година што познајем Намик Љуци-jа. Срео сам га спрва у његовом родном месту, тамо – у Пећи, Метохија, где сам отишао са једном групом књижевника са Космета, члановима Друштва књижевника Космета. Ишли смо да чинимо књижевне сусрете, читања и разговоре о књиженим делима.

Намик је тада био ученик средње школе, гимназије, могуће на матури. Интересовао се много за књижевност уопште, а за албанску књижевност посебно. Уочих да је нарочито интересовање показивао за наша оригинална издања.

Од књижевности, иако је био млад, интересовала га је више проза, и то она историјска. Можда управо зато се заинтересовао за мене више неголи за друге, јер сам ја у то време објавио историјски роман ФАНОЛА, који је он прочитао са ванредним интересовањем, као и многе друге.

После тог литерарног сусрета са матурантима у његовој школи, група књижевника настави путовање за Ђаковицу и Призрен, где су имали и друге сусрете у оквиру Месеца литературе. Мени је требало да се вратим у Тетово, где су ме чекали моји ученици да им држим лекције књижевности.

Воз за Косово Поље полазио је после неколико сати. Зато, док не дође време да одем на железничку станицу, помислих да посетим моје рођаке, које сам имао ту, у граду Пећи. Али, једна група матураната, на чело са Намиком, приши ми се. Где да идем са њима?! Похвалише ми много парк Чабрата, посебно Наима и Зума, две најлепше матуранткиње. А и дан беше леп, сунчан. Зато се сложих са њима и пођосмо тамо.

У две клупе, које беху једна наспрам друге, на једном крајичку парка, седесмо, разговарајући и смејући се. Зума седе на моју десну страну, а Наима хтеде да седне на моју леву страну, али је Намик одгурну лако и заузе то место за себе, правећи и њој место поред себе. Остали матуранти заузеше другу клупу, а неки осташе на ногама, јер за њих није било места. Међу овима је био и Реџеп Фери, пореклом са Плава и Гусиња из Црне Горе, али који је живео ту, у Пећи. И он је тада био матурант, или се придружио овој гупи, не сећам се.

Наш разговор, онако слободан како беше, летео је са теме на тему, као какав узнемирени врабац, који се не смирује на ниједном месту. Говорили смо о страној литератури, и о албанској литератури, о југословенској литератури и литератури албанске дијаспоре у Југославији. Споменусмо скоро све књижевнике и њихова дела, не само оне из групе која је малопре одржала књижевно поподне у њиховој школи, већ и оне које ови матуранти још нису ни видели очима, нити су прочитали које њихово дело. А о чему нисмо говорили?! Говорили смо и о политичким проблемима, и то слободно, јако слободно, да то мало ко може и замислити. Они су сви били млади, а и ја скоро њихов врсник, само једно четири-пет година старији.

Од косметских књижевника највише смо говорили о Адему Демаћију и његовом роману ЗМИЈЕ КРВИ. Скоро су сви обожавали Адема, не само као књижевника, већ и као човека. Ја сам имао своје резерве, које – сигурно – њима нисам рекао, али сам их рекао Адему, дан пре, у четири ока, па и на очи његових најближих колега.

Током разговора, који сам водио са њима, приметих да сви ови матуранти, као и албански књижевници Космета уопште – значи њихови васпитачи, инжињери душа њихових, беху надахнути национализмом, па и екстремним националзмом и расизмом. Учиних моју дужност те, полако и одмерено, благо, настојах да их убедим да свет не иде према национализму, коме је прошло време, већ према интернационализму, који је будућност човечанства и императив нашег времена.

Да вам искрено кажем, у то време нисам ни сâм био толико образован и каљен идеолошки. Иако аутор дисидентне поеме БОЈАНА, налазио сам се под јаким утицајем званичног става југословенских власти према албанској дијаспори, коју су прогласили за албанску националну мањину, па и за некакву народност, под утицајем Југословенске академије наука и уметности која је дезоријентисала и смутила и самог Добрицу Ћосића па нам је овај и са позиција председника Југославије изјавио… ех, што је он изјавио?! Али опростите му, јер је био индоктриниран!

– Над рушевинама старог света, уједињено човечанство већ од времена гради Нови Свет – рекох овим младим Албанцима.

А кад ми Зума и Наима рекоше да су спремиле опанке и панталоне да крену у планине и да избегну у Албанију чим буду примиле дипломе, рекох им да Албанија није националистичко место, да се и тамо гради социјализам, а то значи – интернационализам. На крају рекох им и ово:

– Како говорите овако?! Зар не знате да, пре него што ви стигнете код куће, ове речи које рекосте овде, стићи ће у УДБ-у?!

Наима ми рече:

– Нема међу нама шпијуна!

– Откуда знате ви ко је и ко није шпијун?! Шпијун могу бити и ја и, чим се будем одвојио од вас, можда ћу отићи у УДБ-у да о вама рапортирам?!

– Аутор романа ФАНОЛА не може да буде шпијун! – одврати ми Зума.

– Немојте мислити да шпијуну пише на челу да је шпијун?! Напротив, знајте да се шпијун претвара и приказује као највећи патриота…

После овог разговора, један део њих, са Реџепом Феријем, дадоше ми руку и одоше својим кућама. Намик Луци, Ахмет Садику, са Наимом и Зумом, испратише ме до железничке станице. Намик ми извади и возну карту. Кад му пружих новац, не прими га.

Поздрављајући се са њима и грлећи их, осетих их као сестре и браћу моју. Иако смо се у много чему разликовали, па били и у очитој опреци, ја их нисам подвајао ни верски, нити национално, па ни класно. За све што ми се није свидело код њих, мислио сам да ће они то временом исправити.

У возу, путујући за Косово Поље, нису ме оставиле на миру речи Зуме и Наиме да су спремиле опанке и панталоне за емигрирање…

Зашто?! Шта им овде фали?!

Пре коју недељу, њихов учитељ Сабри Р. Садику, предложи ми да емигрирамо за Албанију. Иако ми није било ни на крај памети да сумњам у њега да је агент УДБ-е, да су га они инструирали да ме тако провоцира, рекао сам му: “Учитеља као ви и књижевника као ја има Албанија на претек. Ова земља, Сабрија, има потребу за нас! Зато треба да опстојимо овде, а не да бежимо преко границе !”

Да није Албанија имала потребу за овим матурантима?! Ко је имао више потребу за њих, Албанија или Космет?!?!

У Косову Пољу, у једном вагону воза из Косовске Митровице, којим сам требао да наставим путовање за Скопље, чекала ме лепотица Р. С., матуранткиња гимназије у Митровици, коју сам упознао дан пре, приликом књижевног сусрета који смо имали тамо. Како су то показали догађаји који су следили, она је била агенткиња УДБ-е, која је путовала за Скопље управо мисијом… мисијом УДБ-е да ми се прилепи, да ме смота у свом загрљају и провоцира. Али ово је посебна прича.

После неколико недеља сазнадох да су ухапсили Адема Демаћија, који ми је презентирао ту лепотицу. Неколико месеци после Адема, ухапсише и мене, али ми лепотицу Р.С. нису извели као сведока. Ко зна зашто?! Могуће нису хтели да је компромитују, јер им је требала за друге провокације. Али ми зато изведоше као сведока ОПТУЖБЕ – Адема Демаћија!!!

Кад сам изашао из затвора, пребегох за Албанију. Иза мене стигоше у Албанију Намик Љуци са Ахметом Садикуом и два друга екс-матуранта. Годину дана касније стигоше и Наима и Зума.

Намика, Ахмета и њихове колеге доведоше ми ту, где сам био и ја, у Концентрациони логор југословенске емиграције у Черми, крај градића Љушње, где нам енверовска власт беше инсценирала морално, политичко и физичко дегенерисање, јер нас је све имала на црним листама декласираних, како нас – Југословене, тако и њих – Албанце, без разлике по вери, националности и идеологији. Наша изјава против Тита, за албанску клику на власти значила је да смо против народне власти, против социјализма и комунизма, пошто се за народну власт, социјализам и комунизам изјашњаваоо сâм Тито. А као Тито, тако су се и они изјашњавали, Енвер Хоџа са својом кликом на власти. Према овој њиховој логици, ми смо били и њихови непријатељи.

Називали су нас и са презрењем, све – Југословене и Албанце – Гугословени. И поред овога, и они сами су сатанизирали свакако Тита. Али увек као ревизионисту, тобоже са позиција “народне власти”, “социјализма” и “комунизма”. Да су и сами ревизионирали све, да су и сами узурпирали народну власт, и диктатуру пролетаријата претворили у диктатуру и терор лично Енвера Хоџе, социјал-фашистичку и најкриминалнију, о овоме ни између себе нису смели ни да шапућу, а сачувај Боже и да говоре. За њих је власт Енвера Хоџе била најчиста народна власт, па и социјалистичка, и комунистичка! Они су били једини комунисти на свету! Де реци друкчије, ако ти баста!!!

Сви емигранти албанске националности, који су у Албанију долазили из Југославије, бусали су се у прса за марксизам-лењинизам, па и за Стаљина и стаљинизам. У исто време легали су и будили се са њиховим националистичким сновима, екстремистичким и расистичким, ставовима које су и изговарали, па и јавно, несвесни да национализам искључује интернационализам. Они нису разликовали национализам од интерационализма. Супер Ве-е-елика Албанија за њих је била врхунац интернационализма и марксизма-лењинизма.

У исто време “интернационалисти” и “марксист-лењинисти” Енвера Хоџе сасвим свесно су их тапшали по раменима и свакако су их подестицали на том путу, изјављујући гласно да су највећи албански патриоте они који су убијали shkieшкие, како су са презрењем називали Југословене, посебно Србо-Црногорце и Македонце, јер такви су им требали, било да би их слали у Југославију као диверзанте, да раздају тамо дела и брошуре Енвера Хоџе или да убију којег непријатеља Енвера Хоџе, било да оправдају њихово хапшење, најчешће као награду за услуге, које су им чинили ови и са главом у торби.

Па и хоџе и њихови следбеници који су се пет пута на дан клањали и молили богу, одазваше се Енверу Хоџи да потпишу Декларацију 81 Комунистичке и Радничке партије, којом се осуђивао југословенски ревизионизам. Ја сам једини емигрант, који – иако сам се изјавио за ванпартијског комунисту – нисам потписао ту Декларацију, изјављујући отворено: “Са хоџама и њиховим следбеницима не ратује се против југословенског ревизионизма!”

Чим је ово сазнао Назми Бериша, отишао је код оних који су скупљали потписе и избрисао своје име и потпис.

После овога, из дана у дан се очекивало моје хапшење, јер су шпијуни доставили СИГУРИМИ-ју као да сам ја рекао да се са Енвер Хоџом и његовим следбеницима не ратујепротив југословенског ревизионизма.

Ево где сам у Швајцарској, одакле опет понављам да сам под оним “са хоџама и њиховим следбеницима” подразумевао стварне хоџе тог логора и њихове следбенике, које сам имао пред очима и гледао их свакодневно где се клањају и моле богу, а који су међу првима похитали да потпишу ту Декларацију.

Намик Љуци је био један од оних емиграната који је демонстрирао извесну модерацију. Био је и он националиста, али нешто уздржан, са већим расуђивањем. Више у шали неголи сериозно он је по логору говорио: “У овом логору само Професор Каплан и ја смо комунисти! Сви сте ви други националисти!”

Како и за многе друге емигранте, и за Намика и Ахмета, па и за њихове колеге Бајрама Тиганија и Неџата Крња, посредовао сам код Албанске владе да их пусте из логора, да би наставили студије на Универзитету у Тирани.

А кад сам сазнао да су стигле из Југославије и Наима и Зума, одмах сам интервенисао, писмено, Албанској влади да их не доведу у Логор, јер – као уопште и све друге женске – дегенерисаће се и оне. Саслушали су моју реч или реч кога другог – не знам, али Наиму и Зуму послали су одмах у Тирану, па и на Универзитет, где су наставиле своје студије, и не видећи логор очима.

У међувремену сазнадох да се Наима удала за Агима Ђакову, што ме много обрадовало, јер сам мислио да ми је Агим не само колега, већ и друг, комуниста. Тада поручих преко мог колеге из логора, Ахмет Садикуа, који је ишао за Тирану на лекарски преглед, да разговара са Зумом и да јој предложи да се уда за мене. Кад се вратио у Логор, упитах га који је одговор од Зуме. Рече ми: “Е-ех, Професоре, она не пристаде да се уда ни за мене, камоли за тебе!”

Зума је била лепша од Наиме. Могуће да је претендирала за коју бољу удају.

Пошто Намика, Ахмета, Бајрама и Неџата нису послали на студије, после мојих непрекидних интервенисања код надлежних албанских власти, ослободише их из Логора и именоваше у просвети, као учитеље, по селима Љушње.

2.

Намика су именовали за учитеља колективних разреда (други и четврти разред) у селу Битај, комуна Кољоња Љушње. У селу Кољоња, које је имало седмогодишњу школу предавао је у вечерњој школи и физику и алгебру, два његова предмета која су му била исто тако драга као и књижевност. Сва четворица су резервисала једну собу хотела “Музећеја” у граду Љушње. Ту су спавали, док су сав дан проводили у разреду са својим ученицима, или на сеоским путевима, у одласку и враћању, јер већи део пута су прелазли пешице. И од самих мештана тада ретко ко је имао бицикло.

Пошто су имали прихода над обичном платом учитеља, Намик стиже да купи и једно ново одело, доста добро, јер је до тада био одевен у оно одело којим је прешао границу.

Једног дана, чекајући у ресторану Колоње да му донесу ручак и одмарајући се од свршеног посла у школи са колективним разредима, чу споља неку необичну грају, галаму. Иако је био уморан, па и гладан, диже се да види шта се то десило…

У то време, ученици седмогодишње школе у Кољоњи, који беху завршили учење, дадоше се трком према реци Семан да би се вратили својим кућама. Од јесењих киша, које нису престајале данима, река је била набујала и излила се, преплавила и спојила се са каналом, који је пролазио поред пута и није се више видео. Тих дана, у том сектору беху се удавили двоје-троје одраслих. Ученици, кад су стигли на место поплаве реке, која је бујала, засташе за час да је гледају. Гурајући један другог, нехотице су гурнули свог колегу, сина Хиљ Прифта, директора главног предузећа Кољоње, звано СМТ. Овоме склизнуше ноге и, неочекивано се нађе у каналу. Снажна струја реке га одмах ухвати и, док су ученици трепнули очима, повуче га одмах око 50 метара према току реке.

Као обично у овим случајевима, његове колеге, устрашени, почеше да урлају и зову у помоћ. Одмах се сакупише и многи други, ученици и одрасли, али нико не ускочи у реку да га спаси, или зато што нису знали да пливају, или – ко зна из којих других разлога… Он је био син једног директора, једног представника власти, оне власти која није имала ни најмање самилости ни за њих нити за њихову децу… Он је био комуњара – како су звали са презрењем оне који су били чланови партије на власти, не само “комунисте”, већ и комунисте, без разлике !

Струја је узела невино дете и носила га све даље и дале. Његова глава час се видела, час је тонула у реци и нестајала. Валови реке Семан као да су се играли са њим и његовом главом, који у тим тренутцима ужаса није имао могућности ни да зове у помоћ. Чим би отварао уста за помоћ – пунила су му се водом, коју је гутао и гутао. Одједном му ноге дотакоше земљу, у почетку блато, које га није држало. Потону до колена и тамо, у блато, врхом прстију дотакну нешто тврдо, стабилно, које му даде наду да се спаси. По први пут удахну пуним плућима и хтеде да се дигне на ноге, али снажна струја реке и валови му не дадоше, оборише га и почеше га ваљати. Нестаде у води трупом и главом. Изгуби се из очију свих, али опет изнесе главу, удахну ваздух и опет врхом прстију дотакну нешто тврдо. Прикупио је снагу да са својих 7-8 година одоли валовима реке која га вукла. Његово лице је било побледело, пожутело, као зрно лимуна. Очи ужаснуте, док му је кроз нос почела да тече крв.

 

И док се он борио са валовима Семана, са смрћу, тамо на обали су се гомилали људи, галамили и урлали, звали на сав глас. Неки су звали несрећно дете, а други – звали су за помоћ. Њихови крици дигоше на ноге све, и Намика, који – кад схвати што се десило – остави ручак и потрча, потрча, отвори пут посред масе скупљених осматрача и, онако како је био обучен, у оделу  које је тек био купио, баци се у реку зовући дечака који се давио:

– Држ се, јер дођох! Ето – стигох !

Час на ноге, преко плићака, и час пливањем преко дубина, ударајући снажно његовим крилима валове реке, као да им је говорио: “Удаљите се! Оставите ми то дете, јер је невино!” – похита и настави да плива према детету, говорећи и њему:

– Држи се, јер стигох! Ето – стигох!

И стварно га стиже. Пре струје реке, која га опет замало дохвати, он га зграби својим крилима, загрли га и рече му:

– Не бој се! Не бој се!

Борећи се са валовима Семана грлом у грло, са оном јаком струјом која је грабила, која је чупала из корена и дрвеће, носећи их даље, низ реку, Намик изнесе сина Х. Прифти-ја на обалу, где потрчаше неки сељаци и отеше му га из руку да му дају прву помоћ, да поврати гутану воду.  Други похиташе код његових родитеља да их обавесте о случају.

Била је зима и хладан дан. Али Намик није осетио хладноћу од радости што је спасио то дете, које није познавао, за које није знао ни чије је. Врати се у ресторан и онако, у мокром оделу (само што га је мало исцедио у WC-у), седе опет за сто да руча, тањир пасуља, који се беше охладио.

После неколико сати одржао је у том мокром оделу и лекције одраслима, у вечерњој школи. Касно увече вратио се у Љушње, у хотел, и – мртав од умора – бацио се у кревет.

Сутадан се пробудио болестан.

Одведоше га у болницу.

(Да схватите какву смо слободу штампе имали и како је стигла да се објави ова репортажа у Тирани, године 1965, погледајте какве сам речи био приморан да напишем тамо, уместо ових које прочитасте:)

3.

Ја сам ово сазнао сутрадан. Одох одмах у болницу да га видим и да га питам шта се то десило са њим. Пожали ми се да му се нико, ни родитељи детета које је спасио, није захвалио ничим и ни на који начин. Ни да промени мокро одело нису га позвали код своје куће. Само што га нису опсовали за тај његов гест, за то његово самопожртвовање. Беше јако разочаран. Није веровао да на овом свету има таквих људи.

Тада му рекох:

– Ти треба да знаш, Намике, да смо ми на листи декласираних, на листи Гугословена, и да мештани не смеју ни да говоре са нама, камоли да нам за било шта захвале или сачувај боже да нас позову код своје куће. Зато се не чуди и немој се разочарати ни најмање. Таква је ситуација. Треба да их схватимо. Треба да се држимо као комунисти… Држи се и настави започету борбу, Намике !

– Море, ја не знам зашто ме држе овде!- рече ми Намик.

– Немам ништа. Тако ми бесе, немам ништа! Само сам мало прехладио и скочила ми је температура. Учинише ово велико, без потребе!

У његовим очима, које су гореле од температуре, видех безгранично разочарење због третмана који су му учинили и који му се чињаше. Његови другови са пећке матуре били су завршили, или завршаваху високе студије по универзитетима Југославије, па и у Француској и Енглеској, са државном стипендијом, југословенском, оне Југославије, коју они не само што нису волели, већ су је и мрзели, пошто су мислили да им је домовина, Мајка и Отац, Албанија и Енвер Хоџа. У тој њиховој Албанији, он – најбољи ученик Пећке гимназије, једва је стигао да постане сеоски учитељ, са једном мизерном платом, ни колико половина плате учитеља у Југославији.

Иако су му поверили децу да им васпитава, куд год се кретао (не без дозволе полиције!), сумњичен  је као агент УДБ-е, као Гугословен, као декласиран.

Узех му одело и дадох га мојој жени да му га опере и испегла.

После неколико дана су га пустили из болнице и он се опет врати на своју дужност, у село Битај у Колоњи, где су га чекали ученици и настава дању и ноћу.

Погледајте штампу времена! Не у главном листу, већ ни у локалном листу града У Љушњу излази један листић, за срамоту, сасвим безвредан и по изгледу и по садржини, у коме нећете наћи име Намика Љуција. Нигде ниједну реч за његов гест, за његово самопожртвовање. У исто време наћи ћете на страницама листа ZËRI I POPULLIT (Главни орган ЦК “комунистичке” Партије рада Албаније и главни лист тадашње Албаније!) километарске чланке о “херојимае социјалистичког рада” и о кромпирима, о онима који су окопавали памук и кукуруз, али који су у ствари, покојег несрећника, свог колегу, денонцирали, шпијунирали, па и слагали, да им се пожалио што је гладан, јер му плата не стиже да исхрани породицу.

Ја не знам ко је изнео ову реч, али – да би ме провоцирали – рекли су је и мени: “У Албанији једно добро ако учини Албанац-мештанин, за 100 му се рачуна; сто лоших ствари ако учини, за ЈЕДНО му се рачуна. Косовцу, 100 добара ако учини, за ЈЕДНО му се рачуна; једну лошу ствар ако учини, за 100 ће му се рачунати !”

Па просто им било и ово, али они су нам лоше ствари, кривична дела, криминална, и измислили, инсценирали. Стављали су нас и у полицијску обраду и провоцирали да учинимо нешто кривично, да затим тиме оправдају наше хапшење и кажњавање.

Моју репортажу о Намику Љуцију завршио сам са овим речима:

„Кад сам га срео пре 10 година, нисам ни помислио да једног дана, као данас, могу сести и писати о њему, о Намику Љуци. Ето, оваква је наша омладина! Данас га сретнеш на улици и не поклањаш му ни најобичну пажњу. Сутра се сретнеш са њим на страницама неког листа, прекосутра си приморан да и сâм пишеш о њему и којешта дуже од обичног чланка. Наша омладина, наша будућност, овај здрави и савршени плод наше партије1), где год се нашла, по пољима Музећеје, или по врлетима Мирдите, по комбинатима и фабрикама, или у разреду неке школе и на улици, са ентузијазмом и самоодрицањем пева нам песму, најлепшу песму коју зна, песму пуну радости.“

4.

Пошто се историја о Намику Љуцију није овим завршила, узех у руке ову репортажу не само да је исправим, већ и да је наставим, доградим са догађајима који су следили… Разуме се – касније, пошто сам изашао из албанског затвора и пошто је проглашена слобода2).

Како се завршила школска година, пошто сам се споразумео са Намиком, Ахметон, Бајрамом и Неџатом, интервенисао сам још једном код албанских власти да им се дозволи да наставе више студије у Тирани. Овог пута су ми саслушали реч. Сва четворица у септембру напустише Љушње и одоше у Тирану на Универзитет. Њихова радост је била превелика. Са њима се обрадовах и ја.

Кад год сам ишао у Тирану, бездруго бих отишао до Студенстског града да их видим, да разговарам са њима и да попијем са њима коју криглу пива. Волео сам их као своју браћу. Ко је кога више волео, ја њих или они мене – време је показало и показаће.

У међувремену, у Тирани, Намик је упознао једну студенткињу из Лабрије, која је била тесно повезана са Партијом, преко свог оца, који је био члан ПРА, екс-партизан и сада кадар. Тако је та девојка и стигла на студије. Њен отац је учинио све да убеди кћерку да дигне руке од тог презреног Косовца, од тог Гугословена, агента УДБ-е. Кад виде да му је све узалуд, јер му се кћерка беше лудо заљубила у Намика, предаде ствар својим друговима у СИГУРИМИ-ју.

Чини ми се да су је сви звали Лени, или Лена, и да јој је право име било Јелена, или Елена. Овако се звала и супруга владара Црне Горе Ђурђа Страцимировића – Балшића, кћерка српског Цара Лазара, који је године 1389. погинуо на Косову Пољу, бранећи Косово од турске инвазије и Султана Мурата. И њу су кратко звали Лена. Али Лена сигурно није ни знала ово, као ни Намик, а можда ни њен отац који јој је дао то име. Он је можда тим именом оживео неку своју прабабу, ако не и мајку.

Неочекивано, једног дана, есешовци зграбише за крила сву четворицу Гугословена и раздаше их на четири стране. Намика су интернирали у Берат, где је радио са лопатом да заради залогај хлеба, Ахмета су интернирали негде у селима Љушње, али не више као учитеља. Барјама доведоше са статусом интернираног у град Љушње, док су Неџата интернирали у Дурес.

На све стране Албаније раширише причу  о њиховом неморалу, за неморал Косоваца, Гугословена. Замислите: сред Тиране, сред пута, сва четири мускетира са Косова ноћу су била напала једну усамљену жену да је силују. Јадна жена шта је претрпела?! Четири јунца на њу!!!

Похитах у Тирану и сретох Намикову вереницу. Ова јуначка Љабица, у четири ока, у једној соби студентског града, рече ми отворено да ништа није истина од гласина које се шире против њих, јер су све интрига њеног оца са његовим друговима из СИГУРИМИ-ја. Плачући, она ме замоли да интервенишем при властима да се ослободи њен Намик. Рекох јој:

– Ја нисам никакав фунционер. Шта више, нисам ни најобичан члан Партије. Ни члан Савеза омладине, ни члан Народног фронта. Ја сам један најобичнији југословенски емигрант, али да – јесам и књижевник, па и комуниста. И без ваше молбе, ја ћу интервенисати, не само за Намика већ за сву четворицу, јер сам за ово и дошао у Тирану, па се за ово и сретох са вама.

Третирао сам је као моју кћерку, иако нисмо имали тако велику разлику у годинама. Она је жива – изволите је питати. Беше не само млада, већ и лепа. Један прави цвет врлети Љабрије, где сам имао сестру удату, за једног Љаба – како се обично каже у Албанији – “са пола опанка”.

После Лене сретох и Зуму. Изгледа да је тада завршила студије. Беше се пролепшала, права невеста. За час скоро заборавих да сам ожењен, па и отац двоје деце. Зума је и као матуранткиња била јако лепа. Зато и рекох у логор Ахмету да јој предложи удају за мене. Али као студенткиња беше постала да је попијеш у чаши шампањца.

Упитах и њу за проблем Намика и осталих. И она ми, нешто устежући се, понови речи Лене. Али није плакала за њихову судбину и нити ме замоли да интервенишем при албанским властима. Изгледа да је била пеокупирана својом судбином.

Од ње одох право у Министарство унутрашњих послова. Потражих пук. Скендера Бацку, шефа Контраобавештајне службе, који ми се правио као друг и саборац, али ће га време – како ми је то једном приликом рекао Авдо Дервиши, супруг моје сестре – демаскирати као јако неверног и као крвавог криминалца. Мислећи да смо другови, рекох му што сам сазнао, представих му проблем Намика и његових другова, али не спомињући имена од којих сам то сазнао, за што он и није имао ни потребу, јер су ме његови скакавци пратили на сваком кораку. Он махну главом, како је то имао обичај кад је пио коњак. Пошто се за нешто размисли, рече ми:

– Ова посла зна Партија боље од мене и тебе. Зато гледај твоја посла и твоје проблеме, Каплане! Не мешај се у ова посла, јер су јако деликатна, опасна.

Кад сам објавио роман ИЗДАЈА, овај ми је Скендер Бацка рекао:

– Напиши на првој страници романа овако како си то написао и за мене: “Зои Темели-у, у знак захвалности, аутор Каплан“.

– Али, друже Скендере, ја не познајем генерала Зои Темели- рекох му најискреније, иако сам за њега чуо од времена да је заменик министра Унутрашњих послова.

– Он се супротставио другу Кадри Хазбу, кад је наредио да те ухапсимо за оно твоје писмо!- објасни ми он.

Како се сетих тога, рекох му:

– Кад је интервенирао за мене друг Зои Темели, министар Хазбиу није му рекао: “Ова посла зна Партија боље од мене и тебе. Зато гледај твоја посла и твоје проблеме!”

-Да, да, није му рекао, али он је генерал, док ти ниси ни каплар!- дочека ме пуковник Бацка.

И поред савета који ми даде, ја сам се упињао у своје. Одох и у Берат и сретох Намика, испратих му поздраве од веренице и обећах му да нећу оставити камен који нећу покренути, да га спасим из интернације. Да га куражим за вереницу није имао потребу, јер ју је познавао сасвим добро и знао коју је изабрао за своју супругу.

Ви, који читате ову репортажу, не можете ни замислити шта значи да одеш и да се сретнеш са једним интернираним – без дозволе СИГУРИМИ-ја. У Албанији Енвера Хоџе! Ни мештани и чланови партије нису се усудили да учине нешто тако, камоли један странац, као ја. Прошло је пола године од приспећа у Албанију а ни моја сестра, удата за Љаба партије, ни она није смела ни да ми се на телефон јави, камоли да дође да ме види интернираног у Логор југословенске емиграције, све док је нису позвали у Унутрашњи одсек и рекли јој да може доћи да ме види.

Истина је да ме одјек мог романа ИЗДАЈА у Албанији и на све стране света учинио јунаком, иако ми ова карактеристика није недостојала ни раније, пре објављивања романа, ни тамо – у Југославији, у сукобу са удбашима Јосипа Броза Тита и Ранковића.

Говорећи са Намиком, пошто се за час двоумио и размислио, рече ми са извињењем:

– За мене и Ахмета интервениши, али не и за Неџата и Бајрама!

– Зашто?- изненадих се и као утрнух.

– Неџат је поднео молбу да се врати у Југославију, а и Бајрам исто тако.

Следих се. Ово нисам очекивао од њих.

– Поднели су молбу да се врате! – крикнух ван себе, потресен, као избезумео.

После неколико минута, пошто је видео да сам се смирио и пошто је добро размислио, рече ми опет, али са шапатом:

– Види Каплане, ја не кријем ништа од тебе, јер те познајем још из Југославије и знам да си човек од речи. Значи, надам се да никоме нећеш рећи ни речи. Неџат иде са мисијом у Југославију. Бајрам иде без мисије, али се иза њега маскира Неџат. Тобоже, као што је Бајрам без мисије, тако је и Неџат. Ја и Ахмет, из интернације где смо, треба да подржимо њихову причу да смо отерани са студија и интернирани, да би тако прогутала УДБ-а овај мамац СИГУРИМИ-ја и допустила Неџату да изврши оно што га је СИГУРИМИ задужио. Речи, које су раширили против нас су игра за широку потрошњу и за оправдање нашег интернирања, док је наше интернирање – да се оправдају молбе које су поднели они, Неџат и Бајам, за поватак у Југославију…

Од времена сам сазнао да албанске власти убацују на територију Југославије емигранте са мисијом. Скендер Бацка лично ми је рекао да су ови диверзанти пребацили на територију Југославије ништа мање већ 1.000 примерака првог издања мог романа ИЗДАЈА. Исто тако сам од времена сазнао да међу оним емигрантима, који праве молбе да се врате својим кућама у Југославију, има и таквих који се шаљу од СИГУРИМИ-ја са мисијом.

– Твоја вереница ми рече да су овде умешани прсти и њеног оца, чика-Јаха! -прекинух излагање Намика.

– И оно што ти је рекла за чика-Јаха је истина! Али СИГУРИМИ ради један пут и један посао, а успут, многа друга споредна посла, која могуће и немају везе са главним послом. СИГУРИМИ са једне стране убацује у Југославију свог човека са мисијом, Косовца, и – са друге стране – отима вереницу Косовцу, кога презире као Гугословена, па и распростире најгоре речи за нас Косовце.

На лицу места све ми би јасно.

– Не секирај се, Намик, јер твоју вереницу неће моћи да отму. Она је Љабица, а ја познајем Љабе, јер један од њих ми је и зет, муж моје сестре. Ако је ико човек од речи у овој Албанији, или су Љаби, или нико!

– Љабица, Љабица!- рече Намик не без очајања,- али СИГУРИМИ ти отима и живот и жену са децом, камоли вереницу!

Учиних своје и опет га охрабрих, да не би и он поднео молбу за повратак у Југославију. О овоме, чим стигох у стан, у ону бараку од пупулита кварта “Loni Dhamo” у Љушњу, где су ми се родила оба детета и где су их комадале стенице и комарци, седох и написах поменуту репортажу “Грлом у грло са валовима Семана”.

Да, замало заборавих, у Берату сам срео и Зуму, коју су ту именовали послом у једној градској средњој школи. Она се беше пролепшала још више. Накићена и напудрана, са кармином и другим мајсторствима женског тоалета, водила је бећарски живот. Позва ме у своју собу хотела где је становала, јер јој још нису били нашли стан.

Код ње ме није ништа изненадило, али не могох да се изненадим што она, живећи ту, још није срела Намика. Изгледа да је водила класну борбу, и са декласиранима, који су и интернирани, није одржавала никакве везе. Могуће да је зато и одбила моју понуду да се веримо, јер и ја сам тада био декласиран и интерниран. Сада, наравно, више нисам био ни интерниран, нити декласиран. Сада сам био књижевник, за кога су сами албански Косовци, и преко штампе, изјавили да сам им мојим романом подигао и људско и национално достојанство у Албанији, углед људи и патриота. Да сам јој сада понудио брак, можда би и пристала, па и поред тога што сам ожењен, и са двоје деце.

Колико сам проблема имао са писањем те репортаже, са одмеривањем речи, са променама и ћутањем о многим стварима, утолико више сам имао проблема да је објавим. Иако за Намика нигде не кажем да је Косовац, или “koqevar” – како су их звали Албанци Албаније пежоративно и са презрењем3), васпитани и инструирани тако од СИГУРИМИ-ја, опет ко ће имати смелости да ми је објави.

Роман ИЗДАЈА ми је учинио многе пријатеље не само широм Албаније, већ и у редовима партије, посебно код истинских комуниста. Један од њих био је и Mustafa Gërxalliu, главни уредник листа MËSUESI (Учитељ), који ми је, са дотадашњим мојим објављеним стварима, доказао своје пријатељство и посебну наклоност. Одох у Тирану и дадох му репортажу у руке. Он је прочита на моје очи, диже се на ноге, даде ми руку, честита ми и обећа да ће је објавити одмах.

Излазећи из његове канцеларије, загрли ме, као и толико других албанских комуниста, који су из мојих објављених ствари видели јасно да у мени имају свог сарадника и саборца за ствар човечанства, а не једног екстремног националисту, какви беху масовно они који су емигрирали из Југославије и тражили у Албанији своју драгу Мајку.

Дана 20. августа 1995, на страни 3 листа MËSUESI, видех моју репортажу, објављену са илустрацијом од сликара Andon Lakuriqi. Купих три примерка.

Сутрадан, са једним примерком листа у рукама, кренух за Берат код Намика. Летео сам од радости, убеђен да сада СИГУРИМИ није имао куд: пустиће Намика из интернације. Шта више, био сам сигуран да ће га и вратити тамо, одакле су га зграбили и треснули у интернацију, вратиће га у клупе и аудиториј Универзитета.

Кад отвори лист MËSUESI и поче да чита репортажу, Намику се набора чело, лице му промени израз, помрачи му се. Ја сам очекивао да ће га ово обрадовати, да ће ми захвалити, да ће ме загрлити, док он, замислите, одједном, онако – неочекивано – упита ме:

– Јесу ли ти дали хонорар?

– Да! – рекох му, иако ми га још не беху дали, али базирајући се на рачун који учиних, очекивао сам да ће ми дати, па су ми и дали после неколико дана – 300 лека.

– Дај ми их овде!- потражи ми их.

– Ја сам спасио сина Хиљ Прифта, а не ти! Ја да искварим одело које тек што бех купио, да прехладим и прострем се у болницу, а ти да се наградиш за то, где си то видео, друже књижевниче, где си то видео?! Или је то комунистички?! Дај одмах хонорар!

Бацисмо се у загрљај један другом и насмејасмо се поштено. Одвајајући се од њега, као и више пута раније, ставих му у руке 1.000 лека. Он хтеде да ми их врати, говорећи ми:

– Нашалих се, Каплане !

– Дајем ти ову награду зато што си спасио смрти сина једног комунисте, јер, да си спасио сина којег кулака, не бих те наградио! – нашалих се и ја.

– Па ја сам од времена рекао да у логору југословенске емиграције у Çermi само су двојица били комунисти, ти и ја!- одговори ми он као увек шалом.

После Берата одох одмах у Тирану, сретох његову вереницу, па и њој дадох једну копију листа MËSUESI, препоручујући је да је рекламира на све стране, да прави и молбе, потражње, жалбе за Намика, што сам учинио и ја, наглашавајући:

ЧИТАЈТЕ ЛИСТ MËSUESI ОД 20. АВГУСТА 1995! КАКО ЈЕ МОГУЋЕ ДА СЕ ИНТЕРНИРА ОВАЈ УЧИТЕЉ ЗА НЕШТО ШТО НИЈЕ УЧИНИО?!

После неколико дана срео сам се са Mustafom Gërxalliu. Рече ми:

– Онај ваш допис за Намика Љуци учинио је буру !

И додаде прекорно:

– Нисте ми рекли да је интерниран!

– Да сам вам рекао да је интерниран, да ли бисте ми објавили тај допис?

– Не! – рече ми он искрено и упита ме:

– Шта вам је Намик Љуци?!

– Он је мој ратни друг за ствар комунизнма !

– Па зашто су га интернирали?

– Ни за што! Ви знате да, кад се тучу атови, клоце једу магарци! Неће много проћи и овоме ће избити дим. Намик Љуци је сасвим невин.

– Друже Каплане, ви сте једини човек у Албанији који је писао позитивно за једног интернираног…

Пошто управи очи у мене, настави:

-…а ово значи да сте се супротставили Партији! И ја…и ја сам једини човек који сам објавио један такав допис, сигурно – не знајући шта то објављујем. За ово су ми тражили рачун, па су ме и опоменули писменом белешком у биографији.

Друг Мустафа је био искрен самном, али не до краја. Он и сви издавачи, после те моје репортаже, беху добили наређење да ми више не објаве ништа без посебне дозволе СИГУРИМИ-ја. Фактички мени се затворише све странице штампе, поче блокада медија и мобинг.

У октобру, Намик Љуци и Ахмет Садику се вратише у Тирану, у клупе универзитета, ту где су их зграбили за крила као злочинце, а за своја криминална инсценирања. Они су завршили студије и Намик се ожени са његовом верном Љабицом, коју су именовали послом у градић Мемалиај, недалеко од Тепелене, где су јој живели родитељи. Са њом је ту именован и Намик.

5.

Kaд би СИГУРИМИ сазнао да двоје људи имају присно друштво, пријатељство, не би могао уснути све док том пријатељству не поставе динамит, да би их изазвали једног против другог и да тако сазнају било шта што је непријатељско према партији и њиховом драгом Енверу Хоџи. Па и кад не би открили ништа, новостворено непријатељство би искористили за њихове прљаве послове. Том праксом су из године у годину потстицали презир и мржњу народа према себи и властима, партији. Ова се мржња из године у годину искристализовала у свести народа, тако да у тој власти нису више видели своју, народну власт, већ једну црну банду, криминалну, која не поштује никакве законе, правила и принципе.

СИГУРИМИ је знао да између мене и Намика постоји једна велика друштвеност још из Југославије, једно здраво пријатељство. Моју интервенцију за њега да се пошаље на студије, па и да се ослободи из интернације, посебно моју репортажу за њега и толике посете, које сам му учинио у Берату, нема сумње да ништа од тога нису гледали са одобравањем, није им се свидело. Следствено нису могли ни да све то трпе са индиферентизмом. Зато су инсценирали план да нас посвађају и окрену једног против другог.

Мyфтар Мато, екс официр СИГУРИМИ-ја, беше отишао у пензију, али је, сем пензије, примао и једну другу плату, како су тадашње власти Албаније чиниле са свима онима, које ће једног дана и сâм Енвер Хоџа назвати „црна банда, криминална и омражена од народа“. Овај Енвер беше именовао Мyфтара за начелника Друштва професионалног савеза у Тепелени.

Мyфтара сам ја упознао у Тирани, где је био кадар СИГУРИМИ-ја. Правећи ми се великим поборником и пријатељом, који је прочитао роман ИЗДАЈА и остао запањен од његове лепоте, позва ме у Тепељену да ми организује дискусију романа. Мене су за то позивали на све стране Албаније, па у том његовом позиву нисам могао да наслутим ништа лоше.

Тако, и не сумњајући ништа, о мом трошку кренух за Тепељену. Тамо сам стигао касно. У хотелу, где потражих преноћиште, рекоше ми да нема места, иако је било места.

СИГУРИМИ је, да бих ја спавао код којег југо-емигранта и да се то искорсти за провокације према мени, сигурно наредио службенику хотела да ми каже да нема места, као што ће то учинити и после које године у Саранди.

Тада ја одох код Мyфтара који ме позвао, и рекох му да ми нађе место за спавање. Овај учини све да ме смести код неког емигранта, али безуспешно. Тако је био принуђен да ме ту ноћ прими на спавање код своје куће.

Кад се спремих да легнем, рече ми да ће ме сутра одвести у градић Мемалијај. Пре подне ћу посетити рудник, док после подне ће ми организовати сусрет са радницима, рударима, у Дому културе тог градића. Ја сам мислио да ће ми то организовати ту – у Тепељени, а не у Мемалијају. Због Тепељене сам и дошао ту, али ми је било свеједно и Мемалијај, и не сумњајући ништа лоше. А ко би сумњао?!

Ујутру, док је он тражио неко превозно средство, случајно се сретох са мојим земљаком Ђок Дабај-ом, и он је био емигрант кога беху именовали за учитеља негде ту, у неко село. Рекох му да ће се после организовати дискусија мог романа у Мемалијају. Обећа ми да ће доћи.

У Мемалиају друг Мyфтар ме остави у руке рудара, који ме уведоше у рудник, неколико километара под земљом, до огњишта где се вадио угаљ. Ту су рудари били у лежећем ставу, јер није било простора ни да се исправе ни да буду у седећем ставу. Нећу одуговлачити причу о овој посети и мојој авантури, јер сам већ писао о томе.

Кад сам изашао из рудника и погледао се у огледалу, нисам препознао себе. Бех поцрнео више и од Риза, црнца из Улциња. Одведоше ме у купатило да се окупам. Овако прође цело преподне и први часови поподнева. У одређени час представих се у Дому културе за дискусију романа. Тамо су ме чекали Ђоко и Лена, Намикова супруга, која ми одмах баци руке око врата и загрли ме као рођеног брата, јако срећна што ме види и бескрајно захвална за све оно што сам урадио за њу и њеног Намика.

Читавим часовима смо стајали ту и чекали да се организује мој сусрет са радницима, али од тога не би ништа. Нико се нигде није видео. Ни радници, камоли Мyфтар Мато и било ко од организатора. Пред вратима Дома културе били смо само нас троје: ја, Лена и Ђоко. Апсолутно нико други! Случајне пролазнике, које смо питали, рекли су нам да немају појма за било какво организовање, камоли и за сусрет са књижевником, аутором романа ИЗДАЈА.

Тада упитах Ђока да нема које превозно средство да се вратим кући, у Љушње. Рече ми да до сутра ујутро нема превозног средства.

– Ујутро пролази аутобус за Валону – рече ми он.

Онда му рекох да потражимо хотел да се сместим за спавање.

– Овде, професоре, још не знају за тај луксуз. Нема хотела.

Не изненадих се ни најмање, јер је Мемалијај био мали градић, кроз који је пролазио пут Валона-Тепељена, али ту није свраћао нико да преноћи. Они, који су ту свраћали, обично су имали своје људе, где су спавали.

Али се изненадих што ме Ђоко не позва да спавам код њега. Он је ту негде близу, у неком селу, имао своју собу. Био је неожењен, па смо могли да заједно преспавамо ту ноћ у његовом кревету.

Нисам ни стигао да се изненадим како треба, кад скочи Лена:

– Професоре, вечерас ћете спавати код мене!

Она није имала Намика код куће, ни било кога друго. Била је сасвим сама, јер су Намика, управо тог јутра, позвали неким послом у Тирану. Случајно и стварно послом?! Или су и њему то наместили, да би жену ту ноћ оставио саму са Капланом?! Наравно да тада нисам себи поставио ниједно од тих питања. То сада питам.

У Мемалијају нисам никога познавао, да бих га замолио да преноћим, а за Тепељену се није ишло пешке, да бих опет рекао Мyфтару Матају нађи ми преноћиште. Превозног средства није било.

Пошто ме Лена зграби за руку и повуче према њеном стану, у једној великој грађевини, која беше ту, близу, и ја ухаватих Ђока за руку и рекох му:

– Ђоко, доћи ћеш и ти са мном, да спавамо вечерас код ове Љабице, јер…како видиш, околности ми не дозвољавају да одбијем њено гостопримство!

Овај се нешто промешкољи, као да се предомишљао. Враг би га знао што је мљео својом главом, али се јасно видело да није хтео, или су га тако инструирали они, који су му сигурно наредили и да потражи Лену, па да са њом дође на тај мој књижевни “сусрет” са радницима градића Мемалијај. Али му ја не дозволих да се предомисли, пошто га зграбих за лакат и повукох силом.

Тако сам ту ноћ по први пут спавао у стану Намика, у његовом брачном кревету, са Ђоком. Лена је ту ноћ преспавала у кухињи. Сутрадан ујутро они, она са Ђоком, испратила ме је на аутобус.

Нисам ни помислио шта ми се спремало те вечери, да није било Ђока, који је сигурно био у служби СИГУРИМИ-ја, што ће се касније јасно видети. Он је и у Тепељени изашао тог јутра по наређењу СИГУРИМИ-ја, да би се срео са мном, остављајући своје ученике без његових предавања. Али, и ако у служби СИГУРИМИ-ја, овај ми Ђоко, нехотице, поможе да пропадне ова прљава провокација којом су мислили да ме посвађају са Намиком, да би нас тако нахушкали једног против другог и да то искористе за своје циљеве, Као што су ми наместили и са мојом женом и Мyртеза Бајрактаријем, емигрантом из Гостивара.

Тако, и не сумњајући у њихове провокације, спасио сам се многих клопки, које су ми намештали скоро на сваком кораку, ни сâм не схватајући како се то десило и која ме то мистериозна рука придржавала, није дала да згазим на труле даске, које су ми бацали пред ноге.

6.

После полицијске обраде и безбројних провокација, свих врста, и најкриминалнијих, монструозних и најпрљавијих, да убијем и жену моју, па и моју децу, ухапсише ме и инсценираше ми судске процес иза затворених врата, један за другим, један фашистичкији од претходног, док ми не стиже казна на 43 година затвора, тобоже за непријатељску пропаганду против “народне” власти и “социјализма”, против “комунизма”, против њихове партије и њиховог “друга” Енвера Хоџе. Осудили су ме као представника политичке и идеолошке диверзије у Албанији. Управо тако пише у пресуди. Изволите је видети, јер сам је објавио.

Намика Љуци, као и толико других који су ме познавали, позвали су га да изађе као сведок оптужнице албанских власти против мене. Није пристао, са речима:

– Против Каплана не знам ништа. У њигов прилог могу сведочити много! Његово хапшење није изненадило само мене, већ све. Не само нас, емигранте, већ и мештане!

– Он је агент УДБ-е !

– Ово ме тера да посумњам да нисам можда и ја агент УДБ-е?!

– Немојте мислити да сте бољи од њега! – одговори му официр СИГУРИМИ-ја претећи.

После неколико година, 14. септембра 1983., ухапсише и Намика, али овога са оптужбом да је са 6 другова, сви емигранти, бацио једну бомбу од неколико грама на Југословенску амбасаду у Тирани. Албанска влада је службено негирала да је та бомба бачена на амбасаду. Преко свега и оптужила је југословенске власти да су оне саме, тј. неко од њених службеника, бацио ту бомбу на амбасаду. Али кад југословенске власти открише и име особе (младића Хyсен Трпеза из Македоније), који је бацио ту бомбу, јер су имале свог агента не само у Тирани, већ и у ЦК њихове партије, Енвер Хоџа пронађе једног другог Хyсен Трпезу, са Космета, старца од преко 70 година, који је живео у САД. Овако се он “измотавао” са Титом и југо-властима у очи народа.

Хyсена Трпезу, који је бацио бомбу на Југословенску амбасаду у Тирани, ја сам познавао лично. То је младић, емигрант, Албанац из Македоније, са којим су ме “извежбали” на Планини Дајти, да би ме убацили у Југославију – тобоже као диверсанта! Уствари – циљало се да ме живог предају југо-властима, јер су ме тако они тражили, као услов за успостављање дипломатских односа у рангу амбасада.

Тако је Енвер Хоџа инсценирао судски процес против невиних људи, седморо њих, оптужујући их да су они бацили ту бомбу на Југословенску амбасаду. Сви интелектуалци, високо образовани, које су мислили да ликвидирају, а њихове жене – да употребе онако како су то употребили и моју жену.

Намика су казнили са 15 година затвора и учинише све да му разоре породицу, да убеде његову Лену, која је сада имала и двоје деце са њим, да зстражи развод брака, како су то учинили и са мојом женом и женама других осуђеника, били они емигранти или мештани. Али док је моја жена била Љалица4), Намикова је била Љабица и – преко свега – јунакиња, достојна своје покрајине, зване Љабрија. Она одби развод и учини опет све да спаси свог супруга из затвора, старајући се и за њега, откидајући залогаје хлеба од својих уста и уста своје деце да притекне у помоћ свом драгом Намику, истрајаваући часно и достојанствено, као мало која друга жена политичких осуђеника Албаније.

Чим сам изашао из затвора срео сам Лену и опет јој рекао:

– Држи се јер Намик је невин и ја ћу се опет заузети за њега, за тебе и твоју децу!

Истог дана сам срео новинара Llukman Halili-ја, са Космета, који – користећи тзв. прокламовану “демократију” у Албанији, беше дошао из Загреба, одакле је први објавио о мом ослобођењу из затвора, преко Хрватске телеграфске агенције ХИНА. Испричах му случај Намика и његових колега, који су још увек били у затвор. Између осталог рекох му и ово:

– Молим вас, спасите Намика Љуциja и његове колеге! Намик је кажњен на 15 година затвора, са оптужбом да је тобоже бацио, заједно са 6 другова, бомбу на Југословенску амбасаду у Тирани. Као њихов начелник кажњен је Селим Келменди, који је већ убијен у затвору, у Бурељу, у ћелији до моје ћелије!

(Видите о овоме мој интервју, објављен од Ll.Halili са насловом ЕНВЕР ХОЏА АНТИКОСОВАЦ, ревија КОХА Год. II, Бр. 2 (10), Загреб, 30. јануар 1991.)

Енверовци су били почели физичко елиминисање свих чланова те групе, да се не би сазнало да су кажњени невини, јер су истовремено они сасвим знали добро ко је бацио бомбу на Југословенску амбасаду, пошто су сами инсценирали ту маскараду, као што су сами инсценирали и многе друге маскараде (Сетите се само бомбе на Амбасаду СССР!), којима су пепелили очи становницима Албаније, као и албанској дијаспори широм света, а на посебан начин албанској дијаспори на Космету, коју су свакако настојали да је манипулишу за своје интересе и сатанске циљеве како против њих самих, тако и против читавог албанског народа.

За недељу дана од кад сам лансирао узбуну преко медија да се спаси живот Намика Љуци-ја, пустише га из затвора и одмах се сретосмо пред хотелом ИНТЕРНАЦИОНАЛ, 15-тоспратницом у центру Тиране. Загрлисмо се сузних очију.

Кад му показах ревију КОХА где сам био писао за њега, можете ли замислити што ми рече?! Хајде, погодите!

– Хонорар! Брзо овде хонорар!!! Јер ја сам издржао затвор! Ја да издржим затвор, а ти да узмеш хонорар, није комунистички, друже Каплане?! То је израбљивање човека од човека! Овај пут џеп ми је био празан. Dritro Agolli, председник Савеза књижевника Албаније, још увек се колебао да ли да се дају овом Каплану 2.000 лека, да не умре од глади. Колебао се да ли му да из касе Савеза да 1.000 лека или ниједан. Његово колебање решио је СИГУРИМИ, који још увек питао у Албанији за све.

Овако сам остао дужан Намику хонорар од тог интервјуа, за који се Llukman Halili никад није сетио да ми исплати, онако како су то чинили и чине и све другеи његове колеге и неколеге. Свака част албанској новинарки Elsa Ballauri, првој која је направила интервју по мом изласку из затвора и за први хонорар који сам примио по изласку из затвора!

Тих дана, из разговора са Намиком, сазнах да је сада, пошто се растопио лед и пошто је остарела и оронула за жаљење и камену и дрвету, направила молбу да се врати у Југославију и Зума, екс-лепотица из Пећи, која се ко зна зашто није удала. За њену младост и лепоту, за њен живот који је посветила Албанији, награђена је дозволом да поднесе молбу за повратак код оних од којих је побегла. И то – захваљујући мени и мојим друговима и колегама, који смо се борили и жртвовали да се за такву молбу не хапси, као што се хапсило до тада, већ напротив – и да јој се дозволи.

Истог дана, верујем сасвим случајно, видео сам је улицама Тиране. Скренуо сам поглед на другу страну и направио се као да је не видим, иако за њу нисам чуо ниједну лошу реч, нити да је ма коме изашла пред суд као сведок оптужбе, нити да се искомпромитовала у којој љубавној авентури. 

Тирана, март-април 1991.*)
______________

1) Обратите пажњу: партија сам написао малим словом како се то општа имена пишу и у албанском и у нашем, српском правопису. Само што сам на једном месту написао име Енвера Хоџе без речи друг, значи нисам написао друг Енвер Хоџа, оптужили су ме за непријатељску пропаганду. Или ово није истина Elham Djika?! Моја срећа што нису видели партија са малим словом у овој репортажи, а не великим, како то они пишу кад мисле на њихову партију, јер би ме сигурно и за ово оптужили по члану 73 њиховог КЗ за непријатељску пропаганду.

2) Иако је ова репортажа написана у Тирани, године 1991., значи после прокламовања слободе и демократије, ниједан орган штампе није пристао да ми је објави, као што ми дан-данас не објављују ништа. У години смо 2015.

3) Koqevar– реч ова која по звучности је скоро иста са КОСОВАР – “Косовац”, али се састоји од две речи: koqe– “тестикуле” и var“обешене”. Тако су Енверовци звали са презрењем Албанце са Косова.

4) Љалица – Влахиња, али пежоративно у албанском језику.

*) Први пут објављен  њен други део, у листу MËSUESI Нр. 34 (208), Тирана-Албанија, 20. август 1965, стр. 3.