ДЕШАВА СЕ...

Нећу у Eвропу и не рушите ми зид бола и поноса, “Зид плача” у Кикинди


Rajo

Драгоје – Рајо Кујовић

Хладноћа девето-јануарског, смрзнутог јутра св. Стефана 2016. године, пред кикиндском Куријом није могла да отера намерне да се поклоне сенима ту невино упокојених. Заинатила се група, претежно старијих, са два венчића у рукама да и на овај православни светац положе венце тамо где су 1942. године Немци стрељали 30. невиних Кикинђана, талаца. И све би било као годинама до тада, рођаци и потомци убијених, представници патриотских партија и још понеко да не дође до трагикомичне забуне. Где положити венац у дворишту, где је био зид уз који су стрељани. Повукоше носиоци венца свак на своју страну стварно не знајући где је био зид, док на крају не оставише венац на сред дворишта, слегнувши раменима, јер не знадоше шта ће с њим. Незаборав ми пролеће кроз осећања, само што не заплаках, а ратници не плачу па ни над самоуништењем…

 

ПОДСЕЋАЊЕ ЗА СЕЋАЊЕ

Завршена је једна тужна и у најмању руку срамна српска прича. Зид бола и поноса, “Зид плача” у дворишту кикиндске Курије, злогласног затвора, уз који је 9. јануара 1942. године стрељано 30 Срба, талаца, родољуба овог краја, је срушен.

Само две године касније нисмо знали ни где је место на коме је зид стајао да венац положимо.

Окружно Јавно тужилаштво у Зрењанину, коме је поднета иницијатива за покретање истраге да се овај вандалски чин санкционише, одговорило је “…да није нашло основа за покретање кривичног поступка против ни једног лица…” а Срби Кикинде ћуте, јер су ућутали, или можда само хоће у Европу.

“…Ја сруших, а онај који дође после мене нека доврши, ако хоће…”, вероватно је хтео да каже нека доврши рушење ако шта остане после њега и његових рушилаца за њихове владавине. Ово рече (сад већ бивши) општински “министар културе”, новинари записаше, а он и не трепну. Само се зид “затворског прокота” (клозета) сруши и разори и у пеп’о расу. Нестадоше зрништа са њега и зарђали куршуми из њега, који су прекраћивали животе невиних кикинђана, талаца.

Но, не рече он, бивши општински “министар културе” у Кикинди, само то, и не уради само то, (зар је и то мало) него зид уз који је стрељано, издахнуло: 3. јануара 1942. године, девет, а 9. Јануара 1942. године тридесет невиних душа, талаца само зато што су били Срби, још једном, само зато што су били Срби, ради голог застарашивања Срба. Тај зид назва погрдно “…местом где су извршаване егзекуције над некаквим коњокрадицама…”, ту уз зид затворског “прокота” (клозета).

Крвави Св Стеван

“Крвави Св. Стеван”, 9. јануар 1942.
одвођење Срба на стрељање у Драгутинову

На основу чега то рече и чему то речно служи што рече “неки Србин” са именом Славољуб… још “општински министар културе,” Само он зна!? Морбидно, и само такав се чин може оваквим конструкцијама бранити.

Као да су Србе сви њихови злотвори и егзекутори у историји стрељали на трговима, прикладним излетиштима и узвишењима, шеталиштима или местима где ће касније потомци моћи подизати “велелепне” споменике и паркове… И, као, зликовац ће признати да је убио невиног.

Као да се стрељања противника (и то љутог противника поробљавања и ланаца, какви су Срба) не чине уз врзину, у ри’чине и поточине, уз зид прокота (клозета), на сметлиштима или на сличним забаченим местима, брутално ради застрашивања, свирепо ради освете, цинично ради увреде и понижења.

Мало је убити Србина, то је за германску “машину смрти” била рутина, требало је понизити и увредити, то је животно правило “културних” европских немачких циника и поробљивача, а онда чекати време да дођу да их мртве убију “неки Срби европски”, настављачи њихове, на пример немачке идеологије, да понизе мртве претке и оправдају идеологију убица и скину им хипотеку с врата. И да се све, све заборави. (А за само две године смо заборавили где је био “Зид плача”). Ако је ово истина онда је чин о коме пишем морални суноврат “неких европских Срба”!

А шта бих друго могао и помислити када су сложене коцкице мозаика тужно-срамних догађаја?

Тачно на дан полагања венаца, 7. јули, 2004. на споменик погинулим (и стрељаним кикиндским родољубима) тачно у 10 сати када су уз звуке Посмртног марша носиоци венаца корачали према споменику да положе венце, на тридесетак корака од њих, у дворишту Курије започето је рушење зида уз који је извршено стрељање тих којима се полажу венци!

И да је случајност, а није, па много је, бре Срби, за Бога милога, зар не?

 

КОЊОКРАДИЦЕ ИЛИ ЧАСНИ И НЕВИНО СТРАДАЛИ СРПСКИ ТАОЦИ

Када је на шездесет трећу годишњицу стрељања и на пола године поновног убијања, рушења „Зида Плача“, на православног свеца Св. Стевана, пред кикиндском Куријом говорник позвао на минут ћутања, пут неба је бљеснуло исто питање присутних уз прозивку незаборава:

Богарошки Мита, Влашић Живко, Гаврић Драгољуб, Данић Недељко, Ђомпарин Ката, Зубанов Ката, Јовичин Божидар, Косић Данило, Крнић Коста, Јовичић Божидар, Косић Данило, Крнић Коста, Лаковић Арсен, Михајличин Зоран, Недић Милош, Протић Радивој, Петојнов Каритон, Стојков Мирко, Татић Милорад, Трећаков Жарко, Ћурчин Душан, Ћурчин Мита, Шибул Миленко, Антин Пера, Божин Север, Јолић Миливој, Мирков Милан, Кулаузов Добривој, Попов Јован, Толмачев Лекса, Чворак Зорка,

а питање уместо молитве – зашто их поново убише сад „неки Срби”?

Ја сам се у том трену сетио и оних које стрељаше културни Швабе на православни Васкрс 41. године: а и они су имали имена: Љубомир Голушин, Риста Недељковић, Емил @уржевски, Здравко Контрин, Стеван Могин, Душан Нудрић. Њих су везане побацалу у блатњави ров са водом до колена па онда пуцали у њих, онда све то загрнули блатом.

Па и оних чија се имена нигде не помињу а које бездушно, тада први пут у дворишту Курије, стрељаше 3. јануара ’42. године: Лаза Пајић, Средоје Весков, Влада Драгомиров, Драгољуб Станаћев, Милан Трајлов, и Драгољуб Жупанчев.

Европски“?

Узех право да подсетим да је неко безобзирно и бездушно навео, део чланова АКУД “Гусле” из Кикинде, аматере, нечију невину децу, да учествују у рушењу “Зида плача” у дворишту Курије, да натовари хипотеку греха неким младим људима, који су само чланови “Гусала”, да су они рушиоци светиња српских.

И неизбежно сам се ту пред Куријом сетио опоре и тужне приче једне кикиндске Мађарице, баба-Маргите, а коју ми је испричала 17. јануара 1992. године у језиво хладном ходнику кикиндског Музеја, гледајући кроз прозор музејског ходника у двориште, гледајући на „Зид плача“.

 

КОГА СЕ ГАДИЛА КИКИНДСКА МАЂАРИЦА, БАБА-МАРГИТ

Једини услов да ми исприча ту своју животну и дубоко искрену причу био је да ово ником не кажем док је она жива.

Баба-Маргита је покојна, стекао сам право да кажем њену истину или кајање свеједно, а тада ми је рекла:

„Стајала сам овде уз овај прозор, када су их стрељали, било нас је много у тоалетама, мушкарци у свечаним оделима и са новим црним шеширима. Већином су били Швабе и Мађари, а било је и неких Срба. Изводили су их по десет и стављали код оног зида од клозета. Војнике који су пуцали нисам видела, стајали су ту негде испред капије. После сваког пуцња смо аплаудирали, аплаудирали тако јако а неке девојке су орошене знојем тако вриштале.

Многе су девојке на тој хладноћи, било је јако хладно, биле орошене знојем и скоро се онесве-шћивале од узбуђења.

И ја сам аплаудирала, а многе сам од њих познавала, били су већина Кикинђани, али не знам зашто сам аплаудирала … !?“

Баба-Маргита је мирно проживела живот, близу деведесет година, међу најмилијима оних за чију је смрт тако френетично аплаудирала.

Али зашто? Умрла је а да одговор није нашла – зашто?

И то што сам се ја сетио ове приче баш у тренутку када сам позван на „минут молитве“ за невине душе насилно убијених, уз тај „Зид плача“ није прање савјести баба-Маргитине, прича је само записана у мом дневнику, али никада нећу заборавити на том старачком покајничком лицу гримасу презира када је изговорила „ а било је и неких Срба…“

Нисам се могао видети, и видети гримасу на мом лицу у тим тренутцима када сам био позван на минут ћутања пред Куријом. Можда је гримаса на мом лицу била са много више презрења јер сам тада знао да су „неки Срби“ срушили и „Зид плача“ и тим срамним чином поново убили ту невино поубијане само зато што су Срби.

Или сам се можда само питао, зашто „неки Срби“, европски, за Бога милога?

 

ДА СЕ „ВЛАСИ“ НЕ ДОСЈЕТЕ

А онда када су се сложиле плочице мозаика, када сам поређане догађаје само овлаш упоредио, истина се сама понудила, ту је на дохват руке била.

У јесен 2002. године „Немачки Национални Савет“ Удружење Фолксдојчера „Донау“, са свим од власти добијеним дозволама, подигли су и освештали споменик страдалим Немцима у кикиндским логорима од 1944. до 1948. године.

Уз све то врло документовано господин Др. Петер Вон Бинзбергер је одштампао и књигу под насловом „DIE KIKINDAER DONAUSCHW-ABISCHE GEDENKSTATTE“.

Уз уважавање чина и геста, и наравно уз дужни пијетет за страдале, умрле или насилно лишене живота, прихватио сам лично, и прихватам учињено. Часно их је опојати и хумке обележити!

 Споменик Фолксдојчерима

Новоподигнути споменик Фолксдојчерима
страдалим у логорима у Великој Кикинди

Господин Др Петер Вон Бинзбергер, и ако би се могло очекивати, јер је син Франца Бинзбергера бившег власника фабрике ланаца у Великој Кикинди, до банкротства, а касније по окупацији Велике Кики-нде од Немаца, и градоначелника, Биргемеистер-а, из породице истакнутих чланова „Културбунда“ у Кикинди, који су осетили горчину изгнаника, а њихова кућа је била у данашњој Доситејевој 144, ни једном једином реченицом није поменуо научно неистражено, непознато или научно несигурно о логору „Млекара“ у Великој Кикинди. А то је оно што треба научно истражити!

 

А КО СЕ ПОСИПА ПЕПЕЛОМ
И КАДА 
ЈЕ ТО БЉУТАВО И ЗА ПРЕЗИР

Да ли је неко у логору умро од старости, неухрањености, нехигијене или заразне болест од батина или стрељан, господин Др Петер Вон Бинзбергер није поменуо јер то стварно није научно истражено. Књига је документ, образ је образ, а господин Вон Бинзбергер је господин!

  Спомен плоча

Спомен плоча са натписом и поменом страдалих

А „неки Срби“, европски, као новинар са иницијалима Д.С. у „Кикиндским“ од петка, 18. октобра 2002. без стида написа, шта је њега или њу (новинара или новинарку Д.С.) брига, научно неистражено или не, истинито или не, он ( или она) написа:

„… Жртве су убијане или умрле од последица мучења или нељудских услова у одмазди комунистичких власти од 1944. до 1948. године у ‘Концентрационом логору Велика Кикинда’ и сахрањене без обележја у масовним гробницама …“

У истину, Велика Кикинда и Дахау и Бухенвалд и Освјешћим и Лигенвалд и Петровград и Јајинци, и сваки сталаг, а било их је на хиљаде широм „културне“ Европе исто су, логори су.

Само, мала разлика!

У свим поменутим европским мучилиштима су били довођени невини, у већини некатолички Словени, „Бизант“ (осим католичких Пољака), Руси, Срби, Цигани и Жидови без обзира на политичку, културну, научну или било какву другу припадност, и што су те „Концентрационе“ логоре формирали и водили Њемци и из њих, тих фабрика смрти, није требало нико жив да изађе, плански и систематски су убијали, Њемци.

Њемци, европски, културни и цивилизовани потомци Шилера, Гетеа, Пруста, Маркса…, Њемци.

 

Швабе одлаѕзе из Кикинде

„Швабе одлазе из Кикинде“ организовано и под контролом и ако тада још “владају Европом”

 

ИМА ЛИ ОБАВЕЗНИХ ДА КАЖУ ИСТИНУ
ИЛИ ЋЕ НАС ОПТУЖИВАТИ ЗЛОНАМЕРНЕ
НЕЗНАЛИЦЕ И ИЗДАЈНИЦИ

Разлоге зна и историја и ако их не зна „неки Србин“ европски и надриновинар кикиндски са иницијалима Д.С.!

А истине ради, Великокикиндски сабирни логор „Млекара“ у Великој Кикинди, није био логор смрти нити је за то формиран, нити, налик на немачки, „концентрациони“ логор нити комунистичко „људождерско“ мучилиште за ратне злочинце, или војнике, па ни за немачке монструме у зеленим и црним униформама са гвозденим крстовима испод гуше. Наравно није био ни санаторијум, већ сабирни логор за Фолксдојчере, за старе, цивиле, са подручја среза Великокикиндског под управом Народно Ослободилачког Одбора Велике Кикинде.

 

Швабе из Мокрина

Ови „мирни Шваби“ из Мокрина ратовали су на три фронта, у Вермахту у Пољској, у СС „Принц Еуген“ по Југославији и на „Русланд-у“ на Вјазми

На жалост у том логору су били они који или нијесу могли или нијесу хтјели или их није тадашња „цивилизована“ њемачка власт (њихова власт) опремила коњима, дилижансом и провијантом за пут, за повратак у „њихов Рајх“. Или су били Мађари или Цигани… или из мијешаних породица са Србима или Мађарима.

Једно истраживање говори и нешто друго, да су они који нијесу били компромитовани код Срба, код народа, који су само по неког Србина само по неки пут ошамарили, који су били стари или немоћни, који су били у родбинским везама са Србима или Мађарима (нису били чисте расе) намерно остављани, избјегнути од позивара за полазак, између осталог, “ради политичког погађања“ касније.

Чак се може чути да су неки намјерно остављени јер су били против њемачке политике према Јеврејима и Србима, па је то била освета!

 

Фолксдојчер

 Иза овог сина „Велике Немачке“, Фолксдојчера из Баната, остајао је у Белорусији
пејсаж Месеца, клетве, јауци, крв и смрт

Уз то, њемачки народ, па и Фолксдојчери су тада били без епитета „невини“, историја им га је тада била одузела, а то је 1944. када су Њемци губили крвав рат који су они започели!

Уз то, они су, стари или не, немоћни или јаки, бабе или деде, били, без изузетка, по подацима Рајха за Банат из 1942. године, били организовани у низу немачких, већином националистичких, организација, у огромној већини у „Културбунду“.

А многи од њих из Баната су били поносни родитељи или рођаци или поносни земљаци оних који су палили и жарили Szerbi-u, Poland, Rusland, Belarus… без милости и скрупула уништавали Бизант и Жидове…

Родитељи оних који су у дивизији „Принц Еуген“ били на Сутјесци и буковим батинама ударцима у главу убијали тешке рањенике и тифусаре привезане за импровизована носила, партизанске болнице на Милинкладама а рањени се несрерћници на глас молили Богу „Сачувај ме Господе од Немца који говори и псују Српски“… и тако редом и тако даље.

Само то је на Милинкладама довољно па да се цивилизовани свијет застиди „Банатских Шваба“, кукавни „неки Срби“ европски са иницијалима Д.С.

И још нешто, важно, из тог сабирног логора Фолксдојчера, сви они који су добијали „папире“, гаранције да их нека земља прима „наравно под условом да су остали живи“ и хтјели да оду, одлазили су тамо гдје су жељели. Разлика је очита!

И истина је да је командант логора „Млекара“ био човек, уз сво дужно поштовање дозвољавам себи да му у овом запису не поменем име, коме су Њемци, “мирни Шваби комшије“, „наши добри Швабе“…, његови дојучерашњи комшије, и  њихови помагачи и сатрапи, недужне, невине и малолетне, на несрећу по логорима Југославије, од осам чланова најуже породице на најмонструозније начине, не убили, дивно је убити, него монструозно уморили пет чланова.

А тада када је био командант логора (1945.), у рушевини од куће, своје куће у Великој Кикинди код жељезничке станице, је имао две малољетне обогаљене, непокретне ћерке нађене у неком ослобођеном немачком логору, које су једна 1945. а једна 1947. мученички умрле.

Швабе из Мокрина2

Ови „мирни Шваби“ из Мокрина били су у (крвавој) СС дивизији „Прнц Еуген“ на Зеленгори

Можда „европски Срби“ мисле да је за команданта кикиндског логора људима те нације, Њемачке, родитељима припадника СС дивизије „Принц Еуген„ тада и сада требало поставити калуђерицу или неког од Самарићана, или можда неког налик на логорског „капо-а“ Бухенвалда, Биркенау-а, Освјешћина, или… па да бар мало личимо на њих, на Њемце, на цивилизоване потомке Шилера, Гетеа, Пруста, Маркса… или можда с буковом батином у рукама па да личимо на оне што су убијали и премлаћивали рањенике и тифусаре и псовали српску мајку на српском по Зеленгори и Сутјесци!?

Недуго после овог, рекло би се несмотреног новинарског „пропуста“, знате каква оправдања, није знао новинар, новине свашта пишу, не треба то узимати к срцу, догодило се нешто много озбиљније.

Помпезно за народне паре, и у новом руху 12. новембра је за, тада, новоустановљени дан града Кикинде отворена „Нова поставка“ Народног музеја у Кикинди.

Није ми тема „Поставка“, и ако треба напоменути да Музеј, буџетску установу, финансира народ, како су у кикиндској општини у већини Срби, значи финансира и српски народ општине Кикинда. А Кикинда је још увек у Србији!

Али не финансира српски народ Музеј и никога у Музеју да лаже, али не финансира ни никакво незнање и незналице, пакост и дрскост да лажу против њега, против српског народа Кикинде па и уопште.

Швабе из Мокрина3

Ови „мирни Шваби“ из Мокрина су убијали, палили и жарили  од Лењинграда и Севастопоља до Козаре, Купреса, Сутјеске, до Солуна…

А у Музеју тада великим масним црним словима (латиницом наравно, по европски!?) написа аутор, који за то прима плату, или „платић“ како она каже, дословно овако:

„После ослобођења Немци који нису напустили своје домове спроведени су у логоре где је већи део њих изгубио животе“.

Па ако је и од незналице, па ако је и од „неког Србина“ европског, кога плаћају да истражује, говори и пише истину, или ако је не зна бар да ћути, много је и превише је, бестидно је и безобразно, за Бога милога Срби европски!

Више, незнање из Музеја, и „зналац“ историје, из Музеја „поубија“ Фолксдојчера логораша (деда и баба) него сви „српски осветници и крвопије“, „комунистички људождери“ и њихови стрељачки стројеви, глад, дизентерија, заразне болести немаштина, старост… Више их Музеј поубија!

А од тада, од те 2002. године, шта све чинише и учинише на овом плану европски Срби и „неки Срби“ којих се и баба-Маргита гадила, по Кикинди и шире, требало би ми повише хартије а и препариран желудац за то да опишем. Али само још ово: Мислио сам (на Светог Стевана, 9. јануара 2006. године) да се, по полагању венаца, ето завршио још један дан тужног подсећања, и да је у десет сати, као обично на овај дан, олакшано насилно узетим душама кикиндских српских мученика.

Али није тако!

У 12 сати тог истог дана на кућну адресу сам добио од Јавног Тужилаштва у Зрењанину Обавештење да за рушење “Зид плача“, и све друго „нико није крив“. Можда је и ово случајност!? Можда и овогодишња траги-комика, можда.

1

Обавјештење Окружног јавног тужилаштва у Зрењанину, да “нико није крив”за рушење Зида бола и поноса, “Зида плача”у Кикинди

РЕЗИМЕ И ЗАВРШНИ ЧИН
ЈЕДНЕ СРАМОТЕ

Од како тог дана, тог 7. јула, или Ивањдана по српски, 2004. године срушише стратиште српско, срушише Зид бола и поноса, “Зид плача“, да на своју срамоту затру сваки траг злочина европских „цивилизованих“ потомака Шилера, Гетеа, Пруста, Маркса… али и Kluge-a, von Denica, Dr Mengele-a, Brovna, Kajtlbrunera, Jodla, von Lera, von Streche-a, и многих  „добрих мирних Шваба“ из Баната… протекло је много времена али не стиже заборав.

Опет сам, како већ рекох, на св. Стевана 2016. године присуствовао полагању венца на улазу у Курију. Ту на хладноћи су стајали само још понеко од родбине, остарео и скрхан болом; остарели чланови СУБНОР-а и по неки од бораца ратова 1991. до 1999. године, представници општинске власти, руководство и понеко од чланства од патриотских партија, и неколико залуталих баба које су идући са пијаце радознало застале да виде шта то ова групица људи хоће по овој хладноћи са тим вијенцем и шта то говоре по тој цичи зими пред Куријом.

Знам ја, и можда је довољно што то ја знам, да срушише и Зид бола и поноса Кикинђана. „Зид плача“ „неки Срби“ европски, а ја ћу у својој немоћи од сада само покушавати да ово „неки Срби“ изговорим са гримасом коју сам видео на покајничком лицу оне кикиндске Мађарице, баба-Маргите, у зиму оне давне 1992. године када ми је причала о стријељању тих невиних кикиндских Срба, е моји Срби европски!

Да, с истом гримасом гађења!

 

Драгоје-Рајо Кујовић
у Иђошу
На Св. Стевана српског 2016. г

5 replies »

  1. Odlican tekst, tek kad sam zavrsio pogledao sam koliko je dugacak i shvatio da bi mogao jos citati a da drzi paznju.
    Kako kaze autor teksta „neki Srbi“ potpuno je upravu, kad konacno Srbiju budu vodili Srbi a ne „neki Srbi“ tada ce se vise brinuti za osecanja naroda koji zive u Srbiji a ne za kojekakve evropljane koji nam nicega dobroga nisu doneli.
    Tada ce Srbija biti ono sto treba i sto je bila, kulturni centar evrope

    Свиђа ми се

  2. Tacno tako,zalosno je da i ove tekuce godine na dan 9.januara nisu bili prisutni predstavnici Muzeja (natpis jos latinicom),Ist.Arhiva kao ni Opstinske Turisticke agencije a ciji prozori gledaju na mesto stratista nasih sugradjana.Pa sta je bilo vaznije tog 9.Januara nego da se udostoje i minutom cutanja odaju duznu postu…?!

    Свиђа ми се

  3. У Банатском Аранђелову стрељали су 5 младића – искључиво оних са малом матуром (то је било највише образовање у селу). Банатско Аранђелово је махом колонистичко, од 1.рата.

    Свиђа ми се

  4. HVALA VAM ŠTO STE OVO OBJAVILI!!!

    NI OVDE U OSTATKU SRBIJE NIJE BOLJE..

    SRPSKE ŽRTVE SE „ZABORAVLJAJU “ SPOMENICI SE IZMEŠTAJU, RUŠE, VANDALIMA SE DOZVOLJAVA DA IH UNIŠTAVAJU!

    A SVE DA SE NE „VREĐAJU OSEĆANJA “ NEONACISTIČKE EVROPE..

    SRAMOTA!!!

    ALI NAROD JE DAVNO REKAO: POTURICA GORI OD TURČINA!

    Liked by 1 person