Знамените личности

Мајор Танкосић – Немирни дух слободне Србије


Пише: Славиша ПАВЛОВИЋ

 

tankosicЛегенда о њему ширила се Србијом током његовог живота. Млади официр, низак растом, срчан и бритког погледа, већ је током школовања показао бистрину ума, када је војну школу завршио пети у класи. Од тада почиње његова војничка, герилска и шпијунска каријера, о којој ће се, са страхом и поштовањем, причати на европским дворовима.
Рођен је 28. септембра у месту Руклада, код Ваљева. Најпре је уписао гимназију, коју је напустио, да би школовање на Војној академији завршио 1901. године добивши чин потпоручника. Бунтован и бистар, запао је у око старијим официрима, који су веровали да је он прави човек за тајне задатке изван граница Србије. Били су у праву.
Међутим на Танкосићеве одлуке нико није могао да утиче. Све је радио онако како је мислио, надахнут идејом свесрпског уједињења.
Када су биле мартовске демонстрације у Београду 1903. године, краљ је послао војску да угуши демонстрације и да буде немилосрдна према народу. Одред којим је командовао Танкосић, урадио је супротно, а врхунац његове самовољне акције било је пребацивање организатора демонстрација на сигурно, у Земун, који је тада био Аустроугарска, па их краљ никада није ухапсио. Такође, неколико десетина студената, који су касније, након студија, заузели високе позиције, вечно ће памтити тренутак када их Танкосићев вод сакрио у пећину на Калемегдану, јер би били брутално пребијени од стране тадашње жандармерије, која се разочарана вратила у станицу.
Током Мајског преврата, Воја Танкосић није имао лак задатак. Требало је да елиминише официре Николу и Никодија Луњевицу, браћу краљице Драге, који су се бахато понашали према српским официрима и војницима. Понижење је вратио понижењем, када им се пред стрељачким водом обраћао са „Ваше величанство.“

VojislavTankosicНо, легенда о којој се и данас радо говори у Београду, везана је за британског новинара, касније добитника Нобелове награде за књижевност и премијера Винстона Черчила. Наиме, чувени архитекта Александар Дероко, који је направио пројекат за Храм Светог Саве, у својој књизи говори о несташлуку младог официра Танкосића. Тада млади новинар Винстон Черчил, написао је текст у коме Србе помиње у веома негативном контексту, а његов чланак је убрзо преведен и објављен у српским новинама. Читајући текст, Танкосић се заклео да ће му, уколико сретне „тог Винстона,“ налупати пар шамара. Судбина је хтела да годину дана касније, Черчил путује Оријент Експресом у Истанбул. Воз се зауставио у Београду на неколико сати, а и тада прецизне службе, обавестиле су официра у успону да је дошао тренутак да одржи своје обећање. Плаховит и храбар, пронашао је Черчила на улазу у Кнез Михајлову, где му је уз неколико шамара запретио да више не пише клевете о Србима. Будућег премијера Велике Британије од већих батина спасли су жандарми, па је уз званично извињење враћен на воз, којим је отпутовао у Турску.
Током 1903. године, а и касније, формирани су четнички и комитски одреди, који су били претходница за ослобођење такозване Старе Србије (Косово и Македонија). Српска војска је незванично, у тајне акције, обучавала и слала добровољце да се боре против Турака и Арнаута. Међу првима, надахнут идејом, отишао је и Танкосић, који је предводио герилске јединице против Турака са великим успехом. С обзиром да је тамо ишао тајно, униформа тадашњих четничких јединица није била пожељна у Београду, али се Танкосић током одсуства намерно шетао улицама Београда, отворено показујући припадност тајним герилским јединицама, што није било по вољи ни политичара, а ни војске. Међутим, њега никада није интересовало шта мисле други, него се водио својим личним идеалима до краја живота.
О том периоду његовог живота, када је већ постао урбана легенда предратног Београда, писао је Станислав Краков.
„Мали, неугледан, велике гргураве косе, у кратком тесном капуту са пасошем и изгледом трговачког помоћника, који је дошао да сазна цене жита, Танкосић није могао да сакрије челични бљесак из немирних очију“. Такође, за њега је, између осталог рекао, да „у своме маленом стасу носио џиновску снагу рушења и стварања.“
Након битке код Велике Хоче, у којој су четници победили Арнауте, легенда о тада већ војводи Танкосићу испредала се широм Балкана. Постао је храбри герилац ког, како су говорили, неће метак. Пошто су непријатељи према његовим војницима били сурови, он је ту суровост враћао, а најгори је био према издајницима, према којима није имао милости. Своју кућу у Београду и двориште у улици краља Милутина, претворио је у војни логор, где се спремао војнички пасуљ и где су се окупљали регрути, добровољци, политичари, песници и идеолози. Иако је често био прек и самовољан, мало је њих који су му се супротстављали. Када је Влада Србије одлучила да постави Стојана Протића за министра војног, Танкосић је ускочио у његов фијакер и напоменуо му да се не игра са ватром, јер војска не воли да им цивил буде заповедник. Но, Протић није био једини министар са којим се сукобио. Због благог става према Бугарској, министру Миловановићу је пришао код хотела Москва са поруком да „пази шта ради, јер ће га појести мрак,“ наводно се Пашић жалио да га је Танкосић хватао за гушу, док је српски конзул у Грчкој добио „добре батине.“ Посланика Мишића, који га је критиковао у скупштини, позвао је на двобој, до којег није дошло, а многи опасни момци Београда повлачили су се пред њим.
У тренутку када је Аустроугарска анкетирала Босну, Танкосић је 1908. године основао организацију Српска народна одбрана. Поред црнорукаца, тајни члан ове организације био је и песник Јован Дучић, који ју је касније водио у Америци до своје смрти. Циљ организације, како је писало у статуту, био да ради на јачању витешког духа и физичке регенерације српског народа, оснивањем и помагањем стрељачких дружина и гимнастичких организација. Наравно, тако нешто је било само за јавност, али је то био својеврстан регрутни центар, који је за кратко време окупио око 5000 чланова добро обучених за ратовање у условима герилске борбе.

Vojislav_TankosićНезадовољан државном политиком, краљем и министрима, заједно са својим пријатељима, сличних карактеристика, 1911. године оснива организацију „Уједињење или смрт“ која је познатија под називом Црна рука. Иако је Апис био вођа, Танкосић је често радио на своју руку, што му Апис никада није замерио. Обучавао је добровољце, са којима је ишао на Косово да ратује против Турака. Приликом преговора са арнаутским вођом Исом, који му је дао „бесу“ да неће нападати његове јединице у борбама, отео му је два сина, као залог за обећање, што је било понижавајуће за највећег албанског војсковођу.
Почетак Првог балканског рата, војвода Танкосић дочекао је жељно, на фронту, у првим редовима. У своје добровољачке јединице, чији је камп за обуку, самоиницијативно, направио у Прокупљу, примио је најбоље војнике, искључиво добро обучене, а колико је строга селекција била говори чињеница да је само 10 процената добровољаца примљено у четнике. Међу одбијеним добровољцима био је и Гаврило Принцип.
План српске војске је био да Танкосићеве јединице прођу иза леђа Турцима и сачекају њихов напад на регуларну српску војску, па тек онда да делују. Но, војвода није послушао наредбу своје команде. Одмах је, директно, кренуо у борбу, па се са сигурношћу може рећи да је он започео Први балкански рат. Касније се испоставило да су црнорукци добили информацију да Бугари и Грци преговарају са Турцима, што га је уплашило да ће рат бити одложен, па је одлучио да преузме ствар у своје руке. Српска команда није имала избора, а убрзо је Танкосић, на челу својих јединица умарширао у Приштину.
У наредним годинама, успешно је гасио побуне по Косову и Македонији, а без договора са Аписом и осталим црнорукцима, поново на своју руку, наоружао је младобосанце и помогао им у атентату на Франца Фердинанда.
Чувени Ултиматум, који је Србија добила од Аустроугарске 1914. године, у једној од десет тачака, садржала је две тачке које су се односиле директно на Танкосића, а који је, иначе, био на сталној мети њихових служби. У другој тачки се наводи захтев за гашење Српске народне одбране, док у седмој Аустругарска тражи неодлагано хапшење мајора Воје Танкосића.
Србија није имала другог решења – мајор је ухапшен, али се група његових четника окупила испред затвора, па пуковник Анђелковић обавештава српску команду „Без Танкосића његов одред не може да се употреби у борби, а не може ни да се распусти без употребе силе.“

У тренутку када је почео Први светски рат, Танкосић је ослобођен, а његове заслуге у у наредним борбама подсећају на епске битке. Већ прве ноћи рата је спречио да Београд падне у руке Аустроугара. Његов одред, у коме је једно време провела и Милунка Савић, борио се у свим биткама, имао и огромне губитке, али губици су били сразмерни незапамћеној храбрости.
Погинуо је 1915. године, код Трстеника, када се његов одред, који је штитио одступницу српске војске која се повлачила, сукобио са бројчано јачим непријатељом. Његова последња наредба била је „За мном, ко хоће да погине.“
Аустроугари су, након освајања, ископали тело војводе Танкосића и фотографисали га, а фотографије је објавила Аустријска, Мађарска и Хрватска штампа уз наслов „Крај Воји Танкосићу, демону светског рата.“
Након рата, његово тело је сахранила породица на Новом гробљу у Београду, где се и данас налази. На гробу су уклесани стихови:

Венац бесмртне славе
српска ти вила плете,
над твојим гробом, Војо,
комитске плачу чете.

Извор: Српски Глас (Аустралија) и slavisapavlovic.rs

 

2 replies »

  1. К О М И Т А
    Пише, Миодраг Томић Стублински
    Термин комита означава борца – припадника револуционарног покрета(комитета). Грци користе термин андарт, а Срби најчешће (четник), знатно ређе комита.
    Главни мотив и циљ командоса и специјалца нове војне историје (Српским комитама) је био заштита угроженог Српства и то како од Турских власти, тако и од Бугарских терористичких организација (ВМРО и ВМОК) и разбојничких арнаутских (шиптарских) чета.
    Коначно 30. август 1903. је обележен и митингом на Позоришном тргу у Београду под паролом: “Слобода свима не ослобођеним Србима са Србијом заједно или смрт и самој Србији“.
    Митингу, који је пресудно утицао на ступање Србије у оружану акцију, одржаном пред преко 10.000 људи, присуствовали су следећи представници политичкких странака: радикал Александар Станојевић, самосталац Љубомир Стојановић, напредњак Живојин Перић и либерал Живан Живановић.

    Уводник само на први поглед нема чрвшћу везу са даљим током ове приче, Упоран читалац ће се уверити зашто наши непријатељи ни данас не могу мирно да спавају. Трзају се на сваки шум који долази из Србије. Препадну се од сваке бркате сенке из славне српске историје. У мају 1968. Ја , Ливио и Ђорђе, ипспред биоскопа „Едисон“, прецртасмо још један војнички датум. Дискретно смо попушили по „Нишку Мораву“ и пожурили на пробу војничког оркестра пре него што нас заскочи почучник Баратовић. Ливио је одлично певао и свирао гитару, Ђорђе је пажљиво слушао а ја сам, и ако благе везе са свирком нисам имао, по жељи мојих пријатеља а у инат поручнику Баратовићу, био део ритам секције. Свирао сам (лупао) звечке. Алуминијумски лончићи за млеко и сутлијаш били су напуњени пиринчем и облепљени гуверираним папиром, то је био мој инструмент – звечке. Никако нисам могао да погрешим јер ми је, ногом, ритам давао Ливио Гржинић. Руси још нису ушли у Чехословачку па је атмосфера у касарни „Јосип Краш“ била опуштена. Мада судећи по листу „Студент“, који сам илегално добијао, у Београду, Загребу , Франкфурту и Паризу студенти крећу на демонстрације. Безбедњак је коначно открио да читам „Студент“ и одмах ме позвао на информативни разговор. Очитао ми вакелу о нашим унутрашњим и спољашњим непријатењима, само што ми тада није рекао да су „Тодор Дукин“ запалиле Усташе а не варница из фуруне бубњаре. Тихе топле мајске вечери душу су дале за дуге разговоре испод шумећих јабланова. Ђорђе Маџаревић је Грк по оцу а по мајци Мађар. Ливио је по оцу Италијан а по мајци Хрват. Ни пре а ни после, до данашњих дана, нисам упознао боље људе, искреније пријатеље . Њих двојица су били у стању човеку крви да дају, што се и потврдило кад је Хускић , због војничке зајебанције, био тешко рањен. Сви смо дали крв. Ђорђе и Ливио су били први.Ливију сам писао песме а он их је већ сутрадан певао на италијанском. Ђорђе је био висок црн наочит момак.Гoворио је грчки, певао нам „Сагапо“ и „Малу Гркињу“ на грчком Док је причао невероватне приче о оцу ја и Ливио смо били уверени да симпатично лаже. Тврдио је да је његово право име Героги Манзарис и да је син Пуковника Косте Манзариса грчког комите. Тада сам га доживљавао као Леониду и веровао му.Па шта ако лаже, врло убедљиво лаже.Те суботе смо ја и Ливио добили дозволе за излазак у град. Дозволе код капетана Жигића нам је средио Ђорђе, хтео је да нас изненади. Изненађење нас је чекало у хотелу „Корана“. Сувоњав, висок, благо тамнопут Коста Манзарис Ђолетов отац стајао је испред улаза у хотел. Док смо вечерали , пуковник Коста нас je запиткивао. Ливио је у неколико реченица исдеклемовао све о себи,својим родитељима и лепотама Опатије. Коста се окренуо према мени, куцнуо виљушком по тањиру и упитао „ Одакле си ти момче?“ „Jа… овај.. ја сам из једног села не баш из околине Београда, мало подаље“ „Из ког села“ Упоран је био Коста. „Ја сам из једног села код Обреновца на путу за …“ Из ког села, Грабовца, Дрена, Скеле, Звечке, Стублина, Пиромана, Трстенице,?“Рафално изређа Коста скоро сва села из обреновачке општине. „Из Стублина“, промуцах зачуђено, како Коста зна сва та села? „Кад си из Стублина како ти се отац зове?“ „Веселин му је било име, Мобилисан је.. погинуо на Сремском…“ „Упознао сам га,фотографисао ме код бунара испод кајсије. Жао ми је,био је добар човек. А деда Душан је добро, надам се?“. „Да добро је…“ „Видим да си збуњен, изненађен, рекао бих запањен, питаш се оадакле ја све знам о твом селу? Вероватно ти је причао мој син Ђорђе да сам за време рата био комитски диверзант. У Стублинама сам се задржао 15. Дана. Спавао сам три ноћи код Микаила Стаменића Црног, 5 пута код Радомира Миловановића. У твојој кући сам боравио седам дана а за време немачке рације био сам сакривен на вашем шталском тавану. Пругу у Вепровици сам ја онеспособио“.Ђолетове приче о диверзантским акцијама његовог оца Косте су постале уверљиве као и она прича да је Костину прву жену, после Костиног одласка у комите, издао Костин Брат Никола, власник фабрике дувана „Папастратос“. „Ја сам из Грчког ослободилачког покрета „Елас“ прешао у Македонију, из Македоније сам са двојицом Срба, из комитске групе „Воја Танкосић“, прешао у Бугарску где смо минирали немачко складиште бензина, срушили два моста и уништили телеграфске стубове између Софије и Димитровграда.. Моје конспиративно име је било Леонида мада је мом темпераменту и понашању више одговарало име Одисеј.На повратку из Бугарске у Ниш сазнао сам, од моје везе из команде, да је моја жена Јелена Манзарис стрељана у предграђу Атине. Јелену је немачком Гестапоу издао мој брат Никола. Немци су га притискали да каже где се ја налазим? И да је хтео није могао да им каже. Никола није могао да зна где се ја налазим, али је да се додвори гестаповцима открио где се крије моја жена Јелена? Ухапсили су је, мучили и после месец дана зверски убили“ .До краја рата сам се два пута нашао на Косову. Добио сам задатак да са групом комита, легендарног имена „Воја Танкосић“, минирам пругу и онемогућим транспорт олова из рудника Трепча. Било је тешко, напала нас је група Балиста. Намамили смо их у ступицу и ликвидирали .Пругу смо тек после седам дана дигли у ваздух уз помоћ рудара из треће смене. Ту нашу акцију су касније себи приписали неки други ја вам нећу рећи који су то били неки други? Нећу вам рећи због братства и јединства у које ја на жалост никада нисам поверовао.“ Ђорђе нам је причао да ви Грци тешко можете да опростите издају“. „Никад не опраштамо издају.“ Значи ли то да никада нисте опростили брату Николи што је издао вашу жену Јелену?“ „Да, заклео сам се да ћу кад тад пронаћи брата Николу и одсећи му уво“ “Ја бих га убио као зеца“ Добаци Ливио.“Ипак је Никола мој брат, нисам могао да га убијем, одсекао сам му уво као што сам обећао“. Кад сам се демобилисао. Илегално сам прешао Грчку границу,Николу сам пратио седам дана и једне ноћи сам ускочио у његову спаваћу собу и одсекао му лево уво.“ Ни ја ни Ливио нисмо поверовали у Костину причу а он као да је ту нашу неверицу видео на нашим лицима завукао је руку у унутрашњи џеп сакоа, извадио новчаник, отворио преграду и из ње извадио малу платнену кесицу. Из кесице је извадио потпуно сасушено људско уво и рекао „Да ли ми сад верујете, ?“ И додао „Комитама легендарног „Воје Танкосића“ морате веровати јер су херојски изгинули за Крст Часни и слободу златну. “.

    Свиђа ми се