ВЕРА

Док те мами, шећером те рани… (или) Како препознати духовника екуменисту?


 Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога;
јер многи су лажни пророци изишли у свијет. (1. Јн. 4,1)

СРБски ФБРепортер, 14.1.2016.

Пред вама је једно поглавље из књиге „Екуменизам„, чији су аутори румунски јеромонаси антиекуменисти Нил Аркашу и Варвар Моројану. То поглавље носи наслов „О православном екуменизму“ (та формулација је иначе измишљена ради обмане).

На жалост, екуменизам је веома актуелна тема и узрок великих смутњи и раздора. У књизи се дају „Питања и одговори свима разумљиви“ те се надамо се да ће нашим читаоцима помоћи да се оријентишу у свом духовном животу и бити на корист и спасење.

Извор: Светосавље

Ekumenistickisamit

***

О ПРАВОСЛАВНОМ ЕКУМЕНИЗМУ

Садржај:

 

Да ли постоји православни екуменизам?

Како неко ко је православан може да буде екумениста? 

Зар Православље нема потребу за екуменизмом, како би било познато у свету, више поштовано и боље брањено?

Како можемо разликовати једног архијереја (владику), свештеника, старца, православног теолога од неког екуменисте?

Како говори и како изгледа епископ, свештеник, духовник, професор, теолог екумениста?

Који су омиљени изрази у њиховом свакодневном речнику?

Како се понаша и влада један епископ, свештеник и духовник екумениста?

Какву уопште везу могу имати монаси са екуменизмом?

Да ли је добро да имаш духовника екуменисту? Може ли те он поучити правој вери
и да ли он може да буде путеводитељ душе ка спасењу?

Како можеш да препознаш да имаш духовника екуменисту?

Када је најбоље прекорити епископа, свештеника или духовника екуменисту,
не присуствовати њиховим службама, нити се више причешћивати из њихових руку?

Докле иде послушност и одакле почиње прекоревање?

__________

Да ли постоји православни екуменизам?

Оваква формулација је изузетно обмањујућа. Видите, „православни екуменизам“ постоји онако како чујемо да постоји и баптистичка, адвентистичка, јеховистичка црква итд., хришћанска партија, света Румунија, месијанске нације, теистички еволуционизам, јединство у различитости, хомосексуалци хришћани, масони хришћани, хришћанска јога, хришћански фундаментализам итд. „Православни екуменизам“ постоји онако како чујемо унаоколо да постоји баптистичка, адвентистичка, јеховистичка „библија“, екуменистичка, сатанистичка „библија“ или у најновије време „библија“ хомосексуалаца итд. „Православни екуменизам“ је варљива, срамна и нечасна формулација измишљена ради обмане кроз слушање разума.

Овде треба да разликујемо две ствари:

1. Суштина проблема је уствари какво то православље проповеда „православни екуменизам„, о ком Христу говори екуменистичка, баптистичка, адвентистичка, јеховистичка и остале библије. У веродостојном Светом Писму, у истинском Православљу, у истинитој Црквине нема места за јереси, лажи и разне обмане. Зато су сви католици, секташи, екуменисти итд. имали потребу да прераде и поновно напишу сопствене библије, да створе властита хришћанства и да редефинишу свог и одговарајућег христа који ће их „спасавати“ са свим њиховим бедним јересима, хулама и отпадништвом.

2. Они православни који верују у „православни екуменизам“ јесу обманути метафором, преварени самом идејом и концептом екуменизма. Практично, „православни екуменизам“ у суштини јесте антиправославан, протестантско хришћанство у бити јесте антихришћанство, сви „други“ христоси јесу антихристи.

Гледајући само на форму, на све оно што се чује, „православни екуменизам“ се чини „лепог изгледа и доброг укуса“[1]. Међутим, зауставимо ли се само на томе, губимо разум, не видимо даље од маске „добре“ лика самога ђавола, веома вештог да замаскира разна богохуљења у лепе хришћанске термине и речи.

„Православни екуменизам“ јесте име за један план, реч је о борби која се води унутар Цркве од стране оних православних који су издајници и у прелести, православних који су ненавикнути да читају свете Оце, оних православних који се уче хришћанству са телевизора, православних који се исповедају код немарних и екуменистички настројених духовника, од стране оних православних који су отупели од противуречних формулација новог века (двосмислених!): „Јер ће доћи време када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; И одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама“ (Тим. 4, 3-4).

унија

Како неко ко је православан може да буде екумениста?

Ваистину, екуменизам ровари и ствара у уму православних познат шаблон, ствара промену начина поимања и мишљења, који се може лако индетификовати. У почетку, православни екумениста верује да су све религије, да су сва дотична „хришћанства“ и „цркве“ добре, праве, истините, спасоносне. Даље је све „логично“, јер се лако стиже до уверености да су сви „богови“ – Бог, да су сви „христоси“ – Христос, да су сва „хришћанства“ – Хришћанство, те да се сви народи и сав свет клања, моли и поштује истог Бога коме се клањају и православни, док га ови други називају различитим именима, свако на свом језику.

Ту је већ православни окусио од јабуке јереси, будући да је привучен и очаран не правдом и истином једине вере, већ лукавтсвом универзализма, друштвеним настојањима и бригама за глобализацију, жељама да се оформи једна демократска вера, која је по мери и укусу свих, вера која ће да помири и да уједини све „хришћане“, чак и нехришћане.

Читајући речи Светог Писма „У кући Оца мојега станови су многи“ (Јн. 14, 2), православни екумениста вођен хуманистичко – пиетистичким осећањем ове стихове поима на тај начин да ће се свако од њих спасити у својој вери, је будући да је Господ Бог милостив, све ће их спасити, јер су сви ипак веровали, сви су се молили, сви су постили, сви су чинили добра дела, сви су добри. Или пак, у Својој бескрајној доброти, Бог неће имати довољно „храбрости“ и „строгости“ да буде (и) праведан, јер Христос не размишља егоистично и неће осудити „оне који верују“ на пакао и неће судити свету „по догмама, канонима и правилима“.

По њима је најбитније да имаш „добро срце“, да си „добре душе“, па макар и газио и кршио праву веру, које је по схватањима православног екуменисте само једно „поповско дело“, један „ригидан и апсурдан конвенционализам“.

Срце православног екуменисте је вођено истом „добротом“ као и срца великих јеретика из прошлих времена, који су веровали да врше одбрану и чине велико добро хришћанству тиме што уводе новине и разне промене у учењима светих апостола.

Само што овакво хуманистичко „добро“, овакво једно православље које је по мери човечијег умовања ни у ком случају и никада није спасоносно за душу обмануту екуменизмом.

 

Зашто онда православни одабирају да буду екуменисти?

Постоје две врсте православних екумениста:

1. наивни
2. издајници

Издајници су они православни који будући да познају истину, ипак одабирају лаж из љубави према профиту или било каквој користи овога света, подобно Јуди Искариотском и они врше издају због: новца, разних утицаја, моћи, познанстава, због уласка у утицајне кругове, ради тога да им се указује поштовање од стране других, сензационализма и одушевљења јер учествују у одлукама које ће променити читав свет, јер ће им бити подигнуте статуе и кипови и њихова имена ће бити записана у историји[2]. Очигледно је то да екуменизам, најпре „инвестира“ у професоре теологије и клирике који су веома важни и са великим утицајем у православном свету.

Наивни или простодушни – јесу једна гомила, којом маневришу и манипулишу они први, будући да у својој лаковерности и наивности чине грех незнањем, за све оно време које не знају ништа (или су несигурни) о својој Православној вери, тако да су убеђени да „чине добро“. Ови не знају и не верују да Православље долази од Господа Христа, преко светих апостола који су ударили темеље и уредили правила Цркве.

Ови лаковерни и наивни су намамљени из групе оних, који су „грађански коректни„, из групе оних који респектују „истину многих„, „светски мир„, „демократску правду„, то су они који стављају изнад Православља или само Православље поимају кроз хармонију, мир, измирење, прогрес, демократију и јединство овог света.

Они сироти постају као какви преваспитани и преквалификовани хришћани који не знају ништа о животима светитеља, није им познато како су и са киме ови свети исповедници водили тешке борбе за одбрану Правослваља, не знају да су свети мученици сопственом крвљу запечатили ово свето Православље, од кога се они данас тако лако отуђују и одбацују.

Сви православни екуменисти се боје ставова овог света и презирања и омаловажавања „већине“, боје се од „силе“ издајника, страх их је да се супротставе и да противурече представницима власти (државне, црквене, европске) који намећу законе или одлуке које воде у отпадништво, страхују да не врше „дискриминацију“, боје се ношења тешког крста трпљења исмевања и клевете, стид их је да буду названи „екстремистима“, „фанатицима“, „фундаменталистима“, „онима који су при издисају“, „провинцијалистима“, „бунтовницима“ и „богомољцима“ ради праве и истините вере у Господа Христа.

Православни екуменисти не рескирају да изгубе благостање, комфор, комодалитет, новце и пријатељства, ради одбране Православља. Ништа од тога не дају ради одбране Христа, нити крв, нити живот.

 

Зар Православље нема потребу за екуменизмом, како би било познато у свету, више поштовано и боље брањено?

Православље нема потребу да буде поштовано од овог света и да му се овај свет диви, већ има потребу за његовим покајањем.

Постоје јерарси и свештеници који пристају на екуменизам, мотивисани да ће тиме одбранити и сачувати Цркву. Али Црква не може бити одбрањена оружјем греха, јер је она брањена од Самога Господа Христа са богочовечанским оружјем. Не можеш добити благодат ако чиниш хулу.

Екуменизам не проповеда Православље, како би га учинила познатим онима који су неправославни, већ екуменизам популаризује по земљином шару мешавину (синкретизам) хришћанстава, амалгам Православља са протестантизмом и њу ејџом. Екуменизам проповеда једно ново равнодушно (блазирано), помирљиво, толерантно, млако, бљутаво и прагматично православље, једно по свему другачије православље, савладано и обухваћено антихристовим „добрима“ и по укусу овога света.

Ваистину, екуменизам до сада никога није привео православном крштењу, већ, напротив, многе је православне довео до тога да одбаце „Вјерују“ Православне вере.

Спознаја Православља не долази рекламама и публицитетом, већ искреном и истинитом вером, док „визит-карта“ Православља већ две хиљаде година стоји на очиглед свима: чување истине, чуда вере, крв светитеља и љубав која спасава у Господу Исусу Христу. Будући да је Православље свето и савршено, не тражи некакав екуменизам или какву „спасоносну“ веру ван себе.

Екуменизам и екуменисти не представљају глас Православља. Глас Православља јесте живот, речи и чудеса светитеља. Православље нема потребу за екуменистичким организацијама, како би било свеобухватно, зато што је универзалност једине вере већ две хиљаде година остваривано проповеђу светих апостола, чинећи да до данас Православна Христова Црква буде присутна у свим државама и на свим континентима кугле земаљске.

 

Како можемо разликовати једног архијереја (владику), свештеника, старца, православног теолога од неког екуменисте?

Екумениста уместо да вернима и невернима покаже (јавно и тајно) да су све вере, духовности, култови, конфесије, религије и „цркве“ ван Цркве лажне, неисправне, подмукле, перфидне и обмањујуће, он напротив узима учешће на скуповима, конференцијама и социо-културним програмима, склапа уговоре и споразуме, гледа да задобије симпатије и похвале ласкаваца из редова јеретика, деформишући тако учења светих Отаца и Христову истину.

Православни екуменисти верују и говоре (јавно или тајно) да су истина, љубав и правда Господа и Бога нашег Исуса Христа присутне не само у апостолској Цркви, већ у свим верама, у свим „црквама“ или у свим религијама овог света.

Уопште, православни екуменисти имају омиљен одговор, реч је о „непојмљивој љубави“ у којој Бог воли све људе, онаквим какви су. Велика обмана и прелест, да не може бити већа, зато што је Сам Господ Христос показао да воли човека, али мрзи грех људски, воли јеретика, али мрзи јерес, воли паганина, али не воли паганизам.

Христова љубав није раздвојена од Христове истине. Господ Христос не воли супротно истини и не твори истину насупрот љубави. Христос Цркве нам показује љубав према истини и истину љубави, а не некакву слепу и глобалну љубав, некакву љубав која прима у загрљај целокупну гужву и хаос у коме су уједињени лаж, хула, грех и отпадништво.

Православни екуменисти су лицемери, желећи да истовремено служе и мамону и Христу: поштују иконе, али се ипак моле заједно са онима који хуле на иконе, моле се Мајци Божијој, а са друге стране се грле са хулитељима Пресвете Богородице и светитеља, око врата носе Часни Крст, али одобравају учења хулитеља Часног Крста.

Румунски екуменисти су по правилу припремани и слати на „специјализирање“ у протестантске и католичке верске институције. Тако је дошло до тога да православни теолози, будући свештеници или епископи више не узрастају у недрима Цркве, већ се буде и освешћавају као стипендисти у сред западњачких универзитетских кампова, препуних задаха и смрада рационализма и духовног пропадања, без икакве моћи да окусе духовни живот у Христу, Који је једини извор истинске теологије. И тако су се у Цркви као дим уздигли „теолози нове школе“, са умовима препуним протестантске философије и испражњеним срцима од тајне Православља, достигавши до тога да виде догматска учења виде као једноставне ритуалне формулације, које нису усмерене ка вечном животу и спасењу.

Сваки онај клирик и лаик који жели да се назива православним, а да при томе не следи живо Предање светих Отаца, јесте наметљив, унајмљен и убачен пастир у стаду Христовом.

 

Како говори и како изгледа епископ, свештеник, духовник, професор, теолог екумениста? Који су омиљени изрази у њиховом свакодневном речнику?

Говор екумениста је мек, осећајан, брижан и дотеран, лицемеран, прожета са претераном топлином и видљивом извештаченошћу, по некада напротив- канцеларијски речник, хитар и чиновнички, хладан и експедитиван. У беседама су често пацифисти и пуни сентименталности и суза, умољиви и ганутљиви, претерано сервилни и услужни или горди. Запрепашћујуће личе на некакве политичаре оденуте у одежде.

teodosije-i-rasmunsen

Изгледају као успешни, добро храњени, често ошишани, обријани или са уметничким брадама. Убеђени хуманисти и помало филантропи, представљају велике ктиторе болница, разних прихватилишта и културних институција (са новцем Светског савета цркава). Присуствују у првим редовима на скуповима, конференцијама и симпозијумима на којима се ништа не спомиње о Господу Христу, о страдањима, о мучеништвима и правој вери. Брижљиво избегавају теме као што су: јереси, отпадништво, паганизам, материјализам, синкретизам, лаицизам, глобализам, либерализам, жигосање, ционизам, јудаизам, комунизам, њу ејџ, масонерија.

Стално се на мучан начин препоручује или се не избегава да се подсети да су апсолвенти два – три факултета, да су на мастеру или доктори неког од универзитета, разуме се западних (из Француске, Немачке, Велике Британије, Италије Швајцарске итд.).

Православни екуменисти су неутрални, говоре двосмислено и неодређено, на један уопштени начин, користећи многобројне и лепе речи од којих не можеш ништа конкретно да разумеш. Екуменисти виде мирну и тиху будућност Цркве (биће добро, овако је добро, будимо добри), али их одаје празноверно потчињавање званичницима (политичким и религиозним), дубоко поштују све оно што означава величину, моћ, заповест и устројство, иако се тиме могу нанети и штете Христовој Цркви.

Православни екуменисти су либералисти и склони некаквом духовном прогресу, не прихватају и не подстичу телесне подвиге (пост, молитве, метаније, читање светих Отаца) на један озбиљан начин, већ то поимају символично, са лакоћом дају разрешења на причешћима, разрешују постове, скраћују службе, подстичу куповину много свећа и чињењу многобројних донација цркви. Лабилни су или „спретни“, „промућурни“, корумпирани, брижљиви су за прохтеве и каприце „моћника“ и залажу се за сиромахе. Живе у луксузу и угодностима проповедајући сиромаштво и милостињу.

Православни екуменисти се уопште не узбуђују и нису забринути око проблема кроз које пролази Црква[3], не дају нити један одлучан одговор, нити имају одлучан став када је у питању инвазија сатаниста, масона, бестидности и разузданости, отпадништва Европе и офанзиве против Хришћанства и хришћана[4].

Насупрот томе, већина православних екумениста су масони, чланови Лионс клуба или Ротари клуба[5], или су пак теозофи, јогини, практикују радиестезију, реики, биоенергију и остале алтернативне терапије ( у позадини „енергија“ и „сила“ виде Христа а не самога ђавола) или „истражују“ и „пасионирани“ су оријенталном и паганском праксом.

Цркву и Православље виде као личну својину, тако да са тимо могу да раде шта им је воља. Финансијски искоришћавају сујеверност и покорност наивних православних хришћана или прете клетвама и великим невољама свима онима који говоре истину или им се супростављају.

Ревносни су у добијању нарочитог „хришћанског“ прагматизма, налик католичком и протестантском, оног прагматизма да би зидали што више, да би подигли на већу висину, да би створили Царство небеско овде на земљи. Тако ови бивају савладани духом предузимаштва, мешајући маркетинг и менаџерску умешност са хришћанским врлинама.

Више немају црквени и светоотачки речник, већ једну превише „теолошку“ терминологију, са преувеличавањем, модернистичку, политикантску, безбрижну, помешану, европеизирану, са извештајима и моделима порука овог света (уметности, моде, филма итд.) или „светитељима“ и личностима других вера и религија. Стиде се да иду у мантијама и са брадом.

Ако их дубље погледаш у очи, видећеш стид, неодлучност и колебљивост, притајеност, видећеш унутрашњу грижу савести која долази због издаје вере у Христа. Оно што екуменисти сматрају да је љубав према човеку, није ништа друго, до у суштини, љубав према свету.

Пазите, када говоре о Цркви или хришћанству уопште не користе прецизно изразе као Православна Црква и Православно хришћанство! Стално говоре двосмислено, а закључак се може интерпретирати и имати хиљаду значења.

Како се понаша и влада један епископ, свештеник и духовник екумениста?

Упорно избегавају било какве скупове где би могли бити упитани или би требали да дају јавна објашњења о екуменистичкој јереси, о пуноважности и ваљаности православних догмата данас, о актуелности, практиковању и примењивости канона Цркве, о новинама и променама у Православљу, о јеретичким иновацијама у теолошком учењу, о богословијама и факултетима, где би били упитани о новом унутрашњем законодавству Цркве.

Веома су либерални, организују или иницирају планове и програме о „братимљењу“ са различитим култовима (јересима) или религијама, билатералне или трилатералне посете, кампове и логоре за „реедукацију“ у социолошким и религиозним установама на Западу (Асизи, Фатима, Међугорје, Тезе, Бос итд.), ступају у веома чврсте пријатељске везе и односе са организацијама, братствима и фондацијама са неодређеним и опскурним називима, у којима се ништа не спомиње о Господу Христу и о правој вери, већ само о миру, о помирењу, о „саживоту“, „једнакости“, „братству“ и људским идеалима у којима се не тражи спасење итд.

Као од огња, чувају се од јасних и одважних одговора везаних за одбрану Православља, који би могли да наљуте јеретике и ободре православне. Не верују у непогрешивост Цркве, нити у светост светитеља, називајући их „екстремистима„, „богомољцима„, „фанатицима„, „превазиђенима„, „обузети мистичним одушевљењем„.

У дискусијама, теолози екуменисти почињу да збуњују, да намећу мишљења, да креирају „ауторитативност“ бројним факултетским звањима, мастерс и одбрањеним докторатима, знањем бројних страних језика, бројним написаним књигама, многим дипломама и медаљама добијеним из области „културе и науке“.

Сетимо се овде православних теолога који су умешани у екуменистичке покушаје везане за еклисиолошка признавања, јер им папирна диплома или лимена медаља не додељују непогрешивост у животу или имунитет од јереси. Управо су ти зналци цитата и дефиниција, први који су савладани неумољивим духом рационализма, напротив, сетимо се само великих падова јересо-јерараха, свих јерараха, архимандрита, свештеника који су били изузетно учени и велики зналци књига, који су због превеликог знања високе теологије отпали од Православља и смирења.

Православни екуменисти промовишу новине у Цркви, лаицизирају, односно секуларизују, скраћују, хуманизују, чине практичније, конфорније, комотније: службе, беседе, посланице, црквено сликарство, монашке одежде и говор. Имају посебну склоност ка модернизовању манастира, увођењем интернета и телевизије, технике и индустрије, њиховом трансформисању у агро, зоо или шумске експлоататорске центре, носиоце немарности и расипништва, или ленствовања и конфора, боље рећи, на тај начин у потпуности убијају монашки живот.

 

Какву уопште везу могу имати монаси са екуменизмом?

Православни монаси су први који страдају од екуменизма и последњи који ће одолети на његовом путу.

У првом реду, православни монах је хришћанин који нема шта да изгуби, јер је све оставио Христа ради – мајку, оца, браћу положаје, имање, утицајност и моћ. Једина драгоцена ствар која му је неопходна, за коју се моли, живи и умире јесте Христос Православља.

Православни монах јесте хришћанин који свакодневно чујући глас Јеванђеља, житија и учења светих Отаца, добија „црквено расуђивање“, поимање у складу са истином праве вере.

Одувек је вера Цркве опстајала сведочанством и исповедништвом монаха[6] и њиховим мучеништвом. До данас, било какво удаљавање и скретање или новине у вери су обелодањене и оповргаване најпре од стране православних монаха, који једномислено и једногласно исповедају неокрњену истину Цркве Христове.

Није случајно то што монаси са Свете Горе (Атоса), заједно са онима из Грчке, Србије, Бугарске, Русије, Америке, Румуније и из осталих држава, данас деле исте ставове по питању екуменизма, одлучно и без оклевања га називајући јересју свих јереси.

Међутим, контраофанзива екумениста је изузетно перфидна и обмањујућа, јер видевши да на пољу теологије, Светог Писма и светог Предања, а због недостатака аргумената свакако могу срамно да изгубе битку, они устају на бој у циљу клеветања и оцрњивања монаштва.

Дакле, под једним лицемерним подстреком у послушању и потчињавању, неки од јерараха екумениста, који су издајници, гледају да на сваки начин забију песницу у уста и да тако на силу, претњама, терором и уцењивањима уведу диктатуру екуменизма у монаштву и Цркви.

Нажалост, за многе[7] је већ екуменизам постао „државна политика“, постао је „православље“, тако да се и најмање супростављање против „нових православља“ сматра правим расколом и побуном, а монаси анти-екуменисти „званично“ постају некакве личности опасније од терориста.

Видимо како су плодови екуменизма сазрели, док су лукавство, лицемерство, двоструки начин мишљења и говорења достигли свој максимум: издајници су дошли до тога да вичу „издаја“, јеретици су достигли до тога да осуђују правоверујуће за јерес, отпадници осуђују православне за апостасију, они који крше и газе по истини траже „правду“, расколници вичу „не чините шизму“ а екуменистичка љубав пролива братску крв.

Толеранција и љубав којом се православни представници толико хвале и показују јеретицима изван државе, на чудесан се начин трансформишу у најкрвавије прогоне у тренутку када се „либерални“ врате кући код браће која нису истог мишљења са њима.

Није тешко разумети зашто је данас монаштво дошло до тог ступња да више нема дозволу да постоји, да пише и да исповеди истиниту веру а да нема „легитимацију“ и „пуномоћје“. Они који се не потчињавају „директивама“, долазе у тој позицији да трпе терор, копиран из познатог кумунистичког типика: батинања, истеривање из манастира или епархија, скидање одежди, забрану да служе као свештеници, да врше исповест, клеветани су као „необразовани“, „бунтовници“, „заглупављени“, „болесни од мистицизма“, „расколници“, „талибани“, „фундаменталисти“, „безумни“, „прелашћени“ итд.

Не можемо изгубити из вида живу и непоколебљиву веру савремених румунских отаца, гоњених подлим и бешчасним средствима због њиховог православног живота и исповедништва: Арсеније Папачок из Текиргиола, Адријан Фагецану (био) у Антиму, Јустин Прву из Петру Вода, Антим из Сихастрије, Калистрат Кифан из Брнове, Јефтимије Митра из Хуте итд.- тако листа почиње да се увећава све више и више.

Патње и страдања горе наведених отаца јесу практично и наша искушења, са којима бирамо да се ухватимо или да се не ухватимо у коштац. То су искушења која за сада остављају да се види само оштрица врха ледене санте екуменизма која настоји да потопи у дубине погибељи барку Цркве и оне који су на њој. Почело је време нових прогона и подлих понижавања истинских православних хришћана, која долазе од стране „браће“ који су одавно издали истину и љубав праве вере у Христа Распетога и Васкрслога.

Жалосно је ово прикривено лице екуменизма и екумениста, за све време колико они верују да прогонима, присиљавањима, манипулацијама и понижавањима, права вера из срца истинских православних хришћана може бити „преваспитана“ или „конвертирана“.

 

Да ли је добро да имаш духовника екуменисту? Може ли те он поучити правој вери и да ли он може да буде путеводитељ душе ка спасењу?

Духовник екумениста јесте највећа опасност за искреног и неуког православног хришћанина.

Духовник екумениста, иако има благодат свештенства, не може никоме показати пут спасења за све време док у својој души не распозна и одвоји праву веру од зле вере, Православље од јереси, истину од лажи. Они су као некакви болесни доктори, о којима Господ наш Исус Христос вели: „Оставите их, слепи су вођи слепима; а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти“ (Мт. 15, 14).

Својим прихватањем и прилепљивањем за екуменизам, клирик пада у јерес, отпавши од Господа Христа, будући на тај начин проклет од светих Отаца и отпао од Цркве, чак и ако га великодостојници (владике) у Цркви (а многи су међу њима екуменисти) нису лишили свештеничког чина.

Духовник екумениста, будући једнак у прелести и отпадништву колико са јеретицима, толико и са паганима, ваистину је душманин светитељима и Цркви, непријатељ Христов и сваком православном хришћанину жељном спасења. У том случају, ако имаш духовника екуменисту у потпуности је исто као и када себе одбацујеш од Христовог благовољења.

 

Како можеш да препознаш да имаш духовника екуменисту?

Као прво, духовник екумениста не сматра екуменизам за јерес. Као друго, он не верује да данас уопште постоје јереси и јеретици, већ само „другачији“ хришћани и „различита“ хришћанства.

Духовник екумениста никада или веома ретко и нејасно говори о светим Оцима Цркве, неподстичући верне на подражавање њиховог светог живота, не говоре о спасењу кроз покајање, одважност, страдање, патњу, мучеништво, крст и смрт за православну веру.

Ништа не помиње о: отпадницима, јеретицима, атеистима, паганима, хулитељима и отпалима од Цркве, о анатемама, о клетвама и проклињањима изреченим од светих Отаца свим конфесијама, култовима, верама и црквама заједно са свим њиховим утемељивачима убицама светих мученика, који су данас збратимљени са архијерејима названим православнима.

Духовник екумениста ти не указује на то шта је права вера и како да браниш праву веру; не говори ти о непријатељима Цркве, већ напротив, савладан лагодним начином живота и дугим животом, говори да је све „добро и лепо“, док Црква има само „сестре“ и „пријатеље“.

Такав духовник верује и изјављује (јавно или тајно) да има много „цркава“, именујући их деловима једне целине, огранцима истине, духовним сродницима, сестрама Православља. По мишљењу таквих људи Православље није ништа друго до само један делић „велике универзалне цркве“ која још не постоји, али полако расте, развија се, „еволуира“ у времену и остварује се у будућности.

Духовници екуменисти склапају пријатељства са служитељима и верницима других „култова“, дивећи се њиховим „ритуалима“, „припремама“, „култури“, „озбиљности“, „учености“, „живљењу“, „коректношћу“, „марљивошћу“, „еманципованошћу“ итд., људским врлинама, које су православним хришћанима потпуно непотребне за спасење, већ само јеретицима и паганима.

Духовник екумениста никада на исповести не дискутује о екуменизму, или га сматра дозвољеним, тврдећи да екуменизам ни у ком случају не представља истинску опасност за Цркву, већ напротив некада са одушевљењем и без икаквог устезања узносе хвалу пацифистичким „доброчинствима“.

 

Када је најбоље прекорити епископа, свештеника или духовника екуменисту, не присуствовати њиховим службама, нити се више причешћивати из њихових руку? Докле иде послушност и одакле почиње прекоревање?

Необично је и несхватљиво, како обичном хришћанину привикнутом заправо на „снебивање и бојажљивост“ у одбрани православне вере, недостаје одлучно и достојанствено држање у оном тренутку када су истине вере исмеване. Ваистину потстицај светог апостола Павла сада је актуелнији него икада: „Не постиди се, дакле, страдања Господа нашега, ни мене сужња његова, него буди ми састрадалник у јеванђељу по сили Бога“ (2. Тим. 1, 8).

Свети Оци су нам показали да су послушање, поштовање, пријатељство, смиреност све до греха, све до оног тренутка када се епископ, свештеник или духовник моли, саслужује, литургише и причешћује се на једном месту са служитељима других вера: католицима, грко – католицима (унијатима), јерменима (монофизитима), коптима, протестантима (лутеранима и калвинистима), англиканцима, неопротестантима (баптистима, адвентистима, евангелистима) и осталим јеретицима (пентикосталцима, јеховистима, мормонима, масонима) отпадницима и екуменистима.

Грех је онда када су у небројено случајева, обични хришћани били поучавани или обавезивани да учествују (и евентуално да се причешћују) на заједничким службама са јеретицима.

Грех је и онда када епископ, свештеник или духовник доводи у цркву такозване прелате, пасторе, свештенице, кардинале, жене епископе или пак друге јеретичке званичнике (професоре, педагоге, едукаторе, инструкторе), како би ови проповедали, беседили, крштавали, венчавали сахрањивали или савршавали било какве екуменистичке церемонијале.

Грех је и онда када епископ, свештеник и духовник сам лично одлази у јеретичка светилишта, ради проповедања, беседе, крштавања, венчавања, сахрањивања по православном или неправославном обичају, на тај начин доказујући да је екумениста.

Клирици екуменисти су се одвратили од јеванђелског пута, али желе да се показују као прави проповедници светиња, „Желећи да буду учитељи закона а не разумеју ни шта говоре ни шта тврде“ (1. Тим, 1, 7).

Требамо да знамо да се епископ, свештеник или духовник екумениста не боји ни Бога (јер Га иначе не би ни издао), нити га је страх од смрти (јер би се устрашио од осуде која га чека). Православни екуменисти се боје једино правоверног народа, боје се гласова који устају и који се уздижу, гласова који их прекоревају онда када савршавају безакоња у Цркви.

Ако гласови правоверних буду утишани, за кратко време ће доћи до тога да живимо у једном екуменистичком православљу, у коме ни монаси, нити свештеници и хришћани неће више имати храбрости и ревности светог пророка Илије или силу светог Јована Крститеља који је корио, прекоревао, претио, исправљао, како би „узнемирио“, „омео“ и „расрдио“ јеретике и залутале, без обзира на положај и занимање.

Немојте мислити да православни који са спокојством и равнодушношћу гледају на проблеме кроз које данас пролази Црква, да они православни хришћани који се данас подло и безбожно прикривају иза скромности и опрезности, иза „послушања“, „незнања“ или „немоћи“, као и они православни који се „смућују“ или окрећу главу онда када су њихова браћа у вери изложена прогонима – да ће они побећи пред ваљком екуменизма, да ће избећи редове у којима ће стајати када буде требао да се да одговор на „витално“ питање: да ли одбацујеш или не Господа Исуса Христа… Нико неће побећи и избећи а да не буде упитан или испитан, пре или касније.

Није вера Цркве, већ је наша вера подложна искушењу и паду. Права вера јесте Истина од које не требамо да се одвајамо, јесте лик Христов у нама, кога треба по сваку цену одбранити. Зато сви треба да будемо спремни у случају потребе да бранимо своју веру, по мери и исповедништву светитеља: „Нико да не господари нашом вером: нити цар, нити јерарх, нити какав лажни синод, нити било ко, већ само једини Бог, кроз Кога нам је дата као и кроз Његове апостоле“ (свети јерарх Марко Ефески).

Јединство Цркве, ипак не зависи од послушности највишим ауторитетима, оно није проблем подређивања и покорности супериорнима, већ је јединство Цркве дато литургијским општењем и причешћивањем Христовим Телом и Крвљу, духовним јединством у Пресветој Тројици.

Епископима је од Господа Христа дато да проведу свој живот у духу смирења и захваљујући овој чињеници ни једном јерарху није дозвољено да верује за себе да је властодржац и господар над народом, већ је одређен да буде у равноправном општењу са осталим епископима, како би заједнички држали Христово учење, литургијско уређење и канонско јединство Цркве, једине кроз коју Господ Христос благоволи да дела и савршава спасење људи.

У истом духу, свети апостол Петар овако саветује: „Чувајте стадо Божије, које вам је поверено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца; Нити као да господарите наследством Божијим; него будите углед стаду;“ (1. Пт. 5, 2-3).

Православни народ треба да је свестан чињенице да не дугује никакву послушност некаквом епископу, ма колико доктората или почасти и угледа да има, када је тај епископ престао да буде православан у духу и исповедању вере, и отворено прати јеретике у тежњама и намерама ка „уједињењу, сарадњи и братској љубави“. Напротив, православни хришћани су обавезни да се удаље од њега и да исповеде праву веру, зато што је епископ престао да буде епископ оног тренутка када је престао да буде православан.

Истинити свештеници и епископи јесу они који живе, мисле и поучавају онако како би то чинили свети Оци. Једино тако ће се неокрњеном сачувати једина истинита Црква.

 


 

НАПОМЕНЕ:

  1. Исто као и Евина јабука из Књиге Постања 3, 6.
  2. Са истоветним жељама су вођене и душе масона.
  3. За њих је једини проблем Цркве тај што још нису „уједињени“.
  4. Као што су на пример клонирање, теистички еволуционизам, закони, антихришћанска учења и политика, дискриминација, хомосексуалност, жиг звери 666, њу ејџ, рокенрол, наркоманија, Хари Потер, Да-винчијев код, Јудино јеванђеље итд., итд., итд.
  5. Поменута два „клуба“ јесу расадници за регрутовање, ту припремају начин мишљења и поимања и тако „тренирају“ и „припремају“ за улазак у масонерију.
  6. Сетимо се само и примимо на знање житије светог Максима Исповедника (+ 662. године), обичан и једноставан монах, који је једини остао да исповеди праву веру пред читавим синодом палим у јерес која је бранио и подржавао да у Христу постоји само једна (телима) воља (монотелизам), стамено истрајавајући у правој вери. Оставши тако постојан у истини, он је на крају извојевао победу (чак и са исеченом руком и језиком) над мноштвом свештеника, архимандрита и архијереја јеретика. Црква га слави 21. јануара.
  7. „Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду“ (Мт. 7, 13)

 

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s