Љиљана Јовановић

ХЕМИЈА ОТРОВНИХ ГЉИВА


Извор: The Chemistry of Poisonous Mushrooms
Превод: Љиљана Јовановић

Данашњи текст је извод из књиге “Зашто аспарагус утиче да ваш урин мирише? И осталих 57 чудних питања о пићу и храни”. Књига је доступна за куповину у продавицама Амазон и у књижарама у Великој Британији. Ако нисте у Енглеској, вреди да знате да “ Book Depository ” нуди бесплатну доставу у велики број земаља.

Chemistry-of-Mushrooms

Постоји разлог због којег препоручујемо да не сакупљате дивље гљиве уколико нисте обучени да препознате различите врсте гљива, јер неке гљиве садрже смтоносне отрове, а могу да изгледају потпуно истоветно као јестиве гљиве. Од различитих отрова гљива, они који изазивају највећи број смртних случајева, су amatoxini и orelanin.

Чудно названи “Мртвачка глава – Amanita phaloides, зелена пупавка” и “Анђео смрти- Amanita ocreata” садрже аматоксине. Аматоксини су фамилија структурно сличних компонената, са малим променама у структури различитих типова, од којих су десет за сада познати. Главни аматоксин који је нађен у знатнијим количинама су: α-аманититн, βаманитин, и γ–аманитин, сва три имају средњу (леталну) смртоносну дозу око 0,5-0,75 милиграма /кг телесне тежине.

Симптоми тровања аматоксином, се испољавају од 6-24 сата, након јела. Почетни симптоми су стомачни грчеви, повраћање, дијареја, стање се може поправити после неколико дана, али токсин може да изазове престанак рада јетре и бубрега, доводећи до смрти од 5-8 дана након конзумације гљива. Процењено је да око 10-20% дијагностикованог тровања гљивама аматоксином ће завршити смрћу, док многи од оних који су преживели тровање, морају да имају трансплантације јетре да би преживели.

Cortinarius rubellus, (Црвењача) и (Планинска копренка), Cortinarius orellanus, садрже ореланин, отров који у почетку изазива жеђ, стомачне грчеве и повраћање, а може да изазове задржавање мокраће. Почетни симптоми се могу појавити тек после 2 – 3 недеље, иако нису приметни 2- 3 дана од дана, када је конзумирана гљива. Каснији симптоми изазивају проблем са бубрезима, који могу у тешким случајевима да изазову потпуни престанак рада бубрега. У том случају једина помоћ отрованом је трансплантација бубрега, јер не постоји антидот против ореланина. Средња летална доза је 12-20 милиграма на кг. телесне тежине код мишева, мада се сматра да та количина може бити нижа код људи.

Најпозантија и најлакше препознатљива гљива је Amanita muscaria, Мухара. Ова црвена гљива са белим тачкама садржи компоненету мускарин, мада је то количина мања него у другим гљивама. Процењује се да је садржај овог отрова у гљиви само око 0,0003% тежине гљиве. Раније се сматрало се да је мускарин тај који је одговоран за отровност гљиве, али се у међувремену нађена материја мускимол (agarin or pantherine) који је уствари одговоран за отровни карактер гљива. Утврђено је присуство ове материје у другој гљиви, Amanita pantherina, Пантеровка. Званично нису утврђени смртни случајеви који се приписују Мухари или Пантеровки, али конзумација ових гљива може да изазове вртоглавицу, иритацију стомака, и халуциногене ефекте.

На жалост, нема рекла-казала упутства које би могло да на први поглед одреде које су гљиве отровне. Неке најотрвније гљиве имају добар укус, и наизглед су безопасне . Понекада није довољно само добро прокувати отровне гљиве, јер их то неће учинити безбедним за јело, зато што отровне компоненте неће бити разграђене термичком обрадом.