АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Лео Макинстри – Европа може пропасти 2016. године


Уместо да заштити Европљане, сама ЕУ је постала највећа претња нашем континенту.

Leo McKinistry
Лео Макинстри, Британски Телеграф
04. јануар 2016. НСПМ

Одговор Брисела на стратегију Дејвида Камерона да се поново преговара о односима Британије и Европске уније, одликује се арогантношћу, тврдоглавошћу и самозадовољством. Уочи британског референдума о чланству у ЕУ, који мора да се одржи до краја 2017. године, британски премијер је затражио само скроман пакет реформи. Ипак, лидери ЕУ су одлучно одбили да тај пакет прихвате као основ за било шта. Чак и минимално задирање у социјална права миграната, било је довољно да предлог буде грубо одбијен.

Тај пркосни став видимо као израз узвишености вере у европски пројект. Британски предлози за измене одгурнути су јер није дозвољено ништа што би оспорило платформу „Све ближе унији[1]“. Према догматском начину мишљења владајуће Европске елите, коначни тријумф савезне супердржаве је неминован.

great-britain-european-union-flags

Такав осећај самопоуздања је груб и на погрешном је месту. Реалност је таква да се, упркос одбацивању  Камеруновог скромног плана, Европска унија налази у очајној невољи. Твроци Европске уније су обећали да ће донети мир и просперитет. Међутим, својим грандиозним будалаштинама, само су довели до задужености, очајања и распада.

Европска унија нема никакав демократски легитимитет, а то значи да њен крај може наступити пре него што су замислили политичари. Није ли режим апартхејда у Јужноафричкој републици драматично и ненадано срушен раних деведесетих година, баш као што се догодило и с комунистичким владама у Русији и источној Европи крајем осамдесетих година?

Година 2016. може бити година разлаза ЕУ, што питање британског референдума може учинити небитним. Једно је сигурно: економија игра главну улогу у сваком процесу пропасти. Без обзира на бескрајни пропагандни отпимизам Брисела и раст фискалне контроле из центра, тешкоће са евром нису нестале. Раст је и даље анемичан, само 0,3% у задњем кварталу протекле године, док су редови незапослених који чекају владину помоћ[2] једнако дугачки, као и раније. Незапосленост у Шпанији, што се некад назива „чудом“ у еврозони,  и даље стоји достиже  23%, а у Грчкој чак и преко 25%.

Али, Европска унија не може да реши ову немилосрдну економску кризу пошто је она сама део проблема. Њена јединствена валута никад није почивала на стварној економској иницијативи. Напротив, она је била политички инструмент федералистичке агенде. Присиљавање на заједницу тако разнородних економија као што су Немачка и Грчка одувек је резултирало задуженошћу и парализом.

До сада су политичке последице ове економске пропасти углавном биле ограничене на Италију и Грчку, где је бес због „бејлаута[3]“ Европске уније довео до насиља и екстремизма. Грчка влада је управо уваљена у нову кризу чим је њихов радикални премијер Алексис Ципрас хвата у коштац са тешким задатком да покушава да реформише пензиони систем.

Међутим, политика „фејлаута[4]“ из еврозоне могла би могла постати далеко шира, проширујући простор конфликта. После октобарских избора Португалом управља мањинска социјалистичка влада с подршком левог блока, покрета који захтева масовну грађанску непослуштност против политике штедње. У том блоку је и Португалска комунистичка партија која се налази на устаљеној марксистичкој, а то значи антикапиталистичкј линији. Након недавних општих избора, истим смером пошла је и Шпанија.

raspad-evropske-unije

Предстојеће сударе унутар економске политике пратиће миграцине катастрофе које собом носе претњу да поцепају социјалну структуру Европе. Уместо да брани европску цивилизацију, Европска унија је средство уништавања нашег наслеђа и идентитета захваљујући својој опсесији отвореним границама и културном разноликошћу.

Непосредно уочи Божића објављено је да је током 2015. године преко милион миграната на нерегуларан начин доспело у Европу, а скоро сви су пристигли с истока Медитерана. Њихов ионако неодрживи прилив само ће расти током 2016. године. Ругање патриотизму,  исмевање концепта националног суверенитета и фетишизовање слободе кретања довело је до тога да Европска унија ништа не може да учини, како би преокренула ово стање.

Сигурно је да ће се разочарање у Европску унију продубити , што се већ огледа у жестокој анти-имиграцији и покретима против Европске уније, попут француског Националног фронта, холандске Странке слободе и шведских Демократа. Међутим, бес може да се претвори и у отворене побуне током 2016. године ако мигрантска криза доведе до низа исламистичких терористичких напада. ИСИЛ отворено хвали слање џихадиста у Европу кроз порозне границе Европске уније, а један либански министар је тврдио да је од 50 сиријских избеглица један вероватно ИСИЛ-ов терориста.

Ако се догоди најгоре, сва реторика Европске уније о миру и јединству звучаће упадљиво шупље. Веома је лако замислити како ће се масовни сукупови подршке жртвама тероризма преобратити у демонстрације против Брисела, а еврократе ће тада бити уплашене и збуњене баш као Николае Чаушеску кад се суочио с непријатељски настројеном публиком у Букурешту 1989. године, непосредно пре него штоје његов режим пропао.

Покољ на улицама могао би бити коначан симбол њиховог неуспеха и катализатор њихове пропасти.

Извор: The Telegraph
Превод сa енглеског: Душан Ковачев

Аутор је енглески спортски и политички новинар. Дуго је био локални посланик лабуриста у Ислингтону. Ипак, оштро се супротставио лабуристичкој политичарки Херијет Харман због „феминистичког фашизма“. Након разлаза са шефом посланичког клуба лабуриста Дагом Хендерсоном 1994. г. престао је да подржава лабуристе. У савремено доба често се бави проблемом имиграције и најчешће пише за Daily Express као колумниста

__________
[1] Израз еver closer union је аутор употребио да би подсетио на говор премијера лидера британских конзервативаца (Торијеваца) Дејвида Камеронас јесени 2015. г. у Институту за међународне послове (Chatham House) у коме је изнео потребу да се ојача улога националних  паламената како би се ублажиле негативне последице одлука Европске уније. Посебан део тог говора (Exempt Britain from ever closer union) односио се на положај Британије у ЕУ, када је најављено и одржавање референдума о чланству Британије у ЕУ.

[2] Употребљен је израз the dole queue.

[3] Bailout је израз којим се означава скуп мера којег „Тројка“ (Еврпска комисија, Савет Европе и ММФ) ултимативно испоставља националним владама чланица ЕУ да би превладале економску, финансијску и политичку кризу. Уподобљен националим приликама, резултат „бејлаута“ је одлагање дугова, обезбеђење минимума за преживљавање економије, али и нова задужења државе како би национална економија na sebe прихватила терет ризичних потраживања (toxic assets) приватног финансијског сектора. Оваквим начином државе „социјализују“ дугове малобројних тржишних коцкара који ризикују губитке огромних сума новца. Наравно, пошто „бејлаутом“ државе пристају да дугорочно плаћају дугове финансијских пшекуланата, нестаје јавне финансијске потпоре за реалну привреду, па расте незапосленост, опадају пензије, социјална давања и приходи, а расту фисклна оптерећења и зеленашке камате које плаћају грађани.

[4] Ауторов каламбур. Након што је поменуо bailout, говори о иступању из ЕУ које као су протности бејлауту – failout.

1 reply »