АКТУЕЛНО

Данијела Ружичић: Стране директне инвестиције ће разорити српску економију


 

КАРИКАТУРА: Тошо Борковић - ЕКОНОМСКЕ ИНВЕСТИЦИЈЕ

КАРИКАТУРА: Тошо Борковић – ЕКОНОМСКЕ ИНВЕСТИЦИЈЕ

Стране директне инвестиције не смеју бити основа развоја српске економије. Оне могу бити само један део домаће економије!

Годинама уназад слушамо како је Србија одлично место за живот и сјајно места за стране инвестиције. Сви политичари од 2000. године до данас ово понављају као напамет научену песмицу. Њихова излагања управо имају за циљ да нас константним понављањем убеде да је то једини и најефикаснији начин за опоравак и развој српске привреде. Срећом, још увек има оних који у то не верују, јер најпре схватају да су политичке гарнитуре људи мање-више врло променљива категорија, као и њихова поводљива политика склона наглим притисцима и међусобним уценама.

Реално стање директних страних инвестиција је следеће:

Слика 1.

SLIKA-1

Стране директне инвестиције не могу и не смеју бити основа развоја наше економије економије. Савет страних инвеститора не може и не сме бити орган који захтева измене законских прописа и доношење економских мера. Њихове предлоге треба саслушати, размотрити и прихватити оно што је у интересу наше привреде. У принципу, страни инвеститори могу бити само персона грате (добри гости) у нашој земљи.
Последице транзиције у Србији, у којој су и стране директне инвестиције једна од њених актера, су више него катастрофалне. Одмах након друштвено економских промена 2000. године, наши вазални ,,реформатори’’ потрудили су се да муњевито примене ,,Вашингтонски конзезус’’, односно да имплементирају инструменте глобализације. Како се то одразило на нашу економију и друштво у целини, може се сагледати из следећег:

Уништена је индустрија и тржиште препуштено страним произвођачима и њиховим робама.

* На тржиште су уведени страни трговински ланци који углавном служе својим економијама да на наше тржиште пласирају њихове робе које су у доста случајева лошијег квалитета од домаћих производа, па чак понекада и сумњивог квалитета. За увоз таквих (непотребних и сумњивих) роба троше се девизна средства која се остварују домаћим извозом, што се негативно одражава на нашу девизну и платну билансу.

* Уништене су домаће банке и финансијско тржиште је препуштено страним банкама и страним финансијским организацијама које су монополисале тржиште и наметнуле високе банкарске камате. Путем високих камата осиромашује се национална економија и континуално се прелијева, како вишак вредности, тако и капитал из привреде у финансијски капитал банака при чему се константно нагриза и супстанца основних средстава. Свакодневно привреда постаје сиромашнија и све зависнија од својих експлоататора..

* Омогућен је улазак страног капитала путем такозваних страних директних инвестиција („окупациони капитал“), што није ништа друго до облик експлоатације националних ресурса и радне снаге. Познато је да су позитивне и прихватљиве само оне СДИ са којима се уносе савремене технологије и које су у функцији развоја националне економије, а таквих скоро није ни било у Србији.

* У периоду након 2008. године „одговорна“ Влада је енормно задужила државу и њене грађане код међународних финансијских институција и то највећим делом за буџетску потрошњу. Због тога нам прети дужничко ропство.

* Под демагошком флоскулом ЕУ нема алтернативу једнострано је примењен Споразум о придруживању чиме је омогућено страним произвођачима да са смањеним царинама увозе робу на наше тржиште што се негативно одражава на опоравак домаће производње. Познато је да се недовољно јаке економије, у циљу сопственог јачања и развоја, морају штитити од јаких економија. Примера ради, да Кина није штитила своју економију не би успела од 1978. до 2010. године повећати реалну вредност БДП за 19 пута и да обезбеди просечну годишњу стопу раста БДП од 9,9 одсто. Поред атака на домаћу производњу направљене су и директне штете јер су буџетски приходи од царина пали са 70,45 милијарди из 2008. године на 39,7 милијарди динара у 2011. години (Према ребалансу буџета за 2011. годину).

Структура страних инвестиција изгледа овако:

Слика 2.

SLIKA-2

Земље инвеститори у Србији из ЕУ су:

Слика 3.

SLIKA-3

* Уништена је војска чиме је доведена у опасност национална безбедност и интегритет државе.

* Медији су стављени под контролу,реформатора’’ и страних агентура те се грађани неистинито информишу чиме је угрожено једно од основних људских права, тј. право на истините информације.

* Отупљено је научно и одговорно деловање САНУ, која би требала дати одговоре на све садашње и будуће изазове.

* Вазални „реформатори“ су се инфилтрирали и у СПЦ и нарушили њену монолитност и стабилност.

* Континуално се девастира и уништава национална култура и насилно намеће вестернизација путем филмске и литералне продукције.

* Дошло је до великог раслојавања и сиромашења грађана. Према последњем извештају групе истраживача, у Србији је данас 1% супер богатих, 15% са стандардом изнад просека у Србији, 35% на граници егзистенције и 49% испод границе егзистенцијалног опстанка, односно испод границе људског достојанства у 21. веку.

* Преко 600.000 радника је остало без посла, а према писању „Блица“ од 1. јуна ове године, у Србији је само у прошлој години остало без посла више од 300.000 радника. Данас на једног запосленог (а питање је да ли прима плату) долази 1,7 пензионера, један незапослени и два лица млађа од 15 година.

* У последње време из Србије се заувек иселило преко 250.000 младих школованих стручњака и тај се биолошко-умни губитак не може ничим надокнадити. Они ће негде тамо у далеком свету свијати своја гнезда и изграђивати туђе економије.

Овакав начин тотално је разорио српску економију и изродио експлоататорске производне односе. Међутим, оно што је најгоре, код нас је примењиван и још увек се примењује неки бућкуриш који се заснива на мешавини неолиберализма и волунтаристичког државног интервенционизма, односно на потпуној либерализацији тржишта и на интервенционизмима без научно-емпиријске основе и управљачке одговорности.

На основу свега написаног, треба констатовати да су Србији потребна домаћа предузећа и домаће банке, односно домаћи субјекти који су и у „злу и у добру“ увек у Србији и који не износе профит из своје земље, већ га реинвестирају.

Значи, за одржив и стабилан економски раст и развој, Србији је потребна здрава привреда коју већинским делом чине домаћа предузећа и домаће банке. Овде се не мисли на било какав изолационизам и стварање ограда око српске привреде, већ на стварање одговорне и одрживе привреде која ће рационално трошити природне ресурсе и бринути се о будућим генерацијама.

Нашој економији не требају нити политичке нити економске ограде, већ јој је потребна здрава интернационална тржишна утакмица и пропорционална узајамност са свим државама света. Уз поштовање поменутих мерила корисности, потребне су нам и прихватљиве стране директне инвестиције у обиму пропорционалног омера који наша економија може остварити са другим земљама!
Наставиће се….

————

http://wp.me/p1Fuk8-L9x

27. 09. 2015.  danijelaruzicic.com, за ФБР приредила Биљана Диковић