Видео

Овде је сваки камен део српске историје – Јуче, на Михољдан, школа у Великој Хочи прославила је 150 година постојања…


СРБски ФБРепортер, 14.10.2015.

У ово време када се отима и уништава све што носи српски знамен на Косову и Метохији, када се историја искривљује а српска баштина присваја, на мали зрак сунца усред поноћи личи вест да једна српска школа већ 150 година живи и опстаје у правом гету! Љубазношћу Јоване Бојић Баљошевић преносимо вам како је обележен велики јубилеј – 150 година постојања школе у Великој Хочи.

А на Косову и Метохији сваки камен је део српске историје! Можда је најбољи доказ за то управо Велика Хоча која са својом околином представља културно-историјску целину од изузетног значаја за српску и светску културну баштину. Ту се налази велики број цркава из средњег века: Црква Св. Јована, Црква Св. Николе, Црква Св. Луке, Црква Св. Стефана, Св. Недеље, Св. Ане, Св. Петке, Св. Илије, Св. Пречисте као и Метох манастира Дечани, Виница цркве Св. Стефана, затим Кула Лазара Кујунџића, кућа породице Хаџиспасић, Кућа са виницом породице Патрногић, Конак манастира Марка Коришког, Сарај, куће Столића, Симића, Мицића, Сташића…

***

Прослава  је почела обраћањем Директора школе, Марка Спасића:

Поштовани суграђани, Драга децо,
Ваше Високо Преосвештенство, часни оци, драги гости

Навикнути на ружне вести из Велике Хоче, из Метохије и са Косова, данашњи извештај, после толико времена, отприлике, је овакав:

У Великој Хочи данас је лепо! Овде одавно, независно од тога је ли ведро или тмурно, није овако грејало сунце; овде је данас, без обзира колико је Целзијусових степени, топло. Светлост зрачи из ваших лица, из ваших осмеха. Та наша светлост није помрачена ни у време вишевековног ропства под Турцима, а то гарантује да неће утрнути ни данас кад смо изоловани од нашег народа, и од целог света; и кад нам је горе но је икад било.

Наших тринаест цркава су тринаест огњишта на којима се ватра никад није гасила. А великохочански кровови држе се заједно, и личе на необично небеско тело, приспело из васионе и отпочинуло овде међу брежуљке засађене виноградима; угнездило се овде, међу нас.

Зато је привилегија живети у Великој Хочи. Зато се путеви који се појаве у злим временима, и који одводе из Велике Хоче, претварају у путеве који враћају у Велику Хочу.

Ретка су села, и градови, који имају тако богату историју какву има наша Велика Хоча. Где год закопаш, закопао си у историју; у шта год дирнеш, дирнуо си у историју!

И наша школа „Светозар Марковић“, чију 150. годишњицу данас славимо, део је те историје.

Трагови писмености вуку много даље у прошлост Велике Хоче која је, као духовни, културни и економски центар, имала посебан значај и у моћној средњевековној српској држави.

Упркос ропству у које смо касније запали, Срби су се и даље описмењавали у манастирима и приватним школама, но ипак редовне школе су остале стално недосањан сан, који је у Метохији почео да се остварује тек половином ХIХ века великим прегалаштвом народних учитеља, свештенства и монаштва.

У таквим условима је и наша школа почела са радом давне 1865. године, и била је једна од прве две световне школе у Метохији, установљене захваљујући преданом просветитељском раду истакнутих учитеља из Призрена и заступништву руског конзула у Турској Ивана С. Јастребова, као и српских конзула у Приштини.

Тада, смештена у просторијама данашњег парохијског дома цркве Светог Стефана, школа је имала два одељења. Њен први учитељ био је Алекса Н. из Ђаковице, за којим следе многи други који настављају да раде у скромним, често немогућим, условима.

Лоши историјски периоди за Србију били су лоши и за нашу школу. Године 1926. школа добија нову зграду у порти цркве Св. Ане у којој се и данас одвија један део школских активности. У време Другог светског рата, школи је била наметнута настава на албанском језику. По завршетку рата, отвара се, на српском језику, четвороразредна основна школа, а њен управитељ био је Илија Мицић из Велике Хоче. Године 1952. школа прераста у осмогодишњу, а за директора долази Душан Луковић, учитељ из Трстеника.

Школске 1956/57. године, албански сепаратисти, који су на овим просторима већ имали апсолутну власт, укидају више разреде и вештачки отварају осмогодишњу школу у Зочишту, а наредне школске године, виши разреди похађају школу у Ораховцу.

Школа ће 1960. године добити проширење изградњом додатног објекта са три учионице и две помоћне просторије у којима се и данас одвија настава. Од тада, просторије парохијског дома Цркве „Светог Стефана“, престају да служе потребама школе.

Као четворогодишња, школа ради у саству ОШ „Вук Караџић“ у Ораховцу, све до њеног осамостаљења 1983. године. Њен директор био је Видосав Чукарић под чијим руководством поново постаје самостална осмогодишња школа. За време директора Чукарића, школа је узнапредовала.  У најновијим, можда најтежим, приликама, у потпуном албанском окружењу, без слободе кретања, школа је наставила са радом све до данас, што је значајно утицало на смањење исељавања нашег живља из Велике Хоче.

У периоду између 1999. и 2006. године, залагањем директора Чукарића, искоришћене су бројне донације међународних организација, али и наше државе, па је подигнут потпорни зид испод цркве Св. Ане, чиме је спречена ерозија земљишта и продужено и ојачано школско игралиште. Средствима аустриjског КФОР-а, изграђени су савремени тоалети и кабинет за информатику. Зграда из 1926, и она из 1960. године, спојене су у једну целину. Комплетно су промењени прозори и дрвенарија и уведено је централно грејање.

Школске 1998/99. године, пре доласка Међународне мировне мисије, школа је бројала 164 ученика, да би кобне 1999/2000., након што је један број породица напустио село, број школске деце опао на 124 ученика. Школске 2004/05. овај број износи 83, а 2011/12. школа броји 56 ученика. Ове године је у школи уписанао 53-је деце.

Изнети подаци о нашој школи, и о Великој Хочи, само су део богате и мукотрпне историје, али довољни да одсликају не само успоне и падове, но и свеукупни живот, и судбину, житеља Велике Хоче, али и српског народа у Метохији и на Косову.

Изгледа да је ово данашње време за нашу школу, и нас саме, горе од многих времена која су за нама, те је зато прича о Основној школи „Светозар Марковић“ и о Великој Хочи истовремено извор нашег поноса и наше туге, али је то у ствари прича о нама.

Са надом, да ћемо се срести овде у неким бољим временима и околностима за Велику Хочу, поздрављам Вас од срца и желим да Вам ово древно село остане у лепом сећању, упркос овој Михољској киши!

Живели! И добро нам дошли!

***

„Наше село најголемо“ – Гаврило Кујунџић и „Метохијски жубори“

***

***

Фото албум:

***

Увод у представу „Стари школски дуд“:

Ако нас мучи незнање, ако осећамо да смо изгубили везу са собом, са прецима, са прапочетком, са Богом, искрено се обратимо језику својих предака и он ће нам својом дубином изнедрити одговоре и одгонетнути ко смо, чији смо и која је врхунска идеја за коју се од искона везујемо као зрно за грозд, јер у језику нашем, свака реч истински је симбол те идеје, путоказ поколењима, а наша обавеза је да сваку ту реч, тешком муком стечену, правилно тумачимо, по њој живимо и деламо.

Једна таква реч је ПРОСВЕТА, делатност која нас, њене посленике обавезује да истинитим знањем, у нашим малим људима који су нам поверени, светиљкама истине проналазимо и будимо истинског, усправног човека у њима, који ће, следујући речи мајке Јевросиме: Немој сине говорити криво, ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога иситинога.“, одржати нас, као народ високих идеја, части и племенитости.

Добрим знањем, чврсто саздани људи, вековима су тупили сабље завојевача, и што су их више секли, то су им се царства више љуљала.

Знали су то наши преци, и надчовечанским напорима у вишевековном ропству под Турцима, борили су се, стављајући себе на жртвеник, да се жива реч пренесе, млади оспособе знањем и неретко то плаћали  и својим животима. Зато је реч ПРОСВЕТА скупа и скупо је место на коме се данас налазимо, јер је залог тога била многоцена жртва отаца наших.

Један такав отац наш, познат као „душа Призренске Богословије“ и велики и истинити ПРОСВЕТИТЕЉ Старе Србије, у граду Призрену, био је ПЕТАР КОСТИЋ. Он се након протеривања из Призрена од Турака због сарадње са Београдом, под претњом смрћу враћа у Призрен и наставља свој културно-просветитељски рад. У својој књизи „Просветно-културни живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX и почетком XX века“  наводи чак три учитеља, пореклом из Ораховца који су своје учитељовање платили животом. То су били Лазар Кујунџић, Јован Грковић и Петар Баљошевић.

Он такође истиче поједине монахе и свештенике, као истинске мученике за преношење живе просветне речи али, оне, који се у својим позивима, насупрот њима, нису ничиме истакли или прославили, оштро критикује, и каже: „… времена се мењају, па и људи у њима. Зато, што смо више одмицали од ранијег времена, све се мање дало видети старог пожртвовања, а тако исто све мање оданости нашим светињама и све мање моралних особина.“

Нека ове речи Петра Костића, моралног дива и просветног хероја нама буду опомена, јер се на нас, у ово данашње време, оне још снажније могу применити, јер, од пређашњег пожртвовања из старих времена, данас је остало је врло мало.

Наше школске зидине памте много и не смемо дозволити да се оне постиде нас, који обитавамо у њима, боље је да се ми постидимо њих, њихове старине и исправимо живот свој, и да он буде на похвалу деци нашој.

Драга децо, сада ћете Ви, као што то добро знате, много сликовитије, са више срца и емоције, говороти о Вашој школи, која је узрасла у наручју Свете Ане, кроз представу „Стари школски дуд“. – ПОГЛЕДАЈМО!!

***

СТАРИ ШКОЛСКИ ДУД

Аутори: Бојана Маниташевић и Марија Ђуричић

Лица: Стари дуд, Учитељица, Ученици
Место радње: Школа, учионица, школско двориште

Ученици су у учионици, Време је одмора, те свако седи где жели, неко гледа кроз прозор, неко пише, две девојчице причају…

Дечак, из четвртог разреда, је дошао у учионицу где наставу похађају ученици трећег разреда.

_______

ДЕЧАК: Здраво, ја сам Јован из четвртог разреда.

ДЕВОЈЧИЦА: Здраво, ја се зовем Ана и на вратима ти пише који сам разред.

ДЕЧАК: Како се зове твоја учитељица?

ДЕВОЈЧИЦА: Моја учитељица се зове Вера.

ДЕЧАК: Јел’ она добра учитељица?

ДЕВОЈЧИЦА: Много је добра, али је и много радознала. Стално нас нешто испитује, те које је ово слово, те који је ово број, шта су то именице, шта заменице. Она баш све воли да зна, али ако је баш толико занима што не иде у школу па да научи, а не да све нас пита. Највише волимо када са њом певамо песму: „Наша мама, добра мама, благо нама са мамама“!

 Чује се звоно. Један ученик довикује Учитељица, ево је учитељица

Дечак из четвртог разреда напушта учионицу. Улази учитељица.

УЧИТЕЉИЦА: Добар дан децо.

ДЕЦА: Добар дан.

УЧИТЕЉИЦА: Децо моја драга, имам нешто важно да вам кажем. Следеће недеље наша школа прославља 150 година од оснивања и наше одељење је добило задатак да осмисли представу. Има ли неко неку идеју?

Сви ћуте…

УЧИТЕЉИЦА: Зар баш нема нико ништа да предложи. Где вам је машта, мућните мало главом!

УЧЕНИК: Мени учитељице најбоље проради машта када сам у школском дворишту и када седнем између старог дуда и цркве Св. Ане.

Остали ученици довикују И мени, и мени

УЧИТЕЉИЦА: Ако је тако, онда, хајдемо тамо.

Ученици заједно са учитељицом напуштају учионицу и одлазе у двориште. Смештају се између старог дуда и цркве Св. Ане.

СТАРИ ДУД: Охоо, па ко је то мени дошао? Зар ви код мене не долазите само за време одмора? Али знам, сигурно имате неки проблем чим сте дошли да ме посетите за време часа. Да чујем, ста вас мучи?

УЧЕНИК: Дуде, замисли, добили смо задатак да осмислимо представу поводом прославе 150 година од оснивања наше школе.

УЧЕНИК2: Знаш ли дуде колико је то година, сигуран сам да се ни ти тада ниси родио.

ДУД: Ех, моја децо, ви и не знате колико сам ја заправо стар. Ја овде, заједно са мојом белом другарицом, овом дивном црквом, Св. Аном (дуд показује у правцу где се налази црква), стојим и чувам вас, ваше претке, а чуваћу, ако Бог да и ваше потомке. Свашта сам проживео, турско време, окупацију, два велика рата, бомбардовање, свакакве правде и неправде.

УЧЕНИК: Ако си ти дуде већ све то проживео, сигурно се сећаш и када је основана наша школа?

ДУД: Школа у којој данас учите, основана је мало касније, пре ње постојала је једна просторија, која је служила као учионица, која се налазила у порти цркве Св. Стефан.

УЧЕНИК: Тамо где данас живи наш отац Миленко?

ДУД: Да, баш тамо. Године 1864. коначно је била завршена изградња цркве Св. Стефан, годину дана касније, поред цркве била је подигнута једна мала зграда са дућаном, а поврх њега једна соба, која је служила као учионица.

УЧЕНИК: И у једној учионици су сви учили?

ДУД: То је било друго време. Родитељи нису радо пуштали децу да иду у школу, било је много посла на њиви, у кући, па ако би деца ишла у школу онда не би имао ко да помаже родитељима. Међутим, једном је једној мајци стигло писмо од њеног сина првенца, који је отишао у далеки свет да заради новац.

УЧЕНИК: Јел мајка знала да чита?

ДУД: Не, и пошто је већ била стара да иде у школу и научи да чита, уписала је свог најмлађег сина, те је он научио прва слова од свог учитеља Алексе и тако је мајци прочитао писмо. Тако су и остали родитељи одлучили да упишу своју децу у школу.

УЧЕНИК: Јел тај учитељ научио сву децу да читају и пишу?

ДУД: Он је био први учитељ, а после њега је долазило и одлазило још много њих. Био је један Михајло, па Тома, Павеле, Јован, Крста Маниташевић из Велике Хоче који је прва слова научио баш у оној маленој учионици у данашњем парохијском дому. Затим је дошао уцитељ Стојан, па Глигорије, Манојло, Сава и многи други.

УЧЕНИК: Ако је било толико учитеља, сигурно је било и много деце?

ДУД: Баш тако. Родитељи су све више и више уписивали децу у школу. Временом је једна учионица постала тесна за толики број деце. 1926. Године школа добија нову зграду, погодите где?

УЧЕНИЦИ: У порти цркве Св. Ане!

ДУД: ТАКО ЈЕ!

УЧЕНИК: Да ли си дуде био сречан због тога?

ДУД: И више него срећан. Уживао сам учећи са децом. Уживао сам да са њима делим све радости и туге.

УЧИТЕЉИЦА: Сигурно је дуде било много лепих, али и много тужних тренутака?

ДУД: Тако је, драга учитељице. Било је свакаквих догађаја. Али једини тужни догађаји су заправо били ратови, бомбардовање, неправде. Чак и када су ми гране ломили и плодове брали није ме болело, колико ти немили догађаји који нису заобилазили ни наше село.

УЧЕНИК: Дуде испричај нам неки лепи догађај који памтиш.

ДУД: Ух, било их је пуно. Знате децо испод мојих крошњи дешавале су се и свађе, састанци и растанци, али и први пољубци.

(Деца се смешкају)

ДУД: Чак мислим да је баш твој деда (показује на једног дечака) овде запросио твоју нану,

(Деца гледају у дечака и смеју се)

Учитељица: Молим те дуде испричај нам неки дечији несташлук, сигурна сам да их је било много. Понеких се и ја сећам, јер сам баш у овој школи научила да читам и пишем.

Дуд: Сећам се ја учитељице баш свега. Ти си била врло вредна и пажљива ученица. А несташлука, било их је пуно. Испричаћу вам један, једном се један дечак опкладио са једном девојчицом да је бржи и јачи од ње. Тврдио је да се пре ње може попети на моје гране, али девојчица је била храбрија. За тили час се попела и спустила са маојих грана. Дечак се попео али када је покушао да сиђе, није могао, почео је да плаче па су морали да му донесу мердевине да би сишао.

Ученица: Тако се дуде и дечаци из мог одељења праве да су јачи од нас девојчица па тако кад шутијарају лопту често те ударе, а то те сигурно јако боли?

Дуд: Не, не, не може мене то да заболи, јер ја заправо чувам моју другарицу цркву св. Ану да њу не ударите.

Ученик: Па ти си дуде као неки голман.

Учитељица: Тако је децо, стари школски дуд не само да чува ову предивну цркву, он чува и нас, све наше тајне, наша добра и лоша дела. Он годинама стоји на истом месту и свим генерацијама прича причу о једном метохијском селу, о школи, деци, црквама, виноградима. Ако га ми децо негујемо и пазимо он ће нам још дуго, дуго причати приче.

Дуд: Лепо вама говори ваша учитељица. Будите срећни, весели, разиграни, јер ваша срећа је и моја срећа. Волео бих да је што више деце у школи као некада, волео бих да није волео рата и да многа деца нису морала да напусте село, школу, мене

(Дуд се растужи)

Ученик: Немој да си тужан, обећавамо да ће нас бити све више и више.

Ученик 2: Хоћемо ако и ти као твој деда запросиш неку девојчицу баш овде.

Ученик 1: Па и хоћу, а требало би и ти, па да се и наши потомци овако окупљају у школском дворишту испод старог дуда.

Чује се звоно.

Учитељица: Хајдемо децо, вратимо се у учионицу. Надам се да вам је дуд помогао да осмислите представу за школски јубилеј?

Ученици(сви у глас) : Јесте!

Учитељица одлази са ученицима. Један ученик се врати, загрли и пољуби дуд и каже:

Ученик: Хвала ти дуде.

***

Предшколци: