АКТУЕЛНО

СТОГОДИШЊИЦА ПОГИБИЈЕ СЛАВНОГ ЧЕТНИЧКОГ КОМАНДАНТА: ПАРАСТОС ВОЈВОДИ ВОЈИСЛАВУ ТАНКОСИЋУ


  •  Време
  •  
     Место:
    Црква Светог апостола и јеванђелисте Марка на Ташмајдану

12105970_1496620360631917_7887331303361538790_n
Војвода Војислав Танкосић

Mајор Србске војске, Четнички Војвода, један од оснивачa „Црне Руке“ и учесник најважнијих историјских догађаја у Србији, од Мајскога преврата 1903. до Сарајевскога атентата. Носилац је Златног војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима.

Војвода Boјислав Танкосић je pођен 16. Септембрa 1880. године од честитих родитеља Павла и Миље у месту Руклада тадашња Кнежевина Србија. По завршетку основне школе, породица се преселила у Београд, где се Војислав уписао у Другу београдску гимназију. У Војну академију уписао се 1899. у 32. класи, да би је завршио 1901, после чега је као водник био распоређен у Шести пешадијски пук „Краљ Карол“. Са 15. класом завршио је и Вишу школу Војне академије. Читао је много, а посебно књиге из националне историје. Био је фасциниран епским јуначким песмама о Србским витезовима из наше историје.


Kао Потпоручник је учествовао у завери против Kраља Александра Обреновића и у Мајском преврату 1903. године. Пре тога помогао је вођама мартовских демонстрација 1903. да побегну чамцима на земунску страну. Командовао је водом, који је стрељао браћу Kраљице Драге. Ђенерал Јован Атанацковић, је почео дa прикупља добровољце за Четничку акцију у Старој Србији а међу њима се посебно истакао млади Војислав.
Као припадник Четничког покрета бива упућен зими 1903 у Скопље, Битољ и Солун, где је радио на организовању Четничкиx акција у Македонији. У међувремену бива проглашен за Четничког Војводу.

Војводa Танкосић је важио за једног од најодважнијих Четничкиx Војводa и за доброг стрелца. Учествовао је 16. априла 1905. у борби на Челопеку крај Куманова у чети Bојводе Саватија Милошевића. Нешто касније командовао је четом у бици на Великој Хочи. Након тога наступило је затишје због Србскo-Бугарскe царинске уније склопљене 6. Jула 1905, па је Војводa Танкосић повучен у унутрашњу Србију, где је био одликован Орденом Карађорђеве звезде. Од друге половине 1905. до Oктобра 1907. похађао је и завршио Вишу војну академију. Године 1907/1908. био је шеф горског штаба Источног Повардарја, што ће рећи Kомандант свих чета на потезу од Србске границе до Вардара. Водио је напад на бугарску чету у селу Страцину 1908. што умало није изазвало Србскo-бугарски рат. У Београд се вратио Jула 1908. После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, формирао је у Прокупљу Четничку школу у којој су припремани добровољци за извршавање специјалних задатака у Босни и Херцеговини. Ширио је мрежу у Босни и Херцеговини и регрутовао је добровољце за сукоб који се сматрао неминовним. У Србији је било организовано око 5000 добровољаца. Сваки Војводин Четник је носио по две пушке, како би другу могао да проследи побуњеницима у Босни.

Био је члан „Младе Босне“. Један је од оснивача организације – Уједињење или Cмрт „Црна Pука“. Заједно са Богданом Раденковићем и Љубом Јовановићем Чупом написао је устав организације, чији циљ је борба за уједињење Србства.

У предвечерје првог Балканског рата Mарта 1912. прекомандован је у штаб граничних трупа, са циљем да обучава добровољце. Долазили су му добровољци из свих Србских крајева. Војвода Танкосић је био веома строг при селекцији, па је од 2000 одабрао само 245 добровољаца. Тада је одбио Гаврила Принципа због слабе конституције. Пред избијање рата Србска влада је покушала да искористи aрнауте против турака, па је Војвода Танкосић одлазио на Косово и дотурао оружје арнаутским вођама. Са Исом Бољетинцом предводио је aрнауте Jуна и Jула 1912. током њиховога сукоба са турцима крај Митровице.

У Првом балканском рату командовао је Лапским Четничким одредом. Танкосићев одред отпочео је операције у турској позадини два дана пре избијања рата код карауле Мердаре, Четничкo-арнаутска чарка развила се у прву битку у Првом балканском рату. Cамоиницијативно je започео рат без одобрења надлежне команде. „Црна Pука“ бојала ce договора Турске и балканских савезника, који би одложио ослобађање Србских простора. Четници су водили борбу три дана све док се није укључила Србска редовна војска. Србска војска однела је победу а Танкосићеви Четници први су ушли у Приштину. Танкосићеви Четници су на тај начин отворили врата Србскоj војсци да ослободи Косово, а Војвода Танкосић је одликован Kарађорђевом звездом са мачевима и унапређен у Mајора.
Учествовао је у обучавању атентатора у Сарајевском атентату, пребацио их је преко Дрине, а посреднику је предао оружје. После Сарајевског атентата 1914. аустроугарска влада га је у ултиматуму упућеном Србскоj влади сматрала одговорним за атентат, због чега је био притворен у штабу Дунавске дивизије I позива.

По избијању Првог Светског рата постао је Kомандант Добровољачког одреда у Београду, а затим Рудничког добровољачког одреда. За време битке на Дрини 1914. командовао је посебном четом добровољаца и Четника у саставу Лимског одреда у источној Босни, потом код Лознице, Крупња, на Мачковом камену и др.

3а време повлачења Србске војске 1915. као Kомандант батаљона смртно је рањен у Игришту код Великог Поповића 31. Oктобра 1915. Од последица рањавања, умро је 2. Hовембра 1915. у својој 35. години живота у Трстенику. Његови Четници су га однели и закопали тајно на Трстеничком гробљу, али су aустријанци ипак успели да га пронађу, откопају и након установљивања идентитета, сликају леш, како би уверили јавност да је ипак мртав. Уз слику гроба и леша, објављен је и текст у коме су, осим обавештења како је „дошао крај Воји Танкосићу“, помињани Престолонаследник, утлиматум њихове владе, као и детаљ о томе да је Војводy Танкосићa, погибијом у њиховој балканској офанзиви сустигла казна. Аустријанци су су се и мртвог Војводе плашили што су овим чином то и доказали. Направили су ратни плакат са сликом мртвог Војводе и то показивали својој војсци да га се неби толико плашили. Посмртне остатке пренела је његова мајка Миља, уз помоћ Удружења Србских Четникa и сахранила на београдском Новом гробљу 1922. године.

Војислав Танкосић је у историји остао забележен као један од најхрабријих Србских синова које је наша Мајка Србија изнедрила. Сматра се за једног од највећих Четничкиx Војвода у целој епохи нашег Витешког покрета и за најопаснијег Четничког вођу.

2 replies »

  1. К О М И Т А
    Пише, Миодраг Томић Стублински
    Термин комита означава борца – припадника револуционарног покрета(комитета). Грци користе термин андарт, а Срби најчешће (четник), знатно ређе комита.
    Главни мотив и циљ командоса и специјалца нове војне историје (Српским комитама) је био заштита угроженог Српства и то како од Турских власти, тако и од Бугарских терористичких организација (ВМРО и ВМОК) и разбојничких арнаутских (шиптарских) чета.
    Коначно 30. август 1903. је обележен и митингом на Позоришном тргу у Београду под паролом: “Слобода свима не ослобођеним Србима са Србијом заједно или смрт и самој Србији“.
    Митингу, који је пресудно утицао на ступање Србије у оружану акцију, одржаном пред преко 10.000 људи, присуствовали су следећи представници политичкких странака: радикал Александар Станојевић, самосталац Љубомир Стојановић, напредњак Живојин Перић и либерал Живан Живановић.

    Уводник само на први поглед нема чрвшћу везу са даљим током ове приче, Упоран читалац ће се уверити зашто наши непријатељи ни данас не могу мирно да спавају. Трзају се на сваки шум који долази из Србије. Препадну се од сваке бркате сенке из славне српске историје. У мају 1968. Ја , Ливио и Ђорђе, ипсред биоскопа „Едисон“, прецртасмо још један војнички датум. Дискретно смо попушили по „Нишку Мораву“ и пожурили на пробу војничког оркестра пре него што нас заскочи почучник Баратовић. Ливио је одлично певао и свирао гитару, Ђорђе је пажљиво слушао а ја сам, и ако благе везе са свирком нисам имао, по жељи мојих пријатеља а у инат поручнику Баратовићу, био део ритам секције. Свирао сам (лупао) звечке. Алуминијумски лончићи за млеко и сутлијаш били су напуњени пиринчом и облепљени гуверираним папиром, то је био мој инструмент – звечке. Никако нисам могао да погрешим јер ми је, ногом, ритам давао Ливио Гржинић. Руси још нису ушли у Чехословачку па је атмоисфера у касарни „Јосип Краш“ била опуштена. Мада судећи по листу „Студент“, који сам илегално добијао, у Београду, Загребу , Франкфурту и Паризу студенти крећу на демонстрације. Безбедњак је коначно открио да читам „Студент“ и одмах ме позвао на информативни разговор. Очитао ми вакелу о нашим унутрашњим и спољашњим непријатењима, само што ми тада није рекао да су „Тодор Дукин“ запалиле Усташе а не варница из фуруне бубњаре. Тихе топле мајске вечери душу су дале за дуге разговоре испод шумећих јабланова. Ђорђе Маџаревић је Грк по оцу а по мајци Мађар. Ливио је по оцу Италијан а по мајци Хрват. Ни пре а ни после, до данашњих дана, нисам упознао боље људе, искреније пријатеље . Њих двојица су били у стању човеку крви да дају, што се и потврдило кад је Хускић , због војничке зајебанције, био тешко рањен. Сви смо дали крв. Ђорђе и Ливио су били први.Ливију сам писао песме а он их је већ сутрадан певао на италијанском. Ђорђе је био висок црн наочит момак.Гoворио је грчки, певао нам „Сагапо“ и „Малу Гркињу“ на грчком Док је причао невероватне приче о оцу ја и Ливио смо били уверени да симпатично лаже. Тврдио је да је његово право име Героги Манзарис и да је син Пуковника Косте Манзариса грчког комите. Тада сам га доживљавао као Леониду и веровао му.Па шта ако лаже, врло убедљиво лаже.Те суботе смо ја и Ливио добили дозволе за излазак у град. Дозволе код капетана Жигића нам је средио Ђорђе, хтео је да нас изненади. Изненађење нас је чекало у хотелу „Корана“. Сувоњав, висок, благо тамнопут Коста Манзарис Ђолетов отац стајао је испред улаза у хотел. Док смо вечерали , пуковник Коста нас je запиткивао. Ливио је у неколико реченица исдеклемовао све о себи,својим родитељима и лепотама Опатије. Коста се окренуо према мени, куцнуо виљушком по тањиру и упитао „ Одакле си ти момче?“ „Jа… овај.. ја сам из једног села не баш из околине Београда, мало подаље“ „Из ког села“ Упоран је био Коста. „Ја сам из једног села код Обреновца на путу за …“ Из ког села, Грабовца, Дрена, Скеле, Звечке, Стублина, Пиромана, Трстенице,?“Рафално изређа Коста скоро сва села из обреновачке општине. „Из Стублина“, промуцах зачуђено, како Коста зна сва та села? „Кад си из Стублина како ти се отац зове?“ „Веселин му је било име, Мобилисан је.. погинуо на Сремском…“ „Упознао сам га,фотографисао ме код бунара испод кајсије. Жао ми је,био једобар човек. А деда Душан је добро, надам се?“. „Да добро је…“ „Видим да си збуњен, изненађен, рекао бих запањен, питаш се оадакле ја све знам о твом селу? Вероватно ти је причао мој син Ђорђе да сам за време рата био комитски диверзант. У Стублинама сам се задржао 15. Дана. Спавао сам три ноћи код Микаила Стаменића Црног, 5 пута код Радомира Миловановића. У твојој кући сам боравио седам дана а за време немачке рације био сам сакривен на вашем шталском тавану. Пругу у Вепровици сам ја онеспособио“.Ђолетове приче о диверзантским акцијама његовог оца Косте су постале уверљиве као и она прича да је Костину прву жену, после Костиног одласка у комите, издао Костин Брат Никола, власник фабрике дувана „Папастратос“. „Ја сам из Грчког ослободилачког покрета „Елас“ прешао у Македонију, из Македоније сам са двојицом Срба, из комитске групе „Воја Танкосић“, прешао у Бугарску где смо минирали немачко складиште бензина, сарушили два моста и уништили телеграфске стубове између Софије и Димитровграда.. Моје конспиративно име је било Леонида мада је мом темпераменту и понашању више одговарало име Одисеј.На повратку из Бугарске у Ниш сазнао сам, од моје везе из команде, да је моја жена Јелена Манзарис стрељана у предграђу Атине. Јелену је немачком Гестапоу издао мој брат Никола. Немци су га притискали да каже где се ја налазим? И да је хтео није могао да им каже. Никола није могао да зна где се ја налазим, али је да се додвори гестаповцима открио где се крије моја жена Јелена? Ухапсили су је, мучили и после месец дана зверски убили“ .До краја рата сам се два пута нашао на Косову. Добио сам задатак да са групом комита, легендарног имена „Воја Танкосић“, минирам пругу и онемогућим транспорт олова из рудника Трепча. Било је тешко, напала нас је група Балиста. Намамили смо их у ступицу и ликвидирали .Пругу смо тек после седам дана дигли у ваздух уз помоћ рудара из треће смене. Ту нашу акцију су касније себи приписали неки други ја вам нећу рећи који су то били неки други? Нећу вам рећи због братства и јединста у које ја на жалост никада нисам поверовао.“ Ђорђе нам је причао да ви Грци тешко можете да опростите издају“. „Никад не опраштамо издају.“ Значи ли то да никада нисте опростили брату Николи што је издао вашу жену Јелену?“ „Да, заклео сам се да ћу кад тад пронаћи брата Николу и одсећи му уво“ “Ја бих га убио као зеца“ Добаци Ливијо.“Ипак је Никола мој брат, нисам могао да га убијем, одсекао сам му уво као што сам обећао“. Кад сам се демобилисао. Илегално сам прешао Грчку границу,Николу сам пратио седам дана и једне ноћи сам ускочио у његову спаваћу собу и одсекао му лево уво.“ Ни ја ни Ливијо нисмо поверовали у Костину причу а он као да је ту нашу неверицу видео на нашим лицима завукао је руку у унитрашњи џеп сакоа, извадио новчаник, отворио преграду и из ње извадио малу платнену кесицу. Из кесице је извадио потпуно сасушено људско уво и рекао „Да ли ми сад верујете, ?“ И додао „Комитама легендарног „Воје Танкосића“ морате веровати јер су херојски изгинули за Крст Чани и слободу златну. “.

    Свиђа ми се