АКТУЕЛНО

Александар Павић: Пораз америчког „реализма“


ap1

У недавном чланку за познати и утицајни амерички спољнополитички часопис Форин полисии,[0i] професор са Харварда Стивен М. Волт поставља два кључна питања:

  1. Како би изгледао свет да су последња три америчка председника – Барак Обама, Буш млађи и Бил Клинтон – водила „реалну“ спољну политику, тј. политику засновану на прагматичним интересима, несентименталном сагледавању света и улоге и домета државне моћи, и песимистичком погледу на људску природу и људске институције – а не активистичку и интервенционистичку политику по либерално-неоконзервативном обрасцу, у настојању да остатку света наметну своје „вредности“, ако не војном силом, а онда подривачком делатношћу и активном дестабилизацијом непожељних режима?
  2. Зашто је реалистички поглед на спољну политику, који има своје дубоке корене у америчкој спољнополитичкој традицији и низ великих имена која су га заступала или га заступају – практично прогнан из шире америчке јавности?

Ова питања су далеко од теоретских – она дотичу срж глобалних токова током последње две деценије, и због тога је овај чланак вредан пажње.

На самом почетку свог текста Волт истиче да се, на основу приказаних резултата, али и моћи предвиђања, може изнети убедљив аргумент да се реалистички модел показао супериорним у односу на „идеологизовани“ либерално-неоконзервативни, што чини његову маргинализацију још чуднијом. Наиме, по Волту, биланс овог другог приступа је, током последњих четврт века, поражавајући:

„По завршетку Хладног рата, Сједињене Државе су биле у добрим односима са свим главним светским силама, Ал Каида је представљала минорни проблем, на Блиском истоку се одвијао истински мировни процес, а Америка је уживала у свом ‘једнополарном моменту’“.

А данас?

„Односи са Русијом и Кином су све више конфронтирајући, демократија је у повлачењу у источној Европи и Турској, а ситуација на целом Блиском истоку се стално погоршава. Сједињене Државе су потрошиле стотине милијарди долара ратујући у Авганистану протеклих 14 година, а Талибани се не само и даље држе већ можда чак и побеђују. Две деценије америчког посредовања су оставиле израелско-палестински ‘мировни процес’ у фронцлама. Чак се и Европска унија – можда најчистије отелотворење либералних идеала на планети – суочава са притисцима без преседана, за које нема лаког решења“.

Сад долази на ред прво кључно питање: каква би била америчка спољна политика да су Клинтон, Буш млађи и Обама водили реалистичну спољну политику? Волт нуди следеће одговоре:

  1. Да је Буш слушао познате реалисте, попут некадашњег председничког саветника за Националну безбедност Брента Скоукрофта или шефа дипломатије, генерала Колина Пауела, не би извршио инвазију Ирака 2003. године и тамо заглавио америчку војску, већ би се усредсредио на уништавање Ал Каиде. Хиљаде амерички војника би данас било живо и/или здраво, као и на стотине хиљада Ирачана. Ирански регионални утицај би био далеко мањи, док Исламска држава не би ни постојала. Изражена у новцу, цена одбацивања реалистичне политике у корист интервенионистичке коштала је америчке пореске обвезнике неколико хиљада милијарди долара, уз пратећу цену у људским животима и геополитичком хаосу који је уследио;
  2. Да су се слушали реалисти, Сједињене Државе не би форсирале ширење НАТО током 1990-их, или би га ограничиле на укључивање Пољске, Мађарске и Чешке. Реалисти су свесни осетљивости великих сила на испољавања туђе моћи близу својих граница, и зато су стручњаци попуг Џорџа Кенана упозоравали да ће ширење НАТО „неминовно затровати“ односе са Русијом. Уз то, ширење НАТО није ојачало тај савез, већ је првенствено обавезало САД на одбрану слабих и тешко брањивих протектората географски удаљених од америчких граница али веома близу руских. То је не само охолост, већ и лоша геополитика. Реалисти су такође схватали да ће покушај западне интеграције Грузије и Украјине проузроковати негативну реакцију Москве. Да није било америчког уплитања, Украјина би вероватно и даље била неуспела држава, али би Крим и даље био у њеном саставу. Све у свему, свеукупни односи са Русијом би били далеко бољи, а источна Европа вероватно безбеднија да су се слушали амерички реалисти;
  3. Реалистични амерички председник не би играо на карту „двојног обуздавања“ Ирана и Ирака, већ би користио њихове природне противречности и балансирао између ове две државе и тако одржавао регионалну равнотежу. Уместо тога, САД су ушле у сукоб са ове две међусобно супротстављене државе, што их је приморало да држе велике копнене и ваздушне снаге у Саудијској Арабији и Персијском заливу, што је, са своје стране, било погонско гориво за антиамериканизам Осаме бин Ладена и других радикалних исламиста, отварајући пут ка нападу на Светски трговински центар и све што је након тога уследило;
  4. Реалисти су упозоравали да су покушаји „изградње државе“ у Авганистану осуђени на пропаст, и исправно предвидели да Обамино слање масовног војног појачања 2009. године неће уродити плодом. Да су слушали реалисте, Американци би прогутали дотадашње губитке и повукли се – а резултати се не би разликовали од садашњих. Уз то, сачували би се небројени животи и велике суме новца, а САД би биле у далеко јачем положају данас;
  5. Мада је добро што су САД успеле да склопе нуклеарни споразум са Ираном – што је, иначе, била победа реалистичне политике – било би још боље да се са Ираном ушло у озбиљне преговоре док је његова нуклеарна инфраструктура била далеко мања, што би вероватно довело до тога да се ирански нуклеарни капацитети ограниче на далеко нижем нивоу од недавно постигнутог, а можда се спречио и избор Ахмадинеџада за председника Ирана 2005. године;
  6. Оглушавање о упозорења реалиста да амерички „специјални однос“ са Израелом подрива амерички глобални положај, подстиче тероризам и охрабрује израелске амбиције ка изградњи „Великог Израела“ на рачун Палестинаца – такође се обило Америци о главу. Уместо тога, требало је подједнако притискати и израелску и палестинску страну ако се искрено желело решење, а не преузимати улогу „Израеловог адвоката“;
  7. Коначно, да је слушао реалисте попут бившег шефа ЦИА и министра одбране Роберта Гејтса, Обама не би свргнуо Гадафија са власти у Либији и уништио ту државу, водећи се саветима пропонената хуманитарне интервенције, која су „преценили ризик геноцида а потценили ниво нереда и насиља који ће уследити“ након Гадафијевог пада. Такође, реалиста би саветовао Обаму да не инсистира на одласку Башара ал-Асада са чела Сирије, јер би за реалисте најважније било окончати грађански рат што је брже могуће са што мање људских жртава, чак и по цену преговарања са „бруталним тиранином“.

Дакле, по Волту, реалисти су се показали далеко бољим у проценама од оних који „инсистирају да Сједињене Државе имају право, обавезу и мудрост да управљају суштински сваким глобалним питањем, и који су константно наговарали Вашингтон да предузима акције које сада делују глупаво“.

Ипак, упркос томе, закључује Волт – заступници реалистичког погледа су практично искључени из америчке јавности и њених главних медијских центара. Зашто?

ap2

Зашто су, по професору Стивену Волту, познатом политикологу са Харварда, присталице реалистичне америчке спољне политике практично искључене из америчке јавности и њених најутицајнијих медија – како он тврди у свом недавном чланку за угледни амерички спољнополитички часопис, Форин полиси,[i] упркос чињеници да су се њихове прогнозе и процене показале далеко тачнијим и бољим по америчке националне интересе (а и светски мир) од оних које заступају агресивни постхладноратовски амерички интервенционизам, о чему је било речи у првом делу овог текста.[ii]

Ради поткрепљивања своје тезе, Волт се осврће на пример три перјанице америчког новинарства: Њујорк тајмс, Вашингтон пост и Вол стрит журнал. По њему, за ове три новине би се аргументовано могло тврдити да су „најважније штампане публикације у Сједињеним Државама“, и да њихове репортаже и коментари „одређују тон многих других публикација“. Њихови колумнисти су „нашироко тражени и као предавачи и за друга медијска појављивања, и редовно се сусрећу са утицајним личностима из политичке сфере“. Ипак, упркос томе, како то Волт сликовито каже – „све три публикације су суштински зоне ослобођене од реализма, с тим што су Вашингтон пост и Вол стрит журнал, ако ишта, отворено непријатељски настројени према реалистичном погледу на међународну политику и америчку спољну политику“.

Конкретно у Њујорк тајмсу, списак колумниста који редовно пишу о спољној политици укључује „једног неоконзервативца (Дејвида Брукса) и неколико познатих либералних интервенциониста (Томаса Фридмена, Николаса Кристофа, и Роџера Коена)“. Упркос њиховим одређеним међусобним разликама, истиче Волт, „сви ови аутори су елоквентни браниоци америчког интервенционизма широм света, из разноразних разлога“.

Слично је и са Вашингтон постом, за кога пишу „четири тврдокорна неоконзервативца – уредник рубрике коментара Фред Хајат, Чарлс Краутхамер, Роберт Кејген, и Џексон Дил, а претходно је за лист писао и Вилијам Кристол“. Међу колумнистима су такође два бивша писца говора у администрацији Буша млађег, Марк Тисен и Мајкл Герсон, као и „екстремно десна блогерка Џенифер Рубин“, уз нешто више центристички оријентисаног Дејвида Игнатиуса и „све ратоборнијег Ричарда Коена“. Према Волту, ни један од ових аутора није реалиста, и сви листом снажно подржавају „активистичку америчку спољну политику“. По речима Џејмса Кардена и Џејкоба Хајлбруна у прошлогодишњем чланку за часопис Нешнал интерест, „Хајат је суштински претворио ове новине у мегафон за непокајане ратнички настројене интелектуалце, и сада предводи најбезобзирнију рубрику коментара у Америци“.

Волт нема проблем с тим што се овим ауторима даје толики медијски простор, већ што нема „ни једног јединог заступника“ реалистичне спољне политике који редовно пише за неке од најутицајнијих америчких новина. Наравно, повремено ће бити објављена гостујућа колумна која одсликава реалистичнији приступ, али „нема никог на редовном платном списку који је чак и близу тога да заступа реалистични приступ“. Истина „неколико реалиста“ се може наћи на страницама специјализованих публикација – али не и на „доминантним висовима америчког новинарства, а камоли пред камерама великих електронских мас-медија, попут Фокса, Си-ен-ен-а или Ем-ес-ен-би-си-ја“.

И – шта је онда разлог за цензуру реалистичног погледа на спољну политику у главним америчким медијима? Волт каже да „стварно не зна“ – али сумња да је то зато што је „савремено коментарисање спољне политике више усмерено на задовољавање нада и промоцију идеала, уместо на нуђење тврдог размишљања о томе која би политика најпре учинила Сједињене Државе богатијим и безбеднијим. А пошто су Сједињене Државе већ толико снажне и безбедне, оне могу себи изнова и изнова да приуште тежњу за нереалним циљевима, препуштајући нежељене последице несрећним жртвама наших добрих намера“.

Овај одговор ће вероватно многима с разлогом деловати разочаравајуће наивно или бар поједностављено – осим ако нису упознати са претходним Волтовим опусом. Јер Волт је дугогодишњи, врло експонирани критичар америчке постхладноратовске спољне политике. Можда је најпознатији по чувеном чланку, „Израелски лоби и америчка спољна политика“,[iii] чији је коаутор још један познати амерички политиколог, Џон Миршајмер са Универзитета у Чикагу, а који је касније преточен у истоимену књигу која је, по објављивању у августу 2007. постала бестселер, и изазвала буру на америчкој интелектуалној и јавној сцени својом основном тврдњом да моћни и богати произраелски лоби дубоко утиче на америчку спољну политику, до те мере да се често стиче утисак да су САД подредиле своје виталне националне интересе израелским.

Што не значи, наравно, да је Волт изградио своју каријеру на овом ставу, нити да сматра да је амерички про-израелски лоби једини, па чак ни главни кривац за савремене америчке спољнополитичке брљотине. Волт је, ипак, као што и самог себе описује, „реалиста“, који настоји да трезвено посматра свет и амерички положај у њему. Тако је нпр. још 2011. за Нешнал интерест написао чланак насловљен „Крај америчке ере“,[iv] са основном тврдњом да САД губе свој положај водеће светске силе. Нити Волт има илузија о моћи и неприкосновености америчког војно-индустријског комплекса, што се може видети нпр. у једном његовом ранијем чланку за Форин полиси (јануар 2006), у којем поставља реторичко питање: „Да ли је Ајк (Ајзенхауер) био у праву у вези војно-индустријског комплекса?“[v] – и даје у суштини позитиван одговор, позивајући се на број људи који су непосредно (преко 5 милиона, не рачунајући чланове породица) или посредно (бар 25 милиона) егзистенцијално везани за њега, као и за пропорцију коју војни издаци заузимају у годишњем америчком буџету (преко 50% свих дискреционих трошкова). А ту су и други фактори од утицаја, попут владине бирократије, тинк-танкова, интересних група, разних лобија, академског света, и самих медија, како је Волт истакао на јавној дискусији организованој на Харварду 2013. провокативно насловљеној „Грешке и катастрофе: зашто америчка спољна политика наставља да доживљава неуспехе?“[vi]

Дакле, Волт је дефинитивно човек коме не мањка храброст, нити спремност да буде нека врста гласа вапијућег у пустињи. А, наравно, ни интелектуални капацитет, оштрина и одговорност. Па опет – не може а да не упадне у очи релативно слабашни, горе-цитирани закључак његовог последњег текста за Форин полиси, о коме је овде реч. Да ли је могуће да угледни, тврдокорни реалиста са Харварда стварно мисли да савремено мас-медијско коментарисање – да не употребимо тежи термин „спиновање“ – америчке интервенционистичке политике која је вођена током последњих четврт века представља тек „задовољавање нада и промоцију идеала“ његових аутора? Истих људи који већ годинама заговарају крваве ратове који су опустошили велике делове читавих континената, однели милионе жртава и унесрећили још бројније милионе других? Који су без милости, пореским новцем нове америчке сиротиње, финансирали опоравак „банака превеликих да би пропале“? И који су спремни да у име истих „идеала“ наставе истим путем? Не види ли реалиста Волт у свему томе ипак неки метод, неки врло пажљиво одабрани и поплочани правац, огроман труд да се елиминише конкуренција и успостави једнообразно мњење, својеврсни gleichschaltung савременог доба, којим се управља из одређеног центра, или центара моћи, чија су покретачка сила све само не „наде“ и „идеали“? Не види ли да то нема баш много везе са „снагом и безбедношћу САД“ или бригом око њих? Или види, али се једноставно – можда због очувања каријере и заштите која му она нуди – труди да ту констатацију задржи за себе.

Али – ово није место да се критикује Волт, а нема ни разлога за то. Напротив – Волтово сведочанство дато у издању Форин полисија за 8.1.2016. је драгоцено: не само зато што смешта америчку спољну политику у брутално реалан и несентименталан контекст, показујући да је крај Хладног рата могао да донесе доста тога доброг, само да се поступало нормално, без подмуклости и задњих намера – већ и због увида који пружа у стање америчких „слободних“ медија данашњице.

С друге стране, сам његов закључак пружа додатни драгоцени увид у то како, у данашњој узаврелој атмосфери, чак и један „реалиста“ од имена и репутације у самим врховима америчке интелектуалне, па и естаблишмент јавности – осећа потребу да се „прави луд“ и улепшава, односно ублажава, макар и полушаљивим тоном, слику која је све само не ружичаста. Слику ратних хушкача који су преузели контролу над главним и/или најутицајнијим америчким медијима, у време растуће глобалне политичко-економско-социјалне дестабилизације. Убедљиво аргументујући да је америчка спољна политика (бар) током последњих четврт века доживела и доживљава неуспехе управо због победе идеологије над реализмом, реалиста Волт – не одважујући се да, бар овом приликом ствари до краја назове правим именом, да објасни разлику између истинских идеологија и хуља које се иза њих (пре)често крију – и сам дели судбину свог пораженог погледа на свет. Реализам, као и сваки човек који се плаши да иде до краја у својим уверењима, тако умире још једну од својих хиљаду смрти.

С тим што вреди поновити, изнова и изнова, победници над реализмом нису ни „идеалисти“ ни „сањари“, већ они исти који су створили Исламску државу, који су започели рат у Украјини сличним бруталним методама које су користили у уништавању Југославије, који су уништили Либију и Ирак, а сада активно упропашћавају Сирију. Исти они „врло тврди људи“[vii] који су, по сведочењу ни мање ни више него Веслија Кларка, 11. септембра 2001. извршили јавности невидљиви „државни удар“ у САД.[viii] И није им доста. Док су други маштали о реализму, они су свој остваривали, и наметали другима – у „идеалистичкој“ обланди, разуме се, ако не у обланди „борбе за америчке националне интересе“.

Дакле, реализам је, како нам што свесно што несвесно сведочи Волт – поражен. Збачен ванинституционалним снагама које нико није бирао. И то не само у Америци. Замењен је, бар на Западу, кулисом наводне „идеологије“ (да ли „неоконзервативне“, „либералне“ или „глобалистичке“ сасвим је свеједно), стављене у службу оправдања и рационализације приземних, и превише приземних непочинстава, све у име наводно „виших циљева“, попут „хуманости“, а заправо у име стицања апсолутне, ни од кога изабране тотал(итар)не моћи. И ништа не сме да буде препуштено случају – јер се спрема рат.

Парадоксално, то је, за једног реалисту-романтичара попут Волта, можда најмање схватљив сценарио. Што га не чини ништа мање реалним. То и јесте слабост сувог, духовно необогаћеног „реализма“. Често умеју да му промакну ствари испред носа, јер му се само зло уме чинити „нереалним“ или, пак, „ирационалним“, „теорија завере“ коју ваља одбацити, чак и ако се „завера“ отелотворава сасвим отворено. Што чини његов пораз још мање изненађујућим.

Наравно, било би лепо када би се Волтове жеље испуниле – када би се САД одрекле интервенционизма и вратиле се својој изворној улози „коректора равнотеже снага“, и традиционалном схватању улоге националне државе, са свим њеним ограничењима, али и предностима. Али – да ли је то, без тектонских поремећаја – реално? Ако ништа, искреном реалисти је бар дозвољено да сања…

 

Александар ПАВИЋ

———-

УПУТНИЦЕ:

[0i] http://foreignpolicy.com/2016/01/08/what-would-a-realist-world-have-looked-like-iraq-syria-iran-obama-bush-clinton/?utm_content=bufferc3222&utm_medium=social&utm_source=twitter.com&utm_campaign=buffer

[i] http://foreignpolicy.com/2016/01/08/what-would-a-realist-world-have-looked-like-iraq-syria-iran-obama-bush-clinton/?utm_content=bufferc3222&utm_medium=social&utm_source=twitter.com&utm_campaign=buffer

[ii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/poraz-americkog-realizma-1/

[iii] https://research.hks.harvard.edu/publications/getFile.aspx?Id=209

[iv] http://nationalinterest.org/article/the-end-the-american-era-6037

[v] http://foreignpolicy.com/2009/01/06/was-ike-right-about-the-military-industrial-complex/?wp_login_redirect=0

[vi] http://belfercenter.ksg.harvard.edu/publication/24226/follies_and_fiascoes.html

[vii] http://www.vidovdan.org/svet/item/11130-2015-09-23-18-25-12

[viii] http://www.youtube.com/watch?v=TY2DKzastu8. Цело излагање Весли Кларка пред „Комонвелт клубом“ постављено је на:  http://www.commonwealthclub.org/events/archive/podcast/wesley-clark-former-nato-supreme-allied-commander-author-time-lead-duty-honor

—————

http://wp.me/p1Fuk8-OcY

31. 1. 2016. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић