Дијаспора

Бранко Драгаш: ИНА


cuclaИНА

Бранко Драгаш
30.7.2015. dragas.biz

Посвећујем овај текст мојој малој сапутници.
Са цуцлом у устима.
Прелепој и предивној двогодишњој девојчици Ини.
Мојој другарици на лету Абу Даби – Београд.

Летела је са родитељима из Сиднеја.
Пуних 24 сата.
И била је весела, раздрагана и преслатка.
Причала је на свом језику.
И забављала уморне путнике.

Није јој се спавало.
Није кмезала.
Насмејана и ведра је била.
Са паметним и ватреним очима.
И шишкицама.

Ина је први пут у Србији.
Родила се у далеком Сиднеју.
Родитељу су жељни Србије.
Желе да њихово дете живи у Србији.
Вратили би се одмах, када би се нешто покренуло у Србији.

Аустралија им никада не може да замени Србију.
Носталгија их притиска.
Млади су и хоће да имају још деце.
Воле децу и Србију.
Воле да раде и желе да им деца одрастају у нормалним условима.

Аустралија их плаши.
Не желе да им децу васпитава Аустралија.
То им се не свиђа. Тај наметнути модернизам.
Намеравају да се иселе из Аустралије.
Где?
Размишљају да оду у Русију.

Колико наших људи у расејању исто овако размишља?
Много.
Држава ништа не ради да привуче те наше најбоље људе.
Политичари не желе да се ти наши најбољи људи врате.
Ако се врате, онда су ти политичари сувишни.

Не можемо да спасимо Србију без наших људи из расејања.
Они су погонско гориво за наш преображај.
Они су ракетно гориво за наш брзи привредни развој.
Ти људи имају све оно што Србија нема.
И неизмерно воле Србију, која их одбацује.

Ину то није брига.
Она се радује.
Чекају је они који је највише воле.
Они који не знају да крију своју љубав.
Они који су искрени и то показују.
Аустралија то нема.
И то се не може купити.

Не могу се купити ни озарена лица родитеља.
Када слећемо у Србију.
То се не продаје. То није на тржишту.
То се носи у генима.
То се рађа и умире са последњим људима.

Е, та озарена лица су наша последња нада.
Та лица која воле своју домовину.
Која знају како је у туђини.
И која сањају да се врате.

Морамо створити услове да се они врате.
Сви који желе.
Ми без њих не можемо.
Они без нас неће.

А ту малу, слатку сапутницу морао сам да пољубим.
На растанку.
Није по европским стандардима. Нити по аустралијским прописима.
Али је по српским обичајима.

Ина, добро дошла кући!

Београд, 29.07.2015

3 replies »

  1. Лепа и дирљива прича и лепа два коментара Дијаспоре и Славка.

    Прича, речи… А дела?

    И шта конкретно да урадимо? Плашим се да смо у живом блату. Државу српску, политику и политичку класу отпишимо. САНУ и СПЦ отпишимо.

    Стерилна класична политичка организација нам не може показати ни једну тачку ослонца.

    Која је то нова молитва, која је то нова формула у овог поплави речи? Нема је.

    Једина извесност је Р У С И Ј А !

    Свиђа ми се

  2. Душан Нонковић: Лепа је то и дирљива прича која на жалост у Србији не мања ништа до у срцима за кратко време па се онда заборави као да никада није била. Али то није нити може бити довољно нити ће моћи све док Србијом владају њени душмани они који поседују њене, наше куће кључеве. Џаба нам је причати како би лепо могли кућу изнутра моловати кад морамо свог душмана прво замолити да нам одкључа кућу, отвори врата и удели танку кришку нашег собственог хлеба а народ нам то стање без приговора прихвата ко магаре свој самар. То нам је нажалост у Србији реалност. Док сваки од нас мисли да можда њега неће задесити то зло
    све дотле ће србија срљати у своју дефинитивну и коначну пропаст. Вома слично овој причи коју недавно прочитах на фб: Гледао миш из своје рупе како сељак поставља мишоловку. Одмах је то испричао кокошки и крави. Они му рекоше; то је твој проблем! То се нас не тиче. Недуго по том улови се змија у ту мишоловку и угризе сељакову жену. Покушавајући да је излече скували су јој супу од кокошке. Потом су заклали овцу да би угостили све оне који су дошли да је обиђу. А онда су заклали и краву како би достојно нахранили све оне који су јој дошли на сахтану-Руска басна

    Свиђа ми се