Други пишу

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ: КРАЂА НЕПОКРЕТНОСТИ ДВА СТОЛЕЋА (3)


КРАЂА НЕПОКРЕТНОСТИ ДВА СТОЛЕЋА (3)
КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ
Komnen Seratlic
Траг у времену из црног шешира

Када председник Николић врати Закон о продаји државних непокретности Скупштини на поновно разматрање и притом укаже „да је потенцијалним купцима вила, станова, блиским владајућој коалицији, раније јављено да ће спорни Закон бити усвојен да пожуре са закупом“, онда је у овој земљи вода дошла до грла. Многи потенцијални купци су уствари већ одавно запосели стотине станова, вила, кућа, хиљаде квадрата пословног простора, зато је сад потребно све то легализовати. О највећој крађи и растурању Стамбеног фонда бивших савезних органа (милиони евра), о умешаности председника стамбених комисија од времена коалиције СПС-ЈУЛ и коалиција до данашњих дана, о недопустивом неправном и неморалном понашању судова и Вишег тужилаштва, које није познато од Римског права до данас, о нечињењу председника посланичких група, о немоћи Агенције за борбу против корупције и Савета за борбу против корупције Владе Србије, о понашању недотицивог заштитника грађана, о забрни новинарима да присуствују конференцијама за штампу и да пишу о том проблему, о томе ко је добио станове, куће, виле, без одлуке Комисије, Правилника, Ранг листе, што је констатовано у комисијском извештају Савезног инспектората и другим питањима сведочи у „Сведоку“, на основу докумената, у неколико наставака, дугогодишњи дипломата, новинар, члан УНС-а, двадесет година правни координатор једног броја оштећених, наш сарадник – Комнен Коља Сератлић.

„Истину треба стално понављати, јер заблуде непрестано расту“ – ГЕТЕ

***

„Све ће се ускоро збити, што порекох да се уопште може збити“
Овидиус, Трист, 1, 5

Њихово величанства, председници Стамбене комисије се вероватно данас исчуђавају зашто се њихова имена провлаче и повлаче по масмедијима. Као сведок времена, дугогодишњи дипломата и новинар (са „малим“ радним стажом 40 година) уверио сам се да у свим режимима није било привлачније титуле (функције) од председника Стамбене комисије.

За тим председником се трчало, вукли су га за рукав, клањали му, молили га, додворавали се, а људска сујета је све више и више расла, зато се на тој функцији по правилу падало из морала. На раду у РТВ Загреб и МСП-у, гледао сам тужне (неизабраног) и сузе радоснице (изабраног) председника Стамбене комисије. А тек о моралном паду чланова Стамбене комисије, који су својим гласовима уцењивали председника и оне који су чекали стан, да се и не говори. Може се са сигурношћу рећи да су председници Стамбене комисије слепо слушали надређене, који су их довели на ту функцију да обаве унапред припремљене прљаве послове.

Генерално, некретнине су од памтивека у целом свету биле предмет сурових сукоба, успелих и неуспелих атентата. Због некретнина међусобно су се убијали и свакодневно се суде и и убијају браћа, синови, очеви, рођаци, комшије. Некретнине су доносиле екстра профит, на њима су се многи обогатили преко ноћи. Наркомафија, фармакомафија, трговина оружјем, златом, сребром, ретким металима и елементима, не може се мерити са трговином некретнинама, чија је дете или продужена рука – грађевинска мафија. Ако је изградња једног квадратног метра стамбеног или другог простора коштала 100 новчаних јединица, квадратни метар у продаји је био најмање 700 новчаних јединица. Некадашње оранице, ливаде, у близини градова и већих места, када су постајале тзв. грађевинско земљиште, достизале су вртоглаве цене. О поседовању и трговини некретнинама, написане су многе књиге и снимљени филмови.

У време социјализма само у Београду, директор Завода за изградњу града Београда у сваком моменту је имао у челичним ормарима између 15 и 20 хиљада кључева од станова, вила, кућа. Таква пракса је настављена и у неолибералном капитализму у коме се брчка Србија. Да ли постоји макар један функционер, од општине до Парламента, који се није овајдио од некретнина. Колико је у Србији било, а и сада, афера због некретнина, посебно због тзв. атрактивних зона: у Београду – центар града, око храма Светог Саве (афере као она са Шутановцем), Дедиње, Сењак и др. Такође, у другим градовима, местима, насељима, која свуда носе назив „Дедиње“. Од Севера до Југа, од Истока до Запада Србије, некретнине су меритум тужби и судских процеса (кривичних и грађанских парница). Статистички подаци говоре да таквих судских процеса у овом моменту има има милион и по.

Тројица председника Стамбене комисије Савезне владе од 22.09.1994. до 2000. године били су савезни министри Вук Огњеновић, Југослав Костић и Зоран Вујовић. Према инспекцијском налазу Комисије савезне владе, за наведене председнике Стамбене комисије буквално нису постојали нормативни акти, ка што су: Закон о имовини СРЈ; Уредба о начину и критеријуму за давање станова у закуп и додељивање стамбених зајмова за решење стамбених питања запослених у савезним органима (бр. 16/94. и бр.63/98); Одлука Уставног суда Југославије о оцењивању уставности и законитости. За наведене председнике није постојао конкурс, са 12 пратећих докумената (Молба за доделу стана, Уверење о држављанству, Извод из матичне књиге рођених, Потврда о запослењу у савезном органу и ранг, Потврда о годинама радног стажа, Радна оцена, Потврда о броју чланова домаћинства, Лекарско уверење ако неко од чланова домаћинства има тежу болест, Потврда о тренутном стамбеном стању, односно нерешеном стамбеном питању, Потврда о неодговарајућој стамбеној једници према броју чланова домаћинства, Потврда да муж, односно жена не поседује стан, Изјава да ће у савезној институцији, након добијања стана, радити најмање 10 година).

Такође, за њих није постојала Ранг листа са бодовима, који су утврђени Правилником на основу свих 12 докумената. Ранг листа има следеће рубрике са бројем бодова: 1) укупно бодова, 2) пословни статус у савезном органу, 3. станарски статус, 4) укупан стаж, 5) бр. чланова домаћинства, 6) болест, 7) инвалидност, 8) савезни орган. Комисија је открила да се „по захтевима запослених готово и није поступало у протеклих шест година, односно само су поједини ретки захтеви, без поштовања икаквих критеријума, узети у разматрање“, крај цитата. О једном броју додељених станова, инспектори су открили да постоје кратки записници. Међутим, ти записници најчешће не садрже податке о структури и површини стана, а многи ни о томе коме је додељен стан. У инспекцијском надзору се наводило да су председници Комисије прво додели себи велике станове (стр.11 и 24, инспекцијског надзора).

Комисија о инспекцијском надзору посебно наводи (на стр. 10) састав Комисије за стамбена питања коју је именовала Савезна влада, Решењем председника Савезне владе, Е.п,бр.398/99, од 07.09.1999. у саставу: Зоран Вујовић, председник, заменик Миодраг Ковач и чланови, Петар Јојић, Желидраг Никчевић, Љубиша Поповић, Горан Милановић, Милосав Миленковић, Данило Пантовић, Слободан Милетић. Ту Комисију инспектори посебно издвајају, јер је на првој седници уствари прочитано ко је добио стотине станова. Дакле, све је раније додељено (секретар Комисије је демонстративно поднео оставку), чак су била, гледано по датумима, раније уручена многа решења. Седница је била чиста фарса и формалност, дакако и незапамћени криминал (без Правилника, без Ранг листе, чак су додељивани огромни станови изнад 150 квадрата брачним паровима чија су „деца“ била четрдесетогодишњаци, имали су своје породице и станове, а у одлуци пише да се ради о четворочланој породици, итд. То не спада само у криминал и неморал, то је најобичнија крађа и растурање Савезног стамбеног фонда, са којом се наставило након петооктобарске пироманске револуције.

Елем, на првој седници 10. 11. 1999. та Комисија је донела одлуке о давању станова у закуп на неодређено време (с обзиром на то колико је станова додељено за једно преподне, очигледно је да су они раније додељени, односно седница Комисије је била само форме ради.

Зорану Новаковићу, Драгану Томишићу, Зорану Вујовићу, Душану Јовановићу, Владимиру Штамбуку (напомена: дана 20.11. 2000., на дан када је Савезни управни инспекторат започео управно-инспекцијски надзор у Комисији Савезне владе за стамбена питања, проф. др Владимир Штамбук је доставио допис Комисији којим је обавештава да одустаје од решавања свог стамбеног питања, односно да враћа додељени стана у Ул. Александра Стамболиског бр.26, површине 170 квадрата), Милосаву Миленковићу, Милану Тадићу, Данилу Пантовићу, Дробац Радету, Радовану Миловановићу, Драгану Божанићу, Будиши Јоковићу, Марији Димитријевић, Боривоју Вуковићу, Данилу Вукасовићу, Драгиши Пешићу, Дејану Дробњаковићу, Боривоју Јанковићу, Дуњи Килибарди, Миленку Ћитићу, Савров Градимиру, Вери Радовић, Лазић Зорану, Вукојевић Милораду, Радуновић Слободану, Срђи Божовићу, Филипу Стојановићу, Желидрагу Никчевићу, Славку Булатовићу, Пачариз Бајазиту, Ђорђу Керићу, Александру Милутиновићу, Бориславу Будеши, Желку Ћургузу, Миодрагу Ковачу, Петру Станчићу, Марици Потребић, Василију Глишићу, Зорану Стајићу, поново Желидрагу Никчевићу, Мирјани Драгаш, Миодрагу Живковићу, Милосаву Марковићу, Владану Драшковићу, Милутину Стојковићу, Душану Максићу, Драгану Блешићу, Александри Потпаревић, Шошкић Ради (секретарица Зорана Вујовића), Јововић Миши, Дејану Милошевићу, Милутину Алексићу, Костић Југослави (претходни преседник Стамбене комисије) Гарић Драгану, Радојевић Дојчилу, Мишковић Миодрагу, Марковић Чедомиру, Калмар Светлани, Матовић Радовану, Ћурчић Вељку, Јевђовић Зорану, Кутлешић Владимиру, Краиновић Горану, Вељку Ковачевићу, Рајковић Радивоју, Живковић Бранку, Марковић Катици, Ковачевић Зорану, Миковић Сањи, Лилић Зорану, Илић Славици, Ђоковић Слободану, Савић Татјани, Дашић Јовану, Богдановић Радомиру, Вујовић Небојши, Пантовић Миленку, Надеждин Владимиру, Чавић Љиљани, Бориславу Вуковићу (додатни стан поред додељеног), Вуксановић Драгану, Савовић Маргит, Перчевић Горану, Вучинић Миодрагу, Бојовић Милошу, Латиновић Душану, Савић Јадранки, Живковић Зорану (савезни саветник), Будимиру Тањевићу, Богдану Трифуновићу,Ђерић Велизару, Браниславу Пејчићу, Симовић Светозарау (имена масним словима су председник Стамбене комисије и чланови који су себи доделили станове. „O tempora o mores“)

У једном од следећих бројева, „Сведок“ ће посебно објавити инспекцијски надзор, закључке, објашњења, испод сваког наведеног имена, кој стан је добијен, локација и које квадратуре, која су документа недостајала, односно кршење правне процедуре, посебно ко је, након добијања већег стана задржао раније добијени стан – станове.

Дакле, докуменат Савезне владе (инспекцијски надзор) јасно показује ко је и како добио у закуп станове и како су службени (и не само службени) станови претварани у приватне. С обзиром нато да тада (а ни данас) није постојала држава (о вилама и кућама ДИПОС-а је посебна прича, о чему би требало разговарати са Хоменом), сви ти станови су одмах укњижени /1/, као приватна имовина тадашњих функционера и запосленика у савезној администрацији, дакако све на нелегалан начин.

Доласком ДОС-а, председник Стамбене комисије постаје министар унутрашњих послова Зоран Живковић. Као што је „Сведок већ писао“, Живковић је кренуо да, како је изјавио, „чисти злоупотребе“, када су непокретности у питању (станови, виле, куће, пословни простор, и др). Такође, све су то, као и др. криминалне радње у време владавине СПС-ЈУЛ, пратили масмедији, свакодневно писали, наводили имена оних који су починили криминал, не само на плану непокретности, посебно Стамбеног фонда савезних органа. Наиме, главна тема су биле тзв. кипарске милијарде (у договору Борке и Млађана, кипарска афера је замрла у масмедијима). Синдикат „Слога“ (који је заступао оштећене) и оштећени су, такође, објављивали текстове у многим листовима, недељницима (Националу, Куриру, Сведоку, Балкану, Новостима). Аутор овога фељтона (као одговоран за контакте са медијима) говорио је и на једној ТВ станици. Комисија је почела озбиљно да ради (посебно секретар Комисије извесна госпођа Ракић, са којом су они који су чекали кључеве станова такорећи дневно били у контакту). Сваки подносилац молбе морао је да дође у просторије Комисије, да прегледа или ажурира нека од 12 докумената, како би Комисија израдила Ранг листу.

Председник Комисије Живковић тада изјављује: „Злоупотребе су вршене пре мог мандата и прекинуте су мојим доласком на чело Стамбене комисије“. Одржао је конференцију за новинаре на којој је јавно изјавио, односно рекао све у једној реченици о чему сада детаљно и документовано сведочи „Сведок“. Она гласи: „Када сам преузео Комисију одмах сам се суочио са вишедеценијским криминалним наслеђем оних који су водили ту комисију пре мене“. Нажалост, конференција за новинаре остаће у сенци једног немилог догађаја: један новинар је поставио неугодно питање Живковићу, изван контекста конференције, након чега је поприлично грубо реаговало обезбеђење.

Живковић је тада, између осталог, одмах наложио Комисији да се у станове привремено уселе (до коначне израде Ранг листе) они који чекају станове, чије су молбе са документацијом биле валидне и прихваћене, односно који су ушли на Ранг листу, да се не би на силу усељавало у празне станове, као што је пример храбре, кршне – у ствари криминалца, Црногорке Тошковић (провалила врата гарсоњере у ул. Народног Фронта, уселила се и касније продала ту гарсоњеру, да је жив Његош опјевао би је као Вука Мандушића). Оштећени поседују и ту листу, која ће бити објављена у „Сведоку“.

Нажалост, и ту су направљене недопустиве малверзације, привремена решења уручивана су и лицима која никада нису радила у савезним органима, нити су стварала тај фонд (привремено су додељивани, примера ради, станови оцу и двојици синова). Многи су преко подмићивања и веза тај привремени смештај претварали у лично власништво и тако починили криминал од којег се никада неће ослободити. Потребно је додати да су (под Живковићевим председавањем) у један број станова привремено усељени радници МУП-а (касније ће адвокат Б. Кајганић водити судски спор о тим становима). Када је Комисија, којој је касније био председник Вукашин Мараш (о чијим криминалним радњама ће посебно и бити речи), донела решења о деложацији из свих станова, нико није иселио, поготово они који су их већ откупили, односно присвојили на преварантски начин (промењена је намена – од привременог смештаја, постали су власници, што је незапамћени криминал).

Након једне од конференција за штампу у Прес-центру (које је водио аутор овог фељтона), на којој су говорили председник синдиката „Слога“ Милена Јосић, адвокат Б. Кајганић, др. адвокати и оштећени, прозиван је и Живковић, који ће се огласити и бранити у часопису „Актер“ и Утиску недеље (у контексту како масмедији нападају невине људе, односно да је невино нападнут ма конференцији за новинаре): „да функција председника Стамбене комисије није да беспоговорно потписује било какве ранг-листе“. Не ради се о „било каквим ранг листама“, ради се о Ранг листи која је настала на основу Правилника и докумената, а која ступа на снагу онога момента када је потпише председник Комисије, што је прецизно предвиђено у Правилнику и др. нормативним актима. Наиме, нико други (чланови Комисије, секретар) немају право да потпишу Ранг листу. Она је буквално правно мртва док је не потпише председник Комисије. Када је потпише, креће се у расподелу станова и доношење решења која, такође, искључиво потписује председник Стамбене комисије (председник Стамбене комисије је институција).

Сва философија овога фељтона и ове крађе некретнина два столећа управо се и састоји у томе што ниједан председник Комисије, осим Живковићевог наследника, Вукашина Мараша (против кога је поднесена кривична пријава, јер је прво променио Правилник у корист листопадних црногорски функционера и на месец дана пре отцепљења Црне Горе потписао Ранг листу и кренуо у доделу станова, о чему ће бити тек речи), није хтео или није смео да потпише ранг листу. Уосталом, у „Сведоку“ је прецизно објашњено да је Влада Србије на криминални начин, након нестанка ДЗСЦГ, утопила тај огромни Стамбени фонд савезних органа у Стамбени фонд Владе Србије. Дакле, Влада Србије је покрала туђе станове.

Постављало се и тада и данас озбиљно питање: Ко је та невидљива сила која је запретила свим председницима Стамбене комисије да комисијски, према нормативним актима, изврше поделу станова, ко је, у конкретном примеру, запретио председнику Стамбене комисије Зорану Живковићу да не потпише Ранг листу, која је у међувремену пречишћена и јавно објављена на огласним таблама свих савезних органа.

Надаље, зашто председник Стамбене комисије и други надлежни нису поднели кривичне пријаве по службеној дужности након препоруке која се наводи у инспекцијском надзору и констатације да су почињене криминалне радње. Секретар Комисије г-ђа Ракић је стално одговарала, на упите оних који су чекали кључеве станова, да свакодневно тражи од председника Живковића да потпише Ранг листу „коју држи у фиоци“. Да је Живковић потписао ранг листу, дошло би до поделе станова и кредита према броју бодова запослених који су стварали тај стамбени фонд, односно не би силници могли више да деле и расипају Стамбени фонд савезних органа према личним аршинима.

Такође, посебно се намеће питање, шта је предузимао Савет министара (и Генерални секретаријат Савета министара), против промене намене свих станова, посебно службених, те вила и кућа, ДИПОС-а. Према Уставној повељи и Закону о Уставној повељи ова материја се могла решавати само доношењем Закона о имовини. Сходно чл. 21. Закона о спровођењу Уставне повеље, свако располагање имовином СРЈ до доношењу Закона о имовини је забрањено (није случајно да је Скупштина недавно донела тај закон на брзу руку, на који је реаговао Председник Србије и који је повучен из процедуре). Посебно се поставља питање, шта је Савет министара учинио ради провере у чије џепове одлазе закупнине по основу издавања наведених непокретности, у погледу измене закупа, у ситуацији где је износ закупа испод тржишних цена, или где је у питању издавање без икакве надокнаде, да ли су раскидани уговори и да ли је тражено исељење оних који не спадају у круг лица са којима се могао закључити уговор о закупу предметних непокретности, да ли је тражена надокнада штете, да ли је утврђена одговорност за незаконита поступања и да ли су подношене кривичне пријаве због таквих злоупотреба, те какве су мере предузете ради заштите имовине.

У следећем броју „Сведока“ читајте које су криминалне радње и нечињење починили председници Стамбене комисије, Вукашин Мараш (криминал), Радомир Наумов (нечињење), Верица Калановић (криминал) и Расим Љајић (нечињење), те списак имена оних који су привремено усељени у станове тог растуреног и покраденог Стамбеног фонда савезних органа.

Антрфиле: Било би пожељно данс чути мишљење др проф. Владимира Штамбука, зашто се једини одрекао стана, зашто је вратио стан. Да ли је у питању морални код да нема право на стан од 170 квадрата за себе и жену, или је проценио да би то једнога дана могао бити предмет судског спора.

 

Наставиће се…

——

ПОВЕЗАНО:
*КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ: КРАЂА НЕПОКРЕТНОСТИ ДВА СТОЛЕЋА (1)
*КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ: КРАЂА НЕПОКРЕТНОСТИ ДВА СТОЛЕЋА (2)