АКТУЕЛНО

Девизни курс Србије као инструмент економске политике – истина и заблуде!


фото: nspm.rs

фото: nspm.rs

Инструмент економске политике који утиче истовремено на инвестиције и извоз једне земље, а који је лакше покренути од многих других фактора раста и развоја је девизни курс.

Главна обележја стања економских односа Србије са иностранством су енормни раст спољне задужености и висок спољнотрговински и платнобилансни дефицит, који се и даље повећава.  Наша извозна структура је јако слаба и оваква структура извозних тржишта, односно чињеница да највећи дефицит имамо са најразвијенијим земљама, потврђује претпоставку о негативним ефектима прецењености домаће валуте у Србији. Увоз је у Србији постао релативно јефтин.

Према обимној студији Конкурентност привреде Србије на основу неколико спроведених истраживања, Србија је у могућности да остварује значајно већи извоз него што тренутно успева. Према резултатима ове студије сви разлози тог заостајања могу се свести на заједнички именитељ, а то је недовољна конкурентност. Српска привреда је неконкурентна не само у односу на земље ЕУ, већ и у односу на земље окружења. Политика јачања конкурентности не може се раздвојити од политике девизног курса, што је, поред раније наведених, додатни мотив да се испитају домети и могућност овог инструмента економске политике.

У Србији је увек постојала склоност ка политици фиксног номиналног курса. Пракса многих земаља показује, а бројна емпиријска истраживања су потврдила да фиксни номинални курс даје само краткорочне резултате, а да потом долази до свих негативних ефеката апресијације домаће валуте – дефицит платног биланса и прекомерно задуживање земље. У инфлаторним условима фиксни девизни курс постаје енормно нереалан, девизе постају потцењене, а динар прецењен, што анулира све покушаје предузећа да остану конкурентна у извозу и на домаћем тржишту.

После политичких промена 2000. године, Србија је у одређеној мери напустила политику фиксног девизног курса, који је у том моменту износио невероватно нереалних 6 динара за немачку марку. Курс је тада повећан на 30 динара за марку. Треба нагласити, да ни тада девизни курс није био препуштен тржишту. Одређен период је био, такође, фиксиран, само на реалнијим вредностима. После 5. октобра 2000. Народна банка Србије (тада још увек Југославије) је девизни курс, уз препоруку Међународног Монетарног Фонда, користила за постизање макроекономске равнотеже и смањивање инфлације. Добрим делом у томе се успело.

У односу на 2000-ту годину „реални ефективни курс динара изузетно много је апресирао. Увођењем нове економске политике 2001. године, константно је долазило до прецењености домаће валуте. Од 2003. године на снази је, бар декларативно, руковођено флуктуирајући режим девизног курса. Овај модел подразумева да је девизни курс тржишно детерминисан, а флуктуирање руковођено у смислу повременог мешања монетарних власти у токове девизног тржишта.

Данас, иако је модел руковођено флуктуирајућег курса најближи оном у Србији, у протеклом периоду се јасно запажа учестала интервенција Народне банке Србије како би се одржала постојећа вредност динара. Тиме он поприма извесне одлике (негативне ефекте) фиксног модела.

Монетарна власт не би требало да реагује да би одбранила одређен паритет, већ да интервенише релативно ретко како би ограничила прекомерне дестабилизујуће осцилације девизног курса. Руковођено флуктуирање националне валуте на девизном тржишту не имплицира постојање унапред објављене циљане вредности (таргета) девизног курса, те не постоји потреба монетарних власти да акумулирају девизне резерве и њима интервенишу на девизном тржишту. Самим тим, са непостојањем мете за спекулативне нападе, мања је и могућност настанка валутних криза.

Према званичном мишљењу носилаца економске политике у Србији, девизни курс није узрок високог спољног дефицита, а номинални девизни курс и даље сматрају сидром за контролисање инфлације (овакав став намећу и међународне економско-финансијске организације), без обзира на његову велику реалну апресијацију.
Емпиријска истраживања указују на супротно. Динар је и даље, константно прецењен. Раст домаћих цена је константо већи од промене курса динара према долару и еуру. Према обимној студији „Макроеконометријско моделирање привреде Србије – теоријске основе и резултати“, реална апресијација динара периоду је условила већим делом пораст увоза, а мањим делом пораст производње. Центар за економске студије Мекон је приступио економетријском тестирању увоза у Србији које је показало да на ниво увоза значајно утиче кретање реалног девизног курса, реалних зарада и индустријске производње. Испитивање увоза показало је да је девизни курс у стабилизационом периоду био значајни фактор раста увоза, а последично и спољнотрговинског дефицита Србије.
Новије анализе такође указују на то да је константно прецењен курс један од значајнијих узрока „огромног спољнотрговинског дефицита, све већег задуживања грађана, привреде и државе

НБС је стално у предизборној кампањи

nbs2Прецењен курс динара и либерализација увоза гуше домаћу производњу, што поново подстиче раст увоза. Циљ либерализације увоза је био да се подстакне увоз нових технологија и опреме, који би покренули и унапредили производњу у Србији. На жалост, уместо јачања конкурентности домаће производње на иностраном тржишту, либерализован увоз је довео до јачања конкурентности иностране робе на домаћем тржишту, што је довело до гашења великог броја предузећа.

Друга наведена слабост прецењене националне валуте – прекомерно задуживање, такође је дошла до изражаја у Србији. За презадуженост приватног сектора заслужна је велика апресијација курса динара и много већа његова спољна од унутрашње вредности. На основу резултата наведеног економетријског моделирања следи да су основни покретачи експанзије увоза и спољнотрговинског дефицита од почетка 2001. године, такође били апресијација реалног курса динара и претеран раст домаће тражње.

Од великог значаја је и економетријски налаз да је раст увоза и спољнотрговинског дефицита условио експанзију домаће тражње која већ неколико година превазилази производњу у Србији за 20-25% са тенденцијом раста, што је дугорочно неодрживо.

Захваљујући релативно високом курсу динара, производи из Србије су ценовно неконкурентни у извозу, док је тражња за увозним производима већа него што одговара могућностима привреде Србије. НБС је донедавно истицала да је њен примарни циљ очување инфлације, иако се зна да стабилна вредност националне валуте мора да буде резултат стабилне привреде, а њен раст резултат раста продуктивности, а не трошења девизних резерви. Да ствари буду још горе, до сада се курс динара бранио углавном позајмљеним средствима. Наиме, одржавање динара на датом нивоу, последица је честог интервенисања НБС из девизних резерви које су резултат приватизације и задуживања споља, а не извоза роба и услуга.

Неколико индикатора упућује на значај девизног курса као инструмента економске политике за повећање извоза и инвестиција у Србији. Додатни разлог за извозно оријентисану стратегију развоја је слабост ионако сувише малог домаћег тржишта. Треће, фактор који представља најозбиљнију кочницу извозу је изузетно мала конкурентност српских предузећа и привреде.

Стратегија повећања конкурентности српске привреде требало би да полази од тржишне вредности девизног курса. Реални или благо депресирани курс би подстакао конкурентност извозника и евентуално подстакао развој нових производних линија, које у условима прецењеног курса, нису имала економску оправданост.

Да би се створило конкурентно девизно тржиште и формирао девизни курс који је резултат реалних тржишних односа, неопходна је редукција улоге Народне банке Србије на девизном тржишту. То би значило напуштање досадашње политике стабилности девизног курса, с обзиром да је одбрана динара на овај начин изузетно скупа јер троши девизне резерве и води даљем задуживању. НБС би, у том случају, интервенисала само повремено на девизном тржишту, када постоји потреба да се спречи екстремна флуктуација курса. НБС треба да преузме одговорност да се инфлација креће у одређеним оквирима, док одређивање курса треба да препусти тржишту.

Србија данас има руковођено флуктуирајући курс и по свој прилици и по мишљењу већине домаћих и страних аналитичара, то је најбоља солуција. Има поборника слободног плутајућег, као и фиксног девизног курса, али су у значајној мањини. Већини је јасно да оба екстрема имају бројне слабости, које Србија, са својом ослабљеном привредом, тешко може да изнесе.

Фиксни курс би донео мање камате, мањи ризик и мању неизвесност пословања, али би Србија тиме исцрпела девизне резерве. С друге стране, потпуно слободан курс, довео би до (реалног) пада динара, што би у неком периоду сигурно довело до значајног повећања извоза, али би последице по привреднике и грађане који имају кредите везане за курс евра, биле катастрофалне. Курс би морао да буде што ближе реалној вредности, а одступања од реалног би морала да имају тенденцију потцењивања, а не прецењивања динара, што би стимулисало извоз, јер само експанзија извоза може обезбедити Србији излазак из кризе.
Паралелно са попуштањем интервенисања Народне банке, због евентуалног пада динара у наредном периоду, морало би да се приступи проблему огромних девизних кредита грађана и предузећа. У његовом решавању би морали да учествују сви субјекти – дужници, пословне банке, представници државе, Народна банка Србије.

 

За Магацин: Данијела Ружичић, економски аналитичар

————

http://wp.me/p1Fuk8-Jqv

24. 07. 2015. МАГАЦИН, за ФБР приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. Много јасније.Хвала.Значи морамо да девалвирамо, да бисмо се извукли.У том случају, теоретски, ако би грађани повукли девизну штедњу, банке би биле у проблему, али шта би било са грађанима који су узели кредите на дужи временски период.Њих би покопали.Значи, то је намерно урађено.Ланчана реакција.Дугујемо, штитимо стране банке, и себе, али рушимо привреду Србије.Ипак ће доћи до банкрота, питање је времена.Вероватно док не продамо све.Као у Грчкој.

    Свиђа ми се