АКТУЕЛНО

НЕ СМЕМО ДА ЗАБОРАВИМО: Убиство Јована Јаковљевића од стране „мерчеповаца“ за које нико није одговарао


zrtvaJovanJakovljevic_zps8e92f88b

фото: zlocininadsrbima.com

Јован Јаковљевић (1940-1991) је био трећа српска жртва, (прва је био Стеван Инић, а друга Симо Поњевић, оба из Бршадина) коју су убили припадници хрватских паравојних снага (под командом Томислава Мерчепа) на подручју Вуковара 1991. године. Био је честит и поштен човек. Ожењен и има два одрасла сина. Убијен је у ноћи 29. јуна 1991. године на кућном прагу из рафала аутоматске пушке.

БИОГРАФИЈА

Јован Јаковљевић је рођен 1940. године у вуковарском селу Негославци. Његови преци су ту живели преко 400 година. Носио је надимак „Ракијица“ јер је волео мало да попије жестоко пиће, али није био алкохоличар, нити проблематичан тип. Оженио се и има двоје деце, синове: Слободана и Зорана. Био је стално запослен као пословођа трговине „Спорт“, испоставе трговачког ланца „Велепромет“, која се бавила продајом у центру Вуковара.

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединству свих народа и народности који су живели у СФРЈ. Друштвено-економско уређење СФР Југославије је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијски систем. То је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

СИТУАЦИЈА У СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила милитантна странка ХДЗ, која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независношћу т.ј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелић, Алојзије Степинац, Вјекослав Макс Лубурић…), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Власт СР Хрватске у Загребу, коју су маја 1990. године формирали ХДЗ и Фрањо Туђман је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Већ у пролеће су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Тако је октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. КОС ЈНА је снимио филм о овом подухвату, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. У хрватском Сабору 22. децембра 1990. проглашава се нови тзв. Божићни Устав, по коме су Срби постали национална мањина уместо државотворног народа, а из назива републике је избачен префикс „социјалистичка“.

фото: детаљ из филма о шверцу оружја у Хрватску zlocininadsrbima.com

фото: детаљ из филма о шверцу оружја у Хрватску
zlocininadsrbima.com

Од маја 1990. до септембра 1991. године ситуација се из дана у дан погоршавала и Срби у Хрватској су били страховито уплашени за своју личну сигурност и сигурност своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис „ХДЗ“. Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца у школама психо-физички малтретирана. У стамбеним зградама постојали су одређени чланови ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба.

Током пролећа 1991. дешавају се појединачни напади на насеља у којима живе Срби или нехрвати: Пакрац, Плитвице, Задар, Борово Село. 25. јуна 1991. Сабор Хрватске проглашава независност, док Влада СФРЈ дан касније ту одлуку проглашава неважећом. 7. јула 1991. је склопљен договор на Брионима између представника Словеније, Хрватске и остатка Југославије, уз посредовање Европске заједнице, када су Словенија и Хрватска пристале да замрзну своје одлуке о независности три месеца.

СИТУАЦИЈА У ВУКОВАРУ

Тог пролећа и лета 1991. године ситуација је била врло напета за све Србе који су живели и радили у Вуковару. А после трагичних догађаја у Борову Селу 2. маја 1991. године неподношљива. Ту је букнуло. То је дало за право хрватским полицајцима да могу да малтретирају, убијају, киднапују и пљачкају кога год и штагод им падне на памет. Срби који су остали у граду Вуковару и Борову Насељу, нису излазили из кућа, јер су сваког часа могли бити нападнути. Било вербално, било физички.

ЗЛОЧИН

Тог кобног дана 29. јуна 1991. око подне Јован је упитао једног паравојника ЗНГ што се догађа.
– “Јово, чућеш”, одговорио му је овај. Било је близу 23 сата када су Јаковљевићи схватили на шта је онај мислио. Јован, супруга му и син Зоран, чули су неко врзмање испред куће. Зоран и његова мајка побегли су у подрум, а шта се даље збивало посведочио је други Јованов син, Слободан Јаковљевић, који је живио у њиховој другој кући одмах поред очеве.
Кућа Јаковљевића у Вуковару била у потпуном окружењу, блокиран је и оближњи пут како би било мање сведока. Била је и магла. Јована су позвали да изиђе, рекли су да су полицајци. Јован им је одговорио како могу доћи сутра, да је касно и да не жели изићи. Тада су викнули да ће у противном дићи кућу у ваздух. Видио је Јован да нема куд и кренуо је ван. Упалио је светло у ходнику и пришао вратима. Врата су била од храстовине с дуплим стаклима. Они који су били напољу видели су силуету Јована и запуцали. Пао је главом према подруму и на месту је убијен.

Његово убиство је била најава нових убистава Срба која су се дешавала каснијих дана у Вуковару. То је уствари била порука и осталим Србима из Вуковара шта ће им се десити ако остану у Хрватској.

САХРАНА

Два дана касније, 1. јула 1991. породица и пријатељи Јаковљевић Јована су кренули аутомобилима да однесу Јованово тело у српско село Негославци, на гробље, где се налази породична гробница Јаковљевића. Заустављени су на изласку из Вуковара где су легитимисани, пописивани и малтретирани од хрватске полиције. Међу људима који су ишли на Јованов вечни испраћај било је и Хрвата.

ПОСЛЕДИЦЕ

Породица пок. Јаковљевић Јована је више пута давала исказе МУП-у Хрватске, Државном Тужилаштву Хрватске, али се случај није померио ни за милиметар. Знало се да су овај злочин извршили припадници Мерчепове гарде тзв. „мерчеповци“, који су имали оружје у рукама и задатак да ликвидирају свакога ко је на Мерчеповом црном списку.

Оптужница за Јованово убиство званично не постоји. Постоји само пријава за НН лице које је извршило злочин. Јован Јаковљевић је са својим суграђанима који су такође 1991. изгубили своје најмилије од стране хрватских паравојника основао удружење „Против заборава“, које има за циљ да се покрену правосудни органи Републике Хрватске како би злочинце извели пред лице правде и адекватно казнили.

2010. године, када је у Вуковару дошло до сусрета председника Хрватске Иве Јосиповића и председника Србије Бориса Тадића, ово удружење је двојици председника представило проблеме са којима се сусреће. Али, нажалост није се ништа урадило да се помогне људима који су изгубили своје најмилије. Вероватно зато да се не би открио ланац командовања, а тиме и доказало етничко чишћење Срба у Вуковару, које су починили хрватске цивилне, полицијске и паравојне снаге.

Да се не заборави и не понови!

da se ne zaboravi i ne ponovi

—–

http://wp.me/p1Fuk8-INP

29. 06. 2015. zlocininadsrbima.com, за ФБР приредила Биљана Диковић