ГЛОБАЛИЗАМ

Стално се прича о „правној држави“, а никако о ПРАВЕДНОЈ ДРЖАВИ


SVETISLAV PUSONJIC

Светислав Пушоњић, 10.10.2015.

Да имам било какву јачу власт, прво што бих урадио то је да бих писцу Францу Кафки подигао споменик у сваком граду.

Нико као он није у толикој мери задужио модерно човечанство, јер нико није тако као он разобличио псеудорелигију такозване “правне државе“, разоткривајући њену праву суштину, а то је монотеизам сличан исламу и хебрејству, а који је скривено присутан и либералном капитализму, где не постоји тројични Бог (Отац-Син-Свети дух) који је једини истински извор сваког правог заједништва, већ пакао пирамидалног друштвеног устројства у коме буквално ниједна јединка, без обзира на место које заузима у друштвеној хијерархији, не постоји као личност и целовитост, већ само као опредмећеност једног механизма у чијем се средишту налази сам ђаво.

Welles. Trial. Final Scene 2

Кафка је пророк псеудорелигиозности која нас немилосрдно тлачи, опредмећује и укоцкава у пирамиду бесмисла званог “прогрес“ чија је спољашња форма такозвана “правна држава“.

Стално се прича о “правној држави“, а никако о ПРАВЕДНОЈ ДРЖАВИ

“Правна држава“ је ђаволова мрежа у коју се људи запетљавају као мушице, док их на крају не прогута разјапљена чељуст система. У “правној држави“ не постоји стид, срамота и част, у њеним институцијама нема места исконској човечности и из ње проистеклој исконској праведности.

У то нас по ступању у судницу уверава камено лице судије и окорелост срца с којом беспоговорно одбија све што није закон, параграф и члан, ма колико се тицало душе, живота и савести. Судије зато и јесу свештеници псеудорелигије зване “правна држава“, они који политичарима, банкарима-зеленашима, масонима, удбашима, тајкунима, крупнијим криминалцима и другим управљачима система обезбеђују неометан терор над становништвом. Они том терору дају не само правно и легално покриће, већ и известан трансцендентни, готово онострани смисао, те није случајно што судије у многим западним земљама носе дуге црне тоге налик инквизиторским.

02

Све што је у људском животу праведно, честито и вредно у правној држави се развејава попут дима на ветру. Идеализам било које врсте правна држава заробљава у форме такозване “легалности“, чиме га круни, банализује и обесмишљава (што се види и на примеру готово свих патриотских покрета). За истрајавање на идеализму мимо прописаних законских образаца правна држава је предвидела једино тамницу и смрт.

Кобну грешку је направио људски род што се тако лако одрекао обичајног права, хиљадама година брушеног и дуготрајним народним искуством потврђеног. Трампивши га за политичке доктрине западних утописта и мешетара, на којима се темељи такозвани “друштвени уговор“ тобож “слободних и једнаких грађана“, народи су ушли у епоху кафкијанских апсурда и сулудих инверзија, губећи у њима буквално све: част, имовину, наслеђе, дух, па и сам смисао постојања.

Праведна држава могућа је само на темељима обичајног права, чији су критеријуми стид, срамота и савест, где неписани закони имају примат над писаним, без обзира на њихова евентуална несавршенства која се дају отклонити.

1 reply »

  1. Интересантно је да нико не прича о основним људским потребама, као то су храна, вода и склониште (мјесто за становање),које би по природном праву требале да припадну сваком човјеку. Чак и без обзира на рад и резултате рада. Када би се расподјела друштвеног богатства само незнатно кориговала, сви би могли да остваре ово право, чак и у релативно сиромашним државама.
    Или како неко рече „Није проблем што не можемо да нахранимо гладне, него је проблем што не можемо нахранити богате“…

    Свиђа ми се