Љиљана Јовановић

Зашто доктори умиру одбијајући реанимацију: Носе привеске са натписом „не радити масажу срца“


Доктор Кен Мјуреј из Јужне Калифорније је објаснио зашто многи доктори носе привезак са натписом: “Не радити масажу срца”, и желе да умру код куће.

Доктор медицины из Южной Калифорнии Кен Мюррей. Фото: yоутубе.цом

Доктор медицины из Южной Калифорнии Кен Мюррей.

Ова тема се ретко разматра, али и доктори умиру. И они умиру али не као други људи. Невероватно је колико ретко лекари траже медицинску помоћ, када се примакну крају. Лекари се боре са смрћу, кад се ради о пацијентима, али се врло спокојно односе према сопственој смрти. Они тачно знају шта ће се десити. Они знају какве су им могућности. Они могу себи да дозволе било који начин лечења. Али они одлазе тихо.

Одлазимо тихо

Пре много година Чарли, мој наставник, познати лекар-ортопед, осетио је у стомаку неки чвор. Направили су му дијагностичку операцију. Потврдило се да је у питању рак панкреаса.
Дијагностику је радио један од најбољих хирурга у држави. Он је предложио Чарлију лечење и операцију, којом би му продужио живот, 3 пута дуже, него што је уобичајено за ту дијагнозу, мада би квалитет живота био низак.
Чарлија то није интересовало. Следећег дана је напустио на свој захтев болницу, затворио своју приватну праксу, и више никада није дошао у болницу. Уместо тога је све своје преостало време, посветио породици. Његово здравствено стање је било добро, колико је то могуће за болест као што је рак. Чарли се није лечио ни хемотерапијом ни зрачењем, после неколико месеци је умро у породичној кући.

s55173445

Наравно, да лекари не желе да умру

Наравно да лекари не желе да умру. Они хоће да живе. Али они о савременој медицини знају довољно да би схватили границе могућег. Они такође знају довољно и о смрти да би разумели оно чега се сви људи највише плаше-смрти у мукама и у самоћи. О томе доктори говоре у својим породицама. Лекари желе да буду сигурни да када дође њихов час умирања, да их нико херојски неће спасавати од смрти, ломећи им ребра у покушају да их неправилно изведеном масажом срца оживе, а то се управо дешава када се масажа срца врши неправилно.

Када би сви медицински радници бар једном били сведоци “узалудног третмана”, када је било сасвим јасно да умирућем пацијенту, неће бити нимало боље због коришћења најмодернијих медицинских достигнућа. Али пацијента повезују са апаратима, убацују у њега цевчице, и трују лековима. Управо то се дешава током реанимације а кошта десетине хиљада долара дневно. За тај новац људи купују патњу коју ми не причињавамо ни терористима.

s94398546

Већ сам заборавио број мојих колега који су ми рекли следеће: “Обећај ми да ако ме видиш у оваквом стању нећеш урадити ништа”. И они то говоре врло озбиљно. Неки лекари носе привеске са натписом: “ Не оживљавати” да им лекари не би вршили масажу срца. Видео сам једног човека који је урадио себи тетоважу, са таквом поруком.

Лечити људе причињавајући им бол је мучно. Лекаре уче да не показују њихова осећања, али међу собом они причају о ономе што се дешава и шта осећају. “Како људи могу да толико муче своје најдраже?” – питање које многи доктори постављају. Претпостављам да је примораност наношења патње пацијентима на захтев породица, један од разлога за висок проценат алкохолизма и депресију код медицинских радника, у поређењу са другим професијама. За мене лично, то је био разлог што задњих десет година не вршим медицинску праксу у болници.

s72047170

Докторе учините све

Шта се дешава? Зашто лекари пацијентима прописују лечење, које себи никада не би прописали? Одоговор је једноставан или не баш- ту су пацијенти, доктори, и медицински систем у целини.
Пацијенту спасавају живот, убадају му цевчице, и трују га лековима. Управо то се дешава током реанимације а кошта на десетине хиљада долара дневно. Тим новцем пацијенти купују патњу.

Замислите овакву ситуацију: човек се онесвестио, њега су довезли у хитну помоћ. Нико није предвидео такав сценариј, па због тога раније није било договорено шта да се ради у таквом случају. То је типична ситуација. Рођаци уплашени, потресени, и мешају се у најразличитије начине лечења. Просто се човеку заврти у глави.

Кад доктори питају породицу – “Хоћете ли да “све урадимо?“, рођаци одговарају – “Да”. И пакао почиње. Понекада породица баш хоће да “све буде урађено” али чешће породица једноставно би хтела да буде урађено све у разумним границама. Проблем је понекада у томе, што рођаци некада не знају шта је разумно а шта није.

Такве ситуације се стално дешавају. Ствар је погоршана због потпуно нереалних очекивања о “могућностима” доктора. Много људи мисли да је масажа срца –сигуран начин оживљавања на интензивној нези, мада већина људи и даље умиру или преживљавају са тешким инвалидитетом (уколико је угрожен и оштећен мозак, због недостатка кисеоника).

Примио сам стотине пацијената, које су код мене довозили у болницу, после реанимације вештачком масажом срца.
Само је један од њих, здрав мушкарац са здравим срцем је изашао из болнице на својим ногама. Уколико је пацијент озбиљно болестан, стар, његова прогноза смрти је извесна, а вероватноћа доброг исхода реанимације не постоји, а вероватноћа смрти је скоро 100%. Недостатак знања и нереална очекивања доводе до лоших одлука о потребном лечењу.

Наравно нису само рођаци пацијената кривци у овој сложеној ситуацији. Сами доктори чине некорисно лечење могућим. Проблем је у томе што доктори, који су свесни бескорисности третмана, морају да се повинују жељама пацијената и њихових рођака.

Изнуђено изазивање бола код пацијената по жељи породице – је један од разлога високог процента алкохолизма и депресије код медицинског особља у односу на друге професије.

Замислите: породица довози у болницу стару особу чије прогнозе нису добре, плачу и хистеришу од туге. Они први пут срећу доктора који ће лечити њима блиску особу. За њих је он тајанствени незнанац. У таквим условима је веома тешко успоставити поверљив однос. Ако тада доктор почне да им објашњава питање реанимације, људи су склони да посумњају да он неће да се “бакће” са тешким случајем, да хоће да уштеди новац, или да своје време не троши на таквог пацијента, посебно ако доктор не саветује да се реанимација продужи.

Не умеју сви доктори да разговарају са пацијенту, разумљивим језиком. Неко је врло одлучан. Неко се понаша као сноб. Али сви доктори се срећу са оваквим проблемима. Кад сам ја морао да разговарам са рођацима умирућег пацијента, ја сам са њима превасходно говорио о могућностима које су биле разумне у датим околностима.
Ако су рођаци тражили нереалне варијанте лечења, простим језиком сам износио све негативне последице таквог лечења. Ако је породица и даље инсистирала на лечењу, које сам ја сматрао бесмисленим и штетним, предлагао сам им да лечење преузме неки други доктор или да њиховог рођака преведу у другу болницу.

s97310662

Лекари не одустају од лечења већ од превише лечења

Да ли сам морао бити упорнији, када сам убеђивао рођаке да не подвргавају лечењу смртно болесне пацијенте? Неки од случајева када сам одустајао од лечења пацијената и слао их другом доктору ме и данас прогоне.
Једна од мојих најдражих пацијенткиња била је адвокат познатог политичког клана. Имала је тешку форму дијабетеса и јако лошу циркулацију крви. На ногама је имала болне ране. Ја сам покушавао све што је било могуће да не дође до хоспитализације и операције, знајући колико је за њу веома опасна болница и операција.

Ипак она је отишла код другог доктора, којег нисам познавао. Тај доктор је незнајући историју болести ове жене, одлучио је да је оперише и да изврши премошћавање (бајпас) на тромбозираним крвним судовима на обе ноге. Нажалост операција није помогла да се успостави крвоток, а као последица операције ни ране нису зарастале. Почела је гангрена, жени су ампутиране обе ноге. После две недеље жена је умрла у познатој болници, где су је лечили.

Дуже и болесније

И лекари и пацијенти постају жртве система, који подстиче продужено лечење. У неким случајевима доктори добијају плату за сваку процедуре, коју спроводе, зато они раде све могуће, без обзира на то што су процедуре некорисне или штетне – само због новца. Чешће се доктори боје да породица може да их тужи, и зато раде све што породица тражи, не дајући своје мишљење када говоре са породицом, да не би било проблема.

Систем може да “прождере” пацијента, уколико он раније припремио и потписао потребне папире у којима је изразио своју изричиту жељу о лечењу пре смрти. Један од мојих пацијената Џек, боловао је током година и издржао је 15 операција. Имао је 78 година. После свих перипетија Џек ми је изричито изјавио да никако, не жели ни под каквим условима, да буде подвргнут одржавању у животу на апарату са вештачким плућима. И Џек је једном изненада добио мождани удар. У бесвесном стању су га довезли у болницу. Његова супруга није била са њим. Лекари су учинили све да га поврате у живот. Превели су га на реанимацију и прикључили на вештачка плућа. А Џек се тога бојао највише од свега у животу! Кад сам ја стигао у болницу, на основу докумената које је Џек саставио и потписао, после разговора са Џековом женом и докторима, могао сам да искључим апарате који су га одржавали у животу. Онда сам просто сео поред Џека. После два сата је умро. Али без обзира на то што је Џек саставио и потписао сва потребна документа, није умро онако како је желео. Систем се умешао. Чак шта више, касније сам сазнао, да ме је једна од медицинских сестара, пријавила да сам ја искључио апарате, који су одржавали Џека у животу, што значи да сам ја извршио убиство. Али како је Џек од раније имао сва потребна, потписана документа о томе шта жели, није ми се ништа десило.

s73901441

Опасност од полицијске истраге ужасно плаши сваког доктора. Било би ми лакше да сам Џека оставио у болници, на апаратима, што је потпуно противуречило његовим жељама. Ја бих зарадио и неки новац, а осигуравајуће друштво “Медикер” би добило на конто још додатних 500.000$. Није ни чудо што доктори приступају прекомерном, некорисном лечењу.

Али себе лекари не лече непотребно (прекомерно). Јер свакодневно виде последице несврсисходног лечења. Сваки човек може да нађе начин да мирно умре код куће. Постоји велики број лекова којима се умањује бол. Смештање смртно болесних људи у „хосписе”– даје им могућност да проведу задње дане својег живота достојанствено и удобно, без излагања мучењу услед непотребног лечења.

33117284

Невероватно је да људи о којима брину у хоспису (дому за болеснике у терминалној фази болести), живе дуже, него људи са истим болестима, које лече у болницама. Био сам пријатно изненађен када сам преко радија чуо да је познати новинар Том Викер “умро мирно у својој кући окружен породицом”. Таквих случајева, хвала Богу, има све више.

Пре неколико година је мојем старијем брату од стрица Торчу (рођен је у кући уз светло бакље) десио грч мишића. Како се показало имао је рак на плућима са метастазама на мозгу. Ја сам разговарао са многим докторима, и сазнали смо да би он уз агресивно лечење (три до пет одлазака у болницу на хемотерапију) он имао око четири месеца живота. Торч је решио да се не лечи, прешао је код мене, а само је узимао таблете да смањи церебрални едем.

48322701

Следећих осам месеци смо уживали као у детињству. Први пут смо отпутовали у Дизниленд. Седели смо у кући, гледали спортске догађаје, и јели оно што сам ја спремао. На домаћој храни Торч се угојио. Нису га мучили болови, а расположење је било јуначко. Једног јутра се није пробудио. Био је три дана у коми, а онда умро.

s24108832

s56471064

Торч није био доктор, али је знао да жели да живи а не да вегетира. Зар сви ми то не желимо? А што се мене лично тиче, мој доктор је јасно упућен у то шта ја желим. Хоћу да тихо одем у ноћ. Као мој наставник Чарли. Као мој брат од стрица Торч, као и моје колеге доктори.

35413165

———–

18. 2. 2016. Извор: борьба-за-жизнь.рф, за ФБР превела Љиљана Јовановић, приредила Биљана Диковић

*кратки линк – http://wp.me/p1Fuk8-OO7

15 replies »

  1. ??!!?? Moju babu su sa NELECENIM secerom u jako losem stanju(74) primili u bolnicu u drzavi u kojoj je bila. Bila je u KOMI DUGO i usput pored svega toga zaradila i infekcije zbog lezanja itd. Izuzetno tezak slucaj..svi oko nje su umrli.
    a ona je posle izlaska iz kome i dugog lecenja na kraju dovezena u Srbiju, isto tako dugo lecena u kuci..i kasnije je ZIVELA JOS 8 GODINA AKTIVNO!! Uz manje probleme.. Medicinsko cudo.
    Tetka sa dijagnostikovanim rakom u poslednjoj fazi i datim ROKOM od MAKSIMUM 3-4meseca je PREZIVELA takodje i zivela skoro 5 godina JOS! Jeste da nije bilo lako i na kraju je preminula zbog komplikacija i ostecenja od hemoterapije, ali je i radila i bila tu sa nama jos toliko,kao i sto je izlecila rak
    O CEMU OVDE PRICATE??? Drugo je kada si kao biljka i nesvestan svega..ali dok god postoji mogucnost TREBA SE BORITI!!!

    Свиђа ми се

    • Svako je slučaj za sebe!
      Niko vam ne brani da bilo šta uradite, po savesti i sopstvenom saznanju. Da se radi o mojim najbližim,(zbog mirne savesti) ja bih najverovatnije reagovala po principu: „Doktore spasite mi najdraže!“ Ali ja sam -za sebe lično- nakon iskustva tokom života došla do svojeg zaključka kada se o meni radi… A ovde je iznet primer koji je opisao doktor iz Amerike. Znači, niti obavezan, niti opšte važeći . Samo da vam nešto kažem, iz ličnog iskustva, operisala sam rak 1999 -slali su me na hemoterapiju, (konzilijum sa Onkologije), ali patolog i operator su mi savetovali da ne idem na hemoterapiju, ja sam ih poslušala. prošlo je 17 uspešnih godina. HVALA IM! Da sam išla na hemoterapiju ubio bi me grip, koji je te zime harao Srbijom.Ovaj tekst ostaje samo kao iskustvo, nikako kao pravilo ili obavezna praksa.

      Свиђа ми се

  2. Ja sam lekar. Imam potpisan, overen, deponovan pacijentov „testament“ koji zabranjuje mere odrzavanja zivota i ozivljavanje. Moj muz i moja deca su bili sokirani i smatraju to nepotrebnim. Ja znam kako izgleda umiranje u mukama ili vegetiranje i to ne zelim.

    Свиђа ми се

  3. Берберин Симеон у „Сабирном центру“ ово је сажео у једну реченицу:

    „Ја сам својим шегртима рекао – ако паднем, одма’ ме дотуц’те“.

    Нисам берберин, али ово подржавам.

    Свиђа ми се

    • То сам и ја рекао мојој жени,која је стајала поред кревета,ја сам био непокретан,немоћан,нисам могао ни нос ни дупе да обришем,ја сам јој рекао да иде ,да иде својим путем ,.она није остала је поред мене и само рекла:“ХОДАО НЕ ХОДАО ;ТИ СИ МОЈ!“ то јње било 94′,данас и ходам и од тада смо добили још двоје деце!

      Свиђа ми се

  4. Pre 3 godine umro mi je muž, lekar u 49 godini života od adenokarcinoma, za samo 20 dana od dijagnostifikovanja bolesti. Bio je svestan i potpuno odbio lečenje, jer je znao da ne bi imao nikakvu korist od toga, metastaze po unutrašnjim organima, nemogućnost operisanja, zračenja…..Molio me je da nipošto ne dozvolim da umre na intenzivnoj, ili da ga reanimiraju. Bili smo nekoliko dana u bolnici, a onda smo došli kući, u kojoj je umro u društvu svojih najbližiš,meni na rukama, bez velike patnje, agonije i bolova koje sam strahujući odlazeći iz bolnice očekivala. Dva dana je bio tahikardičan i samo mu je stalo srce jednog jutra. Mislim da je to najhumanija odluka koju sam u životu donela zbog koje se nikad nisam pokajala. Kakve cevčice, aparati, bolničko osoblje, umreti u svom domu, uz svoju porodicu, je nešto što svako od nas zaslužuje.

    Свиђа ми се

  5. Iako sam praktično tek zašao u lekarsku profesiju, na samom početku mi se desilo nešto što je moje razmišljanje zauvek definisalo kako ću se kao lekar ophoditi tokom svoje karijere. Naime, teška bolest je snašla člana moje porodice, i moja ogromna želja da pomognem, koliko god da su prognoze svih lekara bile crne. Činio sam sve što mogu, i koliko god da u nekim trenucima ni sam nisam verovao, i dalje sam činio sve što mogu, i stanje je počelo da se poboljšava i sada je sve u redu. Svi su iznenađeni što je, do skoro umiruća osoba, ponovo pokretna, aktivna, priča, hoda, raduje se, a samo jedan blagi zaostali invaliditet je ono što podseća na pakao koji smo proživeli.
    Danas zato zauzimam stav da svakog pacijenta mogu izlečiti sve do trenutka smrti. Svaki čovek je priča za sebe, u medicini 2 i 2 nikada nisu 4, ne postoje dva ista pacijenta, i ne postoji precizna prognoza, sve je samo statistika, a statistika ume i te kako da prevari.
    Često će reanimacija i intubacija da budu samo produžetak mučenja, ali to nije cilj ka kojem težimo, naša dužnost i moralna i profesionalna je da učinimo sve da naš pacijent ozdravi, da hoda, da se smeje, da se raduje, da se druži, i moramo činiti sve, koliko god prognoza statistički bila loša.

    Свиђа ми се

  6. Hvala Vam što objaviste ovaj tekst. Volela bih da porodice pacijenata i lekari voljni da pružaju nepotrebnu pomoć, pročitaju ovo i razmisle o tome, da li je ono što rade LJUDSKI. Volela bih da porodica shvati , da je važan odnos sa ljudima dok su zdravi, da im tada pruže svu ljubav i pažnju. Nemojte lečiti svoju savest mučenjem najbližih. Oni će Vam biti zahvalni, verujte.

    Свиђа ми се

  7. NIJE ovo NIKAKO zagovaranje za eutanaziju!
    Na Zapadu postoji veoma detaljisan i zakonski regulisani tkz. PACIJENTOV TESTAMENAT – pismeni ili usmeni. Zakonski je regulisan..
    Svaki covek za zivota, moze da napise rukom, sta zeli ili ne zeli u slucaju teske bolesti. On moze to usmeno da kaze svojim bliskim osobama – koje ce u datom momentu da ispolje zelju pacijenta.
    Imala sam slucaj, gde je luda zena, po svaku cenu zelela da njen muz bude reanimiran: lekari su ga povratili – ali joj je onda ostao muz-ZOMBI, bez mozga, koji je vegetirao u krevetu i zahtevao skupu, bolnu i komplikovanu negu u krevetu… NA TO SE MISLI…

    Ja sam sebi vec nesto napisala…., jer poznajem sve procedure… A VI?

    Свиђа ми се

  8. Свака част на овом тексту, ето имадох прилику недавно пратити истицање животне силе, и мучење о којом говори текстописц. Сама сам схватила пратећи ток догађаја, да кад се приближи упокојење овоземаљско, да све што желим је мир и спокој у опраштању са својцима. У гору као кинез и чекати орла!

    Свиђа ми се

  9. Taman posla, kako ste tako nešto zaključili? Ne propagira se eutanazija, naprotiv. Objašnjava se zašto doktori ne pristaju na veštačko disanje, i priključivanje na aparate -veštačka pluća, u terminalnim slučajevima bolesti, da se ne vrši preterano lečenje, koje se pretvara u mučenje pacijenta, a bez šansi na spas..Nadam se da sam pojasnila stvari.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s