ПАТРИОТИЗАМ

Не могу тако…


ROMEN LOUIS 18.12.2015.

 Моји стари никада нису били ситношићарџијски трговци. Били су људи једноставни, одани аксиомима, основним начелима – оним стварима које су увијек потпуно јасне и јасно ограничене. Или јеси или ниси лав. Или си црн или бијел. Или ћеш бити вјеран или ћеш издати.

Зато су се ваљда и збјежали у оне наше врлети, живећи тежак али слободан живот, несрпемни на компромис са сладуњавим дахом тадашњих градова и њихових исламских средина које су квариле и гутале људе, да би их кроз пар генерација претвориле у највеће крвнике своје некадашње браће и за сва времена затвориле пред њима пут на Небеса.

66

Моји стари су били сељаци и ратници. Узвишена занимања – сељак те храни, а ратник брани. Поготово је велика ствар кад имаш то двоје у једној особи, и у менталитету једне читаве заједнице. Ваљда су то гени, наслијеђени од многих генерација, уз оно што сам кроз живот покупио, због чега сам – слушајући причу коју ћу вам укратко пренијети, осјетио оно што сам осјетио. Ваљда ме то тјера и да ову причу са свима вама и подијелим.

Разговарајући тако с једним мојим пријатељем, чух причу о једном његовом познанику који је скоро боравио на Косову вођен својим пословима, и који му је пренио своје виђење тамошње ситуације. Преносећи ми кроз разговор утиске тог „бизнисмена“, мој пријатељ није могао а да несвјесно и одглуми како је то дотични њему испричао.

Била је то она прича како је са БГ таблицама без проблема прошао читаву Покрајину, како су му усред Приштине неки старац и нека дјевојка, говорећи на чистом српском, помогли да нађе адресу коју је тражио, како је затим без проблема са БГ таблицама возио све до Пећи, не пропустивши да нагласи – „по аутопутевима какве ми можемо само да сањамо“, а затим – када је стигао у Пећ, како је и оданде понио најбоље утиске из једног хотела који има „најмање 5 звјездица“, и на чијој рецепцији је угледао самог Хашима Тачија који га је – чувши да се овај наш вајни бизнисмен обраћа рецепционерки на српском, поздравио исто тако на српском са – „Добро вече“.

Гледам онај познати и одвратни рајетински сјај у очима овог мог пријатеља док ми преноси причу тог свог познаника. Ону телећу фасцинираност шареним вратима и баналним сјајем. Тотално задржавање на површини и небригу о суштини ствари. Ваљање по блату и сквичање о томе како је блато топло и меко. Примјећујем и као неко олакшање које носе народи и појединци дресирани за самомржњу или аутошовинизам, типа – „Ето, не мрзе нас сви“, али и оно – „Ето, како су они добри, не мрзе нас, а ми њих мрзимо.“

Човјек просто да помисли да се ради, не о другој земљи већ о другој планети или галаксији у којој нема ни помена о заборављеним и измученим енклавама, о сравњеним црквама и манастирима, раскопаним гробљима и булдожерима поравнатим кућама из које су претходно истјерани Срби. Препознајем чак и далеки одбљесак оног сјаја у оку човјека са менталитетом шибицара и ситношићарџијског и себичног марвеног трговца који скопча да у таквој констелацији може још нешто и да ућари.

„Ма економија, брате! – ТО треба да нас спаја, а што је било, било је..“

Гледам и у мени расте осјећај гађења. Гађења и ужаса јер знам да се тај одвратни начин размишљања и виђења ствари, подржаван политиком наших непријатеља у менталном сегменту рата против Срба, одавно већ шири Српством као куга, потирући милионе и бришући их из Срба бришући у њима ону здраву, непоткупљиву црту.

Не могу с таквима. Не могу тако. Ма колико да будем усамљен, бићу увијек овакав. Прије ћу гладовати него купити производ од Краша. Спадам у оне који ће прије бити жедни него купити Фрукталов сок или хрватску минералну воду. Који ће ако треба гурати ауто километрима, али неће насути гориво на OMV пумпи чији је власник Бехџет Пацоли. Један сам од оних који, иако неће носити опанке на ногама, носе их у срцу.

Моји стари нису били трговци. Били су сељаци и ратници. Били су то СВОЈИМ ИЗБОРОМ, јер су за себе одлучили да није све на продају, нити се све може купити. Хранили су и бранили оно што су вољели и што им је било свето, а нису тиме трговали, нити их је то занимало. Тако сам и ја још давно, изабрао.

А хранити можеш и без рала, као и бранити без пушке.

3 replies »

  1. (Одређени) Срби у Војводини призивају повратак Шваба. Они су досељени и не памте ни царско доба, ни фолксдојчере, ни немачку окупацију, али некако имају утисак да ће ово што су накрали лакше сачувати уз Швабине скуте, него ако се недајтибоже врати каква народна власт.

    О томе шта су нам те Швабе, Маџари и Хрвати радили у прошлом рату – имају мишљење: за фукару боље и није! Тј. „неки сте фукара, а неки нисмо!“ Драге воље би се већ данас писали у Немце, само кад би то могло.

    Свиђа ми се

  2. Сјајан и поучан текст, свака част! Док је људи који овако мисле, има наде, није све изгубљено. Не клањају се сви златном телету, него има и оних који препознају и духовну,много битнију страну.

    Свиђа ми се

  3. „Ма економија, брате! – ТО треба да нас спаја, а што је било, било је..“

    Zivotna filozofija onoga sto zovu „interes“, sto je legitimno da svako ima, cime se sve pravda, dakle u celini kao pozitivno – a ustvari je samo drugo ime za SEBICNOST…

    Свиђа ми се