АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Уместо тешких (Вучићевих) уздаха, драмских пауза и брисања чела, више би ми импоновала државничка промишљеност и одмереност


Ништа лично

vasovic-mirjana-foto-II

Мирјана Васовић, Професор ФПН
Политика 17.07.2015.

Онако како ја то видим, у овој добро режираној представи премијер је превише лично схватио додељену му улогу. Побркао је, наиме, своју приватну личност и јавну, државничку, мотивацију.

Оно што се догодило А. Вучићу у Поточарима изазива у мени људско саосећање, али са премијером Србије никако не могу да делим одговорност на коју апелује Федерика Могерини. Мада разумем његов покушај да предупреди критику и могућност сагледавања догађаја у другачијем светлу („да нисам отишао рекли би да сам кукавица”), снажно осећање личне и, пре свега, грађанске нелагоде наводи ме да, управо овим поводом, укажем на појаву у нашем политичком животу која може имати далеко шире политичке, националне и државне последице.

Пре свега, морам да признам да ме још прогоне слике каменовања, пљувања и звиждука упућених премијеру моје земље, као и ликовање руље, цинизам европских пријатеља, притворност оних са којима би требало да се миримо. То не значи да, у принципу, оспоравам одлуку да се иде на комеморацију. Основни неспоразум између нас двоје – њега као премијера, и мене као грађанина Србије – проистиче из различитих схватања улоге коју је премијер Србије требало да одигра у овом догађају и државничког задатка који је у Сребреници требало да обави.

Bodyguards protect Serbia's Prime Minister Aleksandar Vucic during unrest at a ceremony marking the 20th anniversary of the Srebrenica massacre, in Potocari, near Srebrenica, Bosnia and Herzegovina July 11, 2015. Vucic was forced to flee the ceremony on Saturday, when mourners hurled stones and bottles at him in what his government later described as an attempted assassination. Picture taken July 11, 2015. REUTERS/Ivan Sebalj/Avaz BOSNIA AND HERZEGOVINA OUT. NO COMMERCIAL OR EDITORIAL SALES IN BOSNIA AND HERZEGOVINA       TPX IMAGES OF THE DAY

Онако како ја то видим, у овој добро режираној представи премијер је превише лично схватио додељену му улогу. Побркао је, наиме, своју приватну личност и јавну, државничку, мотивацију. У наступу на самој комеморацији, као и у каснијим изјавама поводом напада на наше представнике, он је био више А. Вучић, а много мање српски премијер. Наглашавање свог Ја јесте општа карактеристика Вучићевог јавног наступа („Не дам Газиводе!”) и изазива оштре коментаре његових политичких опонената који би хтели да му припишу недемократичност.

Слагали се са овим или не, осетљив политички догађај какав је комеморација у Поточарима и друго што се касније нашој делегацији тамо догађало, разоткрива знатно извесније недостатке оваквог става и његове потенцијалне опасности по добробит саме државе и нације. Eмотиван Вучићев наступ засигурно је измамио нека политичка признања, лична саосећања, код неких и дивљење. Мени би, међутим, као грађанину Србије, уместо тешких уздаха, драмских пауза и брисања чела, више импоновала државничка промишљеност и одмереност. Као политичког грађанина мене, наиме, нечије личне несанице занимају само у оној мери у којој доприносе општем добру.

Није ствар личне храбрости или кукавичлука, па чак ни безбедносних процена самих по себи, да ли је, у ситуацији ужарених страсти, отвореног испољавања непријатељства и претходних погромашких поклича домаћина, требало отићи у Сребреницу „на помирење”. Мудри државник се не буса у прса, већ заснива своју одлуку на анализи њене политичке опортуности, изводљивости и сврхе. Хладне главе процењује које су могуће последице ове одлуке и да ли би сваки од могућих исхода могао бити у корист сопствене земље или, пак, на њену штету. Да ли држава тиме више добија или губи?

Па, иако не може баш све од овога да предвиди, постоји нешто што би морао извесно да зна: ко ће га као премијера дочекати и ко се са њим руковати; да ли ће добити третман какав његова држава заслужује и да ли ће се једнако према њему као госту и државнику односити; да ли ће седети у првом или, заборављен, у другом реду; ко ће га од домаћина испратити? И, најважније, како ће објаснити страној и домаћој јавности зашто није могао да се обрати скупу као што су то могли сви други присутни државници?

Нису, наиме, А. Вучића „замолили да не говори”, већ су премијеру Србије ускратили прилику да, бар делимично, оспори неосноване оптужбе за геноцид, промовише помиритељску политику и побољша углед своје земље (коју су, на пример, имале његове словеначке и хрватске колеге, са далеко мање права и повода).

Не пружа руку помирења „добри самарићанин” А. Вучић, већ премијер државе која је представљала једну од страна у конфликту и која потпуно другачије тумачи и сагледава његове узроке и последице.

Рука помирења се, притом, у државничким односима, не пружа театрално, на памет и „на празно”. Она се, под оваквим околностима, не може ни нудити безусловно, а посебно не без икакве наде да ће у скоријој будућности бити прихваћена. Не може рука одговорног политичара безброј пута остајати да виси у ваздуху.

Од државника Вучића очекивало би се да претходно процени да ли је, и када, тако нешто политички опортуно. У супротном, само се повећава могућност да пружена рука заради пацку, да буде тумачена као признање пораза и понизности. А то је у супротности како са самом идејом помирења, тако и са дужношћу да се брани интегритет и достојанство своје државе.

У контексту свега што се претходних недеља догађало, било је прилично вероватно да ће руским ветом понижена Империја на неки начин узвратити ударац. Овај ударац је први и симболичан: на понижење – понижењем, а остало ћемо тек видети. У ту сврху инструментализовани су и скуп и његови организатори. На штету достојанства и политичке позиције Србије.

Стога, нисам баш задивљена идејом А. Вучића да сведе „инцидент” на сукоб између себе и неколицине острашћених хулигана и навијача. Уместо прилике да, као премијер, из свега овог бар извуче неко преимућство у будућим преговорима и мирењима, да упркос свему поентира за своју земљу, он прави насилну симетрију и вештачку равнотежу у екстремизму („будала има у сваком народу”, „нисмо ни ми у дефициту са таквима”). На овај начин само се релативизује одговорност починилаца и политичких организатора напада (атентата или линча, како ко тумачи) и поткрепљују већ овештали негативни стереотипи.

Такође, не импресионира ме Вучићева потреба да „разговара” са разулареном руљом и објашњава јој своје добре намере. Мене, као обичног грађанина Србије, облива хладан зној на помисао да је премијер моје земље могао бити убијен, пошто би то, поред несумњиве личне трагедије, имало бројних реперкусија за државу и народ у целини.

А. Вучићу није, изгледа, јасно оно што би требало да буде јасно премијеру: да овај догађај није повредио мајке Сребренице „више него иког другог”. Мајке Братунца, Кравице, Скелана, бојим се, већ две деценије, више ништа не може да повреди.

Али, како би рекли наши европски пријатељи, „сви смо ми српски премијер”. И његово понижење, као што то Додик отворено каже, јесте првенствено намењено понижењу Србије и српског народа. Његово понижавање шаље јасну поруку српском народу да нема помирења без националног понижења. Понижење је, уједно, симболичко признање пораза и предигра за потчињавање, доминацију неког другог над њим. О томе се, приликом доношења личних (ма како храбрих) одлука, и јавних (ма како емотивних) иступања, мора водити рачуна. У нашој политици регионалног помирења морамо то имати у виду.

Нема у овоме што пишем ничег личног. Штавише, као грађанин Србије, ценим покушаје премијера да економски оснажи ову земљу. Међутим, што дуже живим у Ја-па-ја-стану (период који, истину говорећи, никако није везан само за мандат ове владе), моја највећа зебња проистиче из могућности да лична сујета, амбиција и морални нарцизам надвладају државни разлог и национални интерес. Ми, Јапајастанци, морамо ње бити свесни и морамо на то да упозоравамо.

ПОВЕЗАНО

ХОРОР СЦЕНАРИО- ДА ЛИ НАМ ЈЕ НА ЧЕЛУ ДРЖАВЕ „МЕНТАЛНИ ПАЦИЈЕНТ“!?

aleksandar-vucic-jutjub (1) На жалост, један велики део нашег „идолопоклоничког народа“, који је у Брозовом комунистичком периоду пажљиво и темељито култивисан управо на „култу вође“, изгледа да у овој Вучићевој варијанти „Лажног цара Шћепана малог“, препознаје неког новог Месију, кога слепо, као у неком хипнотичком трансу, следи на његовом имагинарном на путу за „Бриселску Меку“; Наивно верујући да ће евентуалним уласком у ту неоколонијалну „заједницу (не)срећних народа“ решити све своје (разби)бриге. ЦЕО ТЕКСТ

4 replies »

  1. Ако је мерило рада наше комплетне владе – извештавање полтронске телевизије и штампе онда ми живимо у Дизниленду где су нам главни јунаци налик Паји ,Влаји , Раји и Гаји ! Плашим се да силне старлете углавном служе да лече стресове под којима су изложени наши „телетабиси“ од силног умовања које резултира још већим притиском на наш народ ! Ми му дођемо као колатерална штета која је дужна да слуша трабуњања којекаквих пастира ЕУтаназије – и да плаћамо порезе и дажбине како би фукаре још више радиле на роботизацији националне свести код народа ! Е мој геџо па зар си вековима крварио гаће да би одржао државу а сад је ови „титовчићи“ растакају – питање од милион долара : Колико је српских мозгова напустило државу од 1990 до 2000 а колико од 2000 до 2012 а колико од 2012 до 2015 ?

    Свиђа ми се

  2. Изванредна анализа Вучићевог душевног стања, коме сигурно није место на челу владе, већ у некој „институцији“, где би му била пружена адекватна „нега“-

    ХОРОР СЦЕНАРИО- ДА ЛИ НАМ ЈЕ НА ЧЕЛУ ДРЖАВЕ „МЕНТАЛНИ ПАЦИЈЕНТ“!?
    By Editor on 8. април 2015. • ( 24 коментара )
    На жалост, један велики део нашег „идолопоклоничког народа“, који је у Брозовом комунистичком периоду пажљиво и темељито култивисан управо на „култу вође“, изгледа да у овој Вучићевој варијанти „Лажног цара Шћепана малог“, препознаје неког новог Месију, кога слепо, као у неком хипнотичком трансу, следи на његовом имагинарном на путу за „Бриселску Меку“; Наивно верујући да ће евентуалним уласком у ту неоколонијалну „заједницу (не)срећних народа“ решити све своје (разби)бриге.https://facebookreporter.org/2015/04/08/%d1%85%d0%be%d1%80%d0%be%d1%80-%d1%81%d1%86%d0%b5%d0%bd%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%be-%d0%b4%d0%b0-%d0%bb%d0%b8-%d0%bd%d0%b0%d0%bc-%d1%98%d0%b5-%d0%bd%d0%b0-%d1%87%d0%b5%d0%bb%d1%83-%d0%b4%d1%80%d0%b6/

    Свиђа ми се

  3. Uplašio sam se da jedan ovako precizan stav , bez mane , neće više niko iznijeti u Srbiji , ali zadovoljan sam kada sam pročitao ove logički poredane redke , mada izdaja Srbije je daleko veća rupa , da bi je jedan ovako skrojen tekst mogao spasiti , ali zadovoljstvo ih je bilo čitati ..Vi ste svakako zaslužili da vas zovu profesorom , to se prepoznaje iz svake vaše rečenice !

    Свиђа ми се

  4. „Уместо тешких (Вучићевих) уздаха, драмских пауза и брисања чела, више би ми импоновала државничка промишљеност и одмереност“

    Jednostavno – nije on taj kalibar … on je kao vazdusna puska prema onoj pravoj sto ubija

    Свиђа ми се