АКТУЕЛНО

Синиша Антонијевић: ПРИЗНАЊЕ


SINISA

(ИЗ КЊИГЕ У ПРИПРЕМИ – „ ВРАЊАНСКЕ ПРИЧЕ“)

ПРИЗНАЊЕ

Кад сам ономад студирао у Београду (пре тридесетак година!), одведе ме једна пријатељица да упознам њеног деду. Рече ми да је деда дисидент. И то чувени. Такву прилику нисам могао да пропустим. То је био први дисидент кога сам упознао. После сам их упознао много. Дисидената. Лепо нас прими старац. У разговору, пита његова унука, када је човек признат у друштву. Насмеја се старац и рече: „Е, драга моја. Кад те призна УДБ – а. Тад је човек признат у друштву“. Ја признајем да тада нисам схватио шта је тај умни човек хтео да каже. После сам схватио.

На пролеће деведесете, скинуше ми чинове. Рекоше да је због „потребе службе“. И променише „реферат“. Од полицијског инспектора на референта. Да примам захтеве у управном поступку. Незванично, проглашен сам за „србског националисту“. Како нису могли да наведу доказе о мом национализму, образложење је било да је то „потреба службе“. Стара комунистичка школа. Не прође много времена, кад оно, сви се ударају у груди и хвале се како су „србски националисти“. „Време земно и судбина људска“, каже бесмртни Његош. Прође месец дана. Спасим једног полицијског функционера да га не пребије криминалац у једној биртији у Владичином Хану. Тај криминалац после постаде народни посланик. У скупштини. Не локалној, већ Србије! Ко каже да нема чуда? Има и те како. Да ми се захвале, вратише ми чинове.

На јесен деведесете, понудише ми да се учланим у СПС. Кажу: „Директива“. „Сви у служби морају, па и ти“. „Мора да се умре“, кажем. И одбијем јавно. После сам одбио још три пута. То је већ био услов за признање. А признање је кад те „УДБА призна“. Кад ти отвори фасциклу. Додуше није се звала УДБ-а већ „ДРЖАВНА БЕЗБЕДНОСТ“. Скраћено „Д-е Б-е“. Како „вук длаку мења али ћуд никако“, остадоше они у народу знани као УДБ-а. Ја сам био у „ЈАВНОЈ БЕЗБЕДНОСТИ“. Скраћено „Ј-е Б-е“. И увек је постојала нетрпељивост између нас из ЈЕ – БЕ – а и њих из ДЕ – БЕ – а. И сада је. Та. Нетрпељивост.

Кад смо код тих фасцикли, има их две врсте. Лице под надзором и лице под сарадњом. Једини у Врању који је имао две фасцикле у ДЕ-БЕ-у, и једну и другу сорту, то јест вођен у евиденцији и као сарадник и као „објекат“, је један познати врањански песник. Рђа од човека. Зашто је то тако било, могу само наслутити. Ту су се играле „мало веће“ игре. Најдебљу фасциклу као сарадник, имао је један познати врањански професор. И тај „рђа па нема куде“. Тај је био спреман да и рођеног оца оцинкари. Па ви видите ко се све око вас врти. И то се дешава.

И тако добијем признање. Утркивали су се моје колеге, доушници УДБЕ, ко ће више да ме оцрни. Тако се запечати моја полицијска каријера. Нема напредовања, нема бољих радних места, нема признања за професионални рад. Али, има живот. Нису ни слутили да су ми тако главу спасили. Да све буде како треба, ја сам све то знао. Како? Просто. Не кажу бадава да су пријатељства из војске и школе најача. А тек из рата. А тек алкохол. Алкохол је чудо. Ништа не тера човека да буде причљив као добро пиће.

Скоро пијем кафу са „човеком упућеним у дешавања“.
„Да частиш“, каже он, „Добио си признање“.
„Зар опет?“, питам. „Нисам више у служби. Шта је сад?“
„За твој књижевни и историјски рад“, смеје се „човек упућен у дешавања“.
„Није ваљда да читају?“, питам изненађен.
„Читају читају, него шта. И књиге и текстове које објављујеш. И да знаш, приватно се слажу са тобом. Али, служба је служба“.

Знам да гордост није врлина. Нисам могао да издржим а да не будем горд у овим тренуцима славе. Напокон признање. Од такве институције. Додуше није јавно. Никада неће ни бити. Али није ништа мање значајно од других признања. Такво признање се не добија сваки дан. И не добија га свако. Да је „оно време“, па да им захвалим. Писмом. Да почнем: „Драги другови, захваљујем вам на признању које сте ми доделили за мој дугогодишњи мукотрпан и стрпљив рад“. Али није. Сад су у моди други модели.

Па ето. Користим прилику. Да се захвалим.

Поштована господо. Или другови. (Још увек?!). Користим прилику да вам се захвалим. На признању. Није да нисам очекивао. Моје задовољство је неописиво. Ваше признање за мој књижевни и историјски рад је веома значајно, из разлога што тек након вашег признања у нашој милој Србији следе друга признања. Ваше признање схватам као подстрек за мој будући рад. Даће Бог да и даље читате моје књиге и моје текстове. И да уживате у њима. Приватно. Службено? Како вам Бог да.

П.С. Да ли сте се опет окренули „унутрашњем непријатељу“? Србским патриотама. Захвалан, (следи потпис).

Врање,
2. децембар 2015.
године Господње,

признато лице,
раб Божији
Синиша

10320901_1677861912494406_4933844862344849885_o

——————-

http://wp.me/p1Fuk8-N7C

23. 12. 2015. ФБ Siniša Antonijević, за ФБР приредила Биљана Диковић

2 replies »