КУЛТУРА

Јагликинова невоља, беше чисто српска – и не знајући за Владику Николаја и његове погледе на Европу, презирао је Културу а љубио Лепоту, Истину и Правду


Светислав Пушоњић

У издању “Виогора“ из штампе је изашла књига прича Душана Јагликина “Људи јачи од времена и судбине“. Први и једини пут ово изванредно дело штампано је 1985. године у издању “Просвете“ и након пуних тридесет година поново је угледало светлост дана.

1533678_905224709563293_183841147_n

Цена књиге је 400 динара, а може се поручити на телефон 063/759-76-41  или на мејл viogor.bg@gmail.com

***

Момчило Селић

БАЛАДА О ЈАГЛИКИНУ

(Поговор књизи прича Душана Јагликина “Људи јачи од времена и судбине“)

Душан Кокотовић – на корицама своје књиге Људи јачи од времена и судбине потписан као Душан Јагликин – непознат је писац. Као и многих других, ни њега нема у Књижевној топографији Београда, издатој пре неколико година не би ли се овековечио културни геноцид над српским народом. У том замашном и луксузном тому, истина, има и комунистичких квазивеличина и младих узурпатора, и октроисаних уредника и књижевних критичара – уврштених више због политичке и поданичке подобности него због доброг и значајног писања.

Но Јагликин, на сопствену штету и нашу жалост, подобан изгледа не беше: висок, темељан, оштрих црта, кратке косе – када су се носиле битлс фризуре – подругљиво је гледао по редакцији Студента и понајвише ћутао. Тадашњи главни уредник, а данашњи амбасадор већ укинуте Југославије у Чешкој, узвраћао му је благонаклоним подсмехом. Наиме, да уредник није Србин – будући по мајци Јеврејин а по оцу, судећи по изгледу, Цинцарин – тада нисам био свестан, али изгледа да њих двојица јесу. Нити ми је било чудно у то време да се Јагликину само помоћник главног уредника, муслиман – данас, кажу, у Загребу – радовао као човеку, мада могућем противнику у бескрајном, необјављеном рату између Нас, и Њих. Остали уредници, те 1968. наводно превратничке године, били су међусобно и у главноме слични: један будући добитник свих Брозових и постброзових књижевних награда, члан свих књижевних жирија и удбаш од основне школе, један будући лекар, аутор књиге о свом путу од блатњаве, косовскометохијске колибе до звезда, један умишљени српски Толстојевски, један будући аутор једног јединог филма и једне телевизијске поруге босанским Србима у рату 1992-1995, један син Брозовог генерала, те будући позоришни и културни enfant terrible и перјаница ЈУЛА, један писац без дела али будући шеф српског ПЕНА и уредник Књижевних новина, потом амбасадор у Канади и још неки, такође млади и перспективни. Међу њима се Јагликин, сећајући га се накнадне памети, кретао безмало као ја: обазриво, под присмотром на некоректност, безумље, и, најгоре од свега, слободу.

Јер, за Људе јаче од времена и судбине ваљало је много некоректности, безумља и слободе, и још више храбрости, тако ретке међу Србима после Пасјих гробаља, Зиданих мостова, Кочевја, Лисичијих јаркова, Голих отока и безбројних других стратишта Новог светског поретка – тада предвођеног Авангардом пролетаријата, Савезом комуниста Југославије. За тај страх, заправо, нису нам били потребни још Вуковар, Западна Славонија, Крајина, Дејтон, те Косово и Метохија; ћутати и поникнути беше нам наук већ из куће, школе, с радног места и јавног скупа. „Рођени у слободи и стасали у врлини” беху и остадоше само ретки међу нама: деца било истинских комуниста, било непокорних четника. Зарад континуитета страве сви остали писци осим Душана Кокотовића, алијас Јагликина, тематски су заобилазили безмало све у чему смо и ми и они живели. Но, судећи по Људима јачим од времена и судбине, штампаним у Београду после Брозове смрти, Кокотовићу као да још тада беше јасно да ће и Маршалова тиранија личити на шалу наспрам финог, плишаног, научног угњетавања наступајуће, планетарне демократуре.

Јер Јагликин је, по једнима, ликвидиран, док је по другима умро у лудници, такође „у присуству власти”. (Видим га како се смеје, снажним, целим зубима, оштрих очију којих се сећам као плавих, можда и због брида иза њих.) Његову књигу донео ми је 1992. Слободан Савић, електроинжењер с Озрена, као највећу драгоценост коју је могао понудити једном заљубљенику у живу реч. Дубоких, смеђих очију, предајући ми је као Свето Писмо, рекао је: Прочитај! И, вративши се са зараћеног, попаљеног и ојађеног али пркосног Озрена, заронио сам у дело човека коме сам се чудио још за време Јулских демонстрација 1968, док је на Филозофском држао говоре који су слутили на смрт, стрељања, полом, и зло. У гомили одакле сам га слушао, један црни момак, оштрог лика, понављао је безмало себи у браду да не знамо „шта су митраљези!”, али ни његову ни Душкову позорност нисам тада разумео. „Какви митраљези!?” суздржавао сам се да не викнем, но, већ недељу дана потом, гледајући у успаљене очи пуковника ЈНА, оца једне другарице се факултета – док је дрхтећи говорио као „све студенте ваља пострељати!” – почео сам се будити. Војников поглед (вероватно косовца стасалог на једном од губилишта 1941-1956) – а не ни Јагликинови смушени, придављени, метафорични говори, нити речи допола виђеног момка у мраку под липама Филозофског факултета – запутио ме је стазом која је Душана Јагликина (кажу, да му се мајка звала Јаглика) повела у смрт па, изгледа, и у заборав, а мене већ ко зна куд.

Ко је, наиме, могао знати да је Душан Кокотовић, „Вебер у пролазу” (псеудоним из Јежа и другде), неухватљив до мере наслућене тек пре десетак година, када сам некадашњег главног уредника Студента питао за њега. Није се, истина, више ратовало за Вуковар али јесте за Босну и Херцеговину, а уредник је већ предавао на некој Књижевности (Југосветској или Светској), и важио за стручњака за Чехе: Кундеру, Хавела, Храбала, Шкворецког и остале. Нехајан на судбину одстрањених непоћудника из Уже Србије – а камоли из неких других, наводно српских „простора” – није ми могао, или хтео, задовољити знатижељу. Јер судећи по лику, понашању, претпостављеном мајчином имену и сопственом презимену, Кокотовић је долазио из крајева „реметилачког фактора” (како Мађари испрва називаху Хрвате) а љубитељ и поштовалац Чешке школе за такве није имао разумевања, називајући их – наравно не у лице – џуџама, гегулама, или сељоберима.

Јагликинова невоља, наиме, беше чисто српска – и не знајући за Владику Николаја Велимировића и његове погледе на Европу, презирао је Културу (с великим К) а љубио Лепоту, Истину и Правду, међу школованим горштацима обично побркане с Уметношћу. Некадашњем главном уреднику, патентираном београдском дисиденту, заљубљенику у Прогрес, материјално благостање и средњоевропску комоцију, и уметност нажалост стајаше безначајна: омањи, обал, и мангупски, варошкапијски осмехнут, у Култури се још и сналазио док од уметности није ни покушавао да живи, ни превођењем Кундере. Ко је честит, наиме, могао предавати Лепоту, Истину и Правду – па и Уметност – на Југосветској (или Светској), када је њих одувек било немогуће дефинисати већ једино препознати, и волети? Како без академских, и помодних мерила терорисати студенте и јавност, и чиме убеђивати урођенике да њихови мера и укус нису битни? (Зато је, претпостављам, и један студент од свог професора Књижевности недавно чуо да похађа погрешан факултет, јер тражи смисао литерарног дела. Парафразирајући Хемингвеја („Ко тражи поруку, нека иде на пошту!”), професор – цењени лауреат безначајног опуса, такође члан безбројних жирија, увек уморног, блазираног, безосећајног лица – само је изговорио што бивши главни уредник, његов колега, није имао потребе: Јагликин, наиме (као и поменути студент) осећао је жестоку глад за Смислом а то се на Југосветској није толерисало, без обзира на све чешће јавне позиве обојице професора на „толеранцију”.)

Наиме, смисао је могао одвести студенте па и читаоце до духовног, моралног и антрополошког – а не само естетског – вредновања написаног. Душан Кокотовић, безречно оштар у свом зеленом, сомотском сакоу, мајице уз снажан, преплануо врат, двојицу професора књижевности и остале из чаршије подсећао је на свет ван књига, на речи са смислом и значењем, не искључиво звуком и звеком. Да се за реч може погинути уважени професори су знали, мада посредно; да се за њу мора живети, претпостављали су, опет на основу записа. Но жив, Јагликинов пример нису могли трпети: пред њих је истурао огледало у коме су се видели какви јесу, а не какви се међусобно хвале и награђају. Стога ми, претпостављам, некадашњи главни уредник и будући амбасадор није ни одговорио када сам му, усплахирен, 1992. рекао да ваља учинити све да се уморени Јагликин не заборави, да му се радови прикупе и наново издају, а да се и „критика” меродавно позабави њима. Душан Кокотовић, очигледно, није припадао ни Култури ни Књижевности, већ живом билу свог народа – чију је чемерну историју после „Ослобођења” 1944. описао у једној танкој, брошираној књижици – не много дебљој од, рецимо, МикаилаСребрне двери Всеволода Иванова, или Бабељеве Црвене коњице.

Таква књига, чудом објављена 1985, а писана безмало десет година раније, и дан данас остаје недоступна и Критици и Култури овога народа – као и када сам 1980. пред Окружним судом у Београду тврдио да не можемо у Будућност са Деобама Добрице Ћосића без нечега макар налик Шолоховљевом, од непознатог белогардејског аутора украденом, Тихом Дону. За своје речи сам тада добио седам година затвора, Јагликин за своје утуљење, а млади студент подсмех и покуду свога професора, за кога не бејах ни чуо када су ме одвозили марицом у затвор. Подсећајући се тих времена – када се главни уредник хвалио насловном страном са Круикшанковим гравирама из Алисе у земљи чуда (као врхунцем субверзивне, антиброзовске делатности) – помислио сам и на моје саучеснике при издавању првог југословенског самиздата, за који смо били изведени пред судију за прекршаје и оцрњени у штампи. Мада данас и Б92 издаје некакав „Самиздат”, новцем добивеним са Запада, судбина Часовника као да одсликава сву тугу наше књижевне сцене не само тог доба. Наиме, комплементарна Јагликиновој, та прича – о једној корисној будали (мени), једном комунистичком дисиденту, једном лажном бунтовнику, и једном апатриду – штошта објашњава и данас; претпостављам да се имена остале тројице аутора могу наћи у свим антологијама Српске књижевности па и у Књижевној топографији Београда. Јер, најпознатији од њих – иначе изузетно даровити прозни писац – као партизански комесар, џелат и убица беше Србе таманио и ниподаштавао, а други – иначе добар песник – фебруара 1980. беше сведочио против мене на мом суђењу за вербални деликт, док трећи – врло проницљив есејиста – беше одавно схватио да није Србин већ Рус мојсијевског порекла, затечен злим поднебљем и горим окружењем. Покушај, наиме, да се направи часопис отворен забрањеним и онемогућеним писцима власт је 1979. оценила као неприхватљиву политичку диверзију, а да се ни у наше доба ништа није променило сведочи, рецимо, и судбина једног талентованог, истински субверзивног младог београдског песника, спреченог да објављује игде сем у Дверима јер, наводно, „није познат”.

Но, где моју Клупу 1968. године нису хтеле да штампају управо моје колеге из Студента и Видика (пошто је, по речима тадашњег главног уредника, „повлачила робију”), уредник Просвете готово двадесет година потом преварио се да објави Јагликина. Колико су се он и Јагликин познавали, и какав је однос био међу њима, не знам. О Кокотовићу ми иначе нико ништа није могао казати мимо његовог истинског презимена и приближног времена рођења – између 1937. и, рецимо, 1941. И, као што не постоје никакви биографски па ни библиографски подаци за једног од најбољих српских писаца свих времена – Станислава Кракова, аутора сјајне, књижевно бесмртне апотеозе српске храбрости у ратовима између 1912. и 1920. године – тако је и све у вези с Јагликином апокрифно или, још горе, анегдотално. Дознао сам, тако, да Душан Кокотовић ипак није био сарадник Удбе, како се по чаршији причало – мада сам и без тога могао јамчити да аутор Мелине проститутке, Ице капетана, Злог доба и других прича из Људи јачих од времена и судбине никако није могао бити жбир већ само човек толико зазоран на ухођење да га је већина познаника пригодно сматрала параноичарем. Такође, речено ми је да Јагликин није био „ликвидиран”, како се говорило, већ да је умро од ретког, прогресивног сушења мозга у душевној болници.

Да је проблем са Јагликиновом прозом дубљи но сам и ја у својој стеченој подозривости могао претпоставити, показало се и приликом састављања овог броја нашег електронског часописа: сарадници којима сам предочио Људе јаче од времена и судбине су у њима видели или документ, или „стварносну прозу” из Шездесетих. Неки, и сами писци, осетили су лепоту и величину Јагликоновог дела – разочаравши се, међутим, последњом, десетом причом, Високоморални убица. Немајући непосредног искуства са неким београдским уредницима, нису могли ни појмити да се књижевни текст може делотворније уништити благим витоперењем него тврдом и непорецивом забраном. Наиме, Високоморалног убицу јесте написао Душан Кокотовић, али га сам сигурно никада не би ставио уз осталих девет приповетки које чине романескну целину, већу од пуке збирке. Пошто се као уредник потписао још један песник који је на суду сведочио против свог пријатеља (случај Вунених времена), искључено је да се Високоморални убица у Људима јачим од времена и судбине јавио случајно. О вештацима из тадашње Просвете да се рећи много, али да нису познавали књижевни део свог заната, не. Као што је, рецимо, мени уредник Дуге, изменом једне једине речи у неколико страна текста успевао померити смисао целог написа (за то је потребан дар), или, као што су уредници НИНА успели да понављањем једног, искасапљеног пасуса моју Страву донекле обезубе, тако је и надодавањем једне параноичне и очајничке приповетке на девет ведрих, храбрих мада такође дубоко потресних прича, Људима јачим од времена и судбине ударен печат дилетантизма. Укратко, уместо да Јагликинова књига буде један од наших најбољих кратких, конфабуларних романа, додатком Високоморалног убице она нам је представљена као само још један, безмало промашен покушај казивања нечег дозвољеног једино повлашћенима.

Јер мада се, рецимо, код Михајловића у Тиквама и Фреде лаку ноћ јављају истински јунаци наших брозовских и пост-брозовских живота: полицијски доушници, Удбини и Косови џелати и убице, тамнички кључари, кућни, улични и рејонски тајни и јавни надзорници, дојавници, активисти и слични, тај академик САНУ се њима бави дозирано, инсистирајући на њиховој психопатологији (слично, рецимо, Ћосићу у Деобама), док Јагликин тужи о „нашој стварности” јасно, као кос. И незнајући за тежње, рецимо, новије англосаксонске прозе да се одрекне описа у корист чистог исказа, Јагликинових девет бисера – мада неједнаке вредности – чине ниску каквом би се поносила свака велика књижевност, па и она започета већ заборављеним, од многих презреним десетерцем.

Наиме, Јагликин је, очито, био јунак. Јер живети тако нехајно, окружен морално-политички подобним уредницима и осталим марксистички образованим јавним радницима – данас већ устоличеним у бахату и незаобилазну власт – јесте увек било херојство тим веће што, изгледа, Кокотовић није имао залеђа. Ко му је отац био, а ко стриц, тетка или ујак, не знам; да су били моћни тешко да би он завршио у лудници, уморен. Наиме, чудне се каријере и још чуднији опстанци могу тумачити једино познавањем прилика прећутаних „нашом” литературом. Јер, на француско Cherchez la femme!” или латинско cui bono? наши животи захтевали су и додатни, често и несвесни одговор на питање над питањима: „а где је ту Служба?” Ко за кога ради преиспитујемо се стога и данас, у зрелим годинама или старости. Но, ни литерарног решавања таквих загонетки Кокотовић се није либио: горштак, благо, ћутке презрив наспрам асфалта, разговарао је с курвама, убицама и сецикесама и, на свој и наш ужас, састављао повест масовног злочина који је морао довести и до Вуковара, Кравица, Медачког џепа и Кумановског „споразума”. И, мада је наше Откровење још далеко, својим делом и животом предочио нам је да јама којом слободно падамо ипак није „бездно” – да се окористимо лошим изразом још једног „нашег” угледног, чаршијског аутора.

Кобно, стога, и по наше потомке биће читање српске „књижевности” друге половине двадесетог века. По свему судећи намерним разарањем наше баштине – како друкчије тумачити вишедеценијски јавни, академски и институцијски мук о комунистичком терору и удбашкој и косовској подлости, и подржавање „уметности” безнађа, бесмисла, досетке, те помодног, ружног, ниског, тривијалног, или апсурдног – сопство будућих Срба мораће се, изгледа, опет ослонити на средњовековне јуначке песме, Вука, Његоша, Матавуља и Марка Миљанова, пошто од величина из брозовског и постброзовског доба неће имати да преузму ништа. Јер, технолошким, потрошачким и трговачким живљењем лишен везе са српским предањем, идентитет наших потомака се из Басариних, Великићевих, Арсенијевићевих, Гаталичиних, Пантићевих – да не кажемо Кошевих, Кишевих, Давичових и Албахаријевих литерарних сочиненија – неће напојити. Сиромашна мишљу и духом, бездушна лажном осећајношћу или урбаним цинизмом, замумуљена, мимолазна, аморална или неморална – без икаквог, да не кажемо јагликиновског, осврта на бестидност наше свакодневице – таква Култура оделила нас је од наше бити више него векови робовања под туђином. Безбожни, стога, и са нашег штива – у времену које иште хероје а уздиже хуље и кепеце – и даље се из сопства преваљујемо у туђство, у копију копије неког недостојног, чак срамотног оригинала.

Но, нажалост, других Срба мимо нас нема. Јагликин, истина, није написао наш Рат и мир, а још мање Злочин и казну, али нам је оставио сасвим довољно да нам и једном, једином његовом причом наговести оквир онога што нас је снашло три пута у истом веку. Јер, као сваки истински писац, Јагликин је творац сопственог, па и нашег мита: његов, рецимо, Кега Грујов из Зборовишта поносан је што је ујео милицајца за палац ноге кроз дебелу, војничку цокулу. „Понос”, пише Јагликин, у својој причи Оћа Вајкалица, „је када се се покојни Кега Грујов шетао вашаром и просио, после затвора… и тражио по динар, два, старих – да купи леба и да једе. И онда наишао онај судија што га је био осудио и погледао га онако прекораменице и бацио му пред ноге сто динара у артији, и то у оно време, а Кега Грујов само прошо преко њих и није их ни погледао. И умро је убрзо од свог поноса лично! Ето колико је било опасно то да имаш понос… Ваљда су га зато и затрли. Све изгазили, разумеш ти мене! Целу њиву поноса. Па после прешли кречом преко ње, па ваљак парни одозго, па асвалт – да га нема више, и то ти је. То ти је ово што ја као пољопривредник могу да ти кажем о поносу и људима. Било га је некада, не кажем, причају људи, али данаске – слаба вајда. Нема. Изгледа да се и само семе затрло. Или крију семе поноса од људи те га не дају сваком, а тамо где би тели да га запате – као да се не прима. Ето!”

Душан Кокотовић, међутим, у овом случају није био у праву. Поносан, блистав у зеленом сомотском сакоу, широких прса, повисок, горштачких црта, осмеха једва назначеног (никако презривог) у угловима пуних, мушких усана, те кратке, ратничке, проседе косе (без зализака, проређености на темену, умлаћености, или мазива), без грама сала на себи, обезружан (осим јунаштвом и истином) умро је од свог поноса, лично, како каже наратор Оћа Вајкалица, српски шерет. Но, групно, Јагликин је још жив – у мени и осталима који су га знали (па макар га многи и прећуткивали), а надам се да ће поживети и у потомцима. Јер, доба се не може бирати колико ни битије: дедови и очеви су нам нешто (најчешће из незнања, и најбољих побуда) разградили, ми га, понеки, наново састављамо а они ће га, Бог дао, склопити и чувати, па о њему потом писати и причати громогласно, отворено, и истинито као Душко Јагликин – а не као муцавци, подражаваоци, шмирери, фолиранти или фарисеји из наше, још непромењене, школске и друге лектире. Јер, уметност не извире из невида већ видела: ми смо сами већ метафора, и закукуљивати ту метафору, извлачити је као злу нит из метафориних метафора метафоре може се свиђати једино хуљама, оданим Лажи.

Јер, природно је битисати у греху али тежити врлини, док стремити обмани могу једино зликовци према којима су пуки извршиоци духовних и других злочина само сени на ровашном и зарушеном зиду.