АКТУЕЛНО

Маја Тешић: Ми и МИ


carskaja-sem_ja-1-720x375
У ноћи између 16. и 17. јула 1918. године убијен је руски цар Николај Други Романов, његова супруга, деца и послуга у подруму куће Ипатјева у Јекатеринбургу. Ретко је да се некога сећамо чешће него на дан рођења или смрти. На последњег руског цара треба да помислимо као на рођеног, то је можда најмање што је од нас, Срба, заслужио.

Не желим да се ослоним на то да историју пише победник. Историја на руском језику значи и прича. А велико је питање да ли је ову причу исписао победник, и ко је заиста у њој победио. Сувише су ми близу 1914. и 1917. Прва – још једна у низу крвавих година у историји мога народа. Друга – најкрвавија и најмрачнија година у историји.

Русија није морала да уђе у Први светски рат. Бар не онда, када је ушла. Постоји податак да је Николај Други 16. (29.) јула 1914. послао телеграм Вилхелму Другом где му предлаже да српско-аустријско питање преда Хашком суду. Вилхелм Други није одговорио. Николај је ушао у рат.
Човек који је имао такозвано кућно образовање, какво су имала сва деца руских племића, по посебном програму, који је био спој гимназије, економског, правног факултета и војне академије, који је служио у Преображенском пуку, а затим у коњичкој гарди, па на крају у артиљерији, који је говорио француски, немачки и енглески језик, тешко је пристао да преузме престо. Савременици су писали да је био једноставан, са урођеним поносом који га је наводио на то да никада не заборави ко је. Некада је чак сувише простодушно гледао на свет око себе, имао је, како пишу, „урођене“ симпатије према обичним људима….

Можда није лоше истаћи да је Русија већ на самом почетку владавине Николаја Другог забележила привредни напредак, раст индустријске и пољопривредне производње, истаћи економску и војну реформу. Изгледа да није смела Русија више да јача и да толико интелигенције буде на једном месту. И то православне интелигенције. И то у огромној богатој земљи. Изгледа. И тако, дође Јапански рат, па револуција 1905. године, тешка деценија после ње, и најзад мрачна револуција коју су „победници“ назвали Великом октобарском.

Мало је било подметнути око Николаја Другог људе којима, најблаже речено, није требало да верује. Мало је било прелазака на страну револуционара ситних душа којих свуда има, оних који би све учинили, само да преживе, не схватајући ама баш ништа. Мало је било отети све што је руско племство имало, уништити, префарбати рељефе на зидовима масном фарбом соцреализма, уништити уметничка дела, књиге, иживљавати се над племством. Свако је себе видео као свемогућег комесара. Мало је било чак и убити цара и његову породицу. Да су нам остале само песме, могли бисмо да закључимо да су бродови пуни родољуба отпловљавали са обала Русије, да су пловили морем суза официра и војника без еполета, без оружја, без ичега осим љубави према Русији. Одлазили су у непознато, протерани и понижени. Да су нам остале само песме, могли бисмо да закључимо да су врло јасно раздвајали власт комесара од мајчице Русије. И да су били сигурни да ће се вратити. Аутори свих ових тмурних догађаја вероватно су желели да нам остану само песме.

У Првом светском рату Британци су забранили Грцима да прихвате Српску војску, као и увек, то је било увијено у обланду од, овог пута Италијана, који ће, наводно, ући са Србима у сукоб. Тада је Николај Други запретио да ће Русија раскинути савез са Британијом ако српска војска не буде спасена. Током револуције коју тужно називају Великом Србија је широм отворила своја врата. Тако да руско племство, које није носило са собом само песме, већ, пре свега, своје образовање и знање, а затим и све што се понети могло, да би се спасило, није морало да се расеје и разводни по целом свету, асимилује и нестане, како је било замишљено. А замишљено јесте било да се уништи огромна православна интелигенција. Само се заборавило да је и Србија православна. И да у Србији нико не мора да се асимилује да би живео, посебно не Рус. Они су дошли код нас и наставили да постоје. Да није било тако, да су тада успели да их униште, можда и ратова више не би било. Заборавили су још нешто. Родитељи комесара били су православни. Пре или касније, свако се врати коренима.

rusija_srbija

У Србији су градили руски архитекте, сликали руски сликари, своја знања су пренели руски балетски уметници, сценографи, костимографи – зауставићу се пре науке, намерно, зато што је важно да се руско племство није разводнило и расејало по свету, асимиловало и нестало. Само то је важно.

Нађох још један податак: „Крајем марта 1917. године министар у Привременој влади П.Н. Миљуков покушавао је да пошаље Николаја и његову породицу у Британију, под заштиту Џорџа Петог, и за то је добијена прелиминарна сагласност британске стране. Али у априлу, због нестабилне војно-политичке ситуације у самој Британији, краљ је одлучио да одустане од таквог плана. 2006. године откривена су нека документа која сведоче да је све до маја 1918. године МИ1* вршило припреме за операцију спасавања Романових, која никада није доведена до фазе практичне реализације“. Да могу, насмејала бих се. До маја су „вршили припреме за спасавање“, а у јулу су их убили. Цара Николаја Александровича, његову супругу Александру Фјодоровну, њихову децу Татјану, Марију, Анастасију и Алексеја и још четворо људи који су били њихова послуга. Њих памтимо. Не знамо имена оних који су пуцали, чак није битно ни да ли је за убиство Лењин знао или није знао, да ли је Троцки наредио, како је Свердлов реаговао, чак није важно ни то што знамо – да је одвратна жена са очима као у рибе Надежда Крупскаја рекла:
МИ смо их стрељали!

Sv.Carska porodica Romanovih - zasticeno

Могла бих много паралела са повучем. Колико је времена прошло, ништа нису схватили. Под разноразним веловима и изговорима опет се ратови започињу тамо где је вера православна. Видех икону на зиду у разрушеној кући у Сирији недавно. Деловало ми је да је оштећено све осим ње.

Није им помогла ни киселина, ни уништавање остатака последњег руског цара и његове породице. Ни холивудска прича о преживелој Анастасији, прича, која је требало да нам преусмери мисли. Није преживео нико. Њихови посмртни остаци су пронађени, сахрањени су у Петропавловској цркви у Санкт Петербургу, 2008. године цар је званично рехабилитован и он и његова породица проглашени су жртвама политичке репресије. А и то више није важно. Зато што им ништа није помогло. Зато што ти велики родољуби, ти православни Руси који су били трн у оку овоме што сада називамо новим светским поретком постоје, постоје њихови потомци, постоје њихови таленти, и њихова вера. Наша вера. Од Межинских и Толстојевих у науци до Троицких и Орлових у спорту – свуда их има. Свуда нас има.

2000. године Руска православна црква канонизовала је царску породицу. И да није –ми знамо, осећамо и сећамо се. А они МИ – они настављају, на исти начин, а не схватају, никада неће схватити.

Kolaz carska porodica

„Последњи пут се обраћам вама, вољени моји војници. Пошто сам се у своје име и у име мога сина одрекао од престола Русије, власт је предата Привременој влади, насталој вољом Државне Думе. Нека вам Бог помогне да водите Русију путем славе и благодати. Нека ти, поносна војско, Бог помогне да одбраниш Русију од љутог непријатеља. Током две ипо године часно сте се борили, много је крви проливено, много је напора уложено и већ се ближи час када ће Русија, заједно са часним својим савезницима, која иде ка победи, сломити и последње напоре противника. Овај рат каквог никада није било мора да доведе до потпуне победе.
Ко мисли о миру и ко га жели – тај је издајник Отаџбине. Знам да сваки частан војник тако мисли. Испуните свој дуг, штитите нашу часну велику Отаџбину, потчините се Привременој влади, слушајте своје команданте и памтите да свако нарушавање поретка служи само на руку непријатељу.
Чврсто верујем да се у вашим срцима није угасила бескрајна љубав према нашој великој Отаџбини. Нека вас Господ Бог благослови и нека вас ка победи воде Свети Великомученик и Победоносац Георгије.
8. март 1917.
НИКОЛАЈ“

Sv.car Nikolaj Romanov (1)
Маја Тешић, јула 2012. године

MI1*MI1 or British Military Intelligence, Section 1 was a department of the British Directorate of Military Intelligence, part of the War Office (МИ1 или британски Војно-обавештајна, Секција 1 је одељење британске Управе за Војно-обавештајне службе, део Канцеларије рата)

——

http://wp.me/p1Fuk8-K7Q

——–

20. 08. 2015. за ФБР аутор и преводилац Маја Тешић