Документи

Проф. др Каплан Буровић – Докуменат о злочину Енвероваца против наше политичке емиграције у Албанији


prof_dr-Kaplan-Burovic

 Пише: Проф. Др Каплан БУРОВИЋ, академик

Дана 04. IX 1975, у ћелију затвора у БурељуАлбанија, где сам био, ушли су, тобоже да нас питају имамо ли какву жалбу, командант затвора Хидаји Дедај, праћен од шефа истраге при Одсеку унутрашњих послова у Бурељу Макси Острени-ја и неких полицајаца и ауторитета команде затвора.

Ту сам ја, на очи око 30 осуђеника, демаскирао Макси Остренија као фалсификатора истражног досијеа. Он ми одмах припрети да ће ме оптужити за лаж, јер тобоже није истина да је он, са положаја иследника, фалсификовао мој записник од 17. XII 1974по коме су ми полицајци сломили леву руку и зубе. Наиме, он је скинуо из досијеа тај записник, уништио га, и на његово место унео други, у коме се сломљена рука и зуби не спомињу.

Никаква тужба ми није предата. Он је пред судом опет само усмено уложио тужбу. Али измењену. Уместо да ме оптужи за лаж, оптужио ме да сам га тобоже увредио, да сам му тобоже рекао да није комуниста.

Одлука суда да се за то кажњавам са годину дана затвора, дата ми је исто тако усмено. Тако да не располажем ни са тужбом, нити са одлуком.

Ја сам на ту одлуку уложио писмену жалбу Колегијуму судија Среза Мат, на коју никада нисам добио никакав одговор. Копију те жалбе сам сачувао и, по изласку из затвора, објавио сам је на албанском јзику у ревији YLBERI Год. VI, Бр. 8, Женева, децембар 1998, стр. 41, наставља се у Бр. 9, јуни 1999, стр. 36-38, под овим насловом:

ОПТУЖУЈЕМ ВАС ДА СТЕ НЕПРИЈАТЕЉИ АЛБАНИЈЕ!

***

КОЛЕГИЈУМУ СУДИЈА СРЕЗА МАТ, БУРЕЉ

 ЖАЛБА

Потписани Каплан РЕСУЛБЕГОВИЋ, познат као књижевник са псеудонимом РЕСУЛИ, син Џана и Нурије, рођен у Улцињу 1934. по националности и држављанству Југословен, високо образован, са свршеном војном обавезом у Југословенској народној армији, екс-главни и одговорни уредник листа ИСКРА (Београд 1953), члан Савеза књижевника Југославије (од године 1956) и Албаније (од 1966), дошао у Албанију као политички емигрант, пошто сам издржао у Југославији затвор, осуђен као антититовац, 10 година сам живео у Љушње интерниран, сада ухапшен и осуђен потпуно невин на преко 30 година затвора, а за инсцениране политичке злочине, које их сад патим у затвору Буреља, представљам Вам ову ЖАЛБУ за што следи:

I

  1. Године 1972. представио сам Среском суду Мата једну тужбу против осуђеника Максуд Џумака, који ме напао са песницама и клоцама и нанео ми је и крваве ране. 
  1. Године 1973. представио сам истом том суду једну тужбу против Поште Буреља, из разлога што од дана мог хапшења ниједно од мојих писама, која сам слао мојим људима, како унутар тако и ван граница Албаније, пошта им их није испоручила, тако да ни ја не знам да ли су ми деца жива и ни моја деца не знају за мене ни дан-данас да ли сам жив, пуних пет година редом.
  1. Године 1974. представио сам истом том суду једну тужбу против осуђеника Јоргос Либовитиадхис за лажи и увреде.

Ниједна од мојих тужби ни дан-данас није узета на разматрање, док тужба шефа Истраге Одсека унутрашњих послова у Бурељу Макси Острени-ја против мене, тобоже за увреду, предата дана 15.09.1975, узета је одмах на разматрање, тачно после четири дана.

И у феудалном друштву, а камоли у буржуаском (а за социјалистичко друштво да и не говоримо!), ако кмет удари кмета, удареноме се није оспоравала заштита и правна сатисфакција. Штавише, није му се оспоравала заштита и правна сатисфакција и ако га удари који “племић”, феудалац. Истина је да се феудалац глобио са парама за удар који је давао кмету једног другог феудалца, док се кмету, који је ударао феудалца, прекидала рука. Али, правна сатисфакција, ни њему – кмету, није се оспоравала.

Зашто се мени оспорава ово право? Да можда нисам само објекат вашег правног система, а не и субјекат?! Слушао сам да и животиње браните!

Став албанских ауторитета према мени до данас био је дубоко незаконит. До када ће се наставити са овим ставом – не знам. За једно сам само сигуран: Комунизам ће триумфовати како у целом свету, тако и у Албанији и когод и на било којој форми и са било каквим маскама се борио против комунизма – априори му је рат изгубљен.

II

  1. Дана 4.09.1975, у цељији бр. 5 затвора у Бурељу, где сам издржавао казну, дође командант затвора Хидајет Дедај, праћен од шефа Истраге Макси Острени-ја и неких полицајаца и ауторитета Команде затвора. Они нас упиташе за жалбе које имамо.
  1. Ординарни осуђеник Рузди Бајра пожали се команданту да Команда затвора тера осуђенике да бију један другог и, као конкретан пример, спомену осуђеника Јорго Либовитиадхис, који је, према речима Р. Бајре, ударио католичког попа Симона Јубани. У овај разговор упаде и иследник Максим Острени и рече Рузди Бајри: «Са непријатељима народне власти ја постајем канибал и једем их ето – овако, зубима… крц! крц! крц!»

Ја нисам мислио да се жалим за моје тегобе, пошто никада ниједан проблем ми није решен, напротив, у наставку противзаконитог третмана који ми се чини, створени су ми и стварају ми се увек нови проблеми, сигурно не без циља. Али, кад сам чуо канибалску изјаву иследника Макси Острени-jа, најежи ми се кожа и провре ми крв против ове најдискредитирајуће лажи о фигури комунисте, народне власти и комунизма, против ове најмонструозније клевете, ђаволски лукаве и без преседана, која се учини јавно пред непријатељима комунизма.

Комуниста није био, није и нити ће постати канибал у ниједном случају и у ниједној околности. Комуниста је најхуманији човек на свету, онако како је и комунизам инкарнација истинског хуманизма, реалног, који негира празни и лажни буржуаски хуманизам, хришћански или муслимански хуманизам. Следствено, комуниста се и бори са самоодрицањем против непријатеља човечанства, против непријатеља народне власти и комунизма. У борби са оружјем може и да их убије, али никада и до века не постаје канибал. Што се тиче ухапшених непријатеља, понаша се према њима како му то закони налажу. А закони кажу да непријатеље треба преваспитати, са циљем да се убеде да је комунизам будућност човјечанства и да нема другог друштвеног поретка, правилнијег и хуманијег од комунизма, који сатире све врсте израбљивања човека од човека, све врсте неправди.

Непријатељи комунизма нема те интриге коју нису распрострли против комуниста и комунизма, посебно ког неуких и пископата, које хоће да искористе за своје циљеве1). У ћелији затвора, где се налазим, има јако рафинираних непријатеља комунизма, а и неуких и псикопата колико хоћете. И они не испустише прилику да искористе за своје циљеве изјаву Макси Острени-а. Чим су изашли из цељије представници власти, између непријатеља комунизма поче сашаптавање. Неки рекоше и високим гласом: “Ето, комунисти сами трвде да су канибали!…” Штавише, обратили су се и мени са бодећим питањима, ироничним, што значи реч канибал и др. Много времена раније, како сам истакао и у мом писму од дана 07.12.1974. упућено председнику владе, управо у овој ћелији антикомунисти су јавно изјавили да ће обесити комунисте са цревима трбуха2), почињући са нама који смо у затвору, и завршавајући са онима који су вани.

  1. Како рекох – провре ми крв и, као комуниста, у једној таквој ситуацији, нисам могао да се уздржим. Зато, дозволом, обратио сам се мом екс-иследнику Макси Острени:“Од времена истраге нисмо се видели заједно. Имам једну жалбу лично против вас. Дана 17.12.197., негде око поноћи, лично ви, заједно са замеником шефа Отсека унутрашњих послова у Бурељу, узели сте ме на исљеђење и саставили сте један записник, где сам између осталог изјавио да ме комесар затвора у Бурељу Kaplan Qoku, заједно са два полицајца, напао са песницама и клоцама и сломили су ми зубе и љево крило, ујутро дана 17.12.1974. Иако сам стално тражио лекарску помоћ, до тог момента (и у наставку четири-пет дана редом!) није ми дата никаква помоћ. У досије судког процеса, који је одржан против мене у јануару ове године, ви нисте унели овај записник, већ сте уместо њега убацили друге записнике, који фалсификују стварност, кријући тортуре које су ми учињене. Мало пре сте изјавили да се претварате у канибала против непријатеља народне власти. Народна власт, партија комуниста и комунизам, нису имали, немају и нити ће имати опаснијег непријатеља од онога који инсценира судске процесе. Зато окрените очи према себи!”

М. Острени ми одговори: «Каплан Ресули! Ја ћу вас тужити за лаж, јер није истина да сам макнуо из вашег досија записник дана 17.12.1974!»

И кад крену да изађе из ћелије, дода: «Спремите се Каплан Ресул-бего-вичи јер ћу вас процедирати!»

Одговорих му: «У борби за ствар комунизма био сам, јесам и бит ћу увек готов!»

Он дода: «Јест, ви сте Каплан Ресул-бего-вичи комуниста пацифиста!»

Сав мој живот, борба против титоизма у Југославији, где сам прошао и кроз затворе, моје бексто у Албнију, моје књижевно дело, посебно роман ИЗДАЈА, који је милитирао и наставља да милитира увек за ствар комунизма, мој став пред судом у Тетову-Југославија, мој став пред судовима овде, у Албанији, мој стални став у затвору, како у Југославији тако и овде у Албанији, а посебно моје актуелно држање, дана 04.09.1975. неопорециве су чињенице да сам стварно комуниста, али не и пацифиста! И за част и гордење ми је да будем комуниста! И бићу комуниста док будем жив! Сигурно – не као ви. Не «комуниста» – канибал!

III

  1. Дана 04.09.1975, значи – сутрадан од тог догађаја, позван сам од председника Суда, званог Зулфикар Бећо (Zylfika Beqo), који ми је усмено изјавио и тражио да потпишем документа хапшења и оптужбу Макси Острени-ја против мене, према члану 241/I.

Ни копију документа хапшења и нити копију оптужнице није ми дао ни тог момента нити касније, изјављујући ми да су закони у Албанији промењени и да се отсада ова документа не дају ухапшеницима.

  1. Поменути дан изоловали су ме у ћелији бр. 3, подрума Одсека унутрашњих послова, где су почели са перфидним и најбарбарскијим тортурама.

Тражио сам одмах јавног тужиоца и дана 06.09.1975, кад дошао код мене заменик јавног тужиоца Фитим Хоџати, жалио сам му се против изолирања, које је у противности са законима, пошто у оваквим случајевима нема истраге и за члан 241/I не чини се предходно хапшење људима и кад су слободни, камоли кад су у затвору, где пате једну предходну казну. Фитим Хоџати ми рече да ме има у руке суд и да он нема могућности да интервенише.

Тада му показах сахан јела, које су ми били дали за ручак (заменик тужиоца ме нађе где ручам!): сахан наоколо унутрашњице имао је један црни круг нечистоће, сигурно вишемесечне. До тог момента сахан нити су ми га прали, нити су ми дозволили да га ја оперем. Зашто, ако нису имали намеру да ме отрују?!

После овога показао сам му стенице убијене по зидовима ћелије и рекох му да протекле ноћи нисам могао да спавам од њих, јер су кључале као да су се скупиле ту на конгресу свих стеница Албаније.

Затим му показах декице, две ипо декице, које су биле 100% ван употреме, нечисте и са прашином као из времена Турске. Рекох му да нити ми дозвољавају да их истресем и нити ми дозвољавају да узмем личну постељину.

На ове реци (показујући заменику јавног тужиоца Ф.Хоџати прљаве декице са прашином) упаде у разговор старешина ћелија полицајац Тахир Хуса (Hysa) и рече: “Декице су са вашима, зато смо их напрашили са дидитием. Али ви можете да спавате без бриге, јер дидити не чини вам ништа, не трује вас!”

Кад чу за ваши, Фитим Хоџати побеже трком. И имао је право јадник, јер је био унутра, у ћелији, док ваши, које још нису попримиле васпитање ваше партије, не разликују ухапшеника од заменика јавног тужиоца.

Он побеже, док су тортуре настављене јос монструозније.

У недељу после подна, окрећући се наоколо по ћелији, помути ми се свест и ослоних се главом на декицу, да бих прибрао себе. Исти час се отворише врата и Тахир Хуса, који ме сурвејирао преко шпијунке, уђе унутра са гвозђима у руке и упита ме: «Коме си узео дозволу да се прострес?!

И сама гвожђа, која је имао у рукама, показивала су јасно да је све било планифицирано, предвиђено, за калвар тортура које су ми се чиниле, а са циљем да, кад изађем пред суд, будем осамућен и да не знам што да кажем.

Одговорих му: “Ето сад, само што сам се ослонио, јер ми се помути памет. Сведок је гардиан, јер сам до сада ходао горе-доле!”

Тада ми је он свезао руке иза леђа са гвожђима, стежући их толико да ми се у руке заустави циркулација крви. Људски сам га замолио да ми мало опусти гвожђа, да би ми циркулисала крв. Тада ми он зграби руке повезане иза леђа, заврну ми их и треснуо ме о цименат ћелије. Ја сам крикнуо од бола заврнутих руку и, треснувши о под, ударио сам о зид главом. Тај час сам се онесвестио. Колико сам времена био без свести – не знам. Дошао сам при себи од тресања. Био је Тахир Хуса, који ме тресао да би ме повратио при свести. Пошто сам дошао при себи, он ми скину гвожђа, док му ја показах руке, како њему тако и гардијану, који је био дежурни у ходнику ћелија. Руке су ми биле сасвим поцрњеле, као угал, док је љева имала и кожу одрану, из које је цурила крв.

У ћелијама Отсека три пута на дан долази дежурни официр за контролу: ујутро – кад се чини буђење, на подне – кад се дели храна, и навече – кад се чини одмор. Ту вече дежурни официр није дошао. Ни сутрадан ујутро. Ни на подне. Сигурно да не би видео моје поцрњеле руке, одрану кожу са крвљу и моје тело раскомадано од стеница и ваши.

Противузаконска изолација и без икакве потребе, нема сумње да ми се учинила да би ме изложили тортурама. А тортуре су им требале да не бих био у здравственом, физичком и психичком стању да се браним пред судом са свим мојим способностима. Монструозни третман који ми је учињен и у прошлости, јасно показује да овде немамо посла са неком случајношћу. Утолико више ову ствар нам доказује и суђење дана 09.09.1975. које је одржано против мене на бази оптужбе Макси Острени-а.3)

IV

  1. Дана 09.09.1975. развило се суђење против мене са затвореним вратима, у црвеном кутићу војног одреда који чува затвор. Значи – не у судској сали, како се предвиђа законом. И зашто са затвореним вратима, кад смо имали посла са једним најординарнијим суђењем, за лаж-увреду?!

На питање председника судске пороте, који је био поменути Зулфикар Бећо, слажем ли се са саставом судске пороте, одговорио сам му:

«Не слажем се. Људе који сачињавају судску пороту, ја не познајем ни најмање и по први пут их сада видим. Колико се тиче вас, који сте били и на чело судске пороте која је у јануару ове године судила мене, мислим да ви не само што не можете бити председник судске пороте, већ ни обичан члан, јер сте друг и сарадник приватног тужиоца Макси Острени-а у његовим злочинима против мене, ако не и против других”.

Моје противљење председник З. Бећо одбаци на арбитраран начин, како је то учинио и у јануару. И процес поче.

Позван је Макси Острени, који изјави: «Оптужујем Каплана Ресулиа према члану 241/I за увреду, јер ми је рекао да нисам комуниста!…”

И он представи околности у којима је учињена «у в р е д а» овог непацифистичког комунисте, разуме се – настојавајући да не каже истину онако како се десила, са циљем да дâ могућност свом сараднику у злочинима да затвори овај процес онако како су се унапред споразумели.

Упитан од мене, тужилац М.Острени признаде да је пред осуђеницима изјавио да се претвара у канибала. Исто тако признао је да ме пред осуђеницима назвао пацифистичким комунистом. Ја сам имао и других питања да му поставим, али није ми дата могуцност, јер се он удаљи одмах са места суђења, тобоже је имао посла. У стварности ово удаљење је учињено намерно, да не бих ја имао могуцности да му поставим и друга питања и да се не би суочио са дискредитирајућом изјавом за себе, коју ће касније учинити председник судске пороте, а у вези записника од дана 17.12.1974.

  1. Иза тужиоца пред суд се претставише сведоци, сви полицајци и службеници затвора. И сви, ко више и ко мање, настојали су да прикрију истину, лажуци против мене како су инструиани.

Овако сведоци Рахман Суља и Мустафа Лика изјавише да сам тобоже ја рекао: “ви нисте комунисти”, док сведок Камбер Либошари, љекар затвора, окрену другојаче, као да сам ја тобоже рекао да «комунизам лаже”. Између њега и председинка Бећо пуче и кавга, јер је председник изашао у моју одбрану, пошто ме познавао јако добро као комунисту и знао је да ту реч ја нисам могао да изнесем из мојих уста. Тада “љекар” Либошари рече: “Е па не сећам се што је рекао Каплан!” Председик га дочека: “Кад вам се не сећа, зашто излазите овде за сведока!” Јадни Камбер, није био свестам да сам пред тим судом изведен да се казним за “увреду”. Он се био привикао да мене из године у годину кажњавају за политику, као непријатеља комунизма, па је у тој разини и говорио.

Верујем да сам први политицки осуђеник у Албанији и на свету, који се оптужује за “увреду” представника власти. Преко свега, не знам да ли је и после мене кажњен ко други. У борби против бандитизна у Албанији оборио сам све светске рекорде.4)

Сведок Назми Карај, и он полицајац, позван је на празно пред суд. Он је са искреношћу посведочио моје речи, а у вези са записником од 17.12.1974, да сам рекао да га је М.Острени избацио из истражног досија. За остале речи рече да их није чуо, пошто се удаљио пословно.5)

Један други сведок, именом Агим, и он полицајац, није се предаставио пред суд.6)

  1. Главне моје доказе против тужиоца М. Острени претставио сам суду још 05.09.1975 и они су забељежени у записнику. Хоћу да кажем да сам од председника З. Бећо тражио да донесе пред суд мој досие судског процеса одржаног против мене у јануару године 1975, са циљем да видимо да ли је у том досију записник од 17.12.1974, или је истина оно што ја кажем, да је тај записник уништен и уместо њега су унети други записници, који фалсификују стварност.

Као други доказ тражио сам да се донесе пред суд моја ЖАЛБА упућена Врховном суду против казне, коју ми је дао Суд Буреља7), јер у тој жалби ја сам још благовремено претставио албанским властима противзаконску делатност М.Острени-а.

Ни досије ни моја ЖАЛБА Врховном суду нису изнети пред суд. Али лично председник судске пороте, господин З.Бећо, изјави: “Нисмо донели досије, пошто није потребно, јер ми признајемо да тамо нема никакав записник од дана 17.12.1974”.

Довољна је и само ова изјава председника Зулфикар Бећа, да за сваког човека са разумом и са бар мало части и достојанства, буде јасно да је тужилац Макси Острени изгубио парницу.

  1. Је ли потребно да се докаже да је 17.12.1974. одржан записник за који ја оптужујем шефа Истраге Макси Острени да га је уништио ?!

Изволите доказе :

а) Ноћи 17.12.1974. чим је Максим Острени почео да пише записник, рекао сам му: “Ако у записник не будете забељежили моје речи онако како их ја кажем, знајте да га ја нећу потписати!” Он ми је гарантирао да ће сваку реч забележитри без икаквих промена. Онда сам ја тражио да ми се презиме напише Ресулбеговић, јер ово је моје право презиме. Он ми рече: “Како да не, ето – тако ћемо га забељежити, Ресул-бег вичи-вичи-вичи!” И изговарао је оно вичи онако како је могао да то изговара само један албански националиста екстремиста, шовиниста и расиста, који гаји мржњу према Словенима и презире словенске националне карактеристике.8)

Била ми је довољна ова индикација, да ми постане јасно да немам посла са једним поштеним човеком, са једним стварним исљедником, већ са једном особом која ће се бавити инсценирањем судског процеса, онако као што је чинио и Elham Djika у Тирани.

И ето, сутрадан или после два-три дана, састављени су још два-три друга записника, где су поновљене исте те речи које су речене у записник од 17.12.1974. изузев речи које се односе на тучу, ломљење руке, зуба, потражњу љекара и монструозног третмана, који ми се чини у затвор Буреља, где ево пет година редом не дозвољава ми се ни да сазнам да ли су ми деца жива.

б) На дан затварања истраге дадоше ми да потпишем записник, где се каже да ми је дато досије да прочитам, док у стварности није ми дато, јер одмах после потписивања тог записника рекоше ми да ће ми досије дати на читање неки други дан, пошто тај моменат «нису имали времена”. И тај други дан није дошао никада.

Пред судом, дана 18.01.1975, жаљио сам се за овај третман лично председнику суда Зулфикар Бећу и тражио сам, пред почетак судског процеса, да ми се дозвољи 5-6 минута да бацим једно око досијеу. Поменути судија, који је предводио судску пороту, није ми дозвољио да видим то досије и са овиме он је потврдио да је друг и сарадник у злочину са Макси Острени, у његовој противузаконској делатности.

ц) У мојој ЖАЛБИ коју сам послао Врховном суду говорим и за записник од 17.12.1974 и за његово уништење. Како је могуће да се говори за нешто што не постоји?! А ако је постојао, зашто Врховни суд дан-дана није ми одговорио. Зашто се не прави проблем ?!

д) Предвидећи још под истрагом да ће се тај записник уништити, у записницима суоћења са сведоцима оптужбе, од Kaplana Qoku и Исуфа Куке па све до Бајрама Бешири-jа и Али Курти-jа, свугде сам се намерно изразио овако: “Истина је онако како сам то изјавио у записнику од 17.12.1974”.

Значи, видите записнике суочења и одмах ће вам бити јасно да се записник од 17.12.1974. не може негирати, порећи.

е) Лично Макси Острени, у ћеlији пуној осуђеника, дана 04.09.1975 изјавио је: “Каплан Ресули, ја ћу вас тужити за лаж, јер није ситина да сам скинуо из досија записник од дана 17.12.1974!”. Значи, он је признао пред свим осуђеницима да поменути записник екзистира и управо на бази овога и заснива своју претњу да ће ме тузити за лаж.

У супронтном – где консистира лаж ?!

Касније, у сарадњи са својим друговима и сведоцима, Макси Острени је настојао да измени “лаж” у “увреду” и оптужује ме као да сам му ја тобоже рекао да он “није комуниста”.

Да можда овде не консистира “увреда” ?!

Пре свега, ја му нисам рекао да није комуниста, јер и није било потребно да му ја то кажем, пошто је рекао сâм, изјављујући себе за канибала.

Друго, и да сам му рекао, ово није увреда, јер у Албанији има преко 2.000.000 становника, значи преко 95% становништва, који нису комунисти, и поред тога су поштени људи, принципијелни, одани према народној власти, партији и каузи комунизма, и сваки, према могућностима, ради и доприноси за ствар комунизма, не претварајући се у канибала.

Треће, колико ја знам – Макси Острени није члан ПРА и ова се ствар доказа и пред судом, јер дуж декларације генералија, нити је питан и нити је изјавио да је члан партије. Супротно, ствар је прелажена у ћутњи, док сведоци – апсолутно сви су се питали. Значи – он нема никакве базе да се осећа “увређеним”, и да сам му ја рекао ту реч.

Четврто, онако како сам изјавио и пред судом, ја не оптужујем Макси Острени-а да није комуниста. Ја оптужујем Макси Острени-а за нешто друго, важније: оптужујем га да је злоупотребио службену дужност шефа Истраге кријући записник од дана 17.12.1974. и стављајући у моје истражно досије друге записнике, који фалсификују стварност. Значи – оптужујем га за инсценирање судског процеса против мене и за непријатељску делатност против народне власти, партији комуниста Албаније и комунизма уопште, јер са његовом противзаконском делатношћу снепријатељио је људе са народном влашћу, са Партијом и комунизмом. Друге људе! Значи – не мене и многе друге као ја, који смо потпуно формирани и знамо да Макси Острени и његове колеге представљају народну власт, Партију и комунизам, само када делују у сагласности са законима народне власти, али не и кад газе опако и наопако ове законе са њиховом најкриминалнијом делатношћу. Тада они представљају само себе, оборене класе, из којих су изашли и које су их убациле контрабандистички у редове народне власти и Партије, са циљем да узму тврђаву изнутра.

Значи, поновљам још једном, колико се може покрити сунце са ситом, толико се може покрити постојање записника из дана 17.12.1974.

Докази које сам представио горе су довољни и непобитни.

  1. На крају моје одбранбене речи, коју сам одржао пред судом дана 09.09.1975. кад сам представио скену дана 04.09.1975 у ћелији бр. 5 затвора у Бурељу, између осталог рекао сам пороти:“Присутан је овде и командант затвора, који је био присутан и у ћелији Бр. 5, кад сам се обратио Макси Острени. Ако ја нисам говорио истину овде, ако сам оставио коју реч мање, или ако сам коју реч променио, нека се дигне и нека каже то командант!”

Командант се не диже. Значи – његовим ћутањем, ноленс-воленс, он је потврдио моје речи. И није имао како да их не потврди, кад су оне биле гола истина, кад је Каплан Ресули био сасвим искрен и изјављивао је: “Не, није истина да сам рекао да Макси Острени није комуниста. Ја сам рекао нешто друго, много веће и важније. Рекао сам да је Макси Острени непријатељ…”

  1. Иако је пред суд изашло сасвим јасно да ја нисам увредио Максиа Острени-а, иако је изашло сасвим јасно противзаконска делатност Макси Острени-а, порота није одлучила ништа против њега, док се против мене узела одлука да ми се преко оних 30 и кусур година које сам имао да издржим, дода још једна година, иако има пет година што сам у затвор и ја из дана у дан чекам невиност, разуме се – од народа и комуниста, а не од канибала.

Од канибала – ето што могу очекивати: нове казне, нове злочине и свињарије нове.

V

Обраћајући се са овом ЖАЛБОМ Колегијуму судија Среза Мат – Бурељ, против дубоко неправедне одлуке судске пороте, која ме казнила дана 09.09.1975, понављам још једанпут захтев који сам учинио и пред поменутом поротом:

  1. Да се обори тужба Макси Острени-а против мене као неоснована.
  2. Да се процедира Макси Острени за злоупотребу службене дужности шефа Истраге и за непријателску делатност против народне власти, Партије и комунизма, јер је његовом противзаконском делатносцу снепријатељио људе са народном влашћу, Партијом и комунизмом.
  3. Следствено, и одлука суда против мене од јануара 1975, треба да се анулира.
  4. Заједно са Макси Острени-ем треба да се процедирају и сви његови сарадници у злоцине.9)

Са надом и поштовањем од комунисте.

Смрт фашизму! Живео комунизам!

Затвор у Бурељу,
дана 12. септембар 1975.
Књижевник Каплан РЕСУЛБЕГОВИЋ

_________________

1) Ови неуки и психопати су искоришћавани по затворима Албаније и за убијање осуђеника, које је власт хтјела да сатре. Овако је убијен ухапшени комуниста Асим Маљићи и пуно других, ствар коју је Академик Буровић-Ресулбеговић сазнао годинама прије и са својим очима је гледао свакодневно да се једно такво убијство припрема и њему.

2) Ову изјаву је учинио и учитељ Уран Костреци на очи Академика, претећи књижевнику и комунисти Кин Души.

3) Тортуре су учињене Академику и са циљем да би га физички ликвидирали. Ова се ствар потврдила и са тортурама које су му учињене у сљедећим годинама.

4) И обара их. Као за вријеме Енвера Хоџе, тако и дан-данас, нико није демаскирао и стигматизирао бандитизан у Албанији као и колико Академик Буровић, ствар ова коју нам доказује и његово актуелно персекутирање.

5) И на једном другом судском процесу, који ће се инсценирати касније против Академика, полицајац Назми Карај имао је добро држање, не само што није оптужио Академика, већ га и бранио говорећи истину онако како је била.

6) Базирајући се на неке биљешке Академика, резултира нам да је овај полицајац био Агим Рама, који је имао добро држање према осуђеницима и намјерно се није представио као свиједок тужбе Макси Острени-а против Академика.

7) Ни на ову ЖАЛБУ, као и на друге жалбе, никада Академику нису дали никакав одговор из Врховног суда.

8) Макси Острени је из Голог Брда (на граници Албаније према Македонији), значи Македонац, Словен, припадник македонске националне мањине у Албанији, која броји преко 50.000 душа. Мањинци Албаније, уопште, да би се уљизили властима, показали су се према својој националној браћи дивљији од самих Албанаца. Били су спремни да изваде и очи један другоме, само и само да би добили један залогај хљеба више, а да и не говоримо за могућност да праве какву каријеру. Али ово шовинистичко држање манифестирали су према Академику Буровићу и сами Албанци. Колико за примјер споменућемо оперативца затвора Пиро Нуредини, а да и не говоримо за оне који су се прононцирали пошто је Академик изашао из затвора, на чело са Исмаил Кадаре-ом. ВИЧИ на албански језик значи теле“.

9) Ни на ову ЖАЛБУ никада никакав одговор није дат Академику. Супротно, кад се са новом казном вратио из судске “сале” у ћелији затвора, сазнаде да су се у затвору распрострле ријечи да га је Сигурими узео не да га казни и тероризира, већ да га другим ухапшеницима у истрази убаце као шпијуна и провокатора.

На овај начин команда затвора хушкала је осуђенике против њега, тако да је један од ових псикопата, једног дана, ставио нокте у грло Академику, убјеђен да има посла са једним шпијуном Сигурими-а.

Најкриминалнија дјела социјал-фашистичке банде Енвера Хоџе ни само против Академика Буровића и његове породице никада не престаше, камоли против народа. Мартиризирани Академик и ЖАЛБА, коју објављујемо, јесу једна најјаснија оптужница, најверодостојнија и најпотреснија против те банде најкриминалније, која није поштовала никакве законе, правила и принципе.

Сви споменути у овој ЖАЛБИ су живи и у Албанији, покоји је био и на власти са Сали Беришом, а покоји, милитирајући сада у којој антикомунистичкој партији, чека да дође на власт. Сви они, на чело са криминалцем Макси Острени, сада се бусају у прса за антикомунизам. Или не?! Међу вама су. Питајте их за оно што се каже у овом документу, који им раздире маске и доприноси као ретко који други докуменат да упознате њих и њихову власт, њихов канибализам.

Ако читајући овај докуменат имате предочи третман који се актуелно чини академику, проф. др Каплану Буровићу, не вјерујемо да ћете остати индиферентни. Крајње је вријеме да се узму најоштрије мјере против свих који настављају са персекутирањем овог Академика, изузетног ствараоца и непоколебљивог борца, витеза и хероја за слободу и демократију.*)

Весел ДИНИЋ

_______________

*) Ове биљешке су учињене по изласку Академика Буровића из затвора и објављене заједно са овим документом у ревији YLBERI Год. VI, Бр. 8, Женева, децембар 1998, стр. 41, настваља се у Бр. 9, јуни 1999, стр. 38.

2 replies »

  1. Slobodane, ako niste videli do danas, otvorite oči i vidite da je ova žalba protiv albanskih « komunističkih » vlasti napisna u njihovom zloglasnom zatvoru Bureli, gde se govorilo i svakodnevno videlo da se tu ulazi, ali se ne izlazi.
    Sa druge strane, recite nam ko je snažnije i doslednije, pravednije optužio albanske vlasti (i bilo koje druge takve « komunističke » vlasti na svetu !) od ovog Kaplana, profesora i doktora nauka, akademika ?! Ne samo iz zatvorske ćelije Bureli, već i sa « slobode », širom Albanije. I ne samo širom Albanije, pod gvozdenom petom kriminalca Envera Hodže, već i širom sveta, pa i zapadnog ! Urlikali ste na sva usta da je Enver Hodža komunista. A sâm on za što se busao u prsa?! Zar se nije busao u prsa da je komunista?! I vi, sa tom vašom optužbom protiv njega što ste činili?! Zar niste tvrdili da on govori istinu, da je stvarno komunista.
    Ja sam jedini u Albaniji, pa moguće i u svetu, koji je Stalinu, Titu i Enveru Hodži, okovan u gvožđe i beton najmonstroznijeg zatvora na svetu, uzeo smelost da im oderem maske i pljunem u lice istinu da oni nisu bili komunisti, već neprijatelji komunizma i komunista. Ja sam taj koji je iz te zatvorske ćelije primorao i ipsissimusa Enver Hodžu da javno, usmeno i pismeno, prizna, da oni ne samo što nisu komunisti, već da su i jedna crna banda, krvavih kriminalaca, omražena od čitavog naroda. Vidite za ovo njegovo delo RAPORTE E FJALIME 1980-1981, Tirana 1983, str. 388. Recite mi ko je drugi uspeo da učini ovo sa Stalinom, Titom ili Enver Hodžom i bilo kojim drugim sličnim kriminalcem ?! Da to niste učinili vi ?! Pa vi se ni dan-danas ne usuđujete da istupite protiv njih ni svojim punim imenom i prezimenom ! Vi se i dan-danas krijete iza mojih ledja.
    I na kraju, izvolite uporedite praksu Stalina, Tita, Envera Hodže i tutti quanti sa pricipima narodne vlasti, socijalizma i komunizma, pa nam recite u čemu se slažu. Osnovni princip narodne vlasti i socijalizma je da svako radi po mogućnosti i da se nagradi po učinku, rezultatu njegovog rada. Recite nam u kojoj se « socijalističkoj » zemlji poštovao taj princip ?! U socijalizmu se delikventi (Delikventi !) hapse da se učine bezopasni za društo i da se prevaspitaju, da se opet vrate porodici i društvu. U « socijalizmu » Stalina, Tita, Envera Hodže i tutti quanti su se hapsili ne delikventi, već nevini ljudi, inscenirani su im sudski procesi i činjeni nad njima svakakvi zločini, pa su ih i fizički likvidirali, da se ne sazna istina o državnom « socijalizmu » i « komunizmu » ovih crnih bandi, koje su upravo komuniste proganjali i likvidirali fizički sa najvećom mržnjom i divljašstvom. Ili ovo nije istina ?! Recite mi jednog jedinog antikomunistu koga su Stalin, Tito i Enver Hodža tretirali gore od mene – komunistu – i to – bez partije ! Recite mi i ovo : Ko od vas, antikomunista, svedoči danas kao ja – komunista – protiv tih vaših « komunista », Stalina, Tita i Envera Hodže! Vaših ! Ne naših, jer smo od vremena dokazali ne praznim rečima, već dokumentima i našom krvlju, našim životima i životom naših porodica, naše dece, da oni ne samo što nisu bili komunisti, već su bili i najcrnji banditi, koji nisu poštovali nikakve zakone, pravila i principe savremenog čovečanstva.
    Vi možete biti antikomunista, to je vaša stvar, ali ovim vašim stavom vi nam ne svedočite samo vaš antikomunizam, već i vašu – intelektualnu ograničenost.
    Ako ste stvarno koji Slobodan, a ne koji albanski Sulejman, instruiran upravo od tih Enver Hožinih komunista, da umesto konstruktivnog komentara, postavite u vašem « komentu » znak pitanja mojim naučnim zvanjima i tituli akademik !

    Свиђа ми се

  2. Цитати:
    „За једно сам само сигуран: Комунизам ће триумфовати како у целом свету, тако и у Албанији и когод и на било којој форми и са било каквим маскама се борио против комунизма – априори му је рат изгубљен.“
    „Комуниста је најхуманији човек на свету, онако како је и комунизам инкарнација истинског хуманизма, реалног, који негира празни и лажни буржуаски хуманизам, хришћански или муслимански хуманизам.“

    Овај човек је Проф. Др? АКАДЕМИК?
    Запрепашћујуће је шта све хода на 2 ноге.
    И онда се чудимо што је свет отишао у …

    Свиђа ми се