ДРУШТВО

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ: КРАЂА НЕПОКРЕТНОСТИ ДВА СТОЛЕЋА (4)


Komnen Seratlic

Траг у времену из црног шешира

Када Закон о продаји државних непокретности председник Николић врати Скупштини на поновно разматрање и притом укаже „да је потенцијалним купцима вила, станова, блиским владајућој коалицији, раније јављено да ће спорни Закон бити усвојен да пожуре са закупом“, онда је у овој земљи вода дошла до грла. Многи потенцијални купци су уствари већ одавно запосели стотине станова, вила, кућа, хиљаде квадрата пословног простора – зато је сада потребно све то „само“ легализовати.

О највећој крађи и растурању Стамбеног фонда савезних органа (милиони евра), о умешаности председника стамбених комисија од времена колације СПС-ЈУЛ и коалиција до данашњих дана, о недопустивом неправном и неморалном понашању судова и Вишег јавног тужилаштва, које није познато од Римског права до данас, о нечињењу председника посланичких група, о немоћи Агенције за борбу против корупције и Савета за борбу против корупције Владе Србије, о понашању недодирљивог заштитиника грађана, о забрани новинарима да присутвују конференцијама за штампу и да пишу о том проблему, о томе ко је добио станове, куће, виле, без одлуке Комисије, Правилника, Ранг листе, што је констатовано у комисијском извештају Савезног инспектората и другим питањима, сведочи у „Сведоку“, на основу докумената, у неколико наставака, дугогодишњи дипломата, новинар, члан УНС-а, двадесет година правни координатор једног броја оштећених, иначе наш сарадник, Комнен Коља Сератлић.

***

Порука онима који прете:

„Гледајте ви своја посла,
 а препустите мени моја“.
Петрарка

Пре осврта на лик и дело председника Стамбене комисије Вукашина Мараша и др. председника, објављујемо још нека имена којима је Вујовићева Комисија дала станове: Вучинић Миодрагу, Бојовић Милошу, Латиновић Душану, Савић Јадранки, Живковић Зорану савезном саветнику, Будимиру Тањевићу, Богдану Трифуновићу, Велизару Ђерићу, Браниславу Пејчићу, Симовић Светозару.

Савезни управни инспекторат посебно наводи пример Маре Контић. Наиме, Комисија савезне владе за админитративна питања је одлучила да се склопи Уговор између ДИПОС-а и Маре Контић о замени непокретности: „Извршена је замена стамбене виле у ул. А. Цесареца бр. 11, површине 344,67 м2 за стан Маре Контић површине 123 м2 у ул. Владетина бр.3 . Уговор је достављен ДИПОС-у у чијем се фонду налазила наведена вила и др Радоју Контићу, председнику Савезне владе. Да ли ће иједна Влада формирати комисију да истражи пословање ДИПОС-а и улогу извесног Хомена, питање је свих питања.

Такође, нужан је краћи осврт на доделу бесповратних новчаних зајмова за трајно решавање стамбених питања (на конкурсу за доделу стана, по Правилнику и Уредби је постојала могућност да неко не конкурише за стан већ за бесповратни зајам за проширење стана, односно квадратуру која га следује, доградњу куће и др), као и објављивање дела листе оних који су привремено усељени у станове „да их чувају до поделе“ – Живковић).

Савезни управни инспектори су констатовали (на стр. 44-49) да:

а) „Прилоком одлучивања о додели стамбених зајмова запосленима – члан 21.ст.1 Уредбе, није поштован Уредбом утврђен начин, по критеријумима и мерилима за давање станова и зајмова за решавање стамбених питања запослених у савезним органима..“
b) „Није утврђена листа редоследа за доделу стамбених зајмова“ (редослед се утврђује према мерилима исказаним у бодовим, прим. ККС),
c) „Подносиоци захтева су доведени у неједнак положај, како у одлучивању о додели зајма, тако и о р е д о с л е д у исплате додељеног зајма“;
d) „Сви писмени захтеви за давање стамбених зајмова не садрже податке о радном месту, стану са којим располаже, броју чланова домаћинства, као и друге податке, који се бодују“;
e) „У свим одлукама о додели стамбеног зајма нису наведени подаци о значају радног места, дужини радног стажа, здравственом стању подносиоца захтева и чланова домаћинства, време чекања за решење стамбеног питања и др“;
f) „Висина стамбеног зајма у свим случајевима није одређивана у складу са Уредбом, чл. 22., већ постоје драстична одступања у износу који је додељен, од случаја до случаја“;
g) „Комисија за стамбена питања није имала увид у количину расположивих средстава за доделу зајмова, што је имало велике последице“,
h) „Није вршена контрола наменског коришћења додељеног стамбеног зајма“ (у неким случајева бесповратни, бескаматни зајам је послужио за отварање трговачких фирми или у неке др. сврхе, прим. ККС);
i) „Савезна дирекција за имовину у поступоку закључивања уговора о зајму није поступала у складу са Законом о имовини СРЈ“ (Сл. лист СРЈ, бр.41/94, 24/94 и 30/96) и низ других неправилности, посебно што нико од корисника зајма није приложио потребну докумантацију (12).

Шта рећи након оваквих констатација Комисије – инспекцијског надзора о раду и одлукама председника и чланова Стамбене комисије, осим да се радило о свињарији, неморалу, криминалу, непоштовању нормативних аката (невероватно, сви нормативни акти који регулишу ту материју су прекршени), распаду система, осионом понашању тих силника и осећају немоћи свих нас који смо то посматрали, који смо изгубили поверење у државне институције у (не)људе који су имали висока звања, који су уживали све привилегије у друштву (црне лимузине и шофере, шефове кабинета, секретарице, ресторане затвореног типа, где су буквално џабе јели и пили), којима се клањало, од којих се дрхтало.

(У анатрфилеу) Ево неких имена, која се наводе у инспекцијском надзору (стр. 38-44) којима је додељен бесповратни зајам и износи у динарима: „Спасић Драган – зајам 296.000, након ревалоризације увећан за још 53.280; Матић Евица – 200.000, увећан за још 60.000; Матић Горан – 300.000, након ревалоризације и променом Уредбе (сваки силник је мењао Уредбу како би одговарала његовим пуленима) укупно му је исплаћено 1.367.268 динара; Поповић Мирослав – 300. 000, након ревалоризације увећан за још 110.000; Антић Божидар – 300. 000 (њему је Комисија посветила две стране текста, износећи разне додатне цифре), на крају је констатовано да је добио више од 500.000; Петру Јојићу, савезном министру правде додељен је зајам у износу од 4.000.000 (министру министарски зајам) за довршење куће у Панчеву (у комисијском надзору се наводи: „Ни на једном налогу за исплату, односно фактури по којој је исплата зајма вршена, не постоји потврда надлежне стручне службе у Дирекцији“; Дашанки Минић – 150.000; Ставанић Аци – 400.000; Ковачевић Владанки – 600.000; Булатовић Јелени 500.000“ итд, итд.

Судбина 147 станова који су привремено усељени, до расподеле, за сада није позната. Међутим, зна се да су многи успели да од привременог смештаја, односно Решења о привременом смештају, добију Решење о додели стана на неодређено време, да га откупе, укњиже 1/1 што, такође, спада у криминал. Један број на листи никада није радио у савезним органима. Квадратура тих стамбених јединица креће се од 14 кв. до 75 кв. Ни те, за силнике мале станове, (да су били веће квадратуре доделили би их моћницима, партијским пајтосима, пријатељима, пријатељицама, прим. ККС) нису доделили на основу Правилника, Ранг листе и др. нормативних аката сиротињи раји.

Наредбодавац зликовачког бомбардовања Хавијер Солана долази у Беград (иако би му свака нормална земља забранила улаз за сва времена, не само њему већ и његовом потомству, сину Раулу и кћери Веги). Ствара некакву квази творевину звану ДЗСЦГ, која је била прелаз у осамостаљење Црне Горе. За председника је постављен поново Црногорац, један од чувене тројке – младих, лијепих и паметних, Свето Маровић. Председник Стамбене комисије постаје, такође, Црногорац, коминистар војни Вукашин Мараш, који наставља са муљањем и криминалним радњама. Аутор овог фељтона буквално свакодневно одлази у његов Кабинет, покушавајући да га у име оштећених призове упамет, да потпише Ранг листу и да се изврши правна (нормална) расподела станова, зајмова, стотине квадрата пословног простора (пар пута је навратио на чашу пића министар Давинић, пре тога дипломата, колега аутора фељтона). Из тог Стамбеног фонда, В. Мараш ће заједно са Давинићем отуђити и неправно доделити неколико станова. Министрство војно има свој стамбени фонд одвојен од стамбеног фонда запослених у другим савезним органима и организацијама. Познато је да се против Давинића већ годима води судски поступак због тих станова.

Уз сагласност једног броја чланова Комисије (члан Комисије је био тада министар, а сада амбасадор НАТО-а, Вук Драшковић, затим Вуле Томашевић, који је користио резиденцију на коју није имао право, а потом службени стан, Богољуб Јегдић, помоћник генералног секретара, раније је радио у Савезној влади, прекинуо радни однос, узео 24 бруто лична доходка, а онда се поново запослио у савеном органу, што спада у криминал, уселио се у службени стан који је присвојио, поседује стан у Подгорици, Жабљаку, затим Нада Ракић Вуковић, која је поседовала стан, а онда је октобра 2000. добила стан у Мутаповој улици и др. ), председник В. Мараш, на месец дана пре референдума у Црној Гори, односно отцепљења (Црногорци се иначе хвале да је захваљујући њима Србија постала суверена и самостална држава), мења Правилник и додељује свим црногорским листопадним функционерима у органима ДЗСЦГ у старту 400 бодова, тако да се више од 50 кршних Црногораца и Црногорки нашло на Ранг листи међу првих стотину, иако нису стварали тај фонд, односно нису раније радили у савезним органима. Потписао је Ранг листу, формирану по новом Правилнику и кренуо у доделу станова, зајмова и др. непокретности. Примера ради, шта је значио криминални Правилник В. Мараша: ако је неко у свезном органу био опуномоћени министар (МСП), добијао је 250 бодова, плус бодови по другом основу, а В. Мараш је фукционерчићима листопадним доделио 400 бодова за звање, зато су се и нашли међу 100 првих на листи.

Међутим, оштећени и Синдикат запослених у органима Државне Заједнице СЦГ „Слога“ ангажовали су адвоката Биљану Кајганић, која се обратила Уставном суду, затим Министарству финансија, Министрству унутрашњи послова – Управи за борбу против организованог криминала. Оспорени су нови Правилник и Ранг лисата. До поделе непокретности и зајмова није дошло, јер би листопадни црногорски кадрови, као и кадрови из Србије у савезним органима, са двогодишњим радним стажом, покупили станове и кредите.

Но, постојали су и други проблеми, како је наведено у тужби адвоката Б. Кајганић: „На Марашевој Ранг листи су се налазила и лица која нису запослена у Државној заједници, затим и она лица која су једном или више пута од савезне администрације добијала станове или зајмове (нпр., како је наведено у допису, Станимирака Вујовић, Мирослав Марјановић, Радивоје Симоновић, Момир Вучинић, Жељка Вучинић, Слободан Ковачевић, затим лица која немају пребивалиште у Београду већ имају станове у др. градовима Ц. Горе и Србије, да се на суду води велики број спорова за станове (Живковићева привремена усељења), који су из привременог смештаја преименована у лично власништво“. Примера ради, М. Динкић је одлучио (онај који осваја НБ калашњиковима, може и да одлучује) да се око 40 станова, који се налазе у строгом центру града – Обилићев и Топличин Венац, Кнез Михајлова, Поп Лукина и др. доделе лицима на трајну употребу службеницима запосленим у НБ, вице гувернеримеа и др. Блокирао је новчана средства, односно Млађан је јавно саопштио да 350 милона динара (тада 12 милиона марака) скида са рачуна Стамбеног фонда савезних органа док се Црна Гора не одвоји (В. Мараш се жалио на М. Динкића „да је отео 350 милиона динара намењених за зајмове“.) Средства са рачуна Стамбеног фонда пренета су на новоотворени рачун 840-1575721-66 – Републичка дирекција за имовину и управљање непокретностима.

Након свих ових криминалних радњи за које постоје писани докази – валидна документа, а не рекла – казала, потребно је, по ко зна који пут, нешто важно поновити. Наиме, било је нормално да се по хитном поступку, након одвајања Црне Горе, распуштања Комисије (В. Мараш одлази у Министрство вањских послова Монтенегра, нажалост изненда је умро тако да није могао бити крунски сведок или кривично гоњен) изврши провера, приведу правди починиоци, јер је очигледно „да је све прикривено због присвајања имовине и противправног стицања имовинске користи“, наводи се у једном документу синдиката „Слога“. Такође, било је потребно деложирати све оне који су привремено усељени у стотине станова, посебно одузети станове од оних лица која су их на криминалан начин (подмићивањем) присвојила и укњижила 1/1. Дакако, покренути и кривична гоњења.

У Влади Војислава Коштунице за председника Стамбене Комисије постављен је министар Радомир Наумов, који је примио на разговор аутора фељтона и представника синдиката „Слога“. Том приликом му је уручено писмо синдиката „Слога“ у име оштећених, о новчаним средствима (350 милиона динара које је М. Динкић скинуо са рачуна фонда), с напоменом да су враћена на ранији рачун, умањена за 41 милион динара (ко је узео 41 милон, нико није испитао), као и комплетна документација о крађи и расипању тог Стамбеног фонда. Указано му је да са тим Стамбеним фондом не може располагати Влада Србије, односно Комисија чији је преседник. Рекао је да га нико није упознао, када је постављен за председника Стамбене комисије, да је Влада Србије преузела Стамбени фонд савезних органа. Након што је погледао први и најважнији документ – Налаз Комисије о инспекцијском надзору, сагласио се да се ради о тешком криминалу. Сагласио се, такође, да Стамбени фонд савезних органа припада радницима који су радили у савезним органима из чијих ЛД је створен тај фонд. Обећао је да ће хитно, на основу преузете документације, поднети извештај на седници Стамбене комисије, а потом на седници Владе. Оштећени и сидикат „Слога“ су сазнали да је Р. Наумову наређено да се не бави тим Стамбеним фондом, односно да води истрагу „из политичких разлога“. Представници оштећених и синдиката „Слога“ никада више нису могли са Р. Наумовом успоставити контакт путем телефона, а о поновном сурету да се и не говори.

Након Радомира Наумова, председник Стамбене комисије постала је министар Верица Калановић (зашто су у време режима СПС-ЈУЛ и свих каснијих режима, председници Стамбене комисије били минстри, посебна је прича). Из Кабинета тог чувеног министра – Верице Калановић, оштећени и синдикат „Слога“ су обавештени да се убудуће обраћају секретару Комисије, који ће јој достављати записнике из разговора. Секретар Комисије, код кога се редовно ишло као у школу, скоро увек је говорио да председник Стамбене комисије, Верица Калановић, поручује „да се оштећени стрпе, да ће се тај проблем решити“. Након што се у масмедијима појавила изјава Верице Калановић да је поделила 34 стана (зашто и како је дошло до те изјаве и који су станови подељени, никада се није могло утврдити), оштећени и синдикат „Слога“ су запретили да ће против Верице Калановић поднети тужбу суду, не Верице Калановић у својству министра, већ у својству председника Стамбене комисије. Дана 03.09.2008. године, Верица Калановић шаље допис синдикату „Слога“, односно оштећенима:

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Осим што је самовољно крчмила станове (није стан чарапа) као да су јој од баба остали, Верица Калановић се у току четворогодишњег мандата, односно председниковања Стамбеном комисијом, понашала преварантски. Српски речено (како су учесници на једној Конференција за штампу јавно изнели представницима масмедија у Пресс-центру), она је унесрећене и оштећене све време замајавала и лагала, посредством секретара Комисије, а посебно наведеним дописом. Уствари, она није била свесна шта је потписала (из једног извора се сазнало да је оштро критикована због садржаја писма), а то је да обећава састанак на коме ће се „превазићи проблем“ и друго, први пут представник Владе (у облику Верице Калановић) у писаној форми признаје и потврђује да је: „Република Србија преузела станове од бивше државне заједнице Србије и Црне Горе“ (Sic satis – Толико је доста).

С обзиром на последње изборе и да су се променили властодржци, односно да су дошле друге партије на власт, један поприлично дуг период није било преседника Стамбене комисије. Након формирања владе А. Вучића, за председника Стамбене комисије је постављен министар у свим владама – режимима, Расим Љајић. Е, то јагњешце, од постављења до данас није одговорило на десетине писма, молби, оштећених и адвоката. Достављана му је документација три пута (једном чак специјалном поштом коју може да прими самао онај на кога је насловљена). Објављено је у земљи и у расејању „Отворено писмо председнику Стамбене комисије Владе Србије Расиму Љајићу“. Аутор фељтона је у више наврата тражио разговор са његовим шефом Кабинета (није данас у Кабинету, на службеном је путу, на одмору је и тако десетак пута понављане су лажи, односно уобичајене бирократске фразетине). Једном приликом се јавила секретарица, која је тврдила да је уручивала молбе председнику Стамбене комисије. Замољена је да Расим Љајић одговори: „Нећу да се бавим тим проблемом, нећу да вас примим на разговор“. То нам је потребно у писаној форми, а не да се брани ћутањем. Након тога је изненада, повишеним тоном, рекла: „Знамо ко сте ви, знамо све о вама“ (за паметног човека је комарац музика – ово је упозорење и претња). Одговорено јој је: „Знамо и ми све о Расиму Љајићу“.

Шта рећи о Расиму Љајићу, а да се сачува лично достојанство, да човек буде пристојан и васпитан и не спусти се на ниво многих који су узели власт у руке, дошавши на крилима својих партија. Само некултуран и неваспитан човек не одговара на десетине писама и молби. Не као министар, Р. Љајић је био дужан да као преседник Стамбене комисије одговора на молбе, писма и да прима оне чија су права повређена. Сврстао се добри и поштени Расим у заштитника свих штеточина који су починили кривична дела у крађи и расипању некретнина, који су истовремено обећавали и лагали („проблеми ће бити решени“) ових дугих двадесет година. Више од 50 несрећника са Ранг листе је у међувремену умрло, нису дочекали кључеве стана, неки су напустили Београд и Србију, а многе самохране мајке отхраниле су и подигле децу у сутеренима и подрумима.

То неподношљиво чекање и обећање лудом радовање, најбоље је сажео у једној реченици нобеловац и геније, човек који је имао велику моћ сублимације, Иво Андроћ: „Заразити некога чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се човек може ослободити, али те обмане (!) – никада ни довека“. Е, тако они владају, од избора до избора, а између избора обећавју златна брда и долине, а не знају да су Србија и србски народ у овом моменту у најтежем стању од Немањића до данас, односно Србија је унутарполитичка хрпа рушевина, где владају партијске политичке прљаве работе, наслеђене од момента увођења неолибералног капитализма.

У следећем, петом, можда најтрагичнијем наставку, „Сведок“ ће сведочити како су се понашали основни судови, Виши суд, а посебно Више јавно тужилаштво. Да су судови и Тужилаштво радили свој посао, не би било крађе некретнина, не би било ни овог Фељтона.

Судије, тужиоци, делиоци правде су углавном били лоши студенти, подобни су и послушни (по наређењу силника, тужбе, жалбе, кривичне пријаве, завршавале су у фиокама и писарницама, како је јавно говорио Јосип Богић, некадашњи наачелник УБПОК-а), који не поштују законитост ни јавни морал.

_________

ПОВЕЗАНО:
*КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ: КРАЂА НЕПОКРЕТНОСТИ ДВА СТОЛЕЋА (1)
*КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ: КРАЂА НЕПОКРЕТНОСТИ ДВА СТОЛЕЋА (2)
*КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ: КРАЂА НЕПОКРЕТНОСТИ ДВА СТОЛЕЋА (3)

1 reply »

  1. ПОДРШКА ВЛАСТОДРШЦИМА

    НЕПОТПИСИВАЊЕ на:
    http://www.peticije24.com/sssss
    захтева Народној скупштини да разреши председника Томислава НИКОЛИЋА и ВЛАДУ, те њеног председника Александра ВУЧИЋА и министра Ивицу ДАЧИЋА, јесте подршка њима да остану на тим положајима те да могу да наставе као и до сада.

    Њиховим смењивањем би се завршиле њихове полиТичке каријере. То би био суштински преокрет у нашем животу. Био би јасан знак свим будућим врховним државним руководиоцима да може народ да их смени мирнодопски уставним путем. Отворила би се могућност да се заустави ово растурање Србије и србске имовине.

    Свиђа ми се