Бомбардовање

„ДЕДА МРАЗ СА ПУШКОМ“ – прича о једној фотографији


Наталија Пичурина 14.12.2015.

Пре неколико дана, скоро у исто време, добила сам два писма од колега – новинара. Једно је од Алексеја Акутина из ДНР о истраживању и систематизацији података о деци која су погинула у оружаним сукобима на Донбасу. У њему се налази списак са 75 руских презимена… Снежноје, Горловка, Торез, Јасиноватаја, Зугрес,  Харцизск, Доњецк, Ждановка, Угљегорск, Дебаљцево, Славјанск – стравична географија светске трагедије.

Друго писмо је из Москве, од заменика главног уредника часописа „Совјетска Русија“, Катарине Пољгујеве. У њему се налази епизода из живота Српске Крајине, тужна прича о малим Србима у великом рату.

Недавно смо, крајем овог тегобног лета, Каћуша и ја шетале предивним кејом у Таганрогу. Ишле смо осмехујући се споменику великом Петру Првом, Пушкиновом Лукоморју, мирној обали Азовског мора, рибарима и студентима. И лепо обученој деци. Сасвим близу, у Новорусији, на само сат путовања од нас, била је сасвим другачија стварност… Тамо је БИО РАТ, са бацачима ракета, артиљеријском ватром и смрћу… Дечјом смрћу…

Нека би дао Бог да их у наредној 2016. години више не буде…

***

Катарина Пољгујева 12.12.2015.

Пре тачно годину дана, захваљујући мојој тврдоглавости и упорности, као и помоћи Наталије Пичурине и наравно наших пријатеља и познаника Срба, успела сам да откријем тачно време и место настанка фотографије из периода рата у Хрватској под називом „Деда Мраз са пушком“.

Та фотографија, одштампана са интернета, лежала је много година на мом писаћем столу под стаклом. Све време сам желела да сазнам нешто о том снимку. И ето, успела сам. Разуме се да је фотографија узнемирила успомене и осећања оних који су за време тог рата живели у Мирковцима. Али слика није дирнула само оне који су лично учествовали и преживели трагичне догађаје у југословенском рату 90-их година…

Последњег дана прошле године објавила сам ову причу (ДЕДА МРАЗ СА ПУШКОМ, у прилогу) у неколико руских интернет група везаних за Југославију, заједно са том фотографијом. Људи су се захваљивали, како они којима је слика, као и мени, одавно позната, тако и они који су је први пут видели. Та фотографија је врло симболична. Посебно у наше време, када оружани сукоби поново односе људске животе и одузимају деци детињство, док у ваздуху мирише на велики рат…

У почетку сам желела да обновим (изменим) чланак који сам написала децембра прошле године. А затим сам одлучила да не вреди. Зато што је садашњост која је у њему описана већ постала прошлост, па била и сасвим недавна, али то што ју је обележило мора да остане сачувано у сећању. Заиста МОРАМО чувати сећање да се страхоте рата не би понављале са злослутном редовношћу.

Притом, ни рат на Донбасу није нажалост завршен. И даље је актуелно све оно о чему сам писала пре годину дана. А деца и одрасли у ДНР и ЛНР биће принуђени да дочекају другу ратну Нову годину…

P.S. Прегледајући ових дана комплете новина „Совјетска Русија“, наишла сам у једном од децембарских бројева за 1991. годину на фотографију из славонског села Мирковци. Новински лист готово пожутео за четврт века, избледела слика. Али бол и туга још увек трају. Испод фотографије се налази натпис настао вероватно новембра 1991. године: „На снимку су српски дечаци поред рушевина своје куће у селу Мирковци“, Фото Ројтер-ТАС.

12366649_944495618974738_1902599041_n

***

ДЕДА МРАЗ СА ПУШКОМ

Мисли о прошлости и будућности над старом фотографијом

Катарина Пољгујева, децембар 2014.

Данашњи догађаји су ме подстакли да се сетим те старе југословенске фотографије. На телевизији је приказана репортажа о томе како се у ратом захваћеном Доњецку спремају да дочекају Нову годину, користећи настало затишје. На главни трг већ је постављена јелка; како кажу грађани, није ништа гора од претходних, предратних зелених лепотица. И ако не започне смртоносни артиљеријски ватромет, ускоро ће на јелки засијати светиљке.

А малишани говоре о својим предпразничним жељама: „Да се вратим кући што пре и сретнем пријатеље. И да рата не буде“, каже мала девојчица. “Желим да видим свет. Свет у којем се не пуца“- речи су нешто старијег дечака. Пре само годину дана они и њихови вршњаци са Донбаса маштали су о луткама, играчкама-слагалицама, таблетима и телефонима. Нико није могао ни да замисли да ће мирна свакодневица, без потребе за скривањем по подрумима, без страха за себе и ближње, постати за децу Донбаса највећи сан.

Ипак, деца чекају најомиљенији, најчудеснији дечији празник – Нову годину. Због тога на дечијим цртежима представљеним на изложби у Доњецку нису куће у пламену, тенкови и војници, већ Снешко Белић, јелке, Снежана и Деда Мраз…

12325024_944495672308066_1927631860_n

Управо тада, посматрајући дечије цртеже, сетила сам се старог снимка. Разрована земља, тек-тек посута снегом, напред је Деда Мраз а за њим једно за другим иду четворица малишана. Све је наизглед како треба да буде: Деда Мраз са густом брадом од вате и џаком пуним поклона. Али на његовом рамену је аутоматска пушка. У позадини се види тенк. Чак и лица, држање дечака – све је тако напето, одмах се види да се не играју „возића“. Један за другим иду по трагу да не би нагазили на противпешадијску мину.

Тај снимак, направљен почетком 90-их негде у бившој Југославији, прилично је познат. Упечатљив, дирљив и поред своје прозаичности, он се често налази међу изабраним фотографијама из последњих ратова. Ипак ми није полазило за руком да пронађем детаље, чак ни тачно време и место где је направљен. Само је наведено да је то највероватније Хрватска, тачније Република Српска Крајина. “Стручњаци“ су приметили да Деда Мраз има снајперску пушку “Заставу М 766“, а не аутоматску, и да је тенк уствари Т-55.

Веома сам желела да сазнам бар нешто о људима са фотографије. Августа 1995. операција хрватске армије „Олуја“, спроведена под америчким руководством, збрисала је и уништила Српску Крајину. Истерала са родне груде стотине хиљада Срба. Колико су још пута дечаци дочекали Нову годину у отаџбини? Да ли су још живи?

Током истраживања успела сам да сазнам да је фотографију снимио југословенски фотограф Живан Јовановић у децембру 1991. у селу Мирковци. Био је то какав-такав податак за који сам могла да се ухватим. Мирковци су притом у источној Славонији, коју је хрватска „Олуја“ мимоишла, јер се тамо налазио руски миротворни батаљон ( РУСБАТ). Када су остали „плави шлемови“ просто нестали са линије разграничења између Срба и Хрвата и тиме  омогућили да се почини прави геноцид над мирним српским живљем, РУСБАТ је до краја испунио своју дужност. Зато је источна Славонија била, што се каже „мирно реинтегрисана“ у састав Хрватске тек након неколико година, 1998. Многи Срби су ипак морали да оду и оставе своја огњишта. У крајњем случају, било је више изгледа да и деца и Деда Мраз преживе.

12366751_944495775641389_353685056_n

Међутим, како да дођем  до било какве информације? Не надајући се превише да ћу успети, ипак сам се обратила за помоћ пријатељима Србима и друштвеној мрежи. Резултат је превазишао очекивања. Одзиви житеља Мирковаца (тј. бивших житеља, који сада бораве у Србији, Републици Српској, ван граница бивше Југославије) стигли су готово одмах.

Да, ми смо деца која нису имала детињство. 1991. био сам дете и сво ратно време, до пада Српске Крајине, провео сам у Мирковцима. Али те деце се не сећам, био сам сувише мали, треба питати оне нешто старије.

Ускоро су се појавили и они мало старији.

– Познајем прва два дечака, то су синови мог доброг пријатеља, браћа Срђан и Бојан. А Деда Мраз је мој покојни кум, звани „Турчин“.

– Сећам се куће која се види. Зелена фасада, зелена врата. А два дечака позади су такође браћа, али не рођена. Претпоследњи се зове Дејан, чини ми се. Једноме од њих је отац касније погинуо у рату. Они су затим отишли, не знам куда.

– За време рата било је мало деце у селу, већина је живела у Србији као избеглице. Долазили су на распуст или, не дај Боже, на сахрану, ако би коме неко од рођака погинуо. Када су деца долазила у Мирковце, поготово на празник, родитељи су чинили све што су могли да улепшају тај дан. Такво је и било наше новогодишње славље, као на тој слици.

Јавили су ми се и сами дечаци, сада већ одрасли Бојан и Срђан. Добро су, живе у Србији, у Новом Саду. Нерадо се присећају свог детињства за време рата. „Прошло је већ доста времена откада је снимак направљен, тако да се не сећамо свих детаља. Али на слици се јасно види у каквом стању смо ми деца тада били. После сликања враћали бисмо се у подрум. Тамо смо били и за време рата. Тамо смо дочекивали Божић и Српску Нову годину. Мислимо да је снимак направљен јануара 1992. године. О судбини друга два дечака и Деда Мраза не знамо ништа“.

Замолили су ме да не спомињем њихово презиме. То је само на први поглед претеран опрез. Недавно су, на пример, у једној од европских земаља, на захтев Хрватске ухапсили Србина из бивше Крајине. Оптужен је за ратни злочин: украо је, наводно, трактор од свог комшије Хрвата.

А Деда Мразу, Горану Мартиновићу, под надимком „Турчин“, више никакво зло не може да се деси. Његова смрт је била трагична, али нимало херојска. Погинуо је у Мирковцима 1996. године,у пијаном стању, за време свађе у кафићу. После операције „Олуја“ и пада Крајине, Срби који су остали у источној Славонији били су разочарани и деморалисани, без наде и перспективе. Пили су из очаја и пијани се често хватали оружја којег је после рата било веома много. Тако су у свађи уз флашу запуцали Горан Мартиновић и његов кавгаџија, такође Србин. Ван линије фронта…

Кућа са зеленом фасадом и зеленим вратима још увек стоји у Мирковцима у улици Вука Караџића. Није ни окречена, а на зидовима се јасно виде трагови од метака. Можда су ти трагови битака само подсећање на ужасну, али заувек ишчезлу прошлост? Ако међутим, потражите кућу на Гугл мапи преко интернета, можете видети: готово на месту где је био тенк, сада се налази обичан путнички ауто. Као симболично…

12369422_944495635641403_737348410_o

Рат у Хрватској завршен је пре готово 20 година, а правог мира на тој земљи још нема. Између осталог и зато што већина Срба који су напустили Мирковце, као и већина прогнаних из других насељених места Српске Крајине, никада неће моћи да се врате у своју отаџбину. И зато што у суседном Вуковару већ трећу годину Хрвати националисти ратују с таблицама, називима улица и установа написаним ћирилицом. Истом оном ћирилицом коју је, (као уосталом и латиницу) у 19 веку адаптирао због српскохрватског језика истакнути српски лингвиста Вук Караџић. Тако да ће, вероватно, ускоро и улица у Мирковцима добити нов назив… Могуће и због тога што Бојан и Срђан, који су за време рата били малишани, не желе да превише причају о себи.

Ко зна, можда ће хрватски и међународни судови одлучити да је примање поклона од наоружаног Деда Мраза – „злочин против човечности“? Зар нису на Западу руске хуманитарне конвоје који допремају на Донбас помоћ становништву, новогодишње јелке и поклоне, прозвали „инвазијом“, чак и „агресијом“?

1995. године Српској Крајини нико није притекао у помоћ: ни Југославија, изложена санкцијама и подвргнута прогонима, ни Република Српска која се борила и одолевала ударима са свих страна. Запад је учинио све што је могао да трагедија крајинских Срба остане непримећена од стране „међународне заједнице“.

Рат је потом стигао и у СР Југославију. На њеној територији под натовским бомбама нашли су се међу осталима и избеглице из Хрватске. Рушени су у Новом Саду прелепи мостови на Дунаву, граду где сада живе дечаци са снимка. А ускоро је потпуно нестала и сама Југославија. И шта је ту могао да уради Деда Мраз, мада наоружан најсавременијом снајперском пушком?

Након 20 година, на прагу 2015. године, Деда Мраз са пушком је поново актуелан. Шта доноси Нова година народу Донбаса и Луганске Републике? Хоће ли остати очи у очи пред опасношћу од уништења? И вреди ли веровати у чудо (макар оно новогодишње) које ће овог пута сачувати децу Донбаса од смрти, сиротовања, избеглиштва?

3 replies »

  1. Madam Poljgujeva,
    Oprostite vi meni, što se ne usuđujem da pišem na Ruskom jeziku.
    U svakom slučaju: VELIKO VAM HVALA ŠTO STE OBJAVILI OVU FOTOGRAFIJU I PRIČU S NJOM U VEZI..
    Ne smemo dozvoliti da se stradanje našeg naroda zaboraviti!!!

    Свиђа ми се

  2. Hvala za vašu brigu i ljubav prema Srbima. Na slici na kojoj je Deda Mraz sa automatom, u Mirkovcima, napisano je da je autor fotografije: Živan Jovanović. Nije retko ni ime ni prezume, ali u Politici je radio sportski fotograf Živan Jovanović, do pre nekog vremena od kada je u penziji. Možda je on snimio ovu fotgrafiju? Bilo bi lepo da se pomene i autor fotografije, jer u ono vreme je bilo teško svima. Itar Tass je objavio ove fotografije, a oni rade sa profesionalnim fotografima. Gospodin Jovnaović se može naći preko Politikinih informacija. Još jednom, HVALA VAM ZA LJUBAV I BRIGU!

    Свиђа ми се

    • Прошу прощения, что отвечаю по-русски, но я плохо пишу по-сербски.

      В тексте моей статьи про фотографа немного есть: „Током истраживања успела сам да сазнам да је фотографију снимио југословенски фотограф Живан Јовановић у децембру 1991. у селу Мирковци“.

      Вообще именно после того, как удалось найти эту фотографию с подписью – и узнать, что она сделана в Мирковцах в декабре 1991-го, получилось узнать и все остальное. А так она гуляет по интернету (по крайней мере, по русскому сегменту) без всякой подписи. И много было неточностей о ней – и что это хорватские дети в Вуковаре в ноябре 1991-го, и что это под Книном в 1994-м и т.д.. А вот когда нашлась атрибутированная фотография, дело сразу пошло.

      Я пыталась – по интернету – найти что-нибудь о фотографе. Фотография эта прекрасна и как произведение фотоискусства. так что личность фотографа очень важна. И нашла, что в „Политике“ был фотограф с таким именем и фамилией, но последние его снимки лет восемь назад опубликованы. Способов как-то связаться с ним, чтобы уточнить, я найти не сумела. А очень бы хотелось. Я люблю доводить дело до конца. А тут – согласна – не совсем до конца.

      Что касается подписи „Теле-фото Рейтер – ТАСС, то это к другой фотографии, но тоже из Мирковцев, сделанной, видимо, месяцем – другим ранее. Там, где два мальчика сидят, закрытые одеялом. Эту фотографию я нашла в подшивке газет за 1991 год – и перефотографировала на мобильный телефон. Качество изображения очень плохое, так что тут вряд ли что-то можно выяснить.

      С Уважением, Екатерина Польгуева.

      Свиђа ми се