ДРУШТВО

Срђан Новаковић – Интервју са Милославом Самарџићем


Поштовани читаоци, пред вама је интервју са Милославом Самарџићем, легендарним уредником Погледа, књижевником, историчарем, уредником Србских новина из Чикага (детаљна биографија)

Милослав Самарџић

Милослав Самарџић

Разговор водио Срђан Новаковић,
СРБски ФБРепортер, 5.2.2016.

***

– Госпoдине Самарџићу, недавно сте били на рочишту поводом пуне рехабилитације Николе Калабића у Ваљеву, заједно са др Бојаном Димитријевићем. Будући да сте до сада били његов достојни опонент и критичар његове историјске методе као и уобичајених комунистичких фалсификата и подметачина, можете ли нам дати објективни извештај о тренутном стању историјско-правних рехабилитација Милана Недића, генерала Драже и осталих.

– Бојан и ја се не слажемо по многим питањима. Наша полемика је почела пре 20 година, када је у часопису Института за савремену историју објавио негативан приказ моје књиге “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“.

Међутим, ни он ни ја не схватамо то лично, тако да се понекад видимо и попијемо кафу, а с времена на време често разговарамо телефоном, као што је случај поводом рехабилитација Николе Калабића и Милана Недића. У тим случајевима се слажемо и у принципу има и доста ствари у којима се слажемо. Без обзира на слагања или неслагања, хтео бих да нагласим да професионално неслагање не би требало да доведе до личне мржње, као што нпр. у нашем случају није довело.

Мислим да ће Никола Калабић бити рехабилитован већ после завршних речи, 1. марта. Дража је рехабилитован прошле године и тек ће се у будућности видети колико је та рехабилитација значајна, пре свега јер је срушила баријеру која је спречавала званичне историчаре да се баве својим послом како ваља.

Не верујем да ће Недић бити ускоро рехабилитован, јер би то значило драстичну дебољшевизацију, а такозвана елита на њу није спремна, управо зато јер потиче из бољшевичког шињела. Наиме, рехабилитацијом Недића срушио би се континуитет са комунистичким правосуђем и уопште системом, а успоставио са наслеђем Краљевине Југославије. Јер на том процесу неопходно би било рећи да је Недић већ био осуђен од стране органа Краљевине Југославије и да ту не може бити рехабилитације.

– Занима нас Ваш коментар о “лијевом скретању” Демократске странке и њених глодура.

– Демократска странка је постала неокомунистичка још после смрти Борислава Пекића и протеривања Николе Милошевића и Косте Чавошког, тј. победом фракције комунисте Драгољуба Мићуновића и његовог омладинца Зорана Ђинђића.

Micunovic2 (1)Да подсетим само да је Мићуновић 1968. тражио да се Београдски универзитет преименује у Црвени универзитет “Карл Маркс“. Он је током демонстрација 1968. био ректор универзитета с тим називом.

У “Погледима“ из 1988. објавили смо фотографију Томислава Петернека на којој се види Мићуновић са црвеном траком на рукаву и неким натписом, можда баш посвећеном Марксу. А Ђинђић је докторирао управо на Марксу, само је после избацивао Марксово име из назива доктората. Иначе, на тајној седници Главног одбора 1943. у Београду, Демократска странка се изјаснила 70% за Дражу и 30% за Недића. Дражи је дала много сарадника, па чак и једну борбену јединицу, Омладинску бригаду “Михајло Наумовић“.

– Како стојимо са паралелним процесом разобличења кроатокомунистичких злочина и пописивању жртава на безброј локација широм Србије?

– Попис жртава комуниста почела је редакција “Погледа“, а наставила државна комисија “за масовне гробнице“. У називу комисије нису смели да употребе реч “злочин“. Комисија је систематски опструирана од стране власти и на крају се распала, а да није довршила посао. Видим да др Срђан Цветковић наставља да ради, као историчар Института за савремену историју, и да је до сада сакупљено 70.000 имена жртава комуниста после 12. септембра 1944. Цветковићев рад критиковао сам више пута, јер је, под притиском власти, прихватио низ ограничења, која спречавају да се виде пуне размере тог злочина. Најбоље би било да се попис жртава комуниста уради уз попис становништва, али не верујем да ће и приликом следећег пописа власти то дозволити. Просто речено, они на све начине покушавају да нас спрече да сазнамо шта су радили њихови преци.

Комунистички злочини – мапа масовних гробница у Србији

– Ваша издавачка кућа ја највише учинила да младима приближи славну идеологију четништва, онако како ју је дефинисао генијални Војвода Доброслав Јевђевић, можда најкомплетнија личност равногорског покрета. Јесу славне и незаборавне претече равногораца били хајдуци и комите, али је и само равногорство привукло много валидних елемената разнолике етничке и верске опредељености. Можете ли нам укратко набројати најистакнутије Влахе, Словенце, Хрвате, Муслимане, Јевреје у редовима снага војног отпора национал-социјалистима на територији тадашње Југославије?

– Влаха, односно Срба влашког порекла, како се они већином изјашњавају, било је у четницима процентуално више него осталих Срба, јер у Источној Србији комунисти нису успели да се наметну као на пример на Козари, у Лици или Банији. Власи су они четници са белим шубарама које видимо на фотографијама. Не могу да наведем имена, јер се није правила разлика, тј. имена су српска, као и друга. Ево управо сам уредио нови број “Српских новина“, гласила Организације српских четника “Равна Гора“, и у њему мемоарске записе равногорке Станке Мишковић. То је последњи, четврти наставак њених записа, и тек у њему видим да је била “Влајна из Хомоља“, јер је тако ословила управница женског затвора у Пожаревцу 1947. године. Станка је после робије побегла из земље и у Њујорку се удала за потпоручника Мишковића, који је рат провео у заробљеништву. Преминула је на Божић ове године, у 91-вој години живота.

Када се рачунају илегалци, политичари, разне организације попут Сокола, као и црква – може се рећи да је значајан број Словенаца био за Дражу. Наглашавам улогу цркве, јер ми католичку цркву у Другом светском рату обично гледамо кроз пример Хрватске. У Словенији су, обратно, свештеници масовно подржавали Дражу, од бискупа Рожмана па до изазсланика у Ватикану, преко којих је Југословенска влада слала поверљиву пошту и велике своте новца за Дражину организацију. Миха Крек, наследник попа Корошеца, који је пре рата био у коалицији са Стојадиновићем, остао је до краја са Слободаном Јовановићем, тј. и после рата. Крек је био председник водеће словеначке странке, Словенске људске странке, односно Словеначке народне партије. Најистакнутији официри у Словенији били су мајор Новак и пуковник Презељ, а гледано из данашње перспективе најпознатији словеначки четници били су гимнастичар Леон Штукељ, академик Александар Бајт, сликар Зоран Мушич, итд. Најпознатији живи четник је капетан Урош Шуштерич из Љубљане.

 

Хрвати су били у четницима у симболичном броју, изузев на Приморју, где је војвода Бирчанин имао доста присталица. Међутим, те Хрвате свирепо су поубијали хрватски комунисти још после капитулације Италије, септембра 1943. Масакрирали су чак и њихове фамилије. На пример, мајору Марину Студеу су у Каштелама убили мајку, два брата, жену једног од браће и њихово двоје мале деце. У истом месту заклали су мајку поручника Амата и “све његове сестре“, како пише у документу. Од истакнутих Хрвата поменуо бих групу професора и студената Загребачког универзитета, који су завршили у Дахауу као сарадници мајора Жарка Тодоровића “Валтера“. Или рецимо пуковника Драгутина Кузмића. Он је пре рата служио у Крагујевцу, овде му је остала породица и син му је ступио у 1. шумадијски корпус. Он је био домобрански официр, који је после прешао у четнике. Преко својих веза у домобранима, у зиму 1944/45. спасао је животе многим болесним четницима. Организовао је њихово лечење у Сарајеву и заштиту од усташа. Командант четничке “Хрватске армије“ био је генерал Матија Парац.  Она је бројала свега око 300 људи, који су се са осталим четницима повукли у Италију.

Код муслимана је битно истаћи две чињенице: део њих и даље се сматрао Србима, и другу – њихова најјача партија уочи рата је била у коалицији са радикалима Милана Стојадиновића, дакле са најјачом српском партијом, а не са Хрватском сељачком странком. Када су Босна и Херцеговина ушле у састав НДХ, хрватски агенти су пошли по муслиманским крајевима и наговарали муслимане да убијају православне. После су се ти агенти, као и хрватске формације, повлачили, док су муслимани страдали у одмаздама. Ипак битно је нагласити да на око 80% територија на којима су заједно живели муслимани и православни, није било масовних ратних злочина једних према другима. Тај проценат је наравно био много гори у рату 1990-тих, што је још једна последица комунизма.

Генерал Дража Михаиловић и амерички пуковник Мекдауел (трећи с десна) са муслиманским првацима у Семберији око 1. октобра 1944. Стоје с десна на лево Мустафа Мулалић, члан ЦНК, Мустафа бег Салихбеговић, Хасан бег Муратбеговић, Мустафа Пашић, Махмуд бег Пређиловић, Ибрахим бег Пређиловић. Други с лева капетан Џон Милодраговић

Генерал Дража Михаиловић и амерички пуковник Мекдауел (трећи с десна) са муслиманским првацима у Семберији око 1. октобра 1944. Стоје с десна на лево Мустафа Мулалић, члан ЦНК, Мустафа бег Салихбеговић, Хасан бег Муратбеговић, Мустафа Пашић, Махмуд бег Пређиловић, Ибрахим бег Пређиловић. Други с лева капетан Џон Милодраговић

Поређења ради, познато ми је име само једног хоџе који је учествовао у злочинима, док је број хрватских католичких свештеника ратних злочинаца био огроман. Укратко, муслимани су у принципу ишли са јачим и када би четници били јачи, ишли су са њима. Да су могли да бирају, сигурно не би изабрали комунисте, јер су били верници. Најборбеније муслиманске четничке јединице биле су на обронцима Мајевице и у Семберији. Највише се истакла Летећа бригада под командом Авди бега. Рецимо када су Немци септембра 1944. напустили Бијељину, муслимани су тражили да четници Мајевичког корпуса запоседну варош, с образложењем да није добро да град и околина буду без икакве војске. Четници су дошли и одржан је један велики народни збор на централном тргу, поред постоља за споменик Краљу Петру Првом Карађорђевићу. На сликама са збора јасно се виде и четници, и муслимански и православни цивили. Споменик краљу Петру уништиле су усташе 1941, а направљен је и постављен нови, 1990-тих.

Међу првих 25 официра, подофицира и војника који су 11. маја 1941.са Дражом дошли на Равну Гору, био је и један Јеврејин, редов Бењамин Самоковлија. Кроз покрет је прошло много Јевреја, а на највећем положају био је шеф санитета Врховне команде, др Тибор Голдван. Највише Јевреја у четницима било је у Источној Србији, јер су их четници прихватали после бекства из Борског рудника.

Јединица Јевреја под командом генерала Драже Михаиловића. Фотографија из музеја Јад Вашем

Јединица Јевреја под командом генерала Драже Михаиловића. Фотографија из музеја Јад Вашем

Четници су такође помагали логорашима – приднудним радницима у руднику, да побегну, а имали су тајну организацију и унутар логора, у коју су били укључени и Јевреји, којих је иначе ту било око 3.500. У Крајинском корпусу пуковника Пилетића пролећа 1944. било је 30 Јевреја. У свом раду наишао сам и на овај документ: “Јевреји који се боре у јединицама Југословенске војске шаљу поздрав америчким Јеврејима и узвраћају најбоље жеље за Нову годину. Срећни смо што се боримо под командом ђенерала Михаиловића против непријатеља Југословенског народа. Од своје браће у Америци очекујемо пуну помоћ, како бисмо могли постићи заједнички циљ. Демократске слободе и строгу казну за ратне злочинце…“

– Има се утисак да београдски сулуди ђиласовски комунизам,у спрези са либералним “експертима”за распродају србске имовине, просто хрли у загрљај повампиреном усташтву Павелића, Степинца и Хитлера које званични „сусјед“ отворено “промовира”. Чак и званична СПЦ учествује у процени морално-политичке подобности “блаженог”Алојзија како би дотични евентуално аванзовао као будући “светац“ Ватикана и пацовских канала. Где су по Вама корени овако поражавајуће идеологије самопорицања којој смо изложени још од 1918. године? Има ли нам спаса?

– Кад поменусте тај термин, желео бих да искористим прилику и да свима препоручим књигу др Мила Ломпара „Дух самопорицања“. Било је тога и раније, под утицајем Аустрије, нпр. сетимо се Ђуре Даничића. Ипак, то зло ескалира са комунизмом. Пошто је „највећи син наших народа и народности“, диктатор Ј. Б. Тито, био Хрват, сви комунисти су аутоматски инфериорни према Хрватима. Опет, Коминтерна је поставила Броза на чело КПЈ зато што није био Србин, тј. зато што је водио антисрпску политику. То је она комунистичка теза да у свакој вишенационалној заједници најбројнија нација аутоматски угњетава све остале. Зато су у Совјетском Савезу страдали Руси, а у Југославији Срби (и једнима и другима дељене су и смањиване територије, измишљане су нове нације од Руса и Срба, итд).

– Далековидо упозорење – Војвода Јевђевић нам је оставио у аманет да ће нам одређени отпаднички емигрантски кругови из Лондона доћи главе, он је још давно схватио да Енглези имају спремне људе за “посткомунистичку” будућност Србије који ће брозоварску штафету преузети од истрошених комунистичких вођа. Ваља свакако поменути и књигу Алексе Ковачевића где се маестрално, кроз опис хајке на бесмртног Јована Дучића која је спровођена из лондонских центара избегличке корумпиране владе, дочарава атмосфера сплетки, подметачина, атентата. Овакве интриге су нанеле ненадокнадиву штету Српству и удаљиле многобројне наше великане као и стране добротворе и пријатеље, попут лејди Паџет. Можете ли нам ближе појаснити ове механизме издаје, подаништва и негативне селекције које нам, по свему судећи, британска круна непрестано промовише и данас у Србији?

– Није само британска круна у питању, просто то велике силе раде од старог Рима до данас. Ево малочас споменух Аустрију у 19. веку. Да, Британци су имали спремну антисрпску поставу, састављену од Срба емиграната, за посттитовски период. Само што нису рачунали да ће Тито доживети 88 година. Тако да је, из целе те поставке, промене 1990-те године доживео само Десимир Тошић и само он се вратио. Постао је народни посланик, имао је још неке функције. Импозантно је како је војвода Јевђевић све то видео и предвидео још 1950-тих година. Мало је рећи да сам био изненађен када сам приређивао за штампу његову књигу „У служби српском народу“, у којој је то објављено. Још бих хтео да додам да није цела Југословенска влада у избеглиштву била корумпирана. На пример, Слободан Јовановић се сјајно држао.

vojvoda i djeneral

Војвода Јевђевић и Ђенерал Михаиловић

– И за крај нашег разговора, молим Вас да нам кажете неку реч више о најуспешнијој четничкој операцији Јевђевић-Михаиловић, која је резултирала спасавањем живота преко пола милиона Срба у зони италијанске одговорности.

– Свакако мислите на легализацију четника код Италијана, у италијанској окупационој зони. Италијани су ушли у рат као наши непријатељи, али онда су остали згранути над хрватским злочинима. Свакако је извесну улогу одиграло супарништво Италијана и Хрвата око јадранске обале, међутим, доказ да то није било пресудно је спашавање Јевреја од стране Италијана. Дакле, ако су спашавали Србе из интереса, од спашавања Јевреја нису имали никакве користи. Подсећам да је Италија једина чланица Тројног пакта која није изручивала Јевреје Немцима, па ни Хрватима. Не чудим се што се ми нисмо захвалили Италијанима, јер је код нас ситуација таква каква је, али ме заиста чуди што то нису учинили Јевреји, пошто они иначе воде рачуна о тим стварима и треба да нам буду узор.

Прављење неке врста савеза између Италијана и Срба против Немаца и Хрвата формулисао је Јевђевић, а Дража је то прихватио, као мудру политику. Италијани су већ крајем лета 1941. окупирали доњу трећину НДХ, протерали усташе и спасили много српских живота. Са Дражом су у тим крајевима боравили и британски официри за везу и они су се сложили са таквом политком према Италијанима, да би, када се британска политика променила, Форин офис издао налог да се наводно компромитујућа документа, у том смислу, униште.

Фотографије преузете са сајта Погледи