АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Мило је најружнији ожиљак на лицу Европе и њеног већ поодавно поружнелог „демократског лица“!


Мило Ђукановић: кључна карика евро-еволуције политичара у Србији!

Film strip picture frame: https://www.tuxpi.com/photo-effects/film-strip

„Србин је Црногорац неуспео у животу“
(непознати аутор)

Пише: Миланко Шеклер
СРБски ФБРепортер, 8.10.2015.

Шта је то што, после његових 25 година на власти, ја уопште могу рећи о Милу Ђукановићу, а што неко пре мене већ није рекао? Врло мало, ако ли и ишта. Али постоји нешто друго у вези њега, нешто што надилази персонални значај самог Мила Ђукановића, а произилази из чињенице да је он представљао, и још увек представља, једног од кључних актера модерне политичке сцене, како Балкана, некадашње Југославије – Србије и Црне Горе, тако на крају и „моћне и независне“ Црне Горе.

Мило Ђукановић, односно његов политички развој дуг преко 25 година, најбоље осликава саму природу политике ЕУ, и шире гледано, политику такозване „међународне заједнице“.

Има ли ишта на овом „бијелом свијету“, да боље од Мила Ђукановића самог, осликава и отелотворује сав неукус, неморал, несталност, примитивни опортунизам и уски интерес Европске Уније и такозване „међународне заједнице“? Одговор је јасан и кратак: Нема!

Како објаснити невероватну дуговечност владавине Мила Ђукановића у Црној Гори?

Ако то покушамо да објаснимо на основу неких његових личних квалитета и способности – довољно је провести на интернету свега пар сати и схватити да то није прави пут, и да се таквим приступом не може ни далеко стићи, а камоли ишта објаснити.

Мило је пре свега постао симбол свега онога што црногорски човек није и не би требало да буде у своме животу!

Мило је симбол свега онога чега се некада Црна Гора стидела, и на шта није ни под каквим условима пристајала!

Мило је постао симбол свих насилних и наметнутих промена саме суштине бића црногорског човека!

Мило је доказао, да је могуће направити већу штету националном и културном бићу црногораца за само 25. година власти, него што је Турска успела за скоро 5 векова!

Мило је доказао да се „нов језик и његово пратеће ново писмо“ у Европи може стварати и тако касно – као што је прва деценија 21. века!

Мило је доказао да су само сервилност, притворност и пристајање на све захтеве које траже и велике и мале силе Европе и света, једини сигурни рецепти за останак на власти у сосптвеној земљи, и то чак 25. година

Мило је доказао да се из сваког Црногорца може истерати Србин, а да он и даље остане човек, исто онако као што је могуће из сваког човека извадити све кости, уз очекивање да ће она месна „мешина“ некако моћи усправно да стоји!

Мило је доказао да су Црногорци били у заблуди вековима, а поготову њихови најславнији владари, верујући погрешно да говоре српским језиком, и да су део српскога „племена“!

Мило је једини човек у Европи који покушава да као представник световне власти створи нову верску организацију и њене институције, верујући дубоко у себи да ће на тај начин створити и своје нове верске следбенике! Ако је истина, да га већ толико људи у Црној Гори сматра „божанством“, нема разлога да се више и од остатка Црне Горе крије и та његова „божанска“ страна!

Мило је једини европски владар који се притајено нада и обнови теократског облика власти у Црној Гори, како би био биран и на место патријарха или бар митрополита, као једине врховне позиције коју још није заузимао у својој земљи!

Мило је све оно што Његош није био, а Његош је све оно што би Мило желео!

Сам Мило је највећа срамота свога лика и дела, он је непролазни споменик самом себи, сурови подсетник и опомена, сваком Црногорцу, у шта се може сваки човек изродити ако заборави ко је и одакле!

Црна Гора, та малена и на вечну слободу осуђена територија, заглављена на пола пута између мора и беспутних црногорских планина, одавно је постала симбол и бастион свега онога чему је модеран европски човек одлучио да стреми, и то у време највећих европских грађанских револуција!
У тренутку када су слободне и развијене земље Европе откривале своје културне и националне посебности, бавећи се уједно и узлетима духа слободе сваког човека у науци и уметности, Црна Гора је, иако мала и сиромашна, духовно већ била једна од њих, позната широм Европе и света као дом малог народа који своју слабост и малобројност не види као препреку за своју неутољиву жеђ за слободом и правдом!

Има ли веће ироније судбине у савременом политичком животу ЕУ од тога да један обични опортуниста и шарлатан, углађен и бљештав као псећа „њушка“, представља све оно чему данас Европа стреми, а што он ни у ком случају никада није био, и не може бити!

Мило је најружнији ожиљак на лицу Европе, и њеног већ поодавно поружнелог „демократског лица“!

Мило је за свога живота успео да буде све: и ратник, и миротвотац, и верник, и атеиста, и покајник, и отпадник, и патриота, и издајник, и ко зна шта све још!

Мило Ђукановић, занешен реформама свега и свачега у Црној Гори, први је на свету кренуо да реформише и „заостали ретроградни црквени систем СПЦ“, тако што је умислио да је то исто тако просто и једноставно као када његов „пулен“ Мираш Дедеић угради кинеске лед диоде у кандило и ЛЦД екран на иконостас, како би својим виртуленим верницима могао да понуди европску удобност у испољавању најдубљих религијских осећања!

Мило је први од свих политичара на Балкану, схватио да се један од основних принцип капиталистичке производње и слободног тржишта може применити и на политичко тржиште, што је у његовом тумачењу и случају значило само једно: вечита и непрекдина промена или смрт! Не постоји ниједан други политичар који се више мењао од њега! А мењао је све што се може заменити: идеологију, политику, коалиционе партнере, новчано средство плаћања, али и све оно што се не може заменити: кумове, монету, цркву, писмо, језик, историју, културу!

Мило је једини жив доказ на планети земљи да човек може све да изда, па чак и саму издају!

Мило је први схватио да лимени певац на врху димњака дуго опстаје на том неприступачном и негостољубивом месту (а тако привлачном врху!) само зато што никада не мирује, већ нон стоп игра на ветру, мењајући свој положај и правац у складу са снагом и правцом одакле ветар дува!

Мило, тај „лимени певац политике“, за разлику од оног правог на димњаку, на крају је ипак пожелео да заузме само један првац и положај: онај према Европи и НАТО-у! И тако је Мило коначно стигао и до краја своје каријере баш оног тренутка када је одлучио да се једном заувек смири! Само на секунд је Мило заборавио да када се лимени певац „заглави“, и то у погрешном положају, димњак слабије вуче и кућа се може часком напунити димом! И тада је судбина „лименог“ певца (као што ће бити и Милова) запечаћена: или га откине „свермоћни“ ветар, или га власник куће „одглави“, или га скину и ставе неки други који је исправан, и стално се врти!

Али није Мило само слабашни „лимени певац“ црногорске, проевропске и светске политике, који игра онако како му моћни европски ветар „каже“!

Мило је знао, када је затребало, да буде и моћан, и то моћан као „мечка“! За њега су у том тренутку биле отворене све највеће циркуске шатре Европе и света! Отприлике у исто време, када је Мило решио да „изда и напусти свог архиполитичког оца“, Слободана Милошевића, и то у тренутку припреме напада НАТО пакта на тадашњу њихову и нашу заједничку отаџбину Југославију, и када је Слободану Милошевићу било забрањено да игде мрдне из своје земље, Мило Ђукановић је, као велика Балканска атракција, као велика „мечка у ланцима“, почео да наступа по највећим и најпознатијим циркуским шатрама Европе и света! Посебну тежину има чињеница да је Мило – председник оне државе Црне Горе, чији је један од најважнијих утемељивача, велики Његош, у Ватикану одбио да љуби окове којима је, по предању, у Јерусалиму био окован Свети Петар, изрекавши притом чувене речи: „Црногорци не љубе ланце“!

Слободана Милошевића, који није хтео да по Европи и моћном свету наступа као „мечка у ланцима“, судбина је осудила да буде „окован у робијашке ланце“, али не као „мечка“, попут Мила, већ у оне праве, оне слободарске и сужањске, оне ропске, који окованима заувек дарују слободу од ропства, докле год је живо сећање на њих!

Када је Мило, као балканска „моћна мечка на ланцу“, иако у почетку невешто, први пут наступио под европском циркуском шатром, многи политичари у Србији су то схватили као врло важну „политичку“ поруку! Милов наступ је значио да се може направити „велики“ компромис, велики искорак сосптвене земље у празно, и живети у потпуном складу са интересима европских и светских моћника! Може се лепо живети и у ланцима, само ако престанеш на њих да обраћаш пажњу!

(Да не буде никакве забуне: Европа, то модерно „небеско“ краљевство, има много правила, баш зато што су правила посебно прилагођена свима! Она су иста само за „мечке“ из брлога са европске периферије! Мечка мора да пази како игра и како носи ланце, само када наступа ван своје земље! У својој земљи, мечки је дозвољено да „глуми“ праву моћну мечку, са све оштрим канџама и зубима! Може таква мечка да комада све оне у „њеном властитом брлогу“ (земљи) који јој се нађу на путу и почну да је прозивају што брука своју земљу и наступа у ланцима, као циркуска атракција! Ланци су намењени, као какво знамње, само за Европу и моћни свет!

Не заборавите, мечка у сваком циркусу (па и овом Европском), добија трајни смештај и храну! Да не причамо о томе да мечка, која зна да игра и уз то „чита и испуњава“ све жеље и мисли господара, може дуго да живи и наступа! За паметну „мечку“, ето прилике да путује и „види“ света! За паметну мечку нема временских органичења за наступање и игру! Мечка у ланцима, ако је „паметна и мирна“, може тако да траје, и у „ланцима господари“ својим брлогом, то јест земљом, све до своје смрти! Таква су европска правила, али само за дресиране животиње из далеких периферних брлог-провинција! 

Домаћа мечка и европска мечка

За саме Европљане важе ипак друга правила! „Мечке у ланцима“, које покушају да раскину своје ланце, или које почну да их кидају, врло брзо губе своју тачку у европском циркусу, а дотадашњи аплаузи бивају преко ноћи замњени звиждуцима и узвицима негодовања! Врло брзо таква мечка бива извикана, добија епитет „фашисте“, „нацисте“, „националисте“, а Европа и „међународна заједница“ ускоро шаљу најоштрије дресере које имају, не би ли се мечка „смирила“ а ланци зановили! Ти дресери наступају под разним именима, а најчешћа су: Европска комисија, Свестка Банка, Европска централна Банка, ММФ и слично.)

И тај и такав Мило је, „као певац и као мечка“, успео да се наметне и постане неизбежан идеал и модел сваког „перспективног“ политичара у Србији који би желео да, као и он, буде „прихваћен и подржан од Европе и моћног света“!

Не постоји политичар у Србији кога су ЕУ и НАТО прихватили, а да претходно није кренуо Миловим стопама, боље рећи траговима певца или мечке!

Хајде сада да се укратко подсетимо ко је све од будућих перспективних политичара Србије претходно морао да крене Миловим путем. Ко је све од српских политичара морао код Мила на кратки курс „ношења ланаца“? Ко је све од српских политичара морао, и у току предизборне кампање у Србији, да оде код Мила, не би ли га „најискуснија мечка у лацима“ подржала и подучила?

Film strip picture frame: https://www.tuxpi.com/photo-effects/film-strip

Све оно најгоре и најтеже што чујемо да се изговара данас на политичкој сцени Србије, Мило је сигурно први изговорио! Мило је међу првима призивао НАТО, прозивао Српску Православну Цркву, извињавао се коме год је требало. Мило је „признавао Косово“. Мило је први „ударио на Русе“, итд.

За Миловим изјавама и његовим чувеним европским „мечкиним плесом“, кренули си многи његови ђаци са политичке сцене Србије, а међу најбољима су: Чедомир Јовановић, Вук Драшковић, Борис Тадић, Ивица Дачић, па све до Томислава Николића и Александра Вучића.

Ова последња двојица поменутих су Милову „европску школу мечкиног плеса“ морала да похађају ванредно, што због недовољних квалификација (Тома није имао факултетску диплому!), што због негативних референци (Тома је био четнички војвода!), па можемо рећи да су то прве две „више купљене“ него научене дипломе за „евроспке мечкаре“! Ни такву безначајну диплому Тома није могао да поштено заради!

Једино Мило Ђукановић, као „прва мечка у ланцима“ са ових простора, која је и најодговорнија за појаву свих њених бројних „имитатора“ у Србији, својим падом и трајним одласком са политичке сцене (или можда и у неку врсту кавеза, што је зову затвор!), може довести до ланчаног пада свих његових ђака, и до трајног прочишћења политичке сцене у ове две државе!

2 replies »

  1. Вид Маливук
    Н е в е с и њ е

    МИЛО ПРОТИВ РОДА И РУСИЈЕ

    Закукала Вила Равијојла –
    Гласом болним на гори Ловћену!
    Сузе јој се разлиле по лицу,
    А дугу је косу до појаса,
    Сву расплела, јер је жалост мучи!
    Тешко јој је због српскога рода,
    Мука на њег’ смртно усмерена,
    Усмерена са свакоје стране,
    А ту муку Мило распламсава,
    Тај несрећни Ђукановић Мило,
    Који седи на владарском трону,
    А на трону усред Подгорице,
    Подгорице српске престонице.
    Он је Србин Српство не признаје,
    Одриче се својих прађедова,
    Чије сабље одсекле би главу,
    Сваком оном ко издаје Српство.
    А издаје Мило се не стиди,
    Нег’ помаже српске душманине.
    Кад Амери, Немци и Французи,
    И Енглези безбожници први,
    А са њима други Европљани,
    Европљани са западне стране
    А и Турци удружени с њима,
    Крволочну послали су војску,
    У хиљаду деветој стотини
    Деведесет деветој години –
    Против малих српскијех земаља,
    Против славне Моравске Србије
    И витешке земље Црнoгорац’,
    То злочинство Мило подржава,
    Против свога српскога народа.
    То показа када су душмани,
    С војском ушли на Косово равно,
    А Срби им то су дозволили,
    Јер пред Богом душманин се клео,
    Да ће Запад с војском на Косову,
    Сачувати Србе од Шиптара
    И Шиптаре одмах разоружат’.
    Такву реч је Запад погазио,
    Злочинце је шиптарске подрж’о
    И Косово српско окупир’о,
    Те јавио целом свету одмах,
    Да Косово у Србији није,
    Да на њему српских цркви нема,
    Нег’ култура да је сва шиптарска.
    Такав злочин над народом српским,
    Подржава Мило Ђукановић.
    Он признаје ропство над Србима
    Окупатор њему омилио,
    Па позива шиптарске злочинце,
    Да изграде шиптарску државу,
    Да је граде на Косову српском,
    На којем су шиптарски злочинци
    Порушили српске свете цркве
    И уз цркве свете манастире,
    Каквих нема у земљи Немачкој,
    Каквих нема на енглеској Темзи,
    Каквих нема на француској Сени,
    Каквих нема у папином Риму,
    Јер храмови српски на Косову,
    Грађени су у столећим’ првим,
    А у првим по рођењу Христа,
    Кад је Запад био у паганству
    И далеко од хришћанске вере.
    Мило тражи шиптарску државу,
    А државу на Косову српском,
    Где злочинци вођени Тачијем,
    А злочинци рода шиптарскога,
    Живе Србе секли на комаде,
    Вадили им срца и бубреге,
    Да срцима и бубрезим’ српским,
    Болеснике лече на Западу –
    Да им српска срца уграђују,
    Уграђују у болесне груди.
    Е таквим је Мило обећао,
    Баш послати своје дипломате,
    Да признају Тачија злочинца.
    Дипломати српске Подгорице
    Баш ће предат’ том Тачију писмо,
    А у писму стојаће порука,
    Да Косово српско више није.
    Уз све ово Мило Ђукановић
    Подржава злочине Запада.
    А и онај кад се кољу деца,
    Српска деца славне Црне Горе.
    Запамтите докле сунце сија,
    Када Запад Србе нападнуо
    У хиљаду деветој стотини
    Деведесет деветој години –
    Над Мурином кршне Црне Горе,
    Немачке се бомбе устремише,
    На цивилно српско становништво,
    Међу многим бомба је разнела,
    А разнело малог Мирослава,
    Дете драго куће Кнежевића.
    Око тога Милови главари,
    А главари без памети своје,
    Не кривише државу Немачку,
    Што јој војска уби Мирослава,
    Него криве српске државнике,
    Што сеђаше у Беломе Граду –
    Што Косово сами нису дали,
    Нису дали душману шиптарском,
    Па су Немци зато убијали,
    Убијали децу црногорску.
    Ту се Мило и његове слуге,
    Огрешише пред Господом Богом,
    Прећуташе злочине Запада,
    Од којих су Срби умирали,
    Умирали у великом броју.
    Од тог дана кад су Западњаци
    Нападали сваку земљу српску,
    А од Тисе и Дунава силна,
    Па до српског Јадранскога мора.
    А тада су осамдесет дана,
    Све тровали по земљама српским,
    Летилице бацале су отров,
    Такав отров нема у Ђавала.
    Њим се трује и ваздух и трава,
    А и нежне биљке у њивама,
    Па и сваки извор воде питке,
    Њим се трује киша и мећава,
    А и дашак сваког лаког ветра.
    Од тог Срби умиру масовно,
    На годину десет хиљад душа.
    Ти зликовци то нам учинише,
    А зликовци са западне стране,
    Што столица њима је у Брислу –
    И у Брислу и у Вашингтону.
    А Мило се поданички јави,
    Те обећа да их тужит’ неће,
    Нити тражит’ да исплате штету,
    Којом многе Србе покопаше,
    Ил’ за веке тешко разболеше.
    Неће тражит’ да се штета плати,
    Што душмани све су разорили,
    Порушили школе и болнице,
    Уз болнице и храмове свете,
    На Косову стотину тридесет.
    Порушили пруге и мостове,
    Порушили највеће фабрике
    И станове, а и куће српске,
    Од севера па до крајњег југа.
    Е таквим се Мило испоклања,
    Те им помоћ свакојаку нуди.
    Нуди Мило српску војску њима,
    Која ће се ставит’ под команду,
    Под команду швапских генерла,
    Који ништа друго не спремају,
    Нег’ да јурну опет на Русију,
    Да Русији Сибир отимају,
    Да се тамо злата напљачкају,
    А и злата, а и дијаманат’
    И великих нафтиних токова,
    И још већих извора са гасом.
    Ао Мило, зар си тако грешан?
    Зар не памтиш речи Његошеве,
    Кад је српском роду поручио,
    Да су Руси браћа нам старија,
    Да се братац поштовати мора,
    Јер тај братац Србе је спасав’о!
    Спасавао од турскога ножа.
    А Србе су Руси заштитили,
    Да их Немци претходних столећа
    Не претворе у народе друге,
    Православну веру не угасе,
    Да им српско име не избришу,
    Да им српски језик не уклоне –
    На којем су песме написане,
    А јуначке песме из прошлости,
    Кад су Срби витезови били,
    Кад су Срби писмо изумели
    И из Винче писмо одаслали,
    Одаслали свакоме народу,
    А на свакој тој земљиној шари,
    Од Лондона до Мелбурна града,
    До Мелбурна земље аустралске.
    А ти Мило данас желиш чинит’
    Зло чинити и Србима својим,
    А чинити и браћи Русима,
    Желиш српско име избрисати,
    Желиш српски језик уклонити,
    Српске цркве ти затвараш редом,
    А монахе српске и прогониш,
    Те немачку политику водиш
    И немачку и римскога папе,
    Који давно кренуше на Србе,
    Да истребе Србе на Блакану,
    Те их клали у два светска рата,
    А у томе двадесетом веку.
    Зато кука Вила Равијојла –
    Гласом болним на гори Ловћену!
    Сузе јој се разлиле по лицу,
    А дугу је косу до појаса,
    Сву расплела, јер је жалост мучи!
    Тешко јој је због српскога рода,
    Мука на њег’ смртно усмерена,
    Усмерена са свакоје стране,
    А ту муку Мило распламсава,
    Тај несрећни Ђукановић Мило,
    Који седи на владарском трону,
    А на трону усред Подгорице,
    Подгорице српске престонице.
    Он је Србин Српство не признаје,
    Одриче се својих прађедова,
    Чије сабље одсекле би главу,
    Сваком оном ко издаје Српство.
    А издаје Мило се не стиди,
    Нег’ помаже српске душманине.
    Зато Вила гласно подвикнула
    И преклиње Србе свеукпно –
    Да на трону промену владара,
    А на трону усред Подгорице,
    Подгорице српске престонице –
    Да бирају часнога владара,
    Који Српство хоће поштовати,
    Поштовати и чувати Србе
    И грлити свог рођеног брата,
    Свога брата Руса јуначкога,
    Који јесте српски брат старији –
    Како је то Његош објаснио,
    Кад је Српство небу уздизао –
    И душманске намере спречав’о,
    Спречавао бритком сјајном сабљом
    А и својом поруком у песми,
    А у оној чувеног наслова,
    „Горски вjенaц“ песма му се зове!

    Невесиње, 6. април 7522 (2014)

    Свиђа ми се

  2. Све је тачно, у свему се слажем и веома је успела метафора о најружнијем ожиљку на пожутелом лицу Европе.
    Ипак, требало би да признамо да је Црна Гора, без обзира на наглашену одвратност својих владајућих политичара, у тешким годинама ратова, санкција и нато агресије била уз Србију. Јесу многи из ЦГ шверцовали цигаре и бензин и обогатили се на нашим мукама, али имали смо и ми својих „контроверзних бизнисмена“, од Хоргоша до Драгаша.
    Мило и његови негирају своје српство, потискују ћирилицу и омаловажавају СПЦ. Као и ми, мало пре њих. Званично (законски) су признали ткз. Косово и увели санкције Русији. Као и ми (незванично, а практично). Привреду су угасили и препродали белосветским преварантима. Као и ми. Земљиште су продали (Русима, за добре паре). Као и ми (белосветским и домаћим преварантима, за ништа). Медији су им контролисани, избори намештени, судска власт зависна, све партијаши компромитовани и уцењени. Све је као и код нас, са једном малом разликом. После следећег великог рата, без обзира на којој страни се нашли и без обзира што ће Русија сигурно да победи, Србији ће да остане бар нека територија, бар она Србија из 1878. а ЦГ ће бити сведена на Цетиње и околна брда.
    Бог је високо, Русија далеко, а Србија може само да им понуди повољности у куповини апартмана у Београду на води. Сами су и одавно отписани у сваком погледу и у свим комбинацијама.

    Свиђа ми се