ДРУШТВО

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ: КРАЂА НЕПОКРЕТНОСТИ ДВА СТОЛЕЋА (2)


КРАЂА НЕПОКРЕТНОСТИ ДВА СТОЛЕЋА (2)
КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ
Komnen Seratlic
Траг у времену из црног шешира

Када председник Николић врати Закон о продаји државних непокретности Скупштини на поновно разматрање и притом укаже „да је потенцијалним купцима вила, станова, блиским владајућој коалицији, раније јављено да ће спорни Закон бити усвојен да пожуре са закупом“, онда је у овој земљи вода дошла до грла. Многи потенцијални купци су уствари већ одавно запосели стотине станова, вила, кућа, хиљаде квадрата пословног простора, зато је сад потребно све то легализовати. О највећој крађи и растурању Стамбеног фонда бивших савезних органа (милиони евра), о умешаности председника стамбених комисија од времена коалиције СПС-ЈУЛ и коалиција до данашњих дана, о недопустивом неправном и неморалном понашању судова и Вишег тужилаштва, које није познато од Римског права до данас, о нечињењу председника посланичких група, о немоћи Агенције за борбу против корупције и Савета за борбу против корупције Владе Србије, о понашању недотицивог заштитника грађана, о забрни новинарима да присуствују конференцијама за штампу и да пишу о том проблему, о томе ко је добио станове, куће, виле, без одлуке Комисије, Правилника, Ранг листе, што је констатовано у комисијском извештају Савезног инспектората и другим питањима сведочи у „Сведоку“, на основу докумената, у неколико наставака, дугогодишњи дипломата, новинар, члан УНС-а, двадесет година правни координатор једног броја оштећених, наш сарадник – Комнен Коља Сератлић.

„Истину треба стално понављати, јер заблуде непрестано расту“ – ГЕТЕ

Под бројем 0/6 бр. 21/1-2000-06, од 16. 11. 2000. године, Савезно министарство правде доставило је захтев Савезном управном инспекторату да изврши надзор над законитошћу аката и законитошћу рада Комисије савезне владе за стамбена питања, Комисије за административна питања и Савезне дирекције за имовину СРЈ. У извршење надзора укључен је и Савезни буџетски инспекторат.

Иако је данас потпуно ирелевантно ко је информисао Савезно министарство правде, поготово што се датумски не поклапа изјава тадашњег председника Стамбене комисије да је „наложио инспекцијску истрагу“ (председник Стамбене комисије нема правну моћ да наложи инспекцијску истрагу) и доношења акта Савезног министарства правде о инспекцијском надзору, потребно је нагласити да је нешто раније – у октобру 2000. године, трочлана делегација оштећених најприје посетила председника Владе СРЈ З. Жижића и информисала га о проблему. О његовом ставу није морално писати, односно препричавати (није дозволио да се води записник), с обзиром на то да је, нажалост, прерано преминуо и да се не може бранити, али је потребно нагласити да је одбио да се у то меша. Чак је одбио привремени смештај – службени стан – на који је имао право као председник Владе. Становао је у апартману једног луксузног хотела. Но, ради истине, потребно је подсетити да се и он бавио удомљавањем, одиграо је главну улогу у решавању једног стамбеног проблема: Наиме, на свечаности у Палати федерације, З. Жижић је уручио Одлуку (кључеве) Савезне владе породици Карађорђевић о усељењу у Стари и Бели двор, нагласивши „да му је припала част да сведочи у овом значајном тренутку наше историје…“ (када су непокретности и катастар у питању, у Србији ништа није регуларно и ништа није решено, таква земља се назива парија; све непокретности су прљаве, чак и са породицом Карађорђевић нису решена имовинска питања, као и размирице и свађе око наслеђа унутар те породице).

Оштећени су разговарали и са председником Владе З. Ђинђићем. Лично мислим да је разговор са З. Ђинђићем највише допринео да Савезно министарство правде предузме одговарајући кораке. Наиме, З. Ђинђић је био тада једини функционер који је схватио да Стамбени фонд савезних органа ни по једном основу не припада републици Србији (о чему је „Сведок“ писао у првом наставку).
Након што је убрзо З. Жижић поднео оставку, наследио га је његов партијски (ДПС) колега из Црне Горе, Драгиша Пешић, који, такође, није хтео да се бави Стамбеним фондом савезних органа, јер се и он нашао у том колоплету. Да иронија буде већа, Драгиши Пешићу (констатовано је у инспекцијском надзору на страни 16) додељен је трособни комфорни стан од 84 м2. у улици Добрачина 33 у Београду. „У досијеу именованог нема података о претходној стамбеној ситуацији“, констатовано је у Записнику о инспекцијском надзору. Тај стан, иако службени, Д. Пешић је незаконито откупио (насилно промењена намена) поставши власник 1/1. Када је нестала СРЈ и престала његова функција председника Савезне владе, Д. Пешић је, посредством једне агенције за непокретности, огласио у новинама да тај стан издаје под кирију. Нормално, није никаква тајна, да Д. Пешић (и сви други функционери), пре доласка на место савезног министра за финансије, а потом за председника Владе, поседује петособни стан у Подгорици. По тадашњим прописима онога момента када је промењена намена стана, односно присвојен службени стан, власник је (у овом случају Драгиша Пешић), морао вратити ранији стан без обзира где га је поседовао у Подгорици или у Доњој Пиносави. Да ли је тај стан у Добрачиној продао или га још издаје, није познато.

Углавном су тако присвојени, односно отети и покрадени сви службени станови, као и осамдесет одсто станова укупног Стамбеног фонда савезних органа. Тако нелегално стечене станове многи су препродавали, мењали за два или три мања, јер је постојала могућност да тако стечени станови, без Правилника, одлуке комисије, Ранг листе, буду одузети. Неки станови са списка станова Стамбеног фонда савезних органа у последњих 20 година променили су по неколико власника.

У инспекцијском надзору посебно је подвучен закључак да се у 90 одсто докумената „не наводи претходно стамбено стање“. Такође, у инспекцијском надзору се констатује да није био проблем у додели службених станова (тзв. листопадним, прим. ККС) функционерима који су бирани по кључу на рад у савезним органима (радили су од једне до четири године), проблем је у следећем – цитат, страна 3: „Савезни управни инспектори констатују да у Комисији Савезне владе за стамбена питања не постоји евиденција о службеним становима, тако да се не зна њихов стварни број као ни број тих станова којима је ранијих година промењена намена“.
Савезни управни инспектори извршили су увид у све предмете које им је Комисија савезне владе за стамбена питања дала на увид. У том документу, због кога свака Влада подноси оставку, наведена су имена и презимена, стамбена јединица, квадратура, улица и број додељених (читај – поклоњених, прим. ККС) станова, кућа, кредита, пословног простора, мимо свих нормативних аката.

Напомена: за објављивање свих имена и неправилности о свакој додели, како су прецизно обрадили и констатовали инспектори, потребан је један цели – ванредни број „Сведока“. Докуменат, инспекцијски налаз, од 49 страна, поседује Редакција „Сведока“. Уколико читаоци затраже да се обелодане сва имена оних који су добили разне непокретности, кредите (у милионским износима), углавном на неправан начин, Сведок ће им изаћи у сурет.
Инспектори су констатовали да ранија Уредба о начину и критеријумима за давање стана у закуп, додељивање стамбених зајмова за решавање стамбених питања запослених у савезним органима (Сл. лист СРЈ,бр.1694) „није помињала промену намене службеног стана, јер је то било у искључивој надлежности Комисије Савезне владе за административна питања која није радила по Правилнику, није постојала Ранг листа и тд., што је сасвим основано, јер се службени стан након престанка мандата враћа у Стамбени фонд савезних органа или даје неком следећем функционеру док је на функцији.

Инспектори су очекивали да ће у документацији Комисије за административна питања наћи прецизне податке о броју службених станова и коме су додељивани. Међутим, детаљним читањем записника са састанака те Комисије, инспектори су констатовали: „Ти записници не садрже податке о структури и површини стана, а уопште не садрже податке о томе коме је стан додељен“ (страна 7). То је кључни доказ да је сваки функционер могао службени стан да злоупотреби, односно откупи за вредност једног ручка за малу дружину у елитнијем ресторану и да га присвоји, што је чисти криминал.
Да се не ради о озбиљној Комисији која је спровела инспекцијски надзор (правни савезни управни инспектор Мартин Поповић, Мирослав Ђуровић, Бисерка Марковић, Драгана Радовановић, Марта Јелић, Слободан Мацура, сви су ставили своје потписе), нико, ко је близу памети, не би могао поверовати да су сви актери: председници и чланови разних комисија, функционери, сви који су неправно дошли до непокретности, зајмова без камате и др., свесно или несвесно загазили у криминал и корупцију. Оно што је карактеристично у инспекцијском надзору (конкретно име и презиме, структура непокретности, датум издавања решења) јесу подаци да је доста решења о додели станова донето између 25. септембра и 5. октобра 2000. године, када су председници комисија и моћници из коалиције СПС-ЈУЛ знали да ће изгубити власт.

У инспекцијском надзору на страни 3. се наводи: „Председник Стамбене комисије од 22. 09. 1994. године био је савезни министар Вук Огњеновић, од 25. 04. 1997. године би је савезни министар Југослав Костић, а од 07. 09. 1999. године био је савезни министар Зоран Вујовић“.

Ко је данас на трагу некадашњег начелника УБПОК-а Јосипа Богића, који је своједобно изјавио „да су кривичне пријаве завршиле у фиокама тужилаштва (као што су и све кривичне пријаве од 2001. године, препоруке свих председника Србије, председника влада, агенција за борбу против корупције, министара, укупно 11, завршиле у фиокама тужилаштва, прим. ККС), које су поднете против тадашњег генсека Владе Србије, Живке Кнежевић која је потписала Решење којим се Јовици Станишићу даје на коришћење на неодређено време кућа површине 316 м2 у улици Василија Гаћеше 9. у Београду. Станишић је већ имао адекватно решено стамбено питање. Кривичне пријаве поднете су тада и против: Јовице Станишића, Радивоја Рајковића, помоћника министра правде СРЈ, Југослава Костића (доделио себи стан од 127 м2, страна 24 инспекцијског надзора), Мирјане Марковић, Бранислава Ивковића, бившег председника Стамбене комисије, Михаља Кертеса, бившег директора СУЦ-а, Зорана Вујовића, председника Савезне стамбене комисије (зато што је на незаконит начин себи доделио стан, види инспекцијски надзор на страни 11, стан од 180 м2, под условом да врати стан у Ужицу и стан у Добрачиној, Комисија је констатовала да нема података да је вратио ове станове), против Милоша Лончара, директора и члана УО предузећа Дипос, Живадина Јовановића, министра иностраних послова СРЈ (откупио вилу изнад стадиона Партизан), Радована Матовића, генералног секретара СМИП-а, као и Николе Шаиновића, потпредседника Владе СРЈ, Данила Пантовића, генералног секретара СМИП-а и Борислава Милачића министра финансија у Влади РС“ (нико никада ову изјаву није демантовао).

Након што је хашки сужањ Ј. Станишић ослобођен после 10 година робије, масмедији су објавили „како је покренут судски поступак против њега и још неколицине оптужених за нелегалну доделу станова у време владавине ЈУЛ-а“. Оштећени (400) знају да се ради о селективном понашању судова и тужилаштва (зашто се не суди свим грешницима), односно претпоставља се да неко од моћника, који владају судством и тужилаштвом жели да се за нешто освети Ј. Станишићу. Зато се узалуд надају да ће тај судски поступак покренути стотине судских поступака против свих које је прозвао и које није прозвао Јосип Богић. Вероватно ће неко (невидљива сила) поново прекинути и тај судски поступак.

Нажалост, због обимности текста, не наводимо све закључке Комисије, инспекцијског надзора (имена и презимена, оних којима су давани милионски износи кредита, пословни простор) о малверзацијама у додели кредита и закупу пословног простора. Комисија је утврдила да није поштована Уредба о давању кредита (зајмова), као и Закон о имовини СРЈ, чл. 43. ст.1. и 3. о закупу пословног простора, односно уговори о закупу нису достављани Савезном јавном правобранилаштву на претходно мишљење, као и да примерци закључених уговора нису достављани Правобранилаштву, што, такође, спада у криминал.

У партитократијској борби, која је опаснија од фашизма (против фашизма су се од његовог настанка до данашњих дана напредни људи планете боре антифашизмом, не постоји начин супростављања партитократијској борби) све је могуће, али када је криминал и богаћење у питању, посебно „муљавина“ са непокретностима, пракса је показала да све партије – опозиције и позиције, певају у истом хору, да су солидарне и повезане као свињска црева, односно – „Врана врани очи не вади“.

У следећем наставку читаћете која је била улога и како су се понашали председници стамбених комисија, од 1994. (Вук Огњеновић) до сада актуленог председника (Расим Љајић).

Наставиће се…

——

ПОВЕЗАНО:
* КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ: КРАЂА НЕПОКРЕТНОСТИ ДВА СТОЛЕЋА (1)